Suomi, automat

[Rade]

Automat Suomi intenzivno je korišćen u borbenim dejstvima protiv sovjetskih i nemačkih snaga. S obzirom da je bio omiljeno naoružanje finskih skijaških jedinica, nije ni čudo što se za ovaj automat kaže da je odgovoran za smrt više sovjetskih vojnika nego bilo koji drugi tip naoružanja koji se tada koristio u finskoj vojsci. Pored toga što su se finski automatičari iznenada pojavljivali i nakon otvaranja vatre hitro gubili u dubinu šume, sam automat je bio projektovan tako da bude precizniji od većine automata tog doba. Finci su u početku upotrebljavali Suomi kao laki puškomitraljez, sa zadatkom pružanja vatrene podrške pešadije. Međutim, kada su se dočepali znatnog broja sovjetskih puškomitraljeza Degtjarov DP-28, Suomi je bio slobodan da se koristi kao klasični automat.

Razvoj

Kako je najveći deo Finske pod šumom, to je tradicionalno i zemlja lovaca. Nakon što je Finska proglasila svoju nezavisnost od Rusije decembra 1917, pokrenut je građanski rat između „Belih“ koji su podržali finsku nezavisnost i „Crvenih“ koji su bili privrženi Sovjetskom Savezu. Nemačka je intervenisala na strani Belih, pomogavši im da poraze i razoružaju Crvene. Najveći deo oružja koji je tada zarobljen bile su puške Mosin-Nagan M1891, koje će samim tim postati i osnovno oružje finskog vojnika. Finci su koristili ove puške decenijama, ne proizvodeći sopstveno oružje. Tokom godina su ih remontovali i unapređivali. Iako su zbog toga što su bili upućeni na lov bili odlični strelci, i odlično poznavali teren na kome su ratovali, njihova vatrena moć ipak je bila ograničena.

Finci će ubrzo prepoznati moć automatskog oružja. Finska civilna garda je 1922. nabavila automate Bergmann M/20 kalibra 7,65x21mm Parabellum (.30 Luger), koji su koristili i pištolji Luger kojih je u Finskoj bilo u velikim količinama. Automat M/20 je predstavljao unapređenu verziju automata MP 18/I koji su Nemci koristili tokom Prvog svetskog rata. Razvijen 1916, automat MP 18/I je korišćen prvenstveno za naoružavanje jurišnih grupa, koje su čistile rovove i infiltrirali se iza neprijateljskih linija. Nakon završetka Prvog svetskog rata, Nemačkoj je bila dozvoljeno posedovanje manje količine automatskog naoružanja za potrebe policijskih snaga. Proizvodnja je prebačena u švajcarsku kompaniju SIG (Schweizerische Industrie Gesellschaft). Problem sa pouzdanošću, izazvan tzv. puž-dobošem otklonjen je time što je zamenjen dobošem kapaciteta 50 metaka. Automati su proizvođeni u skladu sa zahtevima naručioca, tako da su primerci za japansku mornaricu dobili nosač bajoneta, kineski su bili rađeni za metak 7,63x25mm Mauser, dok su za Finsku otputovali u kalibru 7.65×21mm Luger.

Finska civilna garda je do 1922. raspolagala sa oko 100 automata ovog tipa. U narednih deset godina nabavila je još 415 primeraka, iako su Švajcarci 1927. prekinuli proizvodnju ovog modela. Zahvaljujući očajničkoj potrebi za ovim oružjem, Finci su tokom Zimskog rata dobili još 108 automata ovog tipa. Švajcarci su ponudili Fincima još 108 automata, ali za metak 7.63×25mm Mauser; kako su hteli da izbegnu komplikacije usled uvođenja dodatnog kalibra, Finci su ponudu odbili. Ovo baš i nije u potpunosti jasno, obzirom da su Finci već u naoružanju imali izvestan broj pištolja C 96 Mauser koji je koristio taj „problematični“ metak.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Ajmo Lahti, konstruktor}

Ajmo Lahti, konstruktor naoružanja koji je pozajmio svoje ime pištolju L-35, lakom mitraljezu Lahti-Saloranta m/26 i protivtenkovskoj pušci L-39, smatrao je Bergmanov automat suviše skupim, kao i da ne zadovoljava visoke standarde koje je Lahti postavljao prilikom konstruisanja naoružanja. Uveren u svoje sposobnosti na ovom polju, Lahti je smatrao da može projektovati efikasnije oružje. Nakon što se 1921. zaposlio kao oružar u Keski-Suomi puku, Lahti započinje rad na sopstvenom modelu automata. Kao deo procesa razvoja, Lahti je dao da se izradi umanjena verzija modela koji je projektovao, dužine svega 30 cm; iako malih dimenzija, ovaj model mu je poslužio da dokaže da je njegova konstrukcija izvodljiva.

m/22

Lahti je do 1922. imao i prototip u punoj veličini, koji je izradila radionica Leskinen & Kari u Tamperu. Lahti je dobio i podršku dvojice oficira iz puka u kome je službovao, ali je nakon slanja automata na testiranje u finsko ministarstvo odbrane – zainteresovanost splasla. Ipak, Lahti nije izgubio rešenost da projektuje efikasniji automat. Juna 1924, sa trojicom oficira formira akcionarsko društvo  Konepistooliosakeyhtiö. Preduzeće je imalo 150 akcija, što je bilo nedovoljno za njegovo funkcionisanje, a jedan od osnivača ubrzo napušta preduzeće, nezadovoljan marketinškim pristupom preduzeća.

KP/m26

Lahti nije prestajao da stalno unapređuje svoju konstrukciju, patentirajući svoje pronalaske u Finskoj. Kako je razvoj napredovao, finsko ministarstvo dobrane je pokazalo veći interes, obzirom da je Lahtijev automat koristio isti metak kao i Bergmanov automat, koji se nalazio u naoružanju finske vojske. Preduzeće Konepistooliosakeyhtiö je na finskom tržištu kupilo 100 kopija automata MP 18/I. Svi delovi ovih automata proizvedeni su u Finskoj , sem cevi koja je proizvođena u Britaniji i povratnih opruga koje su proizvodili Švajcarci, a koje su bile naručene radi sklapanja automata Bergmann M/20. Cevi za prelaznu verziju automata, kasnije usvojenog pod oznakom KP/31, uvožene su iz Britanije sve do 1930, kada je finska kompanija  Tikkakoski Oy usvojila njihovu proizvodnju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Automat m/26}

Februara 1925, finskom odeljenju za naoružanje je radi evaluacije predato 13 primeraka automata. Funkcionisanje automata bilo je dobro, ali su evaluatori identifikovali dva problema: okviri su bili vezani za konkretni primerak automata, bez mogućnosti međusobne zamene, dok su cevi bile podložne koroziji. Ipak, konstrukcija automata je ocenjena kao obećavajuća, te je proizvedeno prvih 100 primeraka, od kojih je 60 primeraka dobila finska vojska, a ostatak civilna i granična straža. Pored toga, pet primeraka je dostavljeno na testiranje Estoniji.

Po proizvodnji, ovi automati dobijaju svoju zvaničnu oznaku KP/26, ali izgleda da je ova oznaka dodeljena kao potreba da se razlikuju od kasnijeg modela KP/31. Jedna stavka je posebno doprinela pojavljivanju ovog modela automata – cena koštanja bila je dva puta manja od cene koštanja automata Bergmann M/20.

Jedna od odlika KP/‑26 bila je brzo izmenljiva cev (koja je kasnije korišćena kod KP/‑31) i zakrivljeni okvir kapaciteta 36 metaka. Prema Nelsonu, KP/‑26 je bio prvi automat koji je koristio brzo izmenljivu cev. Druga odlika, specifična za ovaj model, bio je bafer sistem kojim je kontrolisana brzina gađanja. Rotacijom diska, koji je imao četiri položaja, regulisan je protok vazduha kroz pet otvora u donjem delu, čime se uticalo na brzinu gađanja. Ova mogućnost regulisanja brzine gađanja pokazala se kao korisna kod modela proizvedenih za izvoz, u kalibru 7.63×25mm ili 9×25mm Mauser.

Proizvedeno je svega stotinak primeraka KP/-26 i oni su vrlo malo korišćeni u borbi. Izrađeno je i premalo okvira za ovaj automat, tako da je uz automat sledovalo svega po dva okvira.

KP/‑31

Jedan od problema sa kojima se susretao KP/-26 bio je upravo zakrivljeni okvir, koji nije obezbeđivao pouzdano hranjenje automata. Lahti je takođe smatrao da okvir nije dovoljno čvrst da bi izdržao dužu upotrebu na bojištu. Neki od problema sa pouzdanošću poticali su i od ugradnje dela rešenja sa Bergmanovog automata. Pouzdanost je znatno povećana kada je uvedena velika konstruktivna izmena u vidu eliminacije praznog prostora ispred zatvarača, u koji je često upadao metak i izazivao zastoj u radu, kao i upotreba novog okvira kapaciteta 20 i doboša kapaciteta 40 metaka, projektovanih za metak 9×19mm.

Modifikacija uvodnika omogućila je upotrebu doboša, kao i švedskog „sanduk“ okvira, dok su modifikacije obloge cevi učinile automat čvršćim, a proizvodnju jednostavnijom. Mehanizam zabravljivanja cevi učinio je izmenu cevi brzom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Automat KP/-31}

Ostale izmene su se odnosile na povećanje brzine paljbe sa 750 met/min koliko je iznosila kod KP/‑26 na 900 met/min, kao i smanjenje dužine oružja sa 92,7 na 87 cm. Masa KP/‑31, bilo punog ili praznog, bila je veća od mase KP/‑26: 4,6 kg prazan i 7,04 kg sa dobošem kapaciteta 71 metak, nasuprot masi praznog automata od 4,4 kg i napunjenog od 5,04 kg kod verzije KP/‑26.

Razlike u konstrukciji ovih automata ispitane su krajem 1930. i početkom 1931, ali su narudžbe od strane finskih oružanih snaga – izostale. Stvari su konačno krenule na bolje kada je fabrika Tikkakoski Rauta ja Puuteollisuusyhtiö na čelu sa inžinjerom Oskarom Ostmanom, kupila licencu za proizvodnju automata KP/‑31. Kompanija je u tom trenutku imala određenih iskustava po pitanju proizvodnje oružja, pošto je proizvodila puške i puškomitraljeze za finsku vojsku. Ovime je Konepistooliosakeyhtiö završio svoj deo u priči o automatu Suomi.

Ono što je interesantno oko nazivanja automata imenom Suomi je da ta reč u prevodu sa finskog znači „finski“. Septembra 1930, u magazinu Civilne garde Hakkapeliitta po prvi put se pominje automat Suomi. Godinu dana kasnije, oktobra 1931, finska vojska naručuje 100 automata u kalibru 9×19mm. Zvanična oznaka automata je glasila „9,00 konepistooli M/31“ (9 mm automat M/31). Iako je fabrika Tikkakoski nudila razne opcije uz automat, među kojima su se nalazile nožice, vertikalna prednja ručica, dva tipa selektora vatre i sl, finska vojska se odlučila za osnovnu verziju automata.

Unapređenje automata KP/-31

Jedna kritika koja se pojavila među vojnicima naoružanim ovim automatom, odnosila se na konstantno poskakivanje cevi prilikom rafalne paljbe. Kako bi se otklonila ova zamerka, razvijen je kompenzator trzaja, dug 95 mm. Kompenzator je povećao ukupnu dužinu automata za nekih 55 mm. Nakon februara 1942, svi automati KP/‑31 su dobili ove kompenzatore, ali su modeli predviđeni za Domovinsku gardu, kao i oni za izvoz, ostali bez njih.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Kompenzator na ustima cevi}

Ajmo Lahti nije voleo ovaj kompenzator na ustima cevi. U stvari, pokušavao je da pronađe konstruktora i da ga izvede pred vojni sud. Lahti je smatrao da kompenzator umanjuje brzinu zrna na ustima cevi, što se odražava na domet oružja i zaustavnu moć. Pored toga, Lahti je smatrao da je upotreba ovakvog automata u zimskim uslovima nebezbedna, pošto je umanjenje brzine zrna na ustima cevi u kombinaciji sa kondenzacijom, stvaralo lepljivu tvar koja bi mogla imati za posledicu zaglavljivanje zatvarača u uvodniku. Ono što se događalo u jedinicama bilo je to da je dolazilo do slučajnog opaljenja automata nakon što bi zatvarač automata iznenadno krenuo ka napred.

Okviri

Doboš kapaciteta 70 metaka bio je samo jedan od načina hranjenja automata KP/-31, razvijen tokom godina upotrebe automata.

Od posebnog značaja za Suomi bio je dvostruki okvir, sa jednim uvodnikom, razvijen od strane švedskog konstruktora Karla Šildstroema. U ovaj okvir je bilo moguće smestiti 50 metaka, smeštenih u četiri reda. U stvari, ovaj okvir je bio sastavljen od dva dvoreda okvira, koji su na vrhu imali Šmajserov konus i jedan uvodnik. Ovakav sistem je iskorišćen i kod automata Suomi. Kompanija Tikkakoski je 1940. otkupila licencu za proizvodnju tzv. „sanduk“ okvira. U periodu od 1941. do 1943. proizvedeno ih je oko 120 000 komada. Opruge okvira su sve vreme bile proizvođene u Švedskoj.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Detalj iz patentne dokumentacije za „sanduk“ okvir (desno)}

Iako je ovaj okvir bio rasprostranjen tokom Zimskog rata i tzv. Nastavljenog rata, finski vojnici su ga smatrali preteškim i prekomplikovanim za punjenje municijom, čak i uz posebno razvijen alat za brže punjenje. Okviri su najčešće punjeni sa po 25 metaka, navodno zbog pouzdanosti.

Da se vratimo dobošu, koji je bio način rešavanja problema zvanog „okvir velikog kapaciteta“ – tako nužnog za automatsko oružje u jedinicama prvog ešalona. Iako je postojao doboš za nemački artiljerijski Luger, na Suomi je veći uticaj imao doboš za američki automat Tompson. Doboš za automate Suomi projektovao je Oskar Alfred Ostman iz fabrike Tikkakoski Oy – ali je znatni deo zasluga išao i poručniku Koskinenu, koji je radio na dobošu nakon što je rasformirana fabrika Konepistooli Oy. Njima je pošlo za rukom da naprave doboš manje komplikovan od Tompsonovog, sa jednom lisnatom oprugom, sličnom onoj kod satova. Opruga je morala biti dovoljno snažna da prevlada inerciju 70 metaka u nizu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Alat za punjenje okvira.}

Verzije automata

Korsu-Suomi

Među verzijama automata nalazila se verzija nazvana „Korsu-Suomi” (bunker verzija). Kako je Manerhajmova linija bila pripremljena za odbijanje sovjetskog napada, postalo je jasno da je poželjna verzija automata koja bi mogla da dejstvuje kroz puškarnice bunkera ili otvore u osmatračkim kupolama – što je bilo nemoguće sa standardnom verzijom automata koja je oko cevi imala masivnu oblogu. Pored obloge cevi, smetao je i drveni kundak, koji je bio nezgrapan za oružje koje se koristi u skučenom sistemu bunkera.

Kao rezultat ovih zahteva, proizveden je automat sa dužom i užom oblogom cevi, pištoljskim rukohvatom i nišanima pomerenim u levu stranu. Duža obloga cevi bila je namenjena odvođenju barutnih gasova van bunkera. Nakon što su testirali prototip, Korsu-Suomi je septembra 1939. usvojen u naoružanje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _Korsu-Suomi

Pre nego je ova verzija krenula u serijsku proizvodnju, Sovjeti su napali Finsku i kao rezultat toga, svi resursi su preusmereni na proizvodnju standardnog automata. Rešenje je nađeno u tome što su prototipovi automata uvedeni kao takvi u naoružanje posada bunkera, dok su izrađene tanke obloge cevi montirane na serijske modele osnovne verzije automata. U svakom slučaju, koncept Korsu-Suomi automata nije odbačen tako da je januara 1941. naručeno 500 primeraka. Po završetku Drugog svetskog rata, ovi automati će ostati u naoružanju posada ovih fortifikacijskih utvrđenja sve do sedamdesetih godina, kada su neki poslati u muzeje, a ostatak je konvertovan na standard KP/‑31.

Tenkovska verzija

Finska je svoje prve tenkove kupila u Francuskoj, neposredno nakon Prvog svetskog rata. To su bili tenkovi FT-17, njih 32, od kojih je njih 14 bilo naoružano topom kalibra 37 mm, dok su ostali bili naoružani isključivo mitraljezima. Sa izbijanjem Zimskog rta krajem 1939, Finci su imali mali broj tenkova koji je bio na raspolaganju za borbu protiv sovjetskih oklopnih snaga. Dve od ukupno četiri tenkovske čete u tenkovskom bataljonu finske vojske bile su naoružane tada debelo zastarelim tenkovima FT-17. Pošto je bilo jasno da su ovi tenkovi nemoći protiv sovjetskih tenkova, Finci su ih koristili kao vatrene otporne tačke u liniji odbrane svojih snaga.

Kako bi osnažili svoje oklopne snage, Finci su tokom tridesetih godina testirali četiri različita modela Vikersovih tenkova, među kojima su se našli modeli Mk E, Mk VI B, Vickers-Carden Loyd Light Tank M1933 i laki amfibijski tenk Vickers-Carden Loyd M1931. Nakon testiranja, Finci se 1936. odlučuju da naruče 32 primeraka tenkova Mk E, ali kako bi uštedeli novac, naručuju ih bez naoružanja. Nameravali su da ih naoružaju topovima kalibra 37 mm, ali su do februara 1940. uspeli tako da naoružaju svega jednu tenkovsku četu. Finski tenkovi su učestvovali u samo jednoj bici protiv sovjetskih tenkova; u nameri da se suprotstave sovjetskom napadu kod jezera Najkijarvi, tenkovska četa finske vojske, sa 15 tenkova Vickers Mk E ušla je u borbu protiv sovjetskih tenkova T-28. U ovoj borbi, finske snage su izgubile četiri, a sovjetske osam tenkova.

Po završetku Zimskog rata, Finci su proširili svoje oklopne snage prenaoružavši Vikersove tenkove zarobljenim sovjetskim topovima kalibra 45 mm. U naoružanje su uvedeni i zarobljeni sovjetski tenkovi T-26; tenkovi koji su bili naoružani topovima kalibra 37 mm prenaoružani su topovima kalibra 45 mm. U tenkovima su se nalazili mitraljezi DP-28, koje su Finci nameravali da zamene Suomijem. Projektovana je posebna obloga cevi i pištoljski rukohvat, tako da je bilo moguće ukloniti ga sa postolja i koristiti po napuštanju tenka. U ovoj verziji je proizvedeno oko 40 primeraka, za ugradnju u 24 tenkova T-26E. Međutim, ovo nije bilo najsrećnije rešenje, tako da su i sami tenkisti više voleli sovjetski DP-28.

Verzija bacača plamena

Interesantna verzija automata KP/-31 razvijena je za potrebe finskih inžinjerijskih jedinica. Naime, ispod cevi automata ugrađena je mlaznica bacača plamena, koja je bila povezana sa rezervoarom koje je vojnik nosio na leđima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] _{Suomi u verziji bacača plamena.}

Ovu verziju je projektovao narednik Kusinen iz 1. pešadijskog puka, u proleće 1944. Spekuliše se da je naručeno oko 100 primeraka, od kojih je proizvedeno ne više od 40 komada. Postoje podaci da su u borbi upotrebljena dva ovakva bacača plamena, u napadu na sovjetsku utvrđenu liniju. Nakon rata uništeni su svi sem par komada koji su se našli u naoružanju finskih graničnih jedinica, gde će ostati do sedamdesetih godina.