Lorraine 37L

[Rade]

Francuska kopnena vojska je razmatrala da u naoružanje uvede specijalno vozilo koje bi bilo korišćeno za dopunu tenkova gorivom i municijom, kao i za uopšte tehničku podršku tenkovskih bataljona. Međutim, vozilo koje su uveli početkom tridesetih godina, Citroenov poluguseničar Kégresse P107, pokazalo se kao neadekvatno. Od Renoa je 1936. naručeno vozilo ACD1, izrađeno na bazi vozila UE, ali se francuskim snagama nije svidelo neoklopljeno vozilo.

Razvoj vozila Lorraine 37L

Iz tog razloga, francuska armija 17. aprila 1936. izrađuje specifikacije za novo vozilo za snabdevanje tenkova (TRC: tracteur de ravitaillement pour chars). Kompanija Lorraine je predložila svoje vozilo CRI (chenillette de ravitaillement d’infanterie), koje je izradila po specifikacijama za vozilo za snabdevanje pešadijskih jedinica, s tim da je malo produžila šasiju. Posada vozila je brojala dva člana, a oklop je bio debeo 9 mm. U ulozi snabdevača gorivom, vozilo je vuklo specijalnu prikolicu-cisternu sa 565 litara goriva. Osnovna namena ovih vozila bila je dopuna tenkova na prednjoj liniji gorivom, kao i drugim zalihama koje su se smeštale u tovarnom prostoru vozila. Prema planovima francuske vojske, svaki laki tenkovski bataljon je trebao da dobije 12 ovakvih vozila, dok bi se u bataljonima naoružanim teškim tenkovima Char B1bis našlo 18 vozila za snabdevanje; borbeni eskadroni konjičkih divizije (lake mehanizovane divizije) morale su da se zadovolje sa po tri vozila za snabdevanje.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Lorraine 37L sa kraćom šasijom.

Prototip vozila je izrađen početkom 1937, u vidu produženog vozila UE. Testiranja vozila su započeta februara 1937, da bi 4. avgusta bila završena. Vozilo je bilo pogonjeno četvorocilindričnim motorom Delahaye 124F. Iako je vozilo dostiglo maksimalnu brzinu kretanja od 30 km/č, ona je prilikom vuče prikolice pala na 22,8 km/č. Iz tog razloga vozilo je vraćeno u fabriku radi ugradnje snažnijeg motora, Delahaye 135. Ova verzija vozila je testirana u periodu od 22. septembra do 29. oktobra, kada je prikazala zavisne rezultate u pogledu brzine – dostigavši brzinu od 35 km/č.

Opis vozila

U suštini, to je bilo vozilo malih dimenzija, svega 1,57 m široko. Prostranost vozila je obezbeđena produženjem šasije na 4,22 m, dok je odsustvo bilo kakve kupole obezbedilo visinu vozila od svega 1,215 m. male dimenzije vozila, u kombinaciji sa lakim oklopom debljine 6 do 12 mm, osigurala je malu masu vozila od svega 5,24 t; prikolica je dodavala još 1,2 t.

Mala masa vozila, uz robustno vešanje, doprinela je da vozilo bude izuzetno pouzdano, naročito u odnosu na postojeću oklopnu tehniku u francuskoj vojsci.Šest velikih potpornih točkova, razvrstanih u tri para, obezbeđivao je nizak pritisak na tlo i dobar raspored mase. Gusenice su bile široke 22 cm.

Dvočlana posada vozila, koju su činili komandir i vozač, bili su smešteni u prednjem delu vozila: vozač levo i komandir desno. Ulazak u vozilo se odvijao kroz dva velika horizontalna otvora.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Smeštaj posade vozila.

Centralno postavljen pogonski motor, bio je odvojen od posade pregradom. Na levoj strani vozila, ispod oklopne zaštite, nalazio se prigušivač zvuka motora. Sva serijska vozila bila su pogonjena motorom Delahaye Type 135 snage 70 KS. Rezervoari goriva zapremine 114 litara, obezbeđivali su autonomiju kretanja od 137 km.

U zadnjem delu vozila nalazio se tovarni prostor za municiju; kapaciteta 810 kg. Kao i Renault UE, i 37L je imao oklopljenu prikolicu, guseničara, sa po dva točka na obe strane, koja je uglavnom korišćena za transport 565 litara goriva. prikolica je sa 155 cm širine bila nešto uža od samog vozila, dok je kada je reč o visini – prikolica sa svojih 133 cm bila nešto viša od vozila. Pored goriva, na prikolici su bili smešteni i ulja i maziva, kao i pumpa za gorivo i alat neophodan za održavanje tenkova.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Prikolica za transport goriva.

Upotreba vozila

Francuzi su tokom 1939. postepeno krenuli sa uvođenjem ovih vozila u sastav tenkovskih bataljona. Ovo uvođenje vremenski se poklopilo sa razmišljanjima francuskog vojnog vrha oko upotrebe tenkovskih jedinica. Početkom tridesetih godina, francuska doktrina je favorizovala konstrukciju dubokih odbrambenih pojaseva kako bi se suprotstavili pešadijskoj taktici proboja i postepeno slamali napadnu moć neprijatelja, pre nego se stvore uslovi za izvođenje masovnog pokreta. Situacija se promenila krajem tridesetih godina. Kako su proizveli znatan broj modernih i dobro oklopljenih tenkova, pešadija je postala svesna u svoju sposobnost da probije neprijateljsku liniju, uz odgovarajuću podršku artiljerijskih jedinica i avijacije. Iako se nekolicina visokih oficira francuske vojske zalagala za formiranje oklopnih divizija sposobnih da izvrše i proboj, ali i eksploataciju uspeha, ovo je zahtevalo obučeno ljudstvo koje nije postojalo, i na kraju je shvaćeno da manevarska masa tenkova nakon izvršenog proboja mora odmah da opkoli neprijateljske odbrambene položaje i uništi neprijateljske rezerve koje se čuvaju za protivudar; inače će biti izgubljena trenutna nadmoć, a breša napravljena u rasporedu neprijateljskih snaga neće se držati dovoljno dugo da bi kroz nju prošle motorizovane i konjičke jedinice, od kojih se zahtevalo da zauzmu i drže najvažnije tačke u prostoru. To je predstavljalo veliki logistički problem: kamioni nisu mogli da prate tenkove po bojištu na dovoljnom rastojanju. Propisana procedura za popunu tenkova bila je da se tenkovi vraćaju na polazne položaje radi popune. To je bilo izvodljivo u Prvom svetskom ratu, gde je tempo napada bio daleko sporiji, ali u modernom ratovanju – to je bilo nemoguće. Tenkovi su morali biti popunjeni gorivom i municijom na samom bojištu, kako bi nastavili sa napredovanjem što je pre moguće. Upravo iz tog razloga bilo je neophodno gusenično vozilo, koje može da savlada nepristupačni teren, sa mnogim kraterima od artiljerijskih granata i rovova, ali i da bude oklopljeno kako bi zaštitilo članove posade od neprijateljske vatre i parčadi artiljerijskih projektila, pošto će dopunu tenkova vršiti u dometu neprijateljske artiljerije.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Vozila na železničkim kompozicijama, spremna za isporuku jedinicama

U praksi, vozila su se kretala uglavnom putevima i susretala se sa tenkovima na unapred utvrđenim pozicijama. Popuna gorivom bila je relativno brza, pošto je pumpa Vulcan mogla da prekrca 565 litara goriva za svega 15 minuta; tako je za popunu teškog tenka trebalo oko 40 do 60 minuta. Gorivo u prikolici se popunjavalo iz kamiona cisterne, kapaciteta 3600 litara, koja se kretala iza ovih vozila.

Kada su Nemci 10. maja 1940. napali Francusku, francuska armija je u svom sastavu imala 606 vozila Lorraine 37L, što je bilo nedovoljno za popunu svih formacijskih logističkih jedinica u francuskim oklopnim jedinicama; oko trećina oklopnih jedinica nije imala ova vozila u svom sastavu. Pored toga, francuski generalštab je doneo i odluku da se 1. i 2. oklopna divizija ojačaju ovim vozilima, što je automatski umanjilo popunu ostalih oklopnih jedinica. Međutim, suprotno očekivanjima francuskog vojnog vrha, nemačke snage su krenule u proboj preko Sedana, gde je poslata 3. oklopna divizija, a uprkos velikom broju vozila za snabdevanje, nemačka 7. oklopna divizija je 15. maja francusku 1. oklopnu diviziju zatekla upravo u popuni tenkova gorivom.

Tokom upotrebe, posade vozila za snabdevanje Lorraine 37L su uvidele potrebu za bilo kakvim defanzivnim naoružanjem, tako da su samostalno ugrađivale mitraljeze na vozila.

Verzije vozila

Prva verzija, izvedena iz rva verzija, izvedena iz 37L, bio je oklopni transporter, nazvan Voiture blindée de chasseurs portés 38L. Kao i vozilo za snabdevanje, i ova verzija je imala svoju prikolicu. Vozilo je moglo da preveze 12 vojnika: vozač i jedan vojnik u kabini, četiri u nekadašnjem tovarnom prostoru i šest u prikolici. Kako bi zaštitili ukrcane vojnike, vozilo i prikolica su dobili oklopljeno nadgrađe, kutijastog oblika, sa vratima na zadnjem delu. Naručeno je 240 ovakvih vozila, od kojih je 1. septembra 1939. isporučeno devet i oko 150 primeraka 25. juna 1940. Pošto je rat bio pred vratima, francuska vojska je naručivala vozila i pre nego što je prototip vozila uopšte mogao biti testiran. Zahvaljujući tome, Francuska je bila jedinica oružana sila koja je u rat ušla sa pravim oklopnim transporterima guseničarima. Vozila su bila namenjena popuni mehanizovanih bataljona u oklopnim divizijama. Međutim, Francuzi do izbijanja rata nisu uspeli da popune ove jedinice vozilima 38L, koje su još uvek koristile poluguseničare. Tokom maja meseca, vozila su užurbano slata u jedinice, tako da su ih dobili mehanizovani bataljoni u 1. i 2. oklopnoj diviziji, dok ih 4. oklopna divizija nije dobila.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Lorraine 38L sa oklopljenom prikolicom.

Proširenjem tovarnog prostora, sa ciljem smeštaja osam vojnika. Ova verzija nije imala prikolicu, tako da je prevozila 10 vojnika. Transportno odeljenje nije imalo krov, dok su oklopne ploče prednjeg dela vozila bile zakošene. Naručeno je oko 200 vozila u ovoj verziji, oznake 39L, kako bi zamenili vozila modela 38L, koja su se nalazila na proizvodnim linijama. Međutim, do juna 1940. ni jedan primerak nije isporučen – ostao je samo prototip vozila.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Lorraine 39 (u prvom planu)

Eksperimentisalo se i sa lovcem tenkova, naoružanim topom SA 47, kalibra 47 mm, kao i sa verzijom komandnog vozila.

Vozila su se tokom 1939. i 1940. uglavnom proizvodila u fabrici kompanije Lorraine u Lunevilu. Početkom 1939. odlučeno je da se uz vojne fabrike na jugu zemlje, napravi još jedna fabrika, koja bi bila manje ranjiva na nemačka bombardovanja, u mestu Banjer de Bigor. U vreme potpisivanja francuske kapitulacije, ova fabrika nije proizvela niti jedno jedino vozilo, ali je bila locirana u Višijevskoj Francuskoj. Nakon juna 1940. organizovana je neka proizvodnja u ograničenim kapacitetima, tako da je proizvedeno oko 150 primeraka, s tim da „vojni“ modeli nisu proizvođeni. Neka od vozila su imali skraćenu šasiju. Traktori Lorraine bili su namenjeni radovima u šumarstvu i izgradnji; u stvarnosti, radilo se o prikrivenoj proizvodnji oklopnih vozila. Fabrika AMX je u tajnosti proizvodila oklopna tela za ova vozila, koja je po proizvodnji skladištila u magacinima. Ovo vozilo je nosilo oznaku Tracteur Lorraine 37 L 44. Nakon što su novembra 1942. nemačke snage okupirale i južni deo Francuske, mnoge od ovih šasija bile su sakrivene. U proleće 1944, snage francuskog pokreta otpora su po naređenju iz Londona napale fabriku u Banjer de Bigoru, pošto su savezničke snage raspolagale podacima da se u toj fabrici odvija proizvodnja vozila za nemačke potrebe. Kako bi se sprečili dalji napadi, pokret otpora se informisao i uključio u proizvodni proces, pošto je dobio obećanje da će dobiti ostatak oklopnih vozila, koje će prethodno biti i naoružana. Fabrika je nastavila da modifikuje vozila tempom od 20 komada mesečno, uobičajeno dodavanjem oklopnog nadgrađa i ugradnjom lakih ili teških mitraljeza, na prednji ili zadnji deo vozila.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Tracteur Lorraine 37 L 44

U nemačkim rukama

Deo vozila je dopao i u ruke nemačkim snagama, oko 360 komada. Kako se radilo o veoma pouzdanim vozilima, Nemci su ih uveli u svoje naoružanje, pod oznakom Lorraine Schlepper (f). Nemci nisu proizvodili vozila tog tipa, tako da su im ova vozila došla kao poručena. Jula i avgusta 1942, major Beker je naredio konverziju 170 vozila u samohodno protivtenkovsko oruđe oznake 7.5 cm PaK40/1 auf Geschuetzwagen Lorraine Schlepper (f) ili Marder I. Istovremeno, 106 vozila je konvertovano u samohodno artiljerijsko oruđe: 94 komada u  15 cm sFH13/1 (Sf) auf Geschützwagen Lorraine Schlepper (f) i 12 komada u 10.5 cm leFH18(Sf) auf Geschützwagen Lorraine Schlepper (f). Trideset vozila je našlo svoju ulogu u vozilu – artiljerijskoj osmatračnici, oznake  Beobachtungswagen auf Lorraine Schlepper (f). Jedno vozilo je bilo naoružano sovjetskom haubicom kalibra 122 mm, koje je ponelo oznaku 12.2 cm Kanone (r) auf Geschützwagen Lorraine (f).