Bitka za Moskvu, 1941.

[Rade]

Uprkos mnogim indikatorima o nastupajućem napadu, Hitlerova invazija na Sovjetski Savez 22. juna 1941. zatekla je Crvenu armiju nepripremljenu za rat. Tri nemačke grupe armija – Sever, Centar i Jug – brzo su se probijali kroz sovjetske položaje uz državnu granicu i prodirali u dubinu sovjetske teritorije. Na nebu, piloti nemačkog ratnog vazduhoplovstva uspeli su da se izbore za prevlast u vazduhu, nanoseći velike gubitke sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu. Za razliku od Grupa armija Sever, koja je osvojila bivše Baltičke države i Grupe armija Jug, koja je sporo nastupala ka Kijevu, Grupa armija Centar je dobila zadatak da obezbedi vitalni koridor Orša – Smolensk – Vitebsk, kojim bi se u budućnosti nastupalo ka Moskvi. Nemački vojni vrh je smatrao da će serija teških udara dovesti do brze propasti sovjetske vojne moći u 1941, zahtevajući samo neke manje vojne operacije u 1942, kojim bi bili uništeni i ostaci sovjetskih snaga.

Grupa armija Centar, pod komandom feldmaršala Fon Boka, postigla je veliki uspeh u prvoj nedelji rata, kada je uspela da opkoli većinu jedinica sovjetskog Zapadnog fronta u bjalistočkom i minskom džepu. Guderijanova Druga i Hotova Treća oklopna grupa, za samo sedam dana, uspeli su da napreduju 325 km i da se poveću kod Minska, stvorivši dva džepa sa sovjetskim snagama. Ovde će sovjetski Zapadni front izgubiti dve trećine svojih snaga: više od 300 000 ljudi i 2500 tenkova. Komandant Zapadnog fronta, general Pavlov, optužen je za namernu dezorganizaciju odbrane, i povlačenje bez bitke, nakon čega je streljan.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Feldmaršal Fedor fon Bok, oktobra 1941.

Komandu nad ostatkom jedinica Zapadnog fronta, 1. jula 1941. godine preuzeo je maršal Timošenko i odmah uspostavio novu liniju odbrane kako bi odbranio Smolensk. Na raspolaganju je imao svega par dana da od ostataka pograničnih jedinica i na brzinu dopremljenih rezervi formira novi front. Kada je početkom jula nastavio sa napadom, Fon Bok je primenio oprobani recept za pobedu – dvostrani obuhvat; ponovo je Hotova oklopna grupa obišla glavne sovjetske snage i 15. jula 1941. se povezala sa Guderijanovim snagama kod Smolenska. Po drugi put u istom mesecu, glavnina snaga sovjetskog Zapadnog fronta ponovo se našla u obruču. Ipak, ovog puta Nemci su imali određenih poteškoća u zatvaranju obruča, delom zbog otpora sovjetskih snaga, a delom zbog ponašanja nemačkih komandanata. Naime, Guderijan je umesto da se spoji sa Hotovim snagama i time zatvori obruč, nastavio ka istoku i njegovi tenkovi su 17. jula obezbedili mostobran na reci Desni, na svega 300 km od Moskve. Zahvaljujući tome Timošenko je 23. jula organizovao protivnapad i uspeo da probije slabašnu liniju nemačkih snaga, što je omogućilo brojnim sovjetskim vojnicima da se izvuku iz obruča. Fon Bok je bio ogorčen i naredio je Guderijanu da prekine dalje nastupanje ka istoku i zatvori obruč, što će biti izvršeno tek 27. jula; borbe unutar obruča biće nastavljene sve do 5. avgusta. Sovjetski gubici kod Smolenska iznosili su 310 000 zarobljenih vojnika i 3200 tenkova. Timošenkova komanda je tokom dvomesečnih borbi izgubila 81% brojnog stanja.

Do sredine jula, Grupa armija Centar je dva puta razbila sovjetsku odbranu, a neke od nemačkih jedinica stigle su na 300 km od Moskve. Međutim, sovjetski protivnapadi na južnom krilu Grupe armija Centar postali su ozbiljni tako da je napredovanje druge dve nemačke grupe armija bilo usporeno. Istovremeno, snabdevanje Grupe armija Centar bilo je očajno, a bio je neophodan i predah kako bi se snage pripremile za naredne operacije. Hitler je 19. jula 1941. potpisao Direktivu br. 33, kojom je težište operacije prebačeno sa centra na krila, kako bi podstakao snage na krilima. U direktivi je stajalo da je uništenje sovjetskih snaga oko Kijeva i Lenjingrada prioritet, te da Grupa armija Centar obe svoje oklopne grupe prepotčini susednim grupama armija. Hitler je, naime, verovao da sovjetski Zapadni front više nije borbeno sposobna jedinica, tako da je smanjio snage Fon Boku, ostavivši mu za napredovanje ka Moskvi pešadijske jedinice. Hotovi tenkovi i jedna pešadijska armija pridodati su Grupi armija Sever, dok su Guderijanovi tenkovi i Fon Vajhsova Druga armija poslati na Kijev. Fon Klugeova Četvrta armija bila je jedina snaga koja je još uvek dejstvovala u centralnom delu ratišta, ali su svi njeni resursi bili angažovani u održavanju mostobrana Jeljnja. Hitlerova Direktiva br. 34 od 30. jula 1941. dozvoliće Grupi armija Centar da pređe u odbranu.

Mnogi osuđuju Hitlerovu odluku o preusmeravanju snaga na Kijev, ali odluka je u tom trenutku vojnički i bila opravdana. Sovjetske snage oko Kijeva bile su najsnažnije sovjetske snage 1941. i one prosto nisu mogle biti ignorisane; ukoliko bi Fon Bok nastavio ka Moskvi, bez prethodnog zauzimanja Kijeva, gotovo sigurno je da bi Sovjeti da bi otklonili opasnost po Moskvu upotrebili tih 44 divizija iz sastava Jugozapadnog fronta i udarili u bok Guderijanoviih snaga. Bez Guderijanovih tenkova, Grupa armija Jug bi mogla da se zaustavi daleko od Kijeva, što bi samo po sebi bio nemački poraz. Pored toga, operacije su vođene u skladu sa prioritetima koji su postavljeni: prvo, uništiti sovjetske snage, drugo, zauzeti područja sa ključnim resursima i treće, zauzeti prestižne ciljeve, ako što su Moskva ili Lenjingrad. Angažovanje Guderijanovih tenkova imalo je za rezultat najveće opkoljavanje snaga u vojnoj istoriji, sa 616 000 sovjetskih vojnika izgubljenih u Kijevskoj operaciji. Sovjetski Jugozapadni front bio je teško osakaćen, a nemačka Grupa armija Jug se utrkivala da zauzme što veći deo Ukrajine i Krima. Po bilo kom merilu, ovo je bio veliki uspeh Nemačke i jedan od udaraca koji će za Sovjete zahtevati puno vremena za oporavak.

Vreme koje je Grupa armija Centar provodila u odbrani, Sovjeti su iskoristili da izgrade novi Zapadni front, kako bi zaštitili Moskvu. Umesto da nagomilava rezerve, Staljin ih je uludo utrošio u niz napadnih operacija koje nisu ispunile svoj cilj. Generalu Žukovu je poverena komanda nad svim sovjetskim rezervama i bilo mu je gotovo odmah naređeno da pokrene napadnu operaciju radi zauzimanja Smolenska i uništenja Grupe armija Centar. Sovjetski Zapadni front je u periodu od 28. avgusta do 8. septembra 1941. izveo seriju napada kojima nije uspeo da probije nemačku odbranu, ali je uspeo dalje da oslabi sovjetske snage. U jedini veći uspeh ubraja se likvidacija problematičnog klina kod Jeljnje, koji su Nemci napustili 6. septembra 1941, nakon što su pretrpeli velike gubitke. To je ujedno bila i prva pobeda sovjetskih snaga u ovom ratu, međutim to je bilo premalo ako se uzme u obzir da su ovi napadi teško oslabili sovjetski Zapadni front koji se još uvek nalazio u fazi formiranja. Dalje ka jugu, novoformiran Brjanski front dobija Staljinovo naređenje da napadne i uništi Guderijanovu 2. oklopnu grupu. Komandant Brjanskog fronta, Jeremenko, izvodi napadnu operaciju u trajanju od 2. do 6. septembra 1941. i za to vreme doživljava propast, izgubivši još oko 100 000 vojnika. Može se zaključiti da je serija Staljinovih protivnapada ozbiljno oslabila sovjetske snage u centru.

Početkom septembra 1941, dok su se borbe oko Kijeva približavale kulminaciji, Hitler je bio relativno zadovoljan tokom operacije Barbarosa; jedina mrlja bila je Grupa armija Centar koja nije uspela da zauzme Lenjingrad. Izgledalo je kao da je veći deo sovjetskih snaga uništen, a nemačke snage bile su nadomak područja sa ključnim ekonomskim resursima zemlje. Razmatran je prelazak u odbranu na većem delu fronta, čim Kijev i Ukrajina padnu u nemačke ruke. Moskva, koju Hitler nikada nije smatrao važnom, mogla bi biti zauzeta u proleće 1942, nakon što se nemačke snage odmore i popune.

Brojni nemački generali, među kojima i Fon Bok, Keselring, Guderijan i Hot, uspeli su da ubede Hitlera da je Moskva lako osvojiv cilj, uzimajući u obzir gubitke koje su sovjetske snage pretrpele u prvoj fazi operacije. Iako je bio voljan da razmotri operativnu pauzu nakon pada Kijeva, promenio je mišljenje, sada ubeđen da je Moskva lako osvojiva i vredna rizika.

[Rade]

Planovi zaraćenih strana

Nemački planovi

Još na samom početku planiranja operacije Barbarosa, stavovi Hitlera i njegovih generala po pitanju važnosti Moskve kao cilja operacije – bitno su se razlikovali. Hitler je bio ravnodušan prema Moskvi, stavljajući kao prioritet uništenje sovjetskih snaga, pre nego odvajanje snaga za zauzimanje prestižnog cilja. Međutim, generali su stalno kao veoma važan cilj navodili upravo glavni grad Sovjetskog Saveza – Moskvu. Prvobitni plan operacije bio je rezultat kompromisa između Hitlera i Vrhovne komande Vermahta, u kome je stajalo da „zauzimanje ovog grada (Moskve) biće odlučujuća pobeda i sa političkog i sa ekonomskog stanovišta; štaviše, time će biti uništen i najbitniji železnički centar.“ Međutim, Hitler je naredio da se Moskva može zauzeti samo ako se pre toga uništi glavnina sovjetskih snaga i zauzme Lenjingrad. Po otpočinjanju operacije, Hitler je ostao fokusiran na uništavanju sovjetskih armija, jedne za drugom tako da Moskva jednostavno nije bila na njegovoj listi prioriteta. Ipak, u dopuni Direktive br. 34, izdate 12. avgusta 1941, feldmaršal Kajtel, načelnik Vrhovne komande, ubacuje Moskvu kao budući prioritetni cilj:

„Nakon što se pretnja bokovima potpuno eliminiše i oklopne grupe popune, uslovi će biti pogodni za izvođenje ofanzive… preko širokog fronta protiv velikih neprijateljskih snaga koncentrisanih za odbranu Moskve. Cilj ove ofanzive je zauzimanje celokupnog kompleksa ekonomskih i komunikacionih centara u regionu Moskve pre početka zime, lišavajući ga kapaciteta za obnavljanje uništenih oružanih snaga i razbijanje funkcionisanja državnog aparata.“

Generali Franc Halder, Fon Bok i Guderijan pokušali su da preusmere fokus nemačkih snaga nazad na centar, dalje od južnog fronta. Hitler je, sav iznerviran, 21. avgusta 1941. odgovorio naređenjem u kome je stajalo da razmatranja Vrhovne komande od 18. avgusta nisu u skladu sa njegovim namerama, te stoga naređuje da je najvažniji zadatak pre nastupanja zime osvajanje Krima i industrijskih rejona i nalazišta uglja Dona, lišavanje Rusa mogućnosti da se snabdevaju naftom sa Kavkaza i , na severu, opkoljavanje Lenjingrada i povezivanje sa Fincima, umesto osvajanja Moskve.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nemačke snage u napredovanju ka Moskvi.

Dve nedelje kasnije, situacija se promenila nakon Nemačkog uspeha na jugu i severu, zajedno sa pogubnim sovjetskim protivnapadom u centru. Hitler, zaveden pogrešnim obaveštajnim procenama, zaključuje da se celi sovjetski front raspada i da bi još jedna katastrofa dovela do potpunog uništenja sovjetskih snaga. U Direktivi br. 35 od 6. septembra, Hitler navodi da je uspeh nemačkih snaga na krilima stvorio preduslove za izvođenje odlučne operacije protiv Grupe armija Timošenko, koja vrši neuspešne napadne operacije na frontu Grupe armija Centar; oni se moraju uništiti pre početka zime.“ Međutim, važno je napomenuti da je Hitler naredio uništenje sovjetskog Zapadnog fronta, a ne zauzimanje Moskve. U stvari, u naređenju je stajalo da se nakon uništenja glavnine Timošenkovih snaga, Grupa armija Centar krene u nastupanje ka Moskvi. Hitler je usmerio Grupu armija Centar da uništi Timošenkove snage istočno od Smolenska, primenom dvostranog obuhvata.

Vrhovna komanda Kopnene vojske i komanda Grupe armija Centar su u skladu sa Hitlerovim naređenjem izradili operativni plan operacije Tajfun, jedne od najvćeih napadnih operacija nemačkih snaga u Drugom svetskom ratu. Fon Bok se u početku nadao da započne operaciju Tajfun sredinom septembra, ali su kašnjenja u dovođenju oklopnih grupa, kišno vreme i logistički problemi uslovili nekoliko odlaganja početka operacije. Mada je Hitlerovim naređenjem određeno da 3. i 4. oklopna grupa obuhvate sovjetske snage oko Vjazme, Fon Bok je odlučio da angažovanjem iscrpljene Guderijanove 2. oklopne grupe napravi još jedan obruč oko Brjanska i time raspori čitav centralni deo sovjetskog fronta. Guderijanovi tenkovi, koji su bili najdalje od Moskve, dobili su odobrenje da napadnu 30. septembra 1941, dok bi glavni nemački napad otpočeo 2. oktobra.

Nemci su za operaciju Tajfun prikupili šest armija, sa ukupno 5 oklopnih, osam motorizovanih i 47 pešadijskih divizija. Po prvi put u operacijama u Sovjetskom Savezu, Nemci su ostvarili i kvalitativnu i kvantitativnu superiornost: Grupa armija Centar imala je prednost u ljudstvu 1,5:1, u tenkovima 1,7:1, artiljeriji 1,8:1 i u avijaciji 2,1:1. Kako god, operacija Tajfun je imala i svoje rizike, koji su se ogledali u nedostatku logističkih resursa za još jednu dugotrajnu ofanzivu, kao i nepovoljne vremenske uslove koji će uskoro ispoljiti uticaj na pokretljivost snaga. U suštini, Grupa armija Centar je morala ili brzo da pobedi – ili da izgubi.

Sovjetski planovi

Neslaganja Hitlera i Vrhovne komande Kopnene vojske u pogledu važnosti Moskve u stvarnosti je bilo u korist Nemačke, pošto su sovjetski obaveštajci mogli da prikupe određene informacije o nemačkim namerama, korišćenjem neproverenih izvora.

Sovjetski obaveštajci su bili efikasni, ali obmanjujući, pošto su otkrivali namere Vrhovne komande Kopnene vojske, ali ne i namere Hitlera. Tako je nakon bitke kod Smolenska, kada je nemačka Vrhovna komanda nameravala da nastavi napredovanje ka Moskvi, Staljin je obavešten da je Moskva glavni cilj nemačke operacije, tako da je ojačao Zapadni front. Hitlerovo okretanje snaga ka Kijevu iznenadila je Sovjete i Staljin je počeo da sumnja u svoje obaveštajce i odlučio se da sluša svoje instinkte. Nakon bitke za Kijev, Staljin je pretpostavio da je kasno za veliki napad na Moskvu, tako da je odlučio da najveći deo rezervi pošalje kao pojačanje na jugozapad i ka Lenjingradu, oslabivši tako relativno miran centralni sektor.

Odbranu Moskve činili su Zapadni front pod komandom Konjeva, Rezervni front pod komandom Buđonija i Brjanski front pod komandom Jerjomenka. Sva tri fronta su u periodu avgust-septembar izvodili protivnapade, a sovjetska Stavka sve do 10. septembra nije dozvoljavala Zapadnom frontu da pređe u odbranu. Iako je Stavka naredila organizovanje snažne odbrane po dubini, sa jakim rezervama, to nije bilo moguće organizovati zbog velikih gubitaka pretrpljenih tokom nedavnih uzaludnih protivnapada. Čak i bez velikih gubitaka u oklopnim sredstvima u borbama kod Smolenska, nedostatak transportnih sredstava i obučenih rezervi, potezi Sovjeta bili su vrlo ograničeni. Jerjomenko je tražio dozvolu da Brjanski front krene sa izvođenjem pokretne odbrane, ali je Šapošnjikov to odbio pošto Staljin, kako su se nemačke snage duboko uklinile u teritoriju Sovjetskog Saveza, nije bio voljan da menja teritoriju za vreme. U stvari, sovjetske snage su tokom 1941. bile orijentisane ofanzivno, tako da su više vremena utrošile na planiranje protivnapada na taktičkom nivou, nego za organizovanje odbrane na operativnom nivou.

Raspored sovjetskih snaga na pravcu ka Moskvi bio je vrlo nespretan, sa dve od šest armija rezervnog fronta u prostoru između Zapadnog i Brjanskog fronta. Nemačke izviđačke jedinice otkrile su granice između jedinica prvog ešalona sovjetske odbrane, pa je nemačka 4. oklopna grupa postavljena tako da pravac njenog napada vodi duž te granice. Previše sovjetskih snaga nalazilo se raspoređeno odmah iza linije fronta, što je značilo da će sovjetske snage u slučaju povlačenja ostati bez velikog broja oruđa vučne artiljerije. Konjička grupa Dovatora, jedina značajna pokretna rezerva Zapadnog fronta, postavljena je odmah iza linije fronta, u nepovoljnoj poziciji za reagovanje na drugom kraju odbrane u slučaju potrebe.

Stavka je sredinom jula 1941. naredila izgradnju niza odbrambenih linija oko Moskve, koje su se sastojale od protivtenkovskih rovova, minskih polja i betonskih i drvenih bunkera.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Moskovljanke kopaju protivtenkovske rovove oko grada.

Krajnja linija bila je zapadno od Vjazme, gde se front stabilizovao nakon bitke kod Smolenska. Unutrašnja linija bila je usredsređena na Možajsk, na direktnom putu za Moskvu, sa ostalim utvrđenim rejonima oko Volokolamska, Malojaroslaveca i Kaluge. Iako je mobilisan veliki broj civila za pomoć sovjetskim inžinjercima u izgradnji odbrambenih linija, ti položaji su na početku operacije Tajfun bili napola završeni. Četiri glavna utvrđena rejona imala su 296 betonskih bunkera, 538 drvenih ili zemljanih bunkera i 170 km protivtenkovskih rovova, ali je u stvarnosti vrlo mali broj vojnika i stvarno poseo odbranu.

Pogrešno procenivši nemačku nameru da napadne i nemačku odluku da preusmeri snage na Kijev – što je skupo koštalo Sovjetski Savez – Staljin je svoje skoro fatalne greške iz 1941. godine ograničio pogrešnom pretpostavkom da Nemci neće napasti Moskvu tako kasno, imajući u vidu godišnja doba. Sovjetska obavještajna služba nije uspela da otkrije pregrupisavanje nemačkih snaga iz sastava Grupe armija Centar i cenila je da će glavna dešavanja biti na jugu. U vreme početka operacije Tajfun, Stavka je planirala dalje ofanzive protiv Grupe armija Centar, koje bi pokrenula u jesen, ne očekujući očajničku odbranu glavnog grada.

[Rade]

Iznenadni napad
30. septembar – 15. oktobar 1941.

Guderijan tuče operativnu grupu Jermakova

Uprkos tome što je Guderijanova 2. oklopna grupa korišćena u borbama kod Kijeva, Fon Bok je odlučio da ovu umornu, ali iskusnu jedinicu upotrebi na glavnom pravcu napada na Moskvu. Guderijan je morao da požuruje svoje izmorene i raspršene jedinice na vreme dovede do polaznih položaja, ali bezuspešno. Sovjetski napad naterao je Guderijana da upotrebi 48. oklopni korpus da bi zaštitio svoje desno krilo kod Putivla, tako da je u svoj napad krenuo samo sa 24. i 47. oklopnim korpusom. Na levom krilu mu se nalazila 1. konjička divizija, koja je pokrivala sektor između njegove oklopne grupe o Fon Vajksove Druge armije, širok 60 km.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nemačka pešadija u čišćenju sela, na početku operacije Tajfun.

Guderijanova Druga oklopna grupa bila je elitna jedinica Vermahta; bila je sastavljena od pet oklopnih, četiri motorizovane divizije i pešadijskog puka Grossdeutschland. Za zaštitu krila Druge oklopne grupe određeno je šest pešadijskih divizija iz sastava 34. i 35. korpusa. Uprkos gubicima pretrpljenim kod Kijeva, Guderijan je na početku napada još uvek raspolagao sa 300 tenkova, čime je imao superiornost u odnosu na sovjetske snage na svom sektoru od 10:1. Problem koji je postojao kod Nemaca odnosio se na vrlo skromnu rezervu goriva. Guderijanova glavna stanica za snabdevanje nalazila se oko 80 km iza njegovih jedinica. Nameravao je da napadne sa 24. oklopnim korpusom, sa položaja u rejonu Gluhkova, probije levo krilo Brjanskog fronta i zatim eksploatiše postignuti uspeh, napredujući ka Orelu. Napad 24. oklopnog korpusa podržaće 47. oklopni korpus, sa zadatkom razbijanja levog krila sovjetske 13. armije kod Jampola, nakon čega bi se okrenuo na severozapad, kako bi zauzeo Brjansk iz pozadine. Istočno krilo Guderijanovih snaga, tokom napredovanja ka Orelu, pokrivaće 47. oklopni korpus. Nemački obaveštajci nisu bili sigurni u pogledu stanja sovjetskih rezervi iza fronta, ali je Guderijan bio svestan rasporeda sovjetskih jedinica ispred sebe.

Sovjetska vrhovna komanda nije očekivala Guderijana na severu nakon što je učestvovao u borbama kod Kijeva – njihova pažnja bila je usmerena na Ukrajinu – i Jermakov dobija naređenje da sa svojom grupom napadne Guderijanovo krilo. Sovjetskim obaveštajcima na taktičkom nivou je promakla dislokacija Guderijanovih tenkova.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nemački tenkovi PzKpfw II i PzKpfw III u rejonu prikupljanja, tokom početne faze operacije Tajfun.

Guderijan je napao 30. septembra u 06,35 časova, sa sva oklopna korpusa, koji su postigli iznenađenje. Dva haubička diviziona naoružana haubicama kalibra 210 mm pružali su vatrenu podršku jedinica u napadu, dok su avioni Luftvafea pružale blisku vatrenu podršku iz vazduha, dejstvujući po komunikacijskim linijama. Borbena grupa Eberbah iz sastava 4. oklopne divizije, napala je u blizini Esmana sovjetsku novoformiranu 283. streljačku diviziju, kao i neiskusnu 150. tenkovsku brigadu. Na krilu, 3. oklopna divizija je razbila 121. tenkovsku brigadu, dok je 10. motorizovana divizija pokušala da prikuje dve konjičke divizije Jermakova. Zahvaljujući lošim komunikacijama i ograničenim mogućnostima za izviđanje, Jermakov je pomislio da je njegova grupa napadnuta od strane jednog nemačkog korpusa, tako da je tu informaciju preneo komandantu fronta, Jerjomenku. Na osnovu te netačne informacije, Jerjomenko je procenio da je Guderijanov napad diverzija i odlučio da ne privlači nikakve rezerve. Umesto toga, Jermakovu je naređeno da izvrši protivnapad i odbije nemačke snage. Slab i nekoordinisan protivnapad, izveden 1. oktobra sa 30 lakih tenkova u blizini Sevska, rezultirao je gubitkom preostalih oklopnih snaga Jermakova. Jedna oklopna četa je čak uspela da pregazi puk haubica 122 mm, koje su zatečene na otvorenom prostoru. Eberbahovi tenkovi su zauzeli Sevsk u podne 1. oktobra, čime su završili proboj levog krila Brjanskog fronta. Bez pripremljene odbrane, Jermakove snage su se neorganizovano povlačile ka Orelu i Brjansku, čime su otkrile desno krilo sovjetske 13. armije.

Napad je nastavio 24. oklopni korpus barona Fon Švepenburga, sa ciljem zauzimanja saobraćajnog čvorišta Orel. Sa malo sovjetskih jedinica koje su pružale otpor, 34. motociklistički pešadijski bataljon je požurio ka Orelu i u sumrak 2. oktobra uspeo da zauzme most preko reke Oka u mestu Kromij. Narednog jutra, borbena grupa Eberbah je krenula ka Orelu, gradu sa 110 000 stanovnika. Orel skoro da i nije imao odbranu, a stanovnici su bili zapanjeni kada su videli nemačke tenkove kako ulaze u grad; grad je bio zauzet u 1,00 časova 3. oktobra. Za četiri dana, 4. oklopna divizija je prešla 240 km i uništila 2200 sovjetskih vojnika i zarobila 16 tenkova i 24 artiljerijskih oruđa, uz sopstvene gubitke od svega 41 poginulih i 120 ranjenih vojnika.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Napušteni sovjetski laki tenk T-26S, unapređeni model uveden u naoružanje 1938, koji se odlikovao novom kupolom, zakošenim oklopom i ugrađenim radio uređajem. Svaka od sovjetskih streljačkih divizija imala je jednu četu ovih tenkova.

Na Guderijanovom levom krilu, Lamelsenov 47. oklopni korpus je napao na položaje 298. streljačku diviziju, angažovanjem 17. i 18. oklopne divizije. Sovjetska 298. divizija bila je kao i mnoge druge divizije oktobra 1941, nekompletne i delimično obučene. Divizija je brzo savladana, a linija odbrane 13. armije probijena. General major Gorodnjanski, komandant sovjetske 13. armije, izvršio je protivnapad 141. tenkovskom brigadom, ali je jedinica lakih tenkova ubrzo razbijena. Sa grupom Jermakov koja se povlačila na njegovom levom krilu, i sopstvenim centrom koji je popuštao, Gorodnjanski je naredio 13. armiji da se povuče severno, ka Brjansku. Sa sovjetskim snagama u povlačenju, nemački 47. oklopni korpus je brzo smotao 13. armiju i potisnuo ka Karačevu kako bi presekao pravac Orel-Brjansk. Guderijanove snage su do 3. oktobra u potpunosti odvojile levo krilo sovjetskog Brjanskog fronta. U prvih pet dana bitke, Druga oklopna armija je zarobila 9300 sovjetskih vojnika, 660 tenkova i 109 artiljerijskih oruđa.

[Rade]

Napad Četvrte oklopne armije

Ostatak Grupe armija Centar napao je u 05,30 časova 2. oktobra, istovremenim napadom ove oklopne armije i tri pešadijske armije, na frontu širokom 600 km; bila je to jedna od najvećih nemačkih ofanziva tokom celog rata. Napadu je prethodila snažna artiljerijska priprema, kao i udari avijacije po prednjem kraju sovjetske odbrane.

Hepnerova 4. oklopna armija imala je zadatak da se probije kroz odbrambene položaje sovjetske 43. armije Buđonijevog Rezervnog fronta, porazi sovjetske snage u drugom ešelonu i potom formira desni krak oko južne strane Vjazme. Štumeov 40. oklopni korpus (2. i 10. oklopna divizija) bile su glavnina snaga 4. oklopne armije. Fon Fitinghofov 26. oklopni korpus, sa oko 230 tenkova u 5. i 11. oklopnoj diviziji, trebao je da napreduje na levom krilu 40. oklopnog korpusa; 12. korpus, sa dve pešadijske divizije, trebao je da štiti desno krilo 40. oklopnog korpusa. U rezervi se kod Roslava nalazio 57. oklopni korpus generala Kuncena, spreman da se angažuje u eksploataciji proboja. Glavna snabdevačka stanica bila je oko 25 km iza koncentracijske prostorije 4. oklopne armije, što je znatno poboljšalo početnu situaciju sa logistikom jedinice.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Tenk PzKpfw II u pratnji snabdevačke kolone. Hiljade sovjetskih vojnika bilo je odsečeno iza nemačkih linija kao rezultat opkoljavanja kod Vjazme i Brjjanska, tako da su nemačke linije snabdevanja bile sve samo ne bezbedne.

Sovjetska 43. armija, pod komandom general potpukovnika Sobenikova, posela je veoma širok front odbrane koji se protezao na 85 km, sa svega četiri streljačke divizije i dve tenkovske brigade. Jedinice iz sastava sovjetskog Rezervnog fronta imale su više od mesec dana na raspolaganju za ukopavanje iza reke Desne, kao i gusto pošumljen teren, što je svakako pogodovalo organizovanju snažne odbrane. Obično je prelazak reke pod vatrom i prodiranje u fortifikacijski uređenu zonu bila vrlo teška i komplikovana operacija za napadača, ali je 4. oklopna armija uspela da probije odbranu 43. armije za nešto manje od jednog dana. Nakon što je prešao Desnu, nemački 40. oklopni korpus se sukobio sa sovjetskom 53. i 149. pešadijskom divizijom. Iako su ovo bile dve relativno stabilne predratne divizije, obe su brzo pregažene sa više od 560 nemačkih tenkova, na uzanom odseku, širine 25 km. Prisustvo 2. i 5. oklopne divizije, obe u punoj snazi, odmorne nakon popune u Francuskoj, dodale su veliku vatrenu moć napadu nemačke 4. oklopne armije. Tada Sobenikov angažuje svoju jedinu pokretnu rezervu – 145. i 148. tenkovsku brigadu, koje šalje u protivnapad na nemačke snage koje su se probile kroz sovjetske linije odbrane, ali su obe ubrzo pretrpele takve gubitke da se na njih više nije moglo računati. Tendencija Sovjeta da koriste oklopne jedinice u protivnapadima organizovanim na brzu ruku tokom početne faze operacije Tajfun, išla je na ruku nemačkim snagama, pošto je mali broj tenkova izlagan snažnim udarima nemačke avijacije i protivoklopne artiljerije. Veliki deo sovjetskih oklopnih rezervi je slat u protivnapade koji se mogu nazvati amaterskim. Kada su oklopne jedinice sovjetske 43. armije utrošene, 4. oklopna armija je brzo napredovala ka svom prvom cilju – železničkom čvorištu Spas-Demensk. U međuvremenu, nemački 12. korpus je opkolio dezorganizovane ostatke sovjetske 43. armije.

Brzina uništenja sovjetskog Rezervnog fronta poslužila je kao potvrda obaveštajnih procena nemačke komande kopnene vojske, koje su predviđale brzi kolaps sovjetskih snaga. Sovjetska 33. armija general majora Onuprienka, sa pet streljačkih divizija, bila je jedinica drugog ešalona, angažovana između Spas-Demenska i Kirova, koja je trebala da spreči bilo kakvu eksploataciju proboja odbrambenih linija u zoni 43. armije. Međutim, sovjetske divizije u rezervi bile su raspoređene na širokom frontu i nisu bile ukopane. Štumeov 40. oklopni korpus jednostavno je gazio jednu po jednu diviziju, počevši od 3. oktobra i za svega dva dana uspeo da istisne 33. armiju sa glavnog pravca napada 4. oklopne armije. Nemački 46. oklopni korpus i 12. korpus dodatno su proširili proboj u sektoru Rezervnog fronta, tako da je Hepner 5. oktobra mogao da upotrebi snage za eksploataciju uspeha, koje su činile jedinice 57. oklopnog korpusa.

[Rade]

Napad 3. oklopne armije

Napad 3. oklopne armije u operaciji Tajfun započeo je artiljerijskom pripremom u 05,30 časova 2. oktobra. General pukovnik Herman Hot je komandovao 3. oklopnom armijom u prva tri dana ofanzive, dok nije otišao u Grupu armija Jug da komanduje 17. armijom, a na dužnosti komandanta 3. oklopne armije zamenio ga je general pukovnik Rajnhart. Hotova armija je na raspolaganju imala svega dva oklopna korpusa i u početku je svoje motorizovane divizije držao u rezervi. Hotov zadatak bio je da se probije kroz linije odbrane 19. i 30. armije Zapadnog fronta, uništi jedinice u drugom ešalonu odbrane i iza Vjazme se spoji sa jedinicama 4. oklopne armije. Na početku operacije Tajfun, Hotova glavna snabdevačka linija bila je 50 km južnije, u blizini Smolenska.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo izvršilo je 11. oktobra masivne napade na nemačko vazduhoplovstvo na aerodromu Orel.

Hotova glavna snaga bio je 56. oklopni korpus generala Ferdinanda Šala, sa 6. i 7. oklopnom divizijom, koje su se nalazile u prvom ešalonu i 14. motorizovana divizija u rezervi. Šal je imao oko 250 ispravnih tenkova, većinom čeških PzKpfw 35(t) i PzKpfw 38(t), tako da kada je napao sovjetsku 91. streljačku diviziju iz sastava 19. armije, mogao je prvog dana operacije da ostvari napredovanje od oko 5 do 10 km. Na Šalovom levom krilu, 41. oklopni korpus general pukovnika Modela napao je na položaje sovjetske 12. streljačke divizije, angažujući 1. oklopnu diviziju i 129. pešadijsku diviziju. Iako su Šalovi i Modelovi napadi bili daleko slabiji od napada ostalih nemačkih oklopnih kolona, i protiv brojčano superiornijeg i ukopanog neprijatelja, Nemci su podelili sovjetske snage duž spoja sovjetske 19. i 30. armije, uspevši da naprave široku brešu za manje od dva dana. Hotov napad se oslanjao više na napade pešadijskih jedinica nego što su to činili komandanti ostalih nemačkih oklopnih grupa – delom usled slabosti svog oklopa, a delom zbog terena koji je bio ispresecan šumama i jezerima.

Na Hotovom levom krilu, 6. korpus generala Otoa Forstera, napao je na položaje sovjetske 30. armije, kojom je komandovao general major Vasilij Homenko. Nemačke snage su uspele da prikuju sovjetske snage na prednjem kraju odbrane, dok je 1. oklopna probila glavnu liniju odbrane. Na Hotovom desnom krilu, 5. korpus je napao sa tri pešadijske divizije i uspeo da potisne divizije prvog ešalona 19. armije nazad, čime je proširio brešu za 56. oklopni korpus. Nakon što je glavni odbrambeni pojas Zapadnog fronta probijen, prvi cilj 3. oklopne armije bili su mostovi na Dnjepru kod Holm-Žirovskog. Kasnije 3. oktobra, 56. oklopni korpus je uspeo da zauzme mostove, netaknute, i da se dobro pozicionira za dalje napredovanje ka glavnom cilju – opkoljavanju Vjazme. Ostatak Hotove armije nastavio je da uništava ostatke pešadijskih jedinica 19. i 30. armije, uspešno odbijajući protivnapade.

[Rade]

Napadi nemačkih pešadijskih armija

Nemačke tri pešadijske armije su takođe imale svoju ulogu u početnoj fazi operacije Tajfun, mada manje dramatičnu od oklopnih grupa. Fon Bok je želeo da izbegne teške gubitke usled frontalnog napada na utvrđene sovjetske linije odbrane, tako da je naredio da najveći deo pešadijskih jedinica bude zadržano nazad, sve dok tenkovi ne probiju linije odbrane Zapadnog fronta. Kada započne povlačenje sovjetskih jedinica, tri pešadijske armije bi krenule napred i razbile sovjetske snage.

General pukovnik Štraus je sa svojom 9. armijom bio razmešten sa dva korpusa na desnom krilu 3. oklopne armije i jedan korpus na levom krilu. Štrausova armija nije uvedena u napad sve do 4. oktobra i njena uloga bila je striktno ograničena na vezivanje što je moguće više sovjetskih divizija prvog ešalona odbrane kako bi oblikovala planirano opkoljavanje sovjetskih snaga.

Dok su tri pešadijske divizije iz sastava 2. korpusa generala Vagera izvodile demonstrativna dejstva protiv snažno utvrđene 16. armije oko Jarceva, 8. korpus generala Hejca je ubacio dve divizije na spoju sovjetske 16. i 19. armije. Svega dve divizije 9. armije su učestvovale u žestokim borbama, ali se činilo da su uspele samo da vežu glavninu sovjetske 16. armije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Zarobljeni sovjetski kamion GAZ-AAA na blatnjavom putu u jesen 1941. Nemci su zraobili na hiljade sovjetskih kamiona, koji su se na putevima bolje ponašali od nemačkih.

Druga armija general pukovnika Fon Vajksa započela je niz napada na položaje 50. armije general majora Mihaila Petrova kako bi sprečio Brjanski front da prebaci jedinice da spreče prodor Guderijanovih tenkova ka jugozapadu. Napad Druge armije sa pet od njenih osam pešadijskih divizija započet je 3. oktobra, sa 53. korpusom na glavnom pravcu napada, koji je napredovao direktno na istok, ka Brjansku. Sovjetske snage su dugo iščekivale direktan napad na Brjansk duž glavnog puta iz Roslava i odbrana je na tom sektoru bila vrlo snažna. Pešadijske jedinice Fon Vajksa uspele su da ostvare slab napredak, ali su primorale Jerjomenka da uvede svoje najbolje rezerve, 108. tenkovsku diviziju, kako bi zaustavila napredovanje 53. korpusa. Sa Lemelsonovim tenkovima koji su se već približavali jugoistočnom predgrađu Brjanska, Fon Vajks je postigao svoj cilj, držeći Brjanski front fokusiranim na njega, umesto na Guderijana.

Četvrta armija feldmaršala Fon Klugea nije napala do noći 4/5. oktobra, kada je osam od ukupno deset pešadijskih divizija uveo u napad na sovjetsku 20. i 24. armiju u rejonu Jeljnje. Na papiru, Fon Kluge je sa svega osam divizija napadao na više od deset ukopanih divizija, što je normalno bio recept za poraz. Ipak, Fon Kluge je bio ekspert za pripremanje bitke po delovima i artiljerijskih napada, a njegove jedinice bile su odmornije i bolje popunjene i snabdevene od ostalih armija u Grupi armija Centar.

Dok je Gejerov 9. korpus napadao na levom krilu, kako bi prikovao sovjetsku 20. armiju kod Jeljnje, 20. i 7. korpus su probili odbranu 24. i 43. armije i krenuli da opkoljavaju krilo 20. armije. Za to vreme, nemački 20. korpus je imao zadatak da probije odbranu 24. armije general majora Rakutina i opkoli sovjetske snage kod Jeljnje. Bez znatne podrške oklopnih snaga, Fon Kluge je uspeo da do 5. oktobra razbije četiri streljačke divizije i 145. tenkovsku brigadu naoružanu srednjim tenkovima T-34. Njegov napad je bio veliki uspeh u razbijanju levog krila Zapadnog fronta i u postavljanju osnove za opkoljavanje sovjetskih snaga kod Vjazme. U samo dva dana izvođenja napadnih dejstava, 4. armija je ostala bez 198 oficira, među kojima su bili i komandant 9. korpusa general Gejer i komandant 183. pešadijske divizije, general major Dipold.

[Rade]

Sovjetski odgovor

U početku, reakcija Staljina i sovjetske Stavke na početku operacije Tajfun bio je mlak, pošto je njihova pažnja bila usmerena na kritičnu situaciju kod Lenjingrada i u Ukrajini. U stvari, toliko je bio nesvestan značaja Guderijanovog proboja, da je 1. oktobra naredio Rezervnom frontu da prebaci čitavu 49. armiju u odbranu Kurska i Harkova. Stavka je postala zabrinuta tek 2. oktobra kada su započeli nemački napadi duž celog Zapadnog, Rezervnog i Brjanskog fronta. Naredili su general majoru Leljušenku, iskusnom tenkisti, da se uputi u Orel i preuzme komandu nad nekoliko jedinica iz rezerve Vrhovne komande, od kojih je formiran 1. gardijski streljački korpus.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Sovjetska pešadija zauzima vatreni položaj mitraljezom Maksim, zapadno od Moskve, oktobra 1941. Brojni bolkadni odredi, nalik ovome, žrtvovani su kako bi se kupilo vreme za oporavak Crvene Armije.

Na jugu, Jerjomenko nije bio svestan obima Guderijanovog proboja, pošto je od 1. oktobra svega par jedinica bilo u borbenom dodiru sa 2. oklopnom armijom. Međutim, sovjetski izviđači su iz vazduha otkrili nemačke kolone tenkova u pokretu ka Brjansku i Orelu, tako da je Jerjomenko krenuo da prebacuje delove svojih ograničenih rezervi. Dve streljačke divizije iz sastava 13. armije dobile su naređenje da krenu na istok, kako bi blokirali napredovanje 47. korpusa kroz Seredina-Buda, ali su do vremena pokreta sovjetskih snaga, nemački tenkovi već prošli ovaj grad. Jerjomenko je pokušao i da prebaci još jednu streljačku diviziju i nešto oklopnih jedinica radi blokiranja glavnog puta koji je vodio sa juga ka Brjansku, ali nije bio svestan da su se najbliže nemačke oklopne jedinice tada već nalazile na prilazu gradu sa istočne strane.

Na severu, Konjev je pokušavao da ubaci sve snage kojima je raspolagao u borbu protiv Hotove 3. oklopne armije, čim je shvatio da Nemci pokušavaju veliki prodor. Konjev je naredio general potpukovniku Lukinu, komandantu 19. armije, koji se nalazio na Hotovom pravcu napada, da upotrebi svoja tri haubička puka (oko 100 haubica kalibra 152 mm) i njima gađa čeone nemačke jedinice. Na nesreću po Zapadni front, sovjetska artiljerija je izgubila puno od svoje sposobnosti indirektne vatre, naročito po pokretnim ciljevima. Kada artiljerija nije uspela da zaustavi nemačke jedinice, Konjev se okreće svojim manevarskim snagama i pokušava da upotrebom ovih snaga zaustavi nemačko napredovanje. Na raspolaganju je ima više od 400 tenkova, ali većinom lake tenkove T-26. Njegova najbolja oklopna jedinica, 143. tenkovska brigada sa oko 30 tenkova T-34, greškom je poslata na nemački 8. korpus, umesto na oklopne jedinice koje su vršile prodor. Tada, Konjev naređuje svom zameniku, general potpukovniku Boldinu, da organizuje snage za protivnapad, iz sastava rezervi Zapadnog fronta i konjičke grupe general majora Dovatora. Sovjetska 30. armija general majora Homenka je takođe dobila naređenje da koordiniše protivnapad dve divizije sa Boldinovom operativnom grupom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Sovjetska pešadija u izlasku na položaj. Svaki od sovjetskih pešadijskih bataljona bio je naoružan sa 12 mitraljeza M1919 Maksim-Sokolov kalibra 7,2 mm. Ovo oružje bilo je nezgrapno u odnosu na nemački mitraljez MG34.

U noći 4/5. oktobra, Boldinova operativna grupa (koja se sastojala od dve streljačke divizije, iscrpljene motorizovane divizije i dva bataljona lakih tenkova) napada mostobran Šalovog 46. oklopni korpus na Dnjepru, u blizini Holm-Žirovskog, iz pravca jugoistoka, dok Homenko napada sa severoistoka sa dve streljačke divizije i nešto konjice. Uprkos očajničkim napadima sovjetskih snaga, Boldinova grupa ne samo da nije uspela da odbije napad 6. i 7. oklopne divizije, već je izgubila i 80 tenkova. Nemački 56. oklopni korpus je uspeo da uništi i dosta sovjetske artiljerije. Nakon manje od četiri dana borbi, Zapadni front Konjeva je bio rasporen i nije mogao da zatvori breše. U sovjetskim komandama jedinica prvog ešalona zavladao je haos, posebno zbog nedovoljnog broja radio uređaja i obučenih štabnih oficira. Većina sovjetskih pešadijskih jedinica u sastavu Zapadnog fronta jednostavno je ostala na svojim položajima, i tu su ostale sve dok nisu bile pregažene ili opkoljene.

U centralnom delu fronta situacija je bila još gora; jedinice prvog ešalona pod komandom maršala Buđonija, brzo su opkoljene, dok su jedinice drugog ešalona angažovale svoje manevarske snage u uzaludnim protivnapadima. Kada su levokrilne jedinice Zapadnog fronta započele povlačenje ka Vjazmi, Rezervni front je ostao nepokretan. Četvrta oklopna armija je 4. oktobra zauzela Kirov i Spas-Demensk, nakon čega su nastavile napred i zauzele netaknut most preko reke Ugra u Juhnovu. Veliki deo problema bio je u tome što je najveći deo Buđonijevih snaga bio ostatak divizija koje su već bile korišćene kod Smolenska, ili jedinice milicije koje su se još uvek nalazile u procesu formiranja; samo mali deo jedinica drugog ešalona Rezervnog fronta je na početku operacije Tajfun bio sposoban da izvodi aktivna borbena dejstva. Dalje, Rezervni front je imao i problema sa snabdevanjem gorivom, municijom i transportnim sredstvima, pošto je prioritet u popuni bio na drugim jedinicama.

Iako je 4. oktobra bilo posve jasno da su Zapadni i Brjanski front u velikim problemima, Staljin je odbijao da naredi povlačenje. Kada je 5. oktobra postalo jasnije da se približava katastrofa, Staljin konačno dozvoljava Stavki da naredi povlačenje snaga ka Vjazmi, kako bi spasao Zapadni front. Ipak, Staljin je bio zgrožen lošim učinkom Konjeva i poziva generala Žukova, koji se nalazio u Lenjingradu, da ga zameni. U stvari, Staljin je razmatrao streljanje Konjeva, kao što je učinio sa Pavlovim nakon opkoljavanja u rejonu Bjalistok-Minsk u junu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Snabdevačke kolone nemačke vojske u jesen 1941. bile su kombinacija motornih vozila i konjskih zaprega, koje su pokušavale da se probiju korsteći niz improvizovanih mostova.

Jedino mesto gde je Stavka uspela da uspori nemačko napredovanje bilo je u blizini Mcenska, severoistočno od Orela. U jutarnjim časovima 3. oktobra, Stavka naređuje 5. vazdušnodesantnom korpusu da prebaci 10. i 201. brigadu i poveže ih sa 1. gardijskim streljačkim korpusom Leljušenka, koji se prebacivao železnicom. Sovjeti su upotrebili 80 bombardera TB-3 da prevezu oko 5000 padobranca u nekoliko talasa, što je bilo zapanjujuće dostignuće po standardima iz 1941. Međutim, nakon što su se spustili na aerodrom Orel u oko 16,00 časova 3. oktobra, došli su pod vatru borbene grupe Eberbah. Svega nekoliko stotina padobranca se spustilo na orelski aerodrom, dok je ostatak preusmeren na sekundarni aerodrom severno od grada. Kada su se spustili na zemlju, padobranci pukovnika Gureva su se povezali sa 132. graničnim pukom NKVD i uspostavili blokadne položaje severno od grada, na putu Orel-Tula. Sovjetski padobranci i jedinice NKVD bile su obučene, ali su imali svega nekoliko protivtenkovskih topova kalibra 45 mm i minobacače kalibra 82 mm, kojim su trebali da zaustave Guderijanove tenkove.

Na početku operacije Tajfun, rezerve Vrhovne komande su bile skoro iscrpljene, pošto su u Volhovskom frontu kod Lenjingrada formirane još tri armije, a dosta divizija je upućeno u Ukrajinu kako bi ponovo formirali osakaćeni Južni front. Na početku oktobra 1941, Staljin i Stavka su smatrali da je Moskva dobro zaštićena i držali su nekoliko regularnih jedinica u blizini grada. Međutim, kada je raspad fronta počeo da bude pitanje dana, Stavka je morala da obezbedi stabilan priliv snaga ojačanja koja se ne bi samo priključila jedinicama koje su se povlačile u pozadinu. Jedina „prava“ jedinica u blizini glavnog grada Sovjetskog Saveza bila je novoformirana 11. tenkovska brigada, naoružana tenkovima T-34; ova jedinica je dobila naređenje za pokret za Orel 1. oktobra, ali je tamo krenula da pristiže tek 5/9. oktobra. Čudno, ali je 3. tenkovska brigada pukovnika Katukova, koja se kretala železnicom iz Staljingrada, bila prvo snažno ojačanje koje je stiglo u rejon Orela. Brigada Katukova se iskrcala sa železnice na stanici Mcensk 4. oktobra i ubrzo su niz put, kao podrška padobrancima, krenule dve male oklopne borbene grupe. Leljušenko je ostao u Mcensku, koordinišući pristizanje ostatak svog korpusa i uspostavljajući novu liniju odbrane na reci Zuši. U jutro 5. oktobra, borbena grupa Eberbah je započela nasilno izviđanje duž autoputa i nakon nekoliko okršaja, mešovite sovjetske snage su se povukle nazad ka Nariškinom, gde je Katukov rasporedio ostatak brigade i bataljon iz sastava 11. tenkovske brigade. Po prvi put tokom operacije Tajfun, sovjetske snage su uspele da okupe više od 40 tenkova T-34 i KV-1 na jednom mestu, tako da je Katukov veća narednog jutra mogao da priredi doček kakav je borbena grupa Eberbah i zaslužila.

[Rade]

Formiranje džepa Vjazma-Brjansk

Dan propasti sovjetskog Zapadnog, Brjanskog i Rezervnog fronta bio je 6. oktobar 1941. Konjev je naredio 16, 19. i 20. armiju da krenu u povlačenje ka Vjazmi, ali je većina jedinica bila prikovana dejstvima nemačkih pešadijskih jedinica iz sastava 4. i 9. armije, tako da je prekid borbenog dodira i izvlačenje iz borbe bili komplikovani. Sovjetska 32. armija iz sastava Rezervnog fronta imala je četiri streljačke divizije raspoređene u luku oko Vjazme, što je smatrano dovoljnim za držanje puteva koji su vodili ka gradu, nakon što se jedinice sa prednjeg kraja odbrane povuku ka istoku. Međutim, divizije iz sastava 32. armije bile su milicijske jedinice koje samo što su započele preformiranje u regularne jedinice i bile su slomljene u susretu sa neočekivanim napadima nemačkih oklopnih snaga iz pravca severa i juga. Do 20,00 časova 6. oktobra, borbena grupa pukovnika Fona Manteufela iz sastava oklopne divizije odsekla je put severno od Vjazme. U međuvremenu su 40. i 41. oklopni korpusi zauzeli raskrsnicu puteva kod Spas-Demenska i brzo nastavili napredovanje na severoistok. Na dan 5. oktobra, sovjetski laki bombarder Pe-2 je uočio kolonu nemačkih vozila kako se kreću putem Moskva-Varšava, ne nailazeći na nikakav otpor i javio da nije uočio ni jednu sovjetsku jedinicu. Izveštaj je ocenjen kao lažan, što pokazuje koliko je izveštavanje na taktičkom nivou bilo loše u ovom kritičnom trenutku – sve dok 10. oklopna divizija nije u 05,30 časova 6. oktobra zauzela Juhnov i mostove na reci Ugri. U Moskvi, Staljin je bio šokiran kada je shvatio da su nemački tenkovi na manje od 200 km od Moskve.

Nemačka 10. oklopna divizija se 7. oktobra u oko 10,30 časova povezala sa 7. oklopnom divizijom i tako formirala džep kod Vjazme, u kome su se našle glavnine sovjetske 16, 19, 20. i 32. armije, kao i ostaci 24. armije. Unutar ovog džepa, i još nekoliko manjih, našlo se oko 30 divizija, ali sa malo vođstva. Konjev i veći deo komande Zapadnog fronta evakuisan je iz Vjazme neposredno pred zatvaranje obruča, a Boldinu je naređeno da organizuje proboj ka istoku. Iako je Boldin mogao da organizuje nekoliko napada jedinicama ranga puka, nije mogao da organizuje jedan veliki koordinisani proboj iz obruča. Do večeri 7. oktobra, nekoliko nemačkih pešadijskih korpusa (5, 7, 8, 9. i 27) je krenulo u čišćenje džepova.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Kolona nemačke pešadije prolazi kraj zarobljenih sovjetskih vojnika, jesen 1941. Grupa armija Centar tvrdila je da je zarobila 673 098 sovjetskih vojnikau rejonu Vjazme i Brjanska.

Žukov je pristigao u Moskvu u sumrak 7. oktobra i odmah se susreo sa Staljinom. Raspoloženje u Kremlju bilo je mračno. Staljin je rekao da je Konjev postupio isto kao u Pavlov na početku rata. Žukov je bio šokiran da čuje Staljina da pokreće pitanje separatnog mira sa Nemačkom ukoliko dođe do dodatnog pogoršanja situacije. Šapošnjikov je usmerio Žukova da ide na front i proceni šta je ostalo od Zapadnog i Rezervnog fronta. Pored toga, Šapošnjikov je naredio prebacivanje 14 streljačkih divizija i 16 tenkovskih brigada iz rezerve Stavke ili iz ostalih frontova, iako su za realizaciju prebacivanja bile potrebne nedelje. Žukov je u komandu Zapadnog fronta, koja je bila razmeštena u blizini Možajska, stigao u jutro 8. oktobra, nakon čega je izvestio Šapošnjikova da je put ka Moskvi skoro pa nebranjen i da je odbrana linije Možajsk preslaba da bi zaustavila bilo kakav ozbiljniji napad neprijatelja.

Situacija na jugu bila je jednako kritična, gde je u jutro 6. oktobra nemačka 17. oklopna divizija zauzela Brjansk. Napad je bio tako iznenadan da Jerjomenko nije ni bio svestan da su nemačke trupe u blizini, sve dok tenkovi nisu pregazili njegovo komandno mesto, kada je i sam bio ranjen. Jerjomenko je uspeo da pešice ode do položaja 3. armije na jugu, ali je Brjanski front ostao bez komandanta u ovako kritičnom trenutku. Sa zauzetim Brjanskom i 47. oklopnim korpusom iza sovjetske 3, 13. i 50. armije, Fon Bok je naredio Fon Vajksu da napadne ove sovjetske armije i oko Brjanska napravi obruč. Međutim, Nemci su na južnom delu fronta imali znatno manje snage nego na severnom, tako da je Fon Vajks imao poteškoće sa držanjem sovjetskih snaga na mestu, što je bio jedan od uslova da zatvori obruč. Na kraju, 8. oktobra je započeto formiranje dva obruča (džepa), sa glavninom 50. armije opkoljene severno od Brjanska snagama 43. korpusa i 18. oklopne divizije, i 3. i 13. armije odsečene kod Trubčevska od strane 53. korpusa i ostatka 47. korpusa. Guderijan je malo truda uložio u potpuno zatvaranje oba obruča – napravio je istu grešku i kod Smolenska u julu – tako da je dosta sovjetskih snaga uspelo da izađe iz džepova kod Vjazme i Brjanska. Guderijan će kasnije zažaliti zbog učinjene greške, ali je nikada neće priznati.

[Rade]

Guderijan gubi inicijativu

Dok se glavnina snaga Grupe armija Centar u periodu od 6. do 12. oktobra obračunavala sa opkoljenim sovjetskim snagama, Guderijan je još uvek na raspolaganju imao 24. i 48. oklopni korpus. Međutim, situacija sa snabdevanjem Druge oklopne armije bila je katastrofalna, pošto su čeone jedinice ostale bez goriva i sa vrlo malo municije već 3. oktobra – četiri dana pre prvog blata ili snega. Guderijan je krenuo u operaciju Tajfun sa minimalnim rezervama goriva i municije i one su bile utrošene tokom napredovanja ka Orelu. Dalje, kako bi podržali prodor 24. oklopnog korpusa Druge oklopne armije, Guderijan je morao da preraspodeli zalihe iz ostalih oklopnih korpusa; na kraju, 48. oklopni korpus u prve tri nedelje nije bio sposoban za učešće u operaciji.

Nije zgoreg podsetiti se statusa snabdevanja 4. oklopne divizije, pošto daje osvrt na prave razloge propasti operacije Tajfun. Neposredno pred početak operacije Tajfun, 4. oklopna divizija je primila 162 t goriva i u transportu je imala rezervu od 80 tona goriva. Osnovna količina goriva, potrebna da oklopna divizija pređe 100 km iznosi 125 tona. U nemačkoj doktrini stoji da je oklopnoj jedinici neophodno obezbediti gorivo za 400 km u slučaju izvođenja napadne operacije, dok je 4. oklopna divizija na početku operacije imala goriva za nešto manje od 200 km. Za početni napad i napredovanje do Orela, što je daljina od oko 200 km, utrošeno je svo gorivo kojim je divizija raspolagala, tako da je kompletna ostala nepokretna. Najbliži izvor snabdevanja gorivom bio je Novgorod-Severski, udaljeno oko 230 km. Za transport goriva potrebno je uputiti prazne kamione u bazu za snabdevanje; oko 30 kamiona može da preveze 75 tona goriva. Konvoj do Novgorod-Severskog i nazad do Orela zahteva 15 sati, a deo goriva će potrošiti i sami kamioni. Kako divizija može transportovati sopstvenim transportom goriva za svega 50 km, normalno treba dva dana da bi se stokirale osnovne zalihe goriva i municije. Guderijan jena dan 5. oktobra zatražio od nemačkog ratnog vazduhoplovstva da transportuje 500 tona goriva u Orel kako bi popunio 4. oklopnu diviziju, ali su napadi sovjetskih lovaca na aerodrome bili previše česti tako da je sletanje Ju-52 sa gorivom bilo previše rizično. Stoga su dalje nemačke armije pokušavale da se snabdevaju železnicom, što je dodatno komplikovalo snabdevanje. Tako je Guderijan dva kritična dana, sa lepim vremenom, proveo sedeći u Orelu i čekajući popunu gorivom. Standardna nemačka jadikovka „zaustavilo nas je blato“ je besmislica, pošto je Grupa armija Centar zaustavljena na svom napredovanju četiri dana pre prve pahulje.

Snabdevačke kolone nemačke 4. oklopne divizije su do večeri 5. oktobra uspele da naprave jedan put do Novgoroda-Severskog i nazad, čime su uspeli da obezbede minimalnu pokretljivost borbene grupe Eberbah. Međutim, 4. oklopna divizija je uzela veći deo goriva 3. oklopne divizije, ostavivši je na putu kod Orela na nekoliko dana. Eberbahovi izviđački elementi aktivirani su u jutro 5. oktobra i tada su uspeli da nateraju sovjetske blokadne snage u povlačenje ka Nariškinom. Eberbah je planirao da krene duž autoputa već narednog jutra, ali ni jedna jedinica 2. oklopne armije nije bila u poziciji da podrži 4. oklopnu diviziju na nekoliko dana.

Eberbah je izjutra 6. oktobra uputio glavninu svoje borbene grupe pravcem Orel-Tula, kra prelasku preko reke Lisica. Sovjetski vojnici, koji su obezbeđivali most, bili su preslabi; nešto NKVD trupa sa par protivtenkovskih topova kalibra 45 mm i minobacača. Eberbahova artiljerija – divizion haubica 105 mm i baterija topova sK18 kalibra 100 mm su u oko 09,00 časova izvršili kratku vatrenu pripremu, kao i polaganje dimne zavese. Par minuta kasnije, motociklisti iz sastava 34. bataljona zauzeli su most, razbivši šačicu sovjetskih vojnika u neposrednoj blizini mosta. Eberbah je odmah potom uputio preko mosta tenkove kako bi je obezbedio, dok je artiljerija dobila zadatak da preko reke prebaci i posedne položaje sa jednim topom kalibra 100 mm i dva topa kalibra 88 mm iz sastava 1. baterije 11. bataljona PAA. Na prvi pogled, Eberbahu se činilo da su se sovjetske snage ponovo raspršile, ali ovog puta nije bio u pravu. Dve tenkovske čete samo što su izašle na greben druge obale, kada su došli pod vatru sovjetskih topova kalibra 76,2 mm, sa oba krila. Pukovnik Katukov je sa obe strane puta, u šumi, postavio zasedu sa četom tenkova T-34 i par tenkova KV-1; tenkovi su otvorili vatru sa daljine od oko 500 m. Za vrlo kratko vreme, tenkovi T-34 su zapalili nekoliko nemačkih tenkova PzKpfw III, čiji su kratkocevni topovi kalibra 50 mm su na ovim daljinama bili potpuno neefikasni protiv sovjetskih tenkova. Nemački tenkovi nisu mogli da urade ništa drugo do da se povuku, nadajući se da će navesti sovjetske tenkove da dođu pred cevi nemačke artiljerije. Katukov je naredio svojim tenkovima da krenu u gonjenje nemačkih tenkova, tako da su ubrzo naišli na nemačke topove kalibra 88 mm, koji su uspeli da unište dva sovjetska tenka pre nego su i sami bili uništeni. Nakon što su se nemačke snage povukle nazad preko mosta, po sovjetskim snagama je krenuo da dejstvuje i top sK18, koji je tu bio ostavljen kao obezbeđenje. Gađajući pancirno-probojnim projektilima, uspeo je da uništi nekoliko tenkova pre nego je ućutkan. Katukov je napravio grešku jer je smanjio daljinu do neprijatelja, tako da su sada i nemački tenkovi sa druge obale mogli uspešno da dejstvuju po sovjetskim tenkovima. Iako je Guderijan tvrdio da je 4. oklopna divizija pretrpela užasne gubitke u ovoj akciji, divizija je izgubila deset tenkova. Na sovjetskoj strani, prema nemačkim izveštajima, gubici su brojali deset teških i sedam lakih tenkova, mada su pravi gubici verovatno bili negde oko polovine ovih brojki.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] „Rasputica“ na putu ka Moskvi

U svakom slučaju, ovaj okršaj doprineo je tome da Guderijan bude oprezniji prilikom nastupanja pravcem Orel-Tula. Nemačke izviđačke jedinice ponovo su prešle Lisicu 77.. oktobra i nakon što su otkrili pravac pružanja sovjetske odbrambene linije, započelo je i dejstvo po njoj, avionima i artiljerijom. U kasno popodne 7. oktobra, Leljušenko je, pošto se nemačka pešadija motala oko njegovog desnog krila, odlučio da se povuče na rezervne položaje, nekoliko kilometara iza glavne odbrambene linije. Obe strane, i napadač i branilac, 8. oktobar su proveli u pripremanju za glavni okršaj južno od Mcenska, mada sam Švepenburg nije imao dileme oko šansi nemačkih snaga za proboj oslabljene sovjetske odbrane. Prvi sneg je pao u noći 7. oktobra, preokrenuvši zemljane puteve u blato, što je dodatno otežalo ionako loše snabdevanje nemačke 2. oklopne armije.

Guderijan je shvatao da gubi inicijativu između Orela i Mcenska, pošto su njegove snage na glavnom pravcu napada usporavale tempo. Nemačka avijacije je mogla da pruži vatrenu podršku obrušavajućim bombarderima za glavni napad, isplaniran za 9. oktobar, tako da su Nemci za taj datum sakupili i artiljeriju (41 haubica i 13 višecevnih lansera raketa). Borbena grupa Eberbah uspela je da okrene krilo Leljušenkove glavne linije odbrane, ujedno i da mu ubrza povlačenje u neredu ka predgrađu Mcenska. Sovjeti nisu uspeli da pokriju sve ulaze u Mcensk tako da su u jutro 10. oktobra nemački motorciklisti iz borbene grupe Eberbah uspeli da zauzmu netaknut most i uđu u Mcensk. Osećajući da će biti odsečen, Katukov je povukao svoje zaštitnice preko železničkog mosta i priključio ih novoj odbrambenoj liniji na severnoj strani reke Zuše. Mcensk je pao, ali je Leljušenko mudro iskoristio nedelju dana koju je imao nakon pada Orela, da izradi novu odbrambenu liniju na Zuši. Guderijanova vojska je zaustavljena na putu za Tulu i u naredne dve nedelje nije uspela da ostvari nikakav napredak. Guderijan je izgubio inicijativu.

[Rade]

Bitka u džepovima i gonjenje

Grupa armije Centar započela je bitku u Vjazmanskom džepu 7. oktobra, angažovanjem 40, 46. i 56. oklopnog korpusa, koji su držali istočnu stranu sa šest oklopnih i motorizovanih divizija. Džep je sa zapada zatvaralo 16 pešadijskih divizija iz sastava 5, 7, 8, 9. i 27. korpusa. U džepu se nalazilo oko 400 000 sovjetskih vojnika iz sastava 16, 19, 20. i 32. armije. Pre nego što je Konjev napustio obruč, naredio je Boldinu da organizuje proboj na istok. Fon Bokova namera bila je da brzo uništi snage u džepu i potom krene u gonjenje preostalih snaga istočno od puta Moskva – Minsk. Kada je formiran, džep je bio dimenzija oko 75 sa 35 km, ali je nakon tri dana borbi sveden na dimenzije 20 sa 20 km. Boldin je uspeo da se probije iz obruča sa oko 85 000 vojnika, ali su ovi izgubili skoro svu svoju opremu. Za razliku od bitke u Smolenskom džepu, koja se odigrala u julu mesecu, Vjazmanski džep je brzo i efikasno zatvoren, tako da se nije moglo pouzdati u pomoć spolja. Grupa armija Centar je upotrebom artiljerije i obrušavajućih bombardera metodično uništavala sve u džepu. Manjak terena pogodnog za odbranu ili efikasno komandovanje, isključivali su bilo kakvu mogućnost da se organizuje bilo kakva održiva odbrana. Shodno tome, moral sovjetskih vojnika brzo je opadao. Bitka u Vjazmanskom džepu faktički je završena 12. oktobra, mada su se sporadične borbe vodile i par dana kasnije. Kao rezultat bitke, sovjetski Zapadni i Rezervni front izgubili su 25 pešadijskih divizija i pet tenkovskih brigada.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Posluga puškomitraljeza MG34 na položaju iza železničkog vagona. SS divizija Rajh se 16. oktobra 1941. borila sa sovjetskom 32. streljačkom divizijom za kontrolu nad železničkom stanicom Borodino.

U međuvremenu je i Brjanski front bio zahvaćen nizom bitaka oko Brjanska. Sovjetska 50. armija general majora Mihaila Petrova bila je 8. oktobra labavo opkoljena severno od Brjanska; Guderijan je imao samo deo 18. oklopne i 112. pešadijsku diviziju da drži istočni deo obruča. Popov je 9. oktobra poveo delimično uspešan proboj ka severoistoku, kroz položaje koje je držala oslabljena nemačka 18. oklopna divizija. Sovjeti su u Brjanskom džepu izgubili još pet streljačkih divizija, dok su delovi dve divizije uspeli da se probiju. Dalje na jugu, 3. armija general majora Jakova Krajzera i 13. armija general majora Gorodnjanskog bile su opkoljene kod Trubčevska. Teren je bio močvaran i Nemci su imali malo pešadije da bi propisno zatvorili obruč. Umesto toga, Guderijan je zadovoljio time da 29. pešadijskom divizijom preseče odstupnicu za 14 sovjetskih divizija i sačeka dolazak 35. korpusa, sa kojim bi u potpunosti zatvorio obruč i smanjio džep. Ipak, nemačka 1. konjička divizija nije uspela da održi dodir sa snagama u obruču, tako da je veliki broj sovjetskih vojnika krenuo na istok. U periodu od 11. do 13. oktobra, sovjetske 3. i 13. armija, koje su bile opkoljene, krenule su u veliki proboj i uspeli da probiju plitak kordon koji je formirao 47. oklopni korpus.Konačno, Guderijan je prebacio snage ka Trubčevsku i poslednji sovjetski vojnici u obruču predali su se 20. oktobra, ali su delovi od najmanje sedam od 12 divizija uspeli da se probiju i priključe Jugozapadnom frontu. Brjanski front je izgubio 12 od svojih 25 streljačkih divizija i oko 110 000 vojnika u prve dve nedelje operacije Tajfun.

Fon Bok je tvrdio da je Grupa armija Centar kod Vjazme i Brjanska zarobila 673 098 vojnika 1277 tenkova i 4378 artiljerijskih oruđa, dok je još 300 000 sovjetskih vojnika poginulo. Desetine hiljada vojnika je ranjeno, što je sovjetske snage na pravcu Moskve dovodilo u daleko nepovoljniji položaj. Sigurno je da su Zapadni, Rezervni i Brjanski front ostali bez 50-80 % snaga, 97% oklopnih sredstava i 80% artiljerijskih oruđa. Značajno je da je preživelo osam od devet konjičkih divizija. Neki istoričari sugerišu da su se nemačke snage istrošile u bitkama tokom neutralisanja sovjetskih snaga u obruču kod Vjazme i Brjanska, što se ne može uzeti kao tačno, pošto nemački gubici u ovim bitkama nisu bili tako značajni. Iz sastava jedinica 5. korpusa general pukovnika Ruofa u periodu od 2. do 14. oktobra poginulo je 743 vojnika, 2 720 ih je ranjeno i 88 nestalo, što je predstavljao gubitak od 7%. Tokom istog perioda, 5. korpus je zarobio 19 882 sovjetskih vojnika, 133 tenkova, 322 artiljerijskih oruđa i šest lansera raketa Kaćuša. Na kraju bitke kod Vjazme, 5. korpus je još uvek imao skoro 80% svog sastava. Dalje, gubici u opremi bili su zanemarljivi.

Nakon katastrofe kod Vjazme, šta je ostalo od sovjetskog Zapadnog i Rezervnog fronta? Sovjetske 22. i 29. armija, iz sastava Zapadnog fronta, nalazile su se na desnom krilu i tako su izbegli direktan napad tenkova 3. oklopne armije i čim su shvatili da su susedne jedinice doživele kolaps, započele su povlačenje ka Rževu. Ove dve armije imale su svega deset streljačkih divizija, bez oklopa i konjice; njihova sposobnost da izvedu samostalan protivnapad bila je zanemarljiva. Konjička grupa Dovatorauspela je da se povuče na severoistok, iako je većina njenih oklopnih sredstava bila izgubljena još u prvim protivnapadima. Stoga, Zapadnom frontu su nakon Vjazme ostale većinom pešadijske i nešto konjičkih jedinica, od kojih ni jedna nije bila sposobna da zadrži nemačke snage na svom prodoru ka Moskvi. Rezervni front maršala Buđonija bio je još u gorem stanju, sa polovinom svojih divizija u obruču i drugom polovinom koja se može smatrati osakaćenom. Mnoge od Buđonijevih divizija bile su milicijske i najveći deo njih se raspao prilikom kontakta sa snagama neprijatelja.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Poluguseničar SdKfz 10/4 na putu Minsk-Moskva u jesen 1941. Svaki motorizovani Panzerjäger bataljon imao je vod sa četiri vozila SdKfz 10/4 naoružanih topom kalibra 20 mm.

Obe zaraćene strane su 8. oktobra započele analizu operacije. Nemačka komanda su bila zapanjena lakoćom sa kojom je slomljen sovjetski front, tako da je deo oficira nemačke komande smatrao da je potrebno izvršiti ponovno određivanje ciljeva operacije. Prvobitni cilj operacije – opkoljavanje i uništavanje Zapadnog i Brjanskog fronta, bio je ostvaren. Vrhovnoj komandi kopnene vojske se činilo da je slom Sovjetskog Saveza neizbežan. Sovjetskog otpora ispred Grupe armija Centar skoro da i nije bilo. General pukovnik Franc Halder, načelnik Vrhovne komande KoV, predlagao je da se izvrši opkoljavanje sovjetskog Severozapadnog i Jugozapadnog fronta, te potom zauzimanje Moskve. Pobede kod Vjazme i Brjanska toliko su impresionirale Hitlera da je dao odrešene ruke Vrhovnoj komandi KoV da izda naređenja direktno Fon Boku. Nemačka 9. armija i 3. oklopna armija upućene su ka Rževu i potom Kalinjinu, kako bi izazvale slom preostale sovjetske odbrane. Na jugu, Guderijanu je naređeno da uputi 48. oklopni korpus ka Kursku. Vizija lakog zauzimanja više sovjetskih gradova nesumnjivo je davala poleta nemačkoj Vrhovnoj komandi KoV, ali je nesumnjivo odvukla Grupu armija Centar sa svog osnovnog zadatka.

Na strani sovjetskih snaga, Šapošnjikov je shvatao da će Sovjeti morati brzo da izrade liniju fronta, kako bi pokušali da spreči kolaps. Iako je veliki broj divizija već bio na putu od rezervi Stavke, nedostatak sredstava železničkog transporta značio je da će Žukov u narednih nedelju dana morati da radi sa onim čime raspolaže. Doneta je odluka da se preostale jedinice koncentrišu na blokadnim položajima na najverovatnijem pravcu napada nemačkih snaga na Moskvu, pravcu Možajsk – Volokolamsk, Naro-Fominsk, Tula. Ostali deo u zahvatu glavnog grada Sovjetskog Saveza bio je skoro nebranjen. Na dan 10. oktobra, ono što je ostalo od Rezervnog fronta, pridodato je u sastav Zapadnog fronta, pod komandom generala Žukova.

Nemačko gonjenje započeto je u talasima i započelo je čak i pre nego što je Vjazmanski džep bio neutralisan. 2. SS divizija DasReich, pod komandom obergrupenfirera Paula Hausera, bila je jedina velika nemačka motorizovana jedinica koja nije učestvovala u borbama kod Vjazme, te mu je naređeno da nastavi ka istoku, putem Minsk-Moskva. Do 12,30 časova 9. oktobra, 3. SS oklopnogrenadirski puk Deutschland zauzeo je Gžat (danas Gagarin), na svega 175 km od Moskve. Ipak, divizija DasReich nije mogla da dobije znatnija ojačanja sve dok ostatak 40. oklopnog korpusa ne završi sa borbenim dejstvima kod Vjazme. Hauser je odlučio da oprezno pokuša napredovanje niz put Minsk-Moskva, ka Možajsku, angažujući motociklistički bataljon i 4. SS oklopnogrenadirski puk Der Führer.

Šapošnjikov je niz put angažovao 18. i 19. tenkovsku brigadu, koje su trebale da deluju kao blokadne snage, te su one organizovale snažnu odbranu na pošumljenom terenu na 10 km istočno od Gžata, u blizini sela Budajevo. Obe brigade su formirane u poslednjih par nedelja i nisu imale borbenog iskustva, ali su bile naoružane sa tri tenka KV-1, 34 tenkova T-34 i 63 tenkova BT-5/7. Hauser je 9. oktobra u oko 16,30 časova naišao na sovjetske snage koje su otvorile snažnu vatru na nemačku prethodnicu.Narednog jutra, Hauser je na sovjetske blokadne snage uputio puk Der Führer, ali je njihov napad uspešno odbijen, pri čemu je poginulo oko 500 nemačkih vojnika. Divizija DasReich bila je slaba u pogledu mogućnosti vođenja protivoklopne borbe, pošto je bila naoružana sa svega dve baterije jurišnih topova StuG III i sa šest protivtenkovskih topova kalibra 50 mm; to je bilo nedovoljno za uništenje 22 tenka T-34 i 31 tenka BT-7 iz sastava 18. tenkovske brigade. Nedostatak oklopnih sredstava imao je za rezultat zaustavljanje nemačkog prodora ka Moskvi, i to od strane svega dva bataljona sovjetskih tenkova. Hauser je odmah zatražio da mu se pridodaju tenkovi iz sastava 40. oklopnog korpusa, tao da je ubrzo pod svoju komandu dobio oklopnu borbenu grupu iz sastava 10. oklopne divizije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Sovjetski lanser raketa BM-13, uništen u nemačkom vazdušnom napadu. Oruđe je uvedeno u naoružanje jula 1941. i bilo je tako tajno da se nalazilo u NKVD jedinicama.

Sovjetske 18. i 19. tenkovska brigada su tokom četiri dana izveli niz akcija na putu Minsk-Moskva, povukavši se nazad par kilometara, i to nakon što su nemačke snage pretile da ih natkrile. Ipak, Hauser je raspolagao znatnom podrškom iz vazduha, kao i snažnom borbenom grupom iz sastava 10. oklopne divizije, što je omogućilo diviziji Das Reich da napreduje istočno od puta, oko 10 km dnevno. Sovjetske tenkovske brigade su do 13. oktobra izgubile 75% svojih tenkova i povučene su u rezervu; u svakom slučaju, ove dve brigade su uspele da obezbede Žukovu vreme neophodno da druge jedinice prebaci u utvrđeni rejon Možajsk. Stavka je 11. oktobra pozvala general majora Leljušenka iz Mcenska i naredila mu da nastavi ka Možajsku, kako bi preuzeo komandu nad novoformiranom 5. armijom. Leljušenku je naređeno da brani front širine 40 km, snagama koje su se sastojale od jednog pešadijskog puka, nekoliko samostalnih bataljona i par protivoklopnih i protivavionskih bataljona. Prvi vozovi koji su transportovali delove 32. streljačke divizije iz Sibira, 10. oktobra su krenuli da pristižu na železničku stanicu Možajsk. Za razliku od najvećeg broja sovjetskih streljačkih divizija oktobra 1941, 32 streljačka divizija bila je popunjena sa 15 000 obučenih vojnika. Mada je divizija pristizala po delovima, tokom cele nedelje, ona je bila najstabilnija vojna formacija između nemačkih snaga i Moskve. Leljušenko je uspeo da do 13. oktobra ugura dva puka 32. streljačke divizije u utvrđene položaje između Borodina i Jeljnje, neposredno pred nailazak nemačke prethodnice. Međutim, nemačko vazduhoplovstvo je uočilo pristizanje 32. streljačke divizije, tako da je Hauser bio spreman da krene u napad ka odbrambenoj liniji Možajsk sa snagama koje su mu bile dostupne pre nego je stiglo sovjetsko pojačanje.

Pored snaga koje su napadale u zahvatu puta Minsk-Moskva, nemačko gonjenje je moglo da se angažuje i na širem frontu. Najveći broj prikaza ove operacije svodi se na period nakon prvih snežnih padavina, od 7. oktobra do 15. novembra, takozvanu rasputicu ili blatni period, kao vremena kada su nemačke snage bile gotovo nepokretne, što jednostavno nije bilo tačno. Nakon što su nemački 40. i 46. oklopni korpus okrenuli na sever kako bi opkolili Vjazmu, 57. oklopni korpus generala Kuncena je nastavio pravcem Varšava-Moskva, zauzeo Medin 11. oktobra i narednog dana izbio do predgrađa Malojaroslaveca. Kako bi obezbedio krilo 4. oklopne armije, koja se nalazila u napredovanju, tri pešadijska korpusa ubrzano su napredovala od reke Desne do reke Oke. Nemački 13. korpus generala Felbera je 12. oktobra zauzeo Kalugu, dok je 12. korpus generala Šrota obezbedio prelazak preko reke Oke; svaki korpus je napredovao između 70 i 80 km za pet dana, uprkos blatnjavim putevima. Iako delimično angažovan u razbijanju Vjazmanskog džepa, 43. korpus je uspeo da pošalje borbenu grupu koja je 7. oktobra zauzela železničko čvorište Suhinci, koje je bilo od vitalnog značaja za izvođenje operacije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Sovjetska posluga puškomitraljeza Degtjarev M-27 na vatrenom položaju.

U severnom delu zone operacije Grupe armija Centar, delovi 3. oklopne armije i 9. armija okrenule su ka severoistoku kako bi gonile ostatke Zapadnog fronta. Nemački 23. korpus generala Šuberta i 6. korpus generala Forstera, sa ukupno šest pešadijskih divizije, gonile su sovjetske 22, 29. i 31. armiju koje su se povlačile ka Rževu. Iako su Sovjeti kod Rževa imali delove 15 streljačkih divizija, komandna struktura nije bila uspostavljena, pošto su divizije bile iz pet različitih armija. Dok je nemačka pešadija prikovala sovjetsku zapadno od Rževa, 3. oklopna armija je uputila 1. oklopnu diviziju i 900. mehanizovanu brigadu da ih opkole sa jugoistoka i one su 13. oktobra zauzele Ržev. Nemci su takođe uspeli da glavninu sovjetske 30. armije general majora Homenka opkole južno od Rževa i unište je. Pre nego što su Sovjeti mogli da odreaguju na najnoviju katastrofu, 1. oklopna divizija je brzo napredovala na severoistok, kroz Staricu kako bi zauzela Kalinjin, grad od 216 000 stanovnika. Uprkos blatnjavim putevima, 1. oklopna divizija je uspela da za pet dana ostvari napredak od 75 km. Sovjetska 22. i 29. armija povlačile su se u neredu, dok je nemački 6. korpus vršio pritisak severno od Rževa.

Nemačko napredovanje ka Kalinjinu bilo je veličanstveno po svojoj smelosti, pošto je jedna oklopna divizija napadala samostalno, na svom pravcu, prodrla duboko unutar sovjetske teritorije i zapretila da razdvoji Severozapadni i Zapadni front. Ipak, nemačka Vrhovna komanda KoV je načinila ozbiljnu grešku kada je preusmerila deo 3. oklopne armije dalje od Moskve, kako bi ovi gonili razbijene sovjetske pešadijske jedinice.

Prva oklopna divizija je do 15. oktobra napredovala ka Toršoku, odnosno udaljavala se od Moskve. Snage angažovane ka Kalinjinu bile su nedovoljne da same postignu odlučujuću pobedu, ali je diverzija ozbiljno oslabila snage na glavnom pravcu napada na Moskvu i primorala 3. oklopnu armiju da odvoji znatne resurse za dugotrajnu borbu oko Kalinjina. Da je 41. oklopni korpus napredovao na istok, ka Volokolamsku, Nemci bi možda i uspeli da spreče Žukova da uspostavi novu liniju odbrane istočno od Moskve.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemački tenk PzKpfw 38(t) izvlači štabna kola iz blata, oktobra 1941.

Pored 32. streljačke divizije pristigle iz Sibira, Žukov je imao još svega dve divizije i nekoliko delimično formiranih tenkovskih brigada, spremnih da krenu u formiranje blokadnih položaja. Sovjetska 31. streljačka divizija, formirana u julu u centralnoj Aziji, preusmerena je ka Voloklamsku, gde je trebalo da se priključi ponovo formiranoj 16. armiji Rokosovskog. Sovjetska 312. streljačka divizija prebačena je iz Volhovskog fronta za Maloraslavec, gde je počela da pristiže između 10. i 14. oktobra, kako bi formirala jezgro 43. armije.

Kada je 15. oktobra Grupa armija Centar konačno obezbedila dovoljno snaga za početak napada na utvrđene rejone Volokolamsk, Možajsk, Malojaroslavec, Žukov je mogao da prikupi elemente 18. streljačkih divizija i 11. tenkovskih brigada na frontu širine 50 km, i to za svega pet dana! Ipak, najveći deo ovih jedinica predstavljao je ostatke uništenih jedinica ili delimično opremljene jedinice, tako da je jačina sovjetskih snaga bila oko 90 000 vojnika.

[Rade]

Linija Možajsk je probijena

Blato još uvek nije ozbiljno smetalo nemačkoj poteri nakon opkoljavanja sovjetskih snaga kod Vjazme, ali su logistički problemi, promena prioriteta u snabdevanju i popuni i letargija komandovanja počeli ozbiljnije da nagrizaju operaciju, a samim tim i da staju u red za zasluge za propuštanje osvajanja sovjetskih utvrđenih rejona pre nego što su ih sovjetske snage propisno posele. Faza gonjenja sovjetskih snaga završena je 15. oktobra, nakon čega se Grupa armija Centar okrenula sovjetskom Zapadnom frontu. Fon Kluge je bio izuzetno spor u pomeranju svoje pešadije napred, kako bi podržao napad na liniju Možajsk, odobravajući većini divizija da se odmore i popune u rejonu oko Vjazme; svega jedna od njegovih 11 pešadijskih divizija učestvovala je u napadu na liniju Možajsk.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemački protivtenkovski top Pak 36 kalibra 37 mm uništen od strane sovjetskih tenkova.

Nemački 40. oklopni korpus Štumea imao je u svom sastavu i glavninu 10 oklopne i SS Das Reich divizije i 15. oktobar ga je zatekao u približavanju liniji Možajsk, negde oko Borodina. Demonstrativna dejstva nemačkih snaga kod Rogačeva i Jeljnje, izvedena 14 oktobra, pokazala su nemačkim komandantima da je sovjetska odbrana dovoljno jaka, tako da se mora napasti pametno i oprezno. Štumeov korpus je u svom sastavu imao 12 motorizovanih bataljona i oko 100 tenkova i jurišnih topova, i podršku 89 artiljerijskih oruđa i 33 višecevnih raketnih bacača. Leljušenkova 5. armija, odnosno 32. streljačka divizija sa još nekim pridodatim jedinicama – imala je 12 pešadijskih bataljona i oko 50 tenkova, uz podršku oko 50 haubica i divizion Kaćuša. Kada se sve ovo zbroji i uporedi, sledi da je odnos snaga kod Borodina bio nešto veći od 1:1 u korist nemačkih snaga, što je po tadašnjim standardima moglo rezultirati nerešenom bitkom.

SS divizija Das Reich uspela je da eliminiše blokadni položaj kod Jeljnje koji im je zadavao probleme, ali je komandant divizije, obergrupenfirer Hauser teško ranjen kada je njegovo oklopno vozilo SdKfz 253 pogođeno raketom iz sovjetske Kaćuše. Ipak, 10. oklopna divizija je uspela da prodre u glavni odbrambeni pojas u blizini Borodina, kada je i sam Leljušenko teško ranjen. Od 15. do 17. oktobra, 32. streljačka divizija i 20. tenkovska brigada, hrabro su se borile oko Borodina i Artemikija, uz česte protivnapade, ali je odbrana postepeno slabila. Nemački 4. pionirski bataljon uništio je brojne betonske bunkere, koji su zbog gradnje na brzu ruku često bili loše postavljeni. Odbrana sovjetske 5. armije konačno je probijena 18. oktobra, nakon čega je SS divizija Rajh mogla da zauzme sam Možajsk. SS motociklistički bataljon koji se kretao duž puta Minsk – Moskva, nakon Možajska je naišao na slabo organizovani otpor, ali je 40. oklopni korpus bio previše iscrpljen četvorodnevnim teškim borbama da bi preduzeo gonjenje. Kako go, nemačka pobeda kod Borodina izazvala je paniku u Moskvi, tako da je sovjetska vlada krenula sa evakuacijom u Kujbišev.

Bitka za Borodino bila je samo deo borbi za liniju Možajsk i sigurno nije bila odlučujuća pobeda kako ju je sovjetska propaganda prikazivala, prema kojoj su nemačke snage izgubile 10 000 vojnika i 100 tenkova. Tokom perioda od 9. do 19. oktobra, 40. oklopni korpus je pretrpeo gubitke od 2 044 vojnika, od kojih ih je 446 poginulo; SS Rajh divizija je izgubila 1 242 (uključujući 270 poginulih) vojnika, 10. oklopna divizija 776 vojnika (167 poginulih). Za to vreme, sovjetska 32. streljačka divizija i 20. tenkovska brigada su izgubile oko 60% svog ljudstva, čime je 5. armija ostala gotovo borbeno neupotrebljiva. U periodu odmah nakon pada Možajska, kada su nemačke snage došle na svega 90 km od Moskve, sovjetska 5. armija je imala svega pet streljačkih divizija, smanjenog brojnog stanja, i oko 20 tenkova koji su bili na raspolaganje za blokadu glavnog pravca ka Moskvi. Počevši od 22. oktobra, sa Dalekog istoka počela je da pristiže 82. motostreljačka divizija, čime je 5. armija dobila jednu potpuno popunjenu diviziju.

Kod Volokolamska, 1. armija Rokosovskog, primarno 316. streljačka divizija, borila se protiv 46. oklopnog i 5. korpusa; borbe su trajale od 16. do 27. oktobra, Šapošljikov je mogao da obezbedi Rokosovskom još par jedinica, kao što je 4. tenkovska brigada Katukova, kako bi održao 16. armiju u životu. Jedan teški tenk KV-1 iz sastava 89. samostalnog tenkovskog bataljona, pod komandom poručnika Pavela Gudza, uspeo je da uništi deset nemačkih tenkova pre nego je i sam uništen. Međutim, neki od poluobučenih sovjetskih tenkista napuštali su svoje tenkove i pri prvom pogotku. Kada je Volokolamsk 27. oktobra i konačno pao, 316. streljačka divizija (Panfilovci) brojala je svega 3 500 vojnika, ali je uspela da zaustavi 4. oklopnu armiju na skoro dve nedelje. Južno od Možajska, sovjetska 43. armija nije uspela da uspostavi stabilnu liniju odbrane oko Malojaroslaveca, tako da je nemački 57. oklopni korpus (19. i 20. oklopna i 3. motorizovana divizija) do 18. oktobra osvojio i Malojaroslavec i Borovsk. Ipak, sovjetska 33. armija je kod Naro-Fominska uspela da spreči Nemce da iskoriste svoju prednost. Do kraja oktobra, ceo front između Volokolamska i Malojaroslaveca zapao je u relativno zatišje koje će potrajati naredne dve nedelje, pošto su obe strane utrošile svoja ojačanja i zalihe na jedinice u prvom ešelonu. Žukov je uspeo da odloži direktno nemačko napredovanje ka Moskvi, ali je linija Možajsk u potpunosti pregažena, a Nemci su se sa pet oklopnih divizija približili Moskvi na 100 kilometara.

[Rade]

Iscrpljujući rat, 24. oktobar – 14. novembar 1941.

Činilo se da je Grupa armija Centar uspela da za samo tri nedelje od početka operacije Tajfun ostvari veliku pobedu, pošto je sovjetski Zapadni front bio osakaćen, a linija Možajsk osvojena. Loši vremenski uslovi i blatnjavi putevi bili su velika smetnja, posebno za artiljeriju koju su vukli konji, kao i za logistička vozila. Ipak, ovi uslovi nisu zaustavili nemačke snage da napreduju ili da zaustave samu operaciju. Logistički problemi bili su posve druga stvar. Tokom oktobra u rejon Grupa armija Centar stizao je manji broj snabdevačkih vozova nego što je to bilo neophodno za podržavanje jedne napadne operacije ovog obima. Jedinice zadužene za izradu železničkih pruga sporo su obavljale svoj zadatak. Dalje, odluka Komande kopnene vojske da nekoliko korpusa odvoje za zadatke oko Kalinjina i Kurska znatno su oslabile snage određene za napad na Moskvu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemačka pešadija prikupljena u šumi, novembra 1941. Prva isporuka zimskih uniformi pristigla je na front krajem novembra 1941, ali samo za 20% jedinica.

Period između 24. oktobra i 13. novembra predstavljao je operativnu pauzu, i za napadača i za branioca. Grupa armija Centar je bila sposobna da izvodi vrlo ograničene napade, sve dok se ne popravi situacija sa snabdevanjem i sa vremenom. Žukov je ovaj period iskoristio da konsoliduje isprepletanu strukturu jedinica koje su pristizale na front u koherentnu odbranu, ali i da formira rezervu koju bi koristio u protivnapadima.

Nemci su iskoristili vreme da prerasporede svoje snage: 2. armija je svoj 43. i 53. korpus zamenila za 34. i 35. korpus 2. oklopne armije, dok je Fon Vajks dao svoj 13. korpus Klugeovoj 4. armiji. Fon Vejks je dobio i Guderijanov 48. oklopni korpus, koji je dobio zadatak da drži dugo desno krilo Grupe armija Centar, koje se protezao otvorenom stepom u dužini od oko 200 km, od Kurska (zauzetog 1. novembra) do Jeleca.

Guderijanova 2. oklopna armija je u tom periodu napravila najveći uspeh. Nemački 24. oklopni korpus je skoro dve nedelje stajao kod Mcenska, zaustavljen sovjetskom odbranom na reci Zuši i nedostatkom goriva. Međutim, ovo zatišje u Guderijanovoj ofanzivi potaklo je Stavku da poveruje da je pretnja iz ovog pravca prošla, tako da je nešto malo pojačanja poslato u pomoć Brjanskom frontu.

Najbolje sovjetske jedinice i komandanti, uključujući Ljeljušenka i Katukova sa 4. tenkovskom brigadom, povučeni su iz „mirnog“ područja oko reke Zuše i poslati na sever ka Možajsku i Volokolamsku.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemački vojnici pokušavaju da izguraju laki kamion Krupp L2H143.

Druga oklopna armija je do 22. oktobra uspela da oformi male zalihe pogonskog goriva i municije za potrebe 24. oklopnog korpusa; nešto pešadije je prikupljeno iz područja Brjanska, kako bi se korpus ojačao za predstojeći napad. Fon Švepenburgov 24. oklopni korpus je 22. oktobra krenuo u napad sa ciljem probijanja sa mostobrana kod Mcenska, potpomognut 43. korpusom koji je napadao istočno od Beleva, sa tri pešadijske divizije. Prvi napad 4. oklopne divizije, izveden 22. oktobra, bio je neuspešan, ali je 3. oklopna divizija kod Bolhova uspela da narednog dana savlada sovjetsku odbranu. Borbena grupa Eberbah ponovo je predvodila napad, i njena prethodnica je 24. oktobra zauzela Čern, a 27. oktobra Plavsk. Dan kasnije, borbena grupa Eberbah je probila sovjetske odbrambene linije južno od Tule i već narednog dana pokušala da jednim brzim i iznenadnim napadom zauzme grad – u čemu nije uspela.

Šarenolika sovjetska odbrana, sastavljena od milicije, jedinica NKVD i protivavionskih jedinica, uspela je da zadrži borbenu grupu Eberbah dovoljno dugo dok 32. tenkovska brigada nije stigla do Tule, a koju su pak pratile dve streljačke divizije. Uprkos blatu i lošim putevima, borbena grupa Eberbah je ostvarila napredovanje od nekih 120 km za nedelju dana, ali su za to vreme potrošili zalihe.

Guderijan je naredne tri nedelje potrošio na prebacivanje ostatka njegove armije na pravac Orel – Tula, kako bi napao Tulu, ali je bio primoran da dosta svoje pažnje, ali i resursa, odvoji kako bi rešio svoje ranjivo desno krilo. Mnoge sovjetske jedinice koje su se nalazile na putu nemačkog 24. oklopnog korpusa, jednostavno su se povukle na istok, tako da su početkom novembra stvorile uslove za protivnapad. Guderijan je koristio 53. korpus za obezbeđenje desnog krila vitalne komunikacije od Orela ka Tuli, uspostavljajući blokadne položaje u blizini Teploje i Bogorodijska. Međutim, neposredno nakon što je dostigao železničko čvorište kod Teploja, 3. novembra, sovjetska 3. armija je krenula u veliki protivnapad, sa namerom da prekine nemačke linije komunikacije sa Tulom.

Vejzenbergov 53. korpus skoro da je bio pregažen silinom sovjetskog protivnapada, koje su izvodile divizije izbegle iz džepa kod Trubčevska, tako da je Guderijan bio primoran da Borbenu grupu Eberbah pošalje na jug, kako bi rešila problem. Borbe oko Teploje potrajale su deset dana i Guderijan je lišen svoje okosnice koja je trebala da osvoji Tulu. Kada je odbijen protivnapad sovjetske 3. armije, Guderijan je naredio 53. korpusu da se pomeri dalje na istok, kako bi blokirao sovjetske napade iz Jepifana. Drugi sovjetski protivnapad, koji je izvela 50. armija na nemački 43. korpus, vezao je u periodu od 11. do 16. novembra preostale Guderijanove rezerve. Iako sovjetski protivnapadi nisu uspeli da nanesu nemačkim snagama znatne gubitke, većina Guderijanovih zaliha je iskorišćena tokom ovih borbi, tako da je morao da odloži napad na Tulu sve do 18. novembra.

[Rade]

Fon Kluge nije uspeo da podrži operaciju Tajfun

U periodu nakon uništenja džepa kod Vjazme, Fon Klugeova Četvrta armija skoro da ništa nije učinila. Nakon što je dobar deo vremena proveo u popuni i reorganizaciji svojih snaga oko Vjazme, Fon Kluge je pomerao svoje divizije ka frontu veoma sporo, uprkos potrebi da pešadija podrži 4. oklopnu armiju. Nemačka 258. pešadijska divizija je u periodu od 20. do 23. oktobra izvela niz demonstrativnih napada na Naro-Fominsk, koje je zaustavljala sovjetska 1. gardijska motorizovana streljačka divizija; to je bila iskusna jedinica koja je na početku operacije Tajfun reoerganizovana u rejonu Moskve, ali je u ovom trenutku njena snaga bila ekvivalenta dva pešadijska bataljona i jednog tenkovskog bataljona, naoružanog lakim tenkovima BT-7. Fon Kluge je do 27. oktobra imao 11 divizija na liniji fronta, a ispred njega su bile sovjetske 5, 33, 43. i 49. armija. Zona operacije dodeljena Fon Klugeu bila je široka 130 km i protezala se od istočno od Možajska do Alekksina, južno od Serpuhova. Četvrta armija je dobila naređenje da dejstvuje duž reke Nare, ali je Fon Kluge izveštavao da mu je desno krilo – 12. i 13. korpus – pod snažnim napadom sovjetske 43. i 49. armije kod Serpuhova. Ubeđen da je pod snažnim napadom, Fon Bok dozvoljava da 4. armija pređe u odbranu.

Danas je očigledno da je Fon Kluge lagao Fon Boka o razmerama sovjetskog napada na njegove položaje 26/27. oktobra, kako bi dobio odobrenje za operativnu pauzu, ako ne i direktan prelazak u zimsko mirovanje. Analize gubitaka nemačkih oficira za 26/27. oktobar govore o osam poginulih i 15 ranjenih oficira. Polovina ovih gubitaka bila je iz sastava 17. pešadijske divizije, dok je preostalih četiri divizija imalo neznatno angažovanje. Uprkos činjenici da je svega jedna pešadijska divizija bila pod udarom dve sovjetske streljačke divizije i da je 20. oklopna divizija bila u rezervi, u blizini, Fon Kluge  je tvrdio da mu je armija ugrožena i da mora prekinuti napadnu operaciju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Deo 1. specijalne motorizovane divizije NKVD paradira pred Staljinom, tokom parade u Moskvi, 7. novembra 1941.

Narednih pet nedelja, Fon Klugeove jedinice su prešle u pozicioni rat, u nekim delovima oko Nere u rovovima nalik onima iz doba Prvog svetskog rata. Ponašanje Fon Klugeovih snaga, iako najbolje pripremljenih za zimu i sovjetsku protivofanzivu, od svih jedinica Grupa armija Centar, prema nekima su glavni krivac za neuspeh operacije Tajfun.  Sovjetska 5. i 16. armija su iskoristile ovaj predah da ojačaju svoju liniju odbrane duž reke Moskve. Dalje na severu, nemačka 3. oklopna i 9. armija ušle su u dugotrajne i beskorisne borbe za kontrolu Kalinjina. Konjev, koji je bio pošteđen streljanja zahvaljujući Žukovu, dobio je 17. oktobra komandu nad novoformiranim Kalinjinskim frontom, koji je obuhvatao 22, 29. i 31. armiju, i odmah krenuo u protivnapad. Modelov 41. oklopni korpus je držao uzanu prevlaku oko Kalinjina i bio je prinuđen da u periodu od 19. do 29. oktobra odbija brojne sovjetske protivnapade. Sovjetska 29. armija je 22. oktobra uspela da privremeno preseče linije komunikacije od Starice ko Kalinjina, čime su opkolili deo nemačke 1. oklopne divizije. Treća oklopna armija je zatražila od Fon Rihthofenovog 8. vazduhoplovnog korpusa podršku iz vazduha, nakon čega je situacija oko Kalinjina stabilizovana, ali je 9,. armija sada morala da angažuje veći deo svojih pešadijskih jedinica kao obezbeđenje levog krila Grupe armija Centar. Plan za povezivanje sa Grupom armija Sever napušten je u tišini.

[Rade]

Обе стране се припремају за коначни потез

 Прва фаза операције Тајфун завршена је крајем октобра. У том тренутну, постојале су две могућности: све снаге преусмерити ка Москви док не наступи зима, или прећи у одбрану и припремати се за офанзиву за пролеће 1942. Фон Бок, као и Врховна команда копнене војске, осећали су да би засутављање офанзиве у тренутнку када су претходнице на 80 км од Москве било непромишљено, те су након кратког периода за извршење попуне јединица, наставили са офанзивом. Хитлер је био несигуран, што му се често дешавало током кризних времена.  Иако се често тврди да је Хитлер непромимшљено наредио својим снагама да напредују ка Москви, без обзира на проблеме са временом и попуном, он заправо није желео да ризикује губитак својих најбољих јединица ради циља попут Москве. Међутим, Хитлерову забринутост развејале су процене Врховне команде КоВ које су говориле да су совјетске снаге испред Москве у ствари само остаци совјетскиих јединица, којима је потребан један напад да их у потпуности потуче. Хитлер је 30. октобра одобрио план за другу фазу операције Тајфун, чији је почетак планиран за 15. новембар.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Послуга совјетског противавионског топа M1939 калибра 37 мм на положају, ишчекујући налет немачке авијације. Совјетске противавионске јединице имале су важну улогу у одбрани Туле и Москве.

Средином октобра у рејон Москве почињу да пристижу совјетска појачања; Жуков је добио десет стрељачких дивизија, 19 оклопних јединица, једну коњичку дивизију, пет дивизије милиције и једну падобранску јединицу. У новембру пристиже још 22 стрељачких дивизија, 17 стрељачких бригада, четири оклопне јединице, 14 коњичких дивизија и 11 скијашких батаљона.

Од првобитно пристиглих десет стрељачких дивизија, пет је послато као појачање 5. и 16. армији, које су се налазиле на прилазу Москви, док су две дивизије послате у рејон Калињина и једна у рејон Туле. Мада је улога војника из Сибира пренаглашена, Жуков је искористио чињеницу да је неколико јединица са Далеког Истока и из Централне Азије било формирано још пре рата, попуњене увежбаним војницима; Немцима је било изузетно тешко да потисну ове јединице уколико би оне имале иоле времена да се укопају. Совјетске оклопне јединице које су пристизале на фронт биле су мешовитог квалитета, како у погледу опремања, тако и у погледу обучености. Неколико јединица је попуњено војницима који су преузели тенкове из фабрика и складишта, а затим одмах одлазили на фронт; такве јединице су углавном биле кратког века трајања у борби. У новембру, за свега два дана, немачка 2. оклопна дивизија је заробила десет нетакнутиих тенкова Т-34 који су једноставно напуштени од стране посада.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Батерија дивизијских топова Ф-22 калибра 76,2 мм на положају на пошумљеном земљишту.

Нови немачки напади су се очекивали чим мраз окује земљу, тако да је Жуков донео одлуку да изведе неколико мањих напада како би ометао немачке припреме за офанзиву. Напади на Другу оклопну армију успели су да одложе Гудеријаново учешће у коначној фази операције Тајфун, али је већина осталих напада имао веома ограничени успех, уз трошење драгоцених резерви.

[Rade]

Poslednji trenuci operacije Tajfun (15. novembar -5. decembar 1941.)

Nemački plan za drugu fazu operacije Tajfun predviđao je opkoljavanje Moskve i uništenje preostalih jedinica Zapadnog fronta. Rajnhartova Treća i Hepnerova Četvrta oklopna armija, sa 18 divizija, formirali bi severni krak, sa zadatkom da unište 1. armiju Rokosovskog i potom formiraju mostobran na kanalu Moskva – Volga. Guderijanova Druga oklopna armija, sa devet divizija, formirala bi južni krak, sa zadatkom da zauzme Tulu i potom nastavi na sever, ka Kolomni. U trenutku uništenja krila Zapadnog fronta, Fon Klugeova Četvrta armija bi krenula u napad duž reke Nare sa 14 divizija, kako bi sprečili Žukova da prebaci svoje snage i zatvori breše.

Grupa armija Centar je početak novembra provela u reorganizovanju i razmeštanju svojih snaga, u skladu sa planom za narednu fazu operacije. Konstantni sovjetski protivnapadi na krilne jedinice primorali su Fon Boka da 2. i 9. armiju upotrebi za zaštitu svojih krila; za zaštitu krila angažovane su i neke tenkovske jedinice. Za razliku od prve faze operacije Tajfun, Grupa armija Centar nije imala snage i zalihe da napadne duž celog fronta, tako da je umesto toga morala da postiže nadmoćnost samo u određenim sektorima fronta. Treća oklopna armija bila je posebno oslabljena usled potrebe da se oko Kalinjina drže jake rezerve, tako da je za napad mogla da odredi jedinicu ekvivalenta korpusa. Prava udarna snaga ležala je u 40. i 46. korpusu Četvrte oklopne armije. Fon Bok je za drugu fazu opeacije Tajfun imao na raspolaganju ukupno 3 divizija, što je bila polovina snage iz prve faze operacije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Sovjetska pešadija napreduje na tenkovima KV-1, kraj novembra 1941.

Nemačke snage za drugu fazu operacije Tajfun bile su dodatno oslabljene povlačenjem većeg dela 2. vazdušne flote na druga ratišta, posebno na sredozemno. Početkom novembra, Fon Rihthofenov 8. vazduhoplovni korpus bio je jedina velika jedinica za podršku u operaciji Tajfun, sa manje od 100 lovaca i 200 bombardera. Efikasnost nemačke avijacije bila je dodatno umanjena lošim vremenskim uslovima kao i lošim održavanjem u isturenim vazduhoplovnim bazama. Tako Grupa armija Centar nije mogla puno da se osloni na podršku Luftvafea tokom druge faze operacije. U međuvremenu, sovjetsko vazduhoplovstvo je nastavilo da se oporavlja od velikih gubitaka koji su mu ranije bili naneti, tako da su Sovjeti sredinom novembra uspeli da preuzmu lokalnu vazdušnu nadmoć oko Moskve.

Nemačka logistika se nije popravila, uprkos smanjenju tempa napada početkom novembra. Fon Bok se žalio da logističari iz Vrhove komande Kopnene vojske nisu uspeli da podmire potrebe Grupe armija Centar koje su iznosile 30 vozova dnevno u većem delu oktobra, te da su u novembru srezali sledovanja na četvrtinu od potrebnih, što takođe nisu uspeli da isporuče. U stvari, Grupa armija Centar je mučila muku sa snabdevanjem tokom većeg dela operacije Tajfun, što je sprečilo Fon Boka da napravi kakve-takve zalihe za obnovljenu ofanzivu. Nemci su uspeli da do početka druge faze operacije poprave železničku prugu do Gžatska, Volokolamska, Kaluge i Plavska, ali je malo zaliha dolazilo do fronta.  Najveći broj oklopnih divizija imao je svega jedno do dva punjenja rezervoara na početku druge faze operacije, što je bilo dovoljno samo za početne nepade. Dalje, Nemci su još uvek imali dosta artiljerije, ali je municije bilo nedovoljno, tako da bi skoro sva oruđa istrošila svoje borbene komplete u prvih par dana operacije.

Žukov i Šapošnjikov su uspeli da naprave čudo – reorganizovali su Zapadni front, ali je žilavost nove odbrambene linije bila pod znakom pitanja. Žukov i Konjev su na pred početak druge faze operacije Tajfun raspolagali sa 53 divizija (38 pešadijskih, tri tenkovske i 12 konjičkih) i 14 tenkovskih brigada, s tim da je većina jedinica bila popunjena ne više od 63%. Sovjetske divizije bile su pogođene i ozbiljnim nedostatkom municije i opreme. Dok je za prebacivanje fabrika i početak proizvodnje opreme i municije u punom kapacitetu trebalo nekoliko meseci, Stavka je dobila pristup velikom broju regruta, kojima su na brzinu popunjavane jedinice i slate na front, često sa vrlo malo ili gotovo nimalo obuke.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemačka pešadijska četa na položaju za odbranu na ivici sela.

 Sovjetski obaveštajci su otkrili nemačke pripreme za ponovno pokretanje operacije Tajfun sredinom novembra, ali se Staljin ponovo umešao u planiranje. Naredio je Žukovu da izvede demonstrativne napade na nemačku 3. i 4. oklopnu armiju kako bi ometao nemačke planove. Iako nije bio voljan da troši svoje slabe rezerve na nepotrebne napade, Žukov je ipak morao da se složi sa Staljinovim naređenjem; već je imao upozorenje da će životom platiti ukoliko Nemci zauzmu Moskvu, tako da je uredno prosledio Rokosovskom naređenje da do 16. novembra svojim konjičkim i oklopnim jediicama izvede demonstrativne napade na položaje 3. oklopne armije.