Operacija Greif

[Rade]

Još od vremena izrade prvih planova za operaciju „Wacht am Rhein“, nemačke kontraofanzive u Ardenima, Hitler se nanovo i nanovo vraćao na važnost zauzimanja mostova preko Meze pre nego što bi se mogli uništiti. Nakon razmatranja svih mogućnosti došao je na ideju o formiranju posebne jedinice koja će imati zadatak da ih zauzme. Njegova ideja je bila da ova specijalna jedinica, obučena u američke uniforme i opremljena američkim naoružanjem i vozilima, eksploatiše iznenađenje i šok nastao pokretanjem nemačke ofanzive i tako dopre do mostova na Mezi, igrajući američku  jedinicu u povlačenju.

Za komandanta jedinice je planiran major Oto Skorceni, esesovac poznat po smelim akcijama oslobađanja Musolinija i otmice Hortijevog sina. Hitler ga je 22. oktobra 1944. pozvao u svoj štab u Rastenburgu, gde mu je izložio nacrt buduće operacije i pojasnio njegovu ulogu u njoj. Prema Skorcenijevim sećanjima, Hitler mu je naglašavao ogromne količine tehnike i materijala koji je Nemačka obezbedila za predstojeću ofanzivu, navodeći koncentraciju od šest hiljada artiljerijskih oruđa u Ardenima, te oko dve hiljade aviona, od kojih većina novih aviona na mlazni pogon. Tada mu je saopštio i da će on voditi oklopnu brigadu koja ima zadatak da zauzme mostove na Mezi, netaknute.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Oto Skorceni u obilasku nemačkog 500. SS padobranskog bataljona

Kako je ofanziva bila planirana za početak decembra, to je značilo da je Skorceniju ostalo jedva pet nedelja da oformi i obuči potpuno novu jedinicu za specijalni zadatak. Četvrtog dana priprema je poslao svoju viziju formacije jedinicu generalu Jodlu, sa spiskom potrebne opreme. Ono što je imao na umu bilo je vrlo optimistično – brigada od 3300 ljudi, organizovana u tri bataljona. Nemačka vrhovna komanda je 25. oktobra izdala naređenje u kome je tražila ljude pogodne za ovu operaciju. Ubrzo su širom jedinica traženi vojnici sa znanjem engleskog jezika i američkog dijalekta; ovakvo traženje specifičnih znanja ubrzo je postalo poznato i Saveznicima, što je potvrđeno u jednom od izveštaja Prve kanadske armije.

Priroda operacije je zahtevala isključivo američko naoružanje i opremu za popunu novoformirane jedinice. Određenih sredstava je trebalo da bude u izobilju, pošto je već održavan borbeni kontakt sa američkim snagama. Ipak, tih stvari nije bilo u skladištima, te je Skorceni stoga pisao general lajtnantu Zigfridu Vestfalu izamolio ga da obrati pažnju na činjenicu da je potrebna oprema u posedu pripadnika njegove jedinice i da im je potrebno objasniti potrebu da tu istu opremu i predaju. Nedelju dana kasnije, isti general je zamoljen da obezbedi 15 tenkova, 20 oklopnih vozila i 20 samohodnih topova, 100 džipova, 40 motorcikala i 120 kamiona, kao i britanske i američke uniforme. naravno, zatražena je i odgovarajuća količina municije. Ovoliko trebovanje je pod kodnim imenom “Rabenhügel” podeljeno u tri dela i upućeno u tri grupe armija. Tako je Grupa armija “G” bila odgovorna za nabavku osam tenkova i 20 džipova, Grupa armija “H” za dva tenka i 50 džipova, dok je Grupa armija “B” bila zadužena za nabavku pet tenkova i 30 džipova. Svu traženu opremu je trebalo poslati u Grafenver, lokaciju koja je određena za formiranje i obuku jedinice.

Razočaran tempom nabavke opreme, Skorceni se 21. novembra obratio pismom nemačkoj komandi Zapad, u kome se požalio na oskudicu američke opreme koja stiže u Grafenver. Usled ove oskudice, Nemci su morali da pribegnu prepravci tenkova i oklopnih vozila sopstvene proizvodnje čime bi ih učinili što sličnijim američkim. Tako su 24. novembra u Grafenver poslali pet tenkova Panther, pet jurišnih topova StuG i šest oklopnih vozila Pz.Spah.Wg, a tri dana kasnije i šest srednjih oklopnih transportera mSPW.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Stug sa američkim oznakama

Skorceni je bio posve svestan da neće moći na vreme da opremi jedinicu, niti da je obuči za izvršenje zadatka. Tako je u izveštaju izneo da je nabavljeno 57 od 150 traženih automobila, 74 od traženih 198 kamiona. Svih pet tenkova, koliko su imali, bilo je nemačkog porekla, a od osam oklopnih vozila – šest su bila nemačka. dalje, vozila nemačkog porekla koja su upućena u Grafenver, većinom su bila neispravna što je dodatno otežavalo posao. Od dva tenka Sherman koje su uspeli da pribave, oba su bila neispravna, bez mogućnosti za dovođenje u ispravno stanje. U isto vreme kada je upućen izveštaj, u Grafenver je počela da pristiže oprema iz arsenala jedinica naoružanih poljskim i sovjetskim naoružanjem – koje je takođe bilo neupotrebljivo za ovu operaciju. Problemi su se javljali i sa ličnom opremom vojnika: nedostajalo je još 1500 američkih šlemova, a pribavljena uniforma je bila iz letnjeg kompleta. Ipak, da nije sve tako crno, svedoči zadnji deo izveštaja u kome se kaže da su sredstva veze ispravna i upotrebljiva, da je moral i fizička sprema vojnika dobra i da jedinica raspolaže potrebnim brojem „prevodilaca“. Posebna je priča kako su došli do „prevodilaca“. Naime, Nemci su angažovali brojne eksperte za jezik i svrstali ih u grupe shodno stepenu poznavanja engleskog jezika. Nakon par nedelja su dobili zastrašujuće rezultate. Prva grupa (prva kategorija), u kojoj su se nalazili ljudi koji su perfektno govorili engleski jezik i donekle vladali američkim slengom, brojala je deset članova; u njoj su se nalazili pretežno mornari, koji su se takođe uklapali i u drugu kategoriju. U toj drugoj kategoriji, nalazilo se njih 30 do 40, i oni su perfektno govorili engleski jezik ali ni malo nisu vladali američkim slengom. Treća grupa je brojala između 120 i 150 ljudi i to su bili ljudi koji su prilićno dobro govorili engleski jezik. U četvrtoj grupio su se našli oni koji su tokom školovanja učili engleski jezik; ova grupa je brojala oko 200 ljudi. Preostalo ljudstvo ove jedinice umelo je na engleskom da izgovori „Da“. U praksi, kako je kasnije govorio Sokorceni, to je značilo da bi Nemci mogli uspešno da se umešaju među američke snage u povlačenjem, praveći se da su previše nervozni ili zauzeti za razgovor sa njima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Lažni američki tenk. I sam Skorceni je govorio da ovi tenkovi mogu da zavaraju samo vrlo mlade američke regrute i tada samo iz velike daljine i noću.

Suočen sa realnošću, Skorceni je morao da smanji organizacijsko-formacijsku strukturu jedinice sa tri bataljona na dva; takođe, odlučio je da od 150 pripadnika sa najboljim znanjem engleskog jezika formira posebnu jedinicu komandosa, nazvanu „Einheit Stielau”

150. oklopna brigada

Kao što je već navedeno, izvršeno je smanjenje organizacijsko-formacijske strukture brigade, tako da je brigada sada imala dva bataljona  sa po četiri pešadijske čete (naoružane sa po dva minobacača kalibra 80 mm), jednom protivavionskom četom (naoružana sa šest topova 88 mm i tri topa 20 mm), čete oklopno-izviđačkih automobila i tenkovskom četom. Razlika između tenkovskih četa u bataljonima ogledala se u tome da je tenkovska četa prvog bataljona bila naoružana sa 22 Pantera, dok je tenkovska četa u drugom bataljonu bila naoružana sa 14 jurišnih topova. Pored dva bataljona, brigada je trebala da ima i artiljerijsku bateriju (šest haubica kalibra 105 mm), te četu inžinjerije i mosnu jedinicu (sposobnu da izradi most nosivosti 60 tona).

Skorceni je pozvao svoje specijalne jedinice, četu iz sastava SS-Jagdverband Mitte i dve čete iz 600. padobranskog bataljona (SS-Fallschirm-Jager-Abteilung). Kako nije bilo mogućnosti da na vreme prikupi snage sastavljene od dobrovoljaca iz svih jedinica Vermahta, Skorceni je zatražio neke od regularnih jedinica kao ojačanje. Tako je brigada u svoj sastav dobila dva padobranska bataljona Luftvafea i 7. oklopno-grenadirsku četu. Tenovske posade su regrutovane iz sastava 4. čete 11. tenkovskog puka (6. oklopna divizija); posade lovaca tenkova su bile iz 1. čete 655. bataljona lovaca tenkova, a izviđački automobili su popunjavani posadama iz 1. čete 190. oklopno-izviđačkog bataljona (90. oklopno-grenadirska divizija) i 1. čete 2. oklopno-izviđačkog bataljona (2. oklopna divizija).

Komanda brigade je popunjena ljudstvom iz 108. oklopne brigade, a dve komande bataljona su oformljene od iskusnog ljudstva 10. i 113. oklopne brigade. Sve zajedno, sa ostalim specijalističkim jedinicama, brigada je brojala oko 2500 ljudi, oko 800 manje od očekivanog. Od njih 2500, 500 ih je poticalo iz SS jedinica, oko 800 iz vazduhoplovstva, dok je ostatak bio iz kopnene vojske.

Slično problemu sa ljudstvom, ni opreme nije bilo u traženim količinama. Od američke opreme, nađena su svega četiri izviđačka automobila, oko 30 džipova i oko 15 američkih kamiona. Ostatak do potrebne količine vozila morao je biti nadomešten nemačkim vozilima. Jedina zajednička odlika nemačkih i američkih vozila bila je tamno zelena boja. Situacija je bila još gora u pogledu naoružanja: sa raspoloživom količinom američkog naoružanja bilo je moguće opremiti svega jednu četu. Skorceni je ponovo morao da modifikuje planove, tao da je brigada sada imala tri borbene grupe. Svaka od njih je imala isti sastav: malu komandu, tri pešadijske čete, po dva oklopno-grenadirska i protivoklopna voda, dva voda teških minobacača, vod veze, inžinjerijski vod i vod za popravku tehnike. Dve borbene grupe su u svom sastavu imale i po tenkovsku četu. Jedna tenkovska četa bila je naoružana tenkovima Panther, dok je druga bila naoružana jurišnim topovima (StuG). Kupole i oklopna tela tenkova su morali biti preuređeni kako bi izgledom podsećali na američke. Pred samu operaciju je pronađen jedan američki Sherman, dok je drugi konačno spakovan ali sa problematičnom transmisijom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Pripadnici 150. oklopne brigade sa zarobljenim američkim izviđačkim automobilom.

Obuka je vršena u samom Grafenveru; komandantima borbenih grupa još uvek nije saopšten plan kako bi se sačuvala tajnost operacije. U kampu su se pojavile glasine, što je bilo neminovno, ali je Skorceni odlučio da ih pusti, verujući da neće biti loše ako neki saveznički agent dođe do pogrešnog podatka; glasine su se kretale od onih da će brigada biti upotrebljena u oslobađanju garnizona u Denkerku pa sve do one da će napasti direktno savezničku vrhovnu komandu. Glasine će se širiti sve do 10. decembra kada su komandanti borbenih grupa upoznati sa planom.

Prepoznavanje od strane sopstvenih snaga je prepoznato kao veliki problem. Samim tim, ugovoreni su simboli po kojima će se prepoznavati; dogovoreno je da se na kućama, drveću i putevima kojima se budu kretali označavaju belim tačkama, dok su vozila dobila male trouglove žute boje na zadnjoj strani. Takođe, cevi oružja će tokom pokreta biti okrenuta na „devet sati“, vojnici neće nositi šlemove na glavi i oko vrata će imati šalove ružičaste ili plave boje.

Misija komandosa

Dobrovoljci koji su najbolje poznavali engleski jezik izabrani su za jedinicu koja je nosila naziv „Einheit Stielau“. Ipak, iako su znali engleski jezik, nisu imali iskustva potrebna za ovakav tip zadatka. Vremena za obuku je bilo vrlo malo, svega par nedelja. Svima je bilo jasno da će ukoliko budu uhvaćeni u američkim uniformama – biti streljani kao špijuni. Tokom ovih par nedelja su se obučavali iz oblasti korišćenja eksploziva, proučavanju organizacije američkih snaga, američkih činova. Neki od pripadnika su slati u zarobljeničke logore u Kuštrin i Limburg kako bi osvežili svoj engleski konverzacijom sa američkim zarobljenicima.

U američkim uniformama, sa američkom opremom i naoružanjem, u džipovima, komandosi su podeljeni u tri vrste jedinica i slati na različite zadatke:

- diverzantska odeljenja, jačine pet do šest ljudi, imali su zadatak da dignu u vazduh mostove, slagališta municije i goriva;
- izviđačke patrole, jačine tri do četiri vojnika, imali su zadatak da izviđaju po dubini na obe obale Meze i raadio vezom jave šta su uočili, kao i da prosleđuju lažna naređenja i obaveštenja jedinicama na koje bi uz put naišli, okreću saobraćajne putokaze, uklanjaju upozorenja o nailasku na minska polja;
- grupe komandosa, jačine tri do četiri vojnika, imali su zadatak da ometaju komandovanje američkih divizija, i to sečenjem telefonskih žica, uništavanjem centara veze i slično.

Prema Skorceniju, najviši upotrebljeni američki čin bio je čin pukovnika, ali je uopšte gledano američki čin bio nebitan.

Pokret

Nemačka 150. oklopna brigada je na zadatak krenula u noći 14. decembra. U poslepodnevnim časovima 16. deecembra se razdvojila u tri borbene grupe i krenule iza divizija koje su napadale: 1. i 12. SS oklopna divizija i 12. folksgrenadirska divizija.  Jedinice su se nalazile iza čeonih jedinica ovih divizija, krećući se sporednim putevima. Kao i većina jedinica u ovom području, i 150. oklopna brigada je zapala u veliku gužvu sastavljenu od raznih vozila oko Loshajma i nikada nisu bili blizu kolone gde su u stvari planirali da budu. Prva žrtva je pala tog istog dana kada je komandir Borbene grupe „H“ (Kamfgruppe X), potpukovnik Vili Hardik (SS-Obersturmbanfuhrer Willi Hardieck) naišao na minu; na dužnost komandira borbene grupe dolazi kapetan Adrian fon Felkersam (SS-Hauptsturmfuhrer Adrian von Foelkersam).

Kada prethodnica nemačkih snaga ni za dva dana nije uspela da dostigne svoj bliži cilj, Skorceni je shvatio da je plan osuđen na propast. Takođe, što je njemu bilo nepoznato, operacija „Greif“ više nije bila nepoznata savezničkim snagama.

Skorceni je 17. decembra prisustvovao sastanku u komandi 6. oklopne armije, gde je predložio da se njegove tri borbene grupe upotrebe kao obična vojna jedinica. Predlog je prihvaćen, a borbene grupe je trebalo prikupiti južno od Malmedija i javiti se u komandu 1. SS oklopne divizije radi koordinacije. Brigada dobija zadatak da zauzme važnu raskrsnicu kod Malmedija; Skorceni se u planiranju napada oslanjao na informacije koje su mu pribavili timovi koji su 17. decembra ušli u Malmedi. Malmedi je držao 120. puk 30. pešadijske divizije i 99. pešadijski bataljon. Mostovi i železnički vijadukti su bili pripremljeni za rušenje.

[Rade]

Bitka za Malmedi

Borbene grupe „X“ i „Y“ su se 20. decembra susrele u blizini Lignvila, ali suprotono planu, borbena grupa „Z“ još uvek nije došla, te se mogla smatrati rezervom jedinice za napd koji je planiran za naredni dan. Prema planu, Borbena grupa „Y“ je trebala da napadne po desnom krilu, iz pravca Baunjeza, a Borbena grupa „X“ levim krilom, iz pravca Lignvila. Kako nisu raspolagali ni artiljerijom niti nekom drugom snažnom jedinicom, Skorceni je sve nade polagao u iznenađenje. Uzalud se nadao postizanju iznenađenja, pošto je dan ranije jedan njegov vojnik zarobljen i tokom ispitivanja odao sve o napadu. Obaveštajci su obavili svoj posao i ubrzo je jedinicama na prvoj liniji poslato upozorenje o sutrašnjem napadu.

Kapetan Šerf je u rano jutro 21. decembra krenuo svojom Borbenom grupom „Y“ duž puta za Malmedi. Grenadiri su uskoro uočeni sa osmatračnice 120. puka, a ubrzo ih je poklopila i artiljerijska vatra. Šerf je odlučio da prekine napad i povuče vojnike na polazne položaje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Borbena grupa „X“ na levom krilu je u napad poslala dve pešadijske čete ojačane sa pet „prerušenih“ Pantera. Krećući se iz Lignvila kroz Belvu i napadajući duž puta za Faliz, zapadno od Malmedija su naišli na položaje 3. bataljona 120. puka. U podnožju brda, deo snaga je nastavio putem za Malmedi, dok je glavnina snaga krenula levo na uzani put koji je vodio preko polja ka mostu preko reke Varš i putu „C“. Negde na sredini polja, tenk je zapeo za žicu koja je aktivirala signalne rakete.

Panteri koji su se kretali putem za Faliz su naišli na minsko polje ispred železničkog mosta i zapalili se. Vatru na preostale nemačke tenkove, koji su manevrisali oko zaustavljenih tenkova, otvorila je četa „B“ 99. pešadijskog bataljona koja je držala položaje duž nasipa. Grenadiri su bezuspešno pokušavali da zauzmu nasip, plaćajući visoku cenu. Artiljerija koja se nalazila na brdima iza reke gađala je celo područje; granate su bile sa novim blizinskim upaljačima koji su unosili paniku među nemačke vojnike. Nemačke snage su se nakon dva sata borbe lagano povukli nazad.

Panteri koji su se kretali sa glavninom snaga, otvorili su vatru čim su aktivirali signalne rakete postavljene na potez. Nakon nekoliko minuta su se našli pod vatrom američkih lovaca tenkova iz sastava 823. bataljona lovaca tenkova, koji je bio pridodat 120. puku. Lovci tenkova su se nalazili iza kuće u blizini mosta u kojoj se nalazila komanda jedne od jedinica bataljona. Kuća je ubrzo bila opkoljena nastupajućim grenadirima. U klopci su se ubrzo našli pripadnici protivoklopne jedinice, 291. inžinjerijskog bataljona i deo pešadijske čete „K“, kao i nešto pripadnika 120. puka, sve u svemu – njih tridesetak. Nakon što su probili do kuće, grenadiri su ubacili ručne bombe kroz prozore u prizemlju kuće, a negde u isto vreme su i Panteri zaobišli kuću i zauzeli položaje sa kojih su pokrivali most. Sa istog položaja su i otvorili vatru na kuću sa ammeeričkim vojnicima. Američki vojnici iz posada lovaca tenkova su bili pobijeni, borili su se samo još vojnici iz kuće.

Jutarnja magla se podigla u 10,30 časova te su vojnici sa položaja na nasipu mogli jasno da vide dešavanja u blizini mosta. Zarobljeni u kući, branioci su pružali snažan otpor, ali su sada dospeli i pod vatru američih vojnika sa nasipa, koji su pogrešno shvatili da su Nemci zauzeli kuću. Panter na mostu je bio pogođen, a četiri člana posade su pobijena dok su trčali ka zaklonu; preživeli peti član posade je ostao sakriven u obližnjoj kući i kasnije je zarobljen.

Američka artiljerija je tokom prepodneva utrošila oko 3000 projektila. Skorceni je posmatrao bitku sa jednog uzvišenja i bio je zaprepašćen kada je video rezultate bitke: uništeni Panteri, zaustavljeno napredovanje.  Do sredine popodneva brigada je vraćena na vrh brda, južno od doline reke Varš. Projektili američke artiljerije su sada brzo padali na položaje brigade; jedan od šrapnela je pogodio i Skorcenija dok se kretao ka štabu 1. SS oklopne divizije. Borbena grupa „Y“ je u rano jutro 22. decembra, istočno od Malmedija, pokušala da izvede još jedan napad, ali su američki vojnici bili spremni i uspeli da odbiju napad. Pripadnici 291. inžinjerijskog bataljona su u 14,00 časova srušili kameni železnički most, čime su blokirali put zapadno od Malmedija. Železnički most na koji se nastavljao put ka Falizu je takođe dignut u vazduh.

Zatišje je potrajalo sve do nešto posle 14,00 časova 23. decembra kada se iznad Malmedija pojavio američki avion. Nemci su sa položaja južno od Malmedija otvorili vatru iz protivavionskog topa, ali bez uspeha. Nešto kasnije se pojavila grupa američkih aviona koja je na Malmedi izručila bombe, pobivši dosta civila i američkih vojnika. Ubrzo je poslata poruka u razne štabove u kojoj je stajalo da Nemci nisu zauzeli Malmedi. Ukazano je na strašnu grešku koja se dogodila, a koja se ne mse ponoviti. Bombardovanje je za posledicu imalo smrt okko 300 civila i nepoznati broj američkih vojnika.

Američko bombardovanje sopstvenih snaga je dovelo u zabunu i Skorcenija. Videvši da američki avioni izručuju bombe na grad, pomislio je da su Nemci zauzeli Malmedi, ali mu nije bilo jasno koja je jedinica izvršila taj zadatak.

Skorcenijeva brigada je ostala na liniji sve do 28. decembra, kada je po delovima zamenjena 18. folksgrenadirske divizije. Brigada je nakon povlačenja otišla za Šlirbah, istočno od Sen Vita, a potom za Grafenver, gde je raspuštena a vojnici vraćeni u svoje stare jedinice. Proces rasformiranja je završen 23. januara 1945. godine. Skorcenijeve procene govore o 15 procenata poginulih, ranjenih i izgubljenih u borbi; većina od njih usled dejstva artiljerije i iz vazduha.

Avgusta 1945, kada je Amerikancima opisivao delovanje jedinice „Enheit Stielau“, Skorceni je rekao. „Mi smo tokom prva dva dana napada uputili četiri grupe izviđača i dve grupe diverzanata. Pored njih, po jedna grupa komandosa je poslata sa 1. i 12. SS oklopnom i 12. folksgrenadirskom divizijom. Takođe, po jedna jedinica je upućena sa svakom od tri borbene grupe 150. oklopne brigade. Od 44 vojnika poslatih kroz vaše linije, svi sem osmorice su se vratili nazad. Poslednji pripadnici jedinice su se provukli kroz nepriajteljske linije 19. decembra. Nakon toga, element iznenađenja je izgubljen.“

Veoma je teško utvrditi koji je od podviga koji se pripisuju Skorcenijevim ljudima stvarno njihov. Slanje izviđačkih timova iza neprijateljskih linija bila je već uobičajena praksa; zbog psihološkog uticaja Skorcenijeve operacije, skoro svako dejstvo izviđačkih organa bilo je pripisano njegovim ljudima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Najveći uspeh Skorcenijevih ljudi ogledao se u tome što su uspeli unesu zabunu među američke jedinice, kao i da ih zabrinu i nateraju da u svakom američkom vojniku vide špijuna. Tim koji je bio odgovoran za najveći haos iza američkih linija bio je zarobljen 17. decembra. Do zarobljavanja je došlo kada su prilikom legitimisanja dali pogrešnu lozinku. U grupi su bili Ginter Biling, Vilhelm Šmit i Manfred Pernas. Ovoj trojci je priređeno vojno suđeno na kome su osuđeni na smrt streljanjem. Kazna je izvršena u jutro 23. decembra. Ista sudbina je zadesila ukupno 18 pripadnika 150. oklopne brigade.

[Rade]

Borbena grupa Pajper (Kampfgruppe Peiper)

Plan operacije „Wacht am Rhein“ je prikazan 6. oklopnoj armiji 6. decembra prilikom izvođenja vežbe na karti u Bruhlu. Pored feldmaršala Modela i njegovog načelnika štaba, bili su prisutni i komandanti korpusa sa svojim načelnicima štabova i komandanti divizija. Jedan od najbitnijih detalja plana odnosio se na mostove na Mezi koje je trebalo zauzeti neoštećene. Taj zadatak će biti poveren specijalno organizovanoj jedinici.

Zona operacije koja je dodeljena 6. oklopnoj armiji bila je neprikladna za brzi proboj. Komandant 1. SS oklopnog korpusa, SS-grupenfirer Herman Pris, nakon rata je objašnjavao da je zona operacije bila vrlo nepovoljna, ispresecana i gusto pošumljena. Per puteva je bilo dostupno za kretanje, ostali su bili većinom šumski uzani putevi.

Korpus je zahtevao da mu se dodeli zona operacije nešto južnije od planirane, gde su bili bolji putevi, ali zahtev nije odobren od strane komande armije. Nakon pažljivog proučavanja postojećih puteva i procene terena, označeno je pet pravaca dovođenja snaga, koji su trebali da za svoje kretanje upotrebe dve oklopne divizije koje bi bile angažovane u prvom borbenom ešalonu. Tri pravca, uslovno rečeno desna, dodeljena su 12. SS oklopno diviziji dok su preostala dva, leva pravca, dodeljena 10. SS oklopnoj diviziji. Uprkos činjenici da su naređenjima odredili da se Lijež zaobiđe sa juga, štab armije je prihvatio ideju o korišćenju nekih ruta prolaženjem severno od grada. Područje severno od grada bilo je pogodnije za prelazak reke, pošto su obale bile niske i ravne. Kako su Nemci procenili da bi protivudar Amerikanaca bio izveden sa tri divizije u području Elsenborna, preduzeli su sve da se nemačke oklopne divizije ne nađu u ovom potencijalnom bojištu, odnosno odredili su im pravce napredovanja van ovog područja. Time su i smanjili potencijalnu opasnost od zakrčenja puteva, pošto se na tom pravcu nisu nalazile druge jedinice.

Iz redova 1. SS oklopnog korpusa izdvojene su snage za specijalnu jedinicu, koja se sastojala iz dve borbene grupe: borbenu grupu Kulman (Kampfgruppe Kuhlmann) iz sastava 12. SS oklopne divizije, vođena majorom Herbert Kulmanom (Herbert Kuhlmann) i Borbena grupa Pajper (Kampfgruppe Peiper) iz sastava 1. SS oklopne divizije, pod komandom potpukovnika Joakimom Pajperom (Joachim Peiper). Ove borbene grupe su imale zadatak da prodru do Meze što je pre moguće i zauzmu mostove kako bi obezbedili prelazak reke i dalje napredovanje nemačkih snaga.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Joakim Pajper, SS potpukovnik

Izviđački bataljoni iz sastava divizija su trebali biti ojačani i tako nastale grupe: Borbena grupa Bremer (Kampfgruppe Bremer) predvođena majorom Gerhardom Bremerom (Gerhard Bremer) iz 12. SS oklopne divizije i Borbena grupa Knitel (Kampfgruppe Knittel) pod komando majora Gustava Knitela (Gustav Knittel) iz 1. SS oklopne divizije – imale su zadatak da izvide teren duž puteva, kao prednji odred, izbegavajući da prime borbu dok je god to moguće, te da zauzmu i drže mostove preko Meze. Glavni elementi divizije bili su po sledećem:

- na pravcu „A“ (najsevernijem) 1. bataljon 25. SS oklopnogrenadirskog puka, sa zadatkom povezivanja sa padobrancima (operacija Stosser) koji su držali raskrsnicu u šumi blizu Mont Rigija;
- pravac „B“, Borbena grupa Miler, pod komandom majora Zigfrida Milera (Siegfried Muller) iz sastava 25. SS oklopnogrenadirskog puka (minus 1. bataljon koji je na pravcu „A“), 12. SS protivoklopni bataljon, artiljerijski divizion i inžinjerijska četa;
- pravac „C“, prva grupa koja je trebala da nastpa ovim pravcem bila je Borbena grupa Kulman, sastavljena od 12. SS oklopnog puka, 560. protivoklopnog bataljona, oklopno-grenadirskog bataljona, diviziona samohodne artiljerije i inžinjerijske čete. Posle njih, nastupa Borbena grupa Bremer, ojačani izviđački bataljon (12. oklopno-izviđački bataljon), a kao treći nastupa Borbena grupa Kraus, sastava 26. SS oklopno-grenadirski puk (bez 3. bataljona koji je pridodat Borbenoj grupi Kulman), artiljerijski divizion, divizion višecevnih lansera raketa, gro protivavionske divizijske artiljerije i inžinjerijska četa. Ova ruta je bila predviđena i za nastupanje 12. SS oklopne divizije;
- pravac „D“, prvo nastupa Borbena grupa Pajper, potom Borbena grupa Sandig, sastava 2. SS oklopno-grenadirski puk (bez 3. bataljona koji je pridodat Borbenoj grupi Pajper), artiljerijski divizion, veći deo protivavionske artiljerije 1. SS oklopne divizije i inžinjerijska četa. Ovaj pravac je bio predviđen i kretanje štabova 1. SS oklopne divizije i 1. SS oklopnog korpusa;
- pravac „E“ (najjužniji pravac), prvo koristi Borbena grupa Hansen, sastava 1. SS oklopno-grenadirski puk, 1. SS protivoklopni bataljon, artiljerijski divizion i inžinjerijska četa. Nakon njih, putem nastupa Borbena grupa Knitel, ojačani 1. izviđački bataljon.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Pravci kretanja.

SS-oberfirer Vilhelm Monke (Wilhelm Monke), komandant 1. SS oklopne divizije, 14. decembra organizuje sastanak u divizijskom štabu u Torndorfu, na kome su prisutni i Hansen, Sandig, Pajper i Knitel. Skorceni je takođe bio tamo, sa nekolicinom svojih oficira, pošeto je Borbena grupa „H“ 150. oklopne brigade trebala da sadejstvuje sa Borbenom grupom Pajper. Monke je najavio sled planiranih događaja, naglašavajući značaj svake jedinice stavljene pod komandu divizije, posebno onih koje su ušle u sastav Borbene grupe Pajper.

Sastav Borbene grupe Pajper:

– 1. bataljon 1. SS oklopnog puka:

            – 1. i 2. četa naoružane tenkovima Panther

            – 6. i 7. četa naoružane tenkovima Panzer IV

            – 9. inžinjerijska četa

            – 10. četa PA topova (samohodni PA topovi Wirbelwind)

– 501. SS oklopni bataljon naoružan tenkovima Tiger

– 3. pešadijski bataljon

– 13. baterija jurišnih topova 2. SS oklopno-grenadirskog puka

– 2. divizion samohodne artiljerije

– 3. četa 1. SS ininjerijskog bataljona

– 84. divizion PA topova

Pajper je 15. decembra pozvao u svoj štab komandante jedinica koje su ušle u sastav Borbene grupe Pajper. Na sastanku ih je upoznao sa ulogama svake jedinice i kako će se organizovati za predstojeći zadatak; na čelu će nastupati dve oklopne čete naoružane tenkovima Panzer IV, iza njih dve čete naoružane tenkovima Panther, sa poluguseničarima sa panncergrenadirima između njih. Ovi elementi borbenog poretka bi bili praćeni samohodnom artiljerijom i inžinjerijom, dok bi se teški 501. oklopni bataljon sa svojim Tiger tenkovima kretao na začelju. Pajper je smatrao da ovi glomazni tenkovi ne bi doneli neku prednost na čelu borbene grupe, kojoj je manevar bio presudan.

Artiljerijska priprema, koja je počela u 05,00 časova 16. decembra, zatekla je Pajpera na komandnom mestu 12. folksgrenadirske divizije, posmatrajući napredak grenadira, kako bi odredio pravi trenutak za pokretanje svojih jedinica. Iz poruka koje su pristizale na komandno mesto, bivalo je posve jasno da se grenadiri ne kreću tako brzo kako je planirano. Pajper je napustio komandno mesto divizije u 14 časova.

Borbena grupa je u meuvremenu krenula iz svog rejona prikupljanja. Tokom marša se pomešala sa jedinicama 1. SS oklopne, 12. folksgrenadirske i 3. padobranske divizije. Put od Šejda do Lošejma je ličio na jednu saobraćajnu gužvu; most preko železničke pruge je srušen tokom povlačenja nemačkih jedinica i još uvek nije bio obnovljen. Pajper se priključio svojim jedinicama u 14,30 časova i bio je vidno iznerviran nastalom gužvom tako da je naredio svojima da grubo krenu napred, gurajući van puta sve na šta bi naišli. Postupajući na ovaj način, ubrzo su stigli do železničke pruge, koja je takođe bila neobnovljena nakon što je uništena prilikom povlačenja nemačkih snaga. Pajper je u ovom rejonu proveo nekoliko sati, pokušavajući da ponovo uspostavi neki red i poredak. Zaobilazeći uništeni most nekih par desetina metara udesno, prešli su prugu na mestu gde je teren imao manji nagib.

Borbena grupa je u kasnim večernjim časovima vraćena nazad na glavni put, a do 22,00 časova pridružili su se i elementi 501. SS oklopnog bataljona. Pajper je kod Lohejma saznao da su padobranci uspeli da probiju američku liniju južno od sela i da se sada bore zapadno od Lancerata. Odmah je krenuo da iskoristi proboj linije, ali se pojavio problem u vidu nalaženja bezbednog puta južno od Lohejma, pošto je bio postavljen veliki broj mina. Minoistraživači su se nalazili na začelju kolone, pa je i njihovo dovoženje oduzelo dosta vremena. Nešto pre ponoći je naišao na komandanta 9. padobranskog puka, koji je čekao podršku artiljerije da bi nastavio napredovanje. Pajper baš i nije bio srećan zbog toga, pošto nije imao razumevanja za predsotrožnost komandanta padobranskog puka. Kao rezultat toga, komanda 1. SS oklopnog korpusa je prvi bataljon 9. padobranskog puka prepotčinila Borbenoj grupi Pajper.

Borbena grupa Pajper je napustila Lancerat 24. decembra, nešto nakon ponoći. Noć je bila vrlo mračna, a vozila su bila zamračena i kretala su se uzanim putem, sa padobrancima koji su vozačima davali uputstva. Kolona je u ranim jutarnjim šasovima prošla kroz Buholc, selo koje su ranije zauzeli padobranci. Američki radista je uspeo da izbegne pretragu sela tako da je sada sakriven na tavanu jedne kuće javljao svojoj komandi podatke o nemačkim snagama koje su prolazile kroz selo; izbrojao je 30 tenkova i 28 poluguseničara.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Uništeni tenk Panter, „prerušen“ u američki lovac tenkova M-10

Pred samo jutro su stigli u Honsfeld. Američke snage u Honsfeldu – delovi 99. pešadijske divizije i 14. konjičke grupe, bili su iznenađeni i pružili su vrlo malo otpora; većina ih je zarobljena u očajničkom traženju izlaza iz sela. Oni koji su uspeli da izbegnu zarobljavanje otišli su u Hepšed ili čak u Born i Medel. Pajper je kasnije referisao o zarobljenom naoružanju i vojnoj opremi: 15. protivoklopnih topova, 80 kamiona, 50 izviđačkih automobila… Padobranci su se u zoru vratili svojoj komandi, ali su neki od njih, oko jedne čete, naastavili dalje sa Pajperovom grupom na zapad, sve do Stavelota i Stoumonta.

Skvadron američkih lovaca-bombardera kružio je iznad kolone koja se kretala u pravcu zapada i izvršio napad. Protivavionski topovi su otvorili vatru i uspeli da obore jedan avion, ali ne pre nego što su stradala dva protivavionska topa i još par vozila. Pajper na izlasku iz Honsfelda odlučuje da malo skrene sa pravca „D“. Uslovi na putevima zapadno od Honsfelda su bili užasni, a kako je već imao probleme sa stanjem goriva, odlučio je da se popuni na meričkoj benzinskoj pumpi  Bulingenu. Selo se nalazilo na pravcu „C“, koji je bio dodeljen 12. SS oklopnoj diviziji, ali sudeći po zvucima borbe sa njegove desne strane i iz pozadine, Pajper je zaključio da je divizija još uvek daleko iza. Grenadiri su ušli u Bulingen u oko osam časova, bez otpora, sem južno od sela gde su manje snage branile malu travnatu poletno-sletnu stazu u blizini Moršneka. Aerodrom je uskoro zauzet, sa 12 uništenih lakih aviona. Pajper je pronašao skladište koje je tražio i ubrzo je pedesetak zarobljenika počelo da puni rezervoare na vozilima.

Američka artiljerija je u 09,30 časova počela da tuče selo. U oko 10,00 časova Pajperova grupa je krenula dalje. Na zaprepašćenje američkih jedinica koje su se nalazile severno od sela, nemačke snage su se kretale ka jugozapadu ka Moderšedu, umesto severno ka Elzenbornu. Pajper je nameravao da se vrati na dodeljeni mu pravac „D“, zapadno ka Lignvilu i Stavelotu. Od oficira koji je zarobljen u Honsfeldu saznao je da je štab 49. brigade protivavionske artiljerije, tako da ga je nosila ideja da zarobi ceo štab koji je brojao oko 400 ljudi. Sve što ga je sada usporavalo bilo je stanje puteva: uzani i blatnjavi. Prošavši pored šačice američkih vojnika u Moderšejdu, borbena grupa je nastavila ka Šopenu, potom Ondenvalu i na kraju ka Tirimontu, gde je prethodnica borbene grupe stigla oko podneva.

Američki 285. artiljerijski divizion je bio stacioniran u blizini američke 7. oklopne divizije u Hirlimu; skoro cela baterija „B“ – oko 140 vojnika i 30 vozila – bila je pridodata oklopnoj diviziji koja se nalazila južnije. U jutro, 17. decembra, mali konvoj je stigao do Malmedija; iako je kapetan Rodžer Mils, odgovorno lice za pokret kolone, bio upozoren na nemačke tenkove istočnije od njega, odlučio je da preuzme rizik , plašeći se da ukoliko zabasaju neće se nikada moći vratiti u stroj. Mali konvoj je stoga krenuo putem N32, u smeru Banjeza. Vojni policajac na raskrsnici im je mahao, preusmeravajući ih na pravi put. Međutim, američka kolona iznenada dolazi pod vatru nakon što je prvo vozilo prošlo raskrsnicu.

Borbena grupa Pajper, krećući se severno od Tirimonta, izašla je na glavni put kod Banjeza i napala američki konvoj. Američki konvoj je potpuno paralisan vatrom nemačkih snaga ;vozila su napuštena u panici, neki od vojnika su bacali oružje i krenuli ka raskrsnici sa podignutim rukama. Nekolicina je zalegla u jarak pored puta i pružila kakav-takav otpor, dok su ostali pokušavalid a se dočepaju šume. Situacija je bila beznadežna, te je poručnik Virdžil Leri naredio prekid vatre i ustao i krenuo da se preda. Nemci su pretresli Amerikance i saterali ih na poljanu u blizini raskrsnice. Nemačka kolona je krenula dalje, ojačana maločas zarobljenim američkim vozilima, dok su zarobljeni američki vojnici ostavljeni sa lakom stražom. Deo zarobljenih američkih vojnika je „dobrovoljno“ seo u vozila da ih oveze za Linjevil. Nešto kasnije su se začuli hici i mitraljeska vatra; nakon zatišja su se ponnovo čuli pojedinačni pucnji. Deo zarobljenika, koji su se sa prvim pucnjevima bacili na zemlju i pravili se mrtvima, uspeo je da pobegne u obližnju šumu i spasi se. Ovaj događaj će ostati zabeleže pod nazivom „Masakr u Malmediju“ i do današnjih dana je izvor kontroverzi. Napisano je više verzija nastanka ovog događaja, te je vrlo teško utvrditi pravu istinu. Činjenica je da je autopsija stradalih američkih vojnika pokazala da je dobar deo njih imao ustrelne rane iza uveta ili u potiljak. Takođe, ostaje činjenica da su Nemci pobili i osmoricu Amerikanaca koji su dovezli vozila u Linjevil. Pored američkih vojnika, Nemci su pobili i desetine civila u tom rejonu. Ostaje čudno da su se ti isti pripadnici Borbene grupe, kada su zarobili američke vojnike kod Honsfelda, Čena i Stumonta, ponašali prema njima sasvim korektno, kao i prema civilima u tim mestima. Ovo, donekle kntradiktorno ponašanje, možda bi se moglo pripisati reakciji mlađih vojnika koji su izgubili kontrolu kada su se suočili sa realnostima bojišta.

Ubistvo vojnika koji su se predali u svakom slučaju je ratni zločin, tu nema dileme. I taj zločin su činile sve zaraćene strane u Drugom svetskom ratu, među njima i Amerikanci. Paradoks je da tužioci nakon Drugog svetskog rata nisu uspeli da nađu naređenje nemačkim jedinicama da strelja zarobljenike, dok je slično naređenje bilo izdavano nekim američkim jedinicama.

Komandant 49. PA artiljerijske brigade, general Timberlejk sa štabom, je napustio Linjevil neposredno pre ulaska nemačkih tenkova, ne više od desetak minuta. Na južnoj ivici sela, tenkovi prethodnice borbene grupe su se susreli sa začelnim osiguranjem 7. oklopne divizije, koja se kretala ka Sen Vitu. Ipak, glavni otpor je došao od tenkova Šerman iz sastava brigadnog borbenog tima američke 9. oklopne divizije, koja se takođe kretala ka jugu kako bi se spojila sa svojim jedinicama kod Sen Vita. Jureći ka mostu u Amblevu, vodeći Panter je dobio pogodak od Šermana koji se nalazio u zasedi, nakon čega se zapalio. Iza Pantera se nalazilo oklopno vozilo sa komandantom borbene grupe Pajperom, koji je uočio Šermana da okreće top ka njemu, te se brzo sakrio iza kuće. Bez obzira, Šerman je našao drugo oklopno vozilo za cilj i uništio ga. U ovom sukobu nemačke snage su ostale bez jednog Pantera i dva oklopna vozila, dok su Amerikanci izgubili dva Šermana i lovac tenkova M-10.

Trka ka zapadu se nastavila nakon dvosatnog zadržavanja kod Linjevila, koliko je trebalo za reorganizaciju. Prethodnica se u 7,30 časova naveče približila Stavelotu. Pripadnici američkog 291. inžinjerijskog bataljona su na putu izradili blokadu. Kako su se nemački tenkovi približavali, na zaustavljanja američkih vojnika su odgovorili vatrom. Inžinjerci su uzvratili vatru, kroisteći ručne raketne bacače. U potpunom mraku, nemački tenkovi su se vratili uz bro, dok su se Amerikanci povukli ka Stavelotu, ostavivši minsku prepreku na putu. Napredovanje nemačke borbene grupe privremeno je zaustavljeno.

Sutradan, 18. decembra u 6,30 časova ujutur, Pajper je sa svojom prethodnicom, otpočeo napad artiljerijskim baražem koji se prolamao dolinom reke Amblev sve dok se nije dovoljno razdanilo. Tenkovi su krenuli niz brdo, sve dok po njima nije otvorena vatra iz topova kalibra 76 mm, koji su se nalazili na položajima 825. bataljona lovaca tenkova. Borbena grupa je nastavila napredovanje i došla do dna doline; prišli su još uvek netaknutom mostu, kratko izmanevrisali i krenuli preko mosta. Ništa se nije desilo. Iako je most bio pripermljen za rušenje, nešto je krenulo po zlu, da li zbog konfuzije među američkim inžinjercima ili zbog nemačkog specijalnog tima koji je bio angažovan na uklanjanju eksplozivnih punjenja.

Kada su nemački tenkovi izašli sa mosta na čistinu, došli su pod udar topa 76 mm sa vatrenog položaja na raskrsnici. Tenkovi su skrenuli u bočnu ulicu, kako bi zaobišli top. Kada su američki artiljerci uočili da su ih nemački tenkovi zaobišli, uištili su top ručnim granatama i povukli se, prepustivši nebranjeni put ostatku nemačke borbene grupe. Nemački grenadiri nisu gubili vreme na čišćenje mesta od američkih vojnika; Borbena grupa je do 10,00 već prošla kroz Stavelot, kontrolišući samo onaj deo grada koji im je trebao da prođu kroz njega.

Komandant 526. pešadijskog bataljona, major Pol Solis, koji je stigao u Stavelot noć ranije, naredio je svojim vojnicima da se povuku kada nemački tenkovi pređu preko mosta i većina je izašla putem ka Malmediju. Solis je sa dva streljačka odeljenja krenuo severno, ka Frankoršampsu. U šumi, severno od Stavelota, nalazilo se skladište goriva; Solis je terao belgijske vojnike koji su čuvali gorivo da ga zapale, kako bi time blokirali put, ali i uskratili ga Nemcima za dopunu svojih tenkova i vozila. Sve ovo se pokazalo kao nepotrebno, pošto Pajper nije čak ni izvidnicu poslao u tom pravcu. Gorivo će zapaliti pripadnici 117. puka američke 30. pešadijske divizije, koji su kasnije tog istog jutra prišli Stavelotu iz tog pravca.

Izašavši na severnu obalu Ambleva, Paper se suočio sa sledećim prelaskom preke reke kod Trua-Pona, gde su se putevi „D“ i „E“ spajali kako bi prešli preko reka Salm i Amblev. Činilo se da je Paper odlučio da ostavi pravac „D“ i krene prohodnijim pravcem „E“, kroz Verbomon i Hamor, ka Hju. kako bi obezbedio zauzimanje krucijalnih mostova u Trua-Ponu, Pajper je organizovao napad iz dva pravca: dok tenkovi budu napadali pravcem „D“, severnom obalom reke Amblev, manje snage će napadati duž pravca „E“ ka Trua-Ponu.

Prethodnica borbene grupe je u oko 10,45 časova uočena na prilazu Trua-Ponu, gde se nalazio vatreni položaj jednog protivoklopnog topa kalibra 76 mm; jedan tenk je pogođen i zaustavljen, ali su top i posluga uništena vatrom iz drugog tenka. Most preko reke Amblev je dignut u vazduh u 11.15 časova, blokirajući borbenu grupu na severnoj obali reke. Snage koje su trebale da napadnu na pomoćnom pravcu, čekale su na uzvišenju iznad mosta preko reke Salm, spremne za napad. Tenkovi su morali da naprave veliki zaobilazak da bi stigli do grada, dok su se grenadiri na južnoj obali samo spustili niz brdo ka reci. U oko 1 čas posle podne, samo što su došli do mosta, američki inžinjerci su digli most u vazduh. Nemci nisu mogli da urade ništa drugo do da tu ostave mali deo snaga, a da se ostatak vrati za Stavelot i priključi glavnini.

Sa uništenjem mosta preko reke Amblev, Pajper nije imao drugih opcija nego da krene putem ka La Glejzu, koja je nosila oznaku pravac „D“. Između Trua-Pona i La Glejza nije bilo nikakvog otpora, te su istog poslepodneva jedinice iz prethodnice javljale o zauzimanju mosta preko reke Amblev kod Šenea; američki inžinjerci nisu dobili naređenje da unište most, te je time ostavljen prolaz u odbrani, koji je Pajper u potpunosti iskoristio. Nešto oko 2 časa posle podne, nakon što je glavnina snaga prešla most, nad bojištem su se pojavili američki lovci-bombarderi i napali kolonu. Nemci su uzvratili, ali su grenadiri morali da zauzmu zaklone i šumama između mosta i Šenoa, tako da borbena grupa nije mogla nastaviti dalje sve dok se svi nisu prikupili, a to sed esilo oko 4 časa posle podne, kda je pagla magla i sakrila ih od dejstva iz vazduha. Od dejstava iz vazdušnog prostora, u par navrata, Pajper je izgubio dvanaest vozila, među kojima su bila i dva Pantera; ipak, najveći gubitak je vreme, Pajper je izgubio dva sata zbog prvog napada iz vazduha, a nije raspolagao viškom vremena.

Pajper je nameravao da se domogne pravca „E“ što je pre moguće, pošto će njime doći do puta N32, sve do Hjua, grada koji je ležao na reci Mezi. Između Pajpera i cilja nalazila su se dva mosta: jedan u Hamoru preko reke Urte i drugi u Nojfmulinu, preko reke Lijene. Vozila iz prethodnice su u 16,30 časova izašli na put N32, nešto južnije od Fridvila i skrenula desno; gore uz put, američki inžinjerci tek što su završili miniranje mosta, tako da su ga digli u vazduh čim su se pojavili prvi nemački tenkovi. Pajper je poslao izvidnicu da pronađe drugi most, dovoljno jak da izdrži prelazak tenkova;  međutim, čak i da neka od oklopnih vozila pređu na zapadnu obalu Lijene, mostovi u Šovhedu i Mulen de Rahieru su bili daleko manje nosivosti i ne bi mogli da izdrže prelazak tenkova, te je stoga morao da naredi borbenoj grupi povratak u La Glejz i izlazak na pravac „D“, obezbedivši most u Šeonu jakim odredom. Borbena grupa se u 23,00 časova zaustavila u šumama između La Glejza i Stoumnonta.

Iza njih, pošto borbena grupa Hansen nije uspela da sotvari nikakav uspeh duž pravca „E“, SS-oberfirer Monke naređuje borbenoj grupi Knitel, koja se nalazila u drugom ešelonu, da krene na sever i podrži borbenu grupu Pajper. Jedinica je prešla most u Stavelotu u oko 7 časova uveče, iza jedinica koje su se vraćale iz Vena, sa zadatkom priključivanja glavnini. Kada je Knitel stigao u Stavelot, situacija je bila rizična: američke pešadijske jedinice iz sastava 117. puka su napadale grad, da bi u oko 8 časova uveče jedno nemačko vozilo bilo pogođeno iz lovca tenkova koji se nalazio na trgu, ni 50 metara od glavnog puta za Trua-Pon. Kako bilo, Knitel je nedugo nakon ponoći bio u La Glejzu. Smatralo se da je Stavelot pao u ruke Amerikanaca, što je značilo da je Pajperova borbena grupa bila u opasnosti da bude odsečena.

Nakon što su se prikupili u jutro 19. decembra, Pajper je napao Stoumont. Levo od puta se nalazila litica koja je znatno ograničavala kretanje tenkova. Ipak, desno su se nalazila polja tako da su tenkovi pod zaštitom jutarnje magle mogli da dođu do sela i pre nego što su uočeni od strane Amerikanaca. Prvi tek koji je ušao u selo, krenuo je ka crkvi ali je ubrzo uništen dejstvom protivavionskog topa kalibra 90 mm. Borba se trajala skoro dva časa, sa pešadijom koja je napadala sa juga i tenkovima duž puta, sve dok  linija odbrane nije konačno probijena. Branioc, 3. bataljon 119. puka, je imao gubitke od 250 vojnika, dok je 100 vojnika zarobljeno.

Pajper nije želeo da gubi vreme i pošalje izvidnicu, već je umesto toga uputio nekoliko tenkova i poluguseničara ka železničkoj stanici, koja se nalazila van sela. Međutim, ova grupa je naišla na četu iz sastava 740. tenkovskog bataljona, četu iz sastava 119. pešadijskog puka i dve baterije protivavionskih topova (110. i 143. baterija), koji su organizovali odbranu, čekajući nemačke oklopnjake. Nemački tenkovi i oklopna vozila su se pojavili odmah nakon američkih vozila koja su se povlačila. Posade nemačkih tenkova su reagovale vrlo sporo, tak oda su američke snage prve otvorile vatru. Sa ove daljine, nemački tenkovi nisu imali šanse; granata se rikošetirala od čela kupole i skrenula na dole, ubivši vozača. Par sekundi kasnije, pogođen je drugi tenk, potom treći. Ova akcija je bila ujedno i poslednji napad Pajperove borbene grupe.

Dalje napredovanje je bilo ograničeno snabdevanjem, tako da su nemačke snage mogle samo da organizuju odbranu i da čekaju snabdevanje; tako je 1. četa 1. oklopnog puka zauzela položaje na železničkoj stanici Stoumont, dok je 2. četa obezbedila La Glejz od napada sa severa i severoistoka. Jedinice 84. bataljona protivavionskih topova je raspoređena u rejonu oko Šenoa, sa zadatkom zaštite prelaza preko reke Amblev. Grenadiri iz sastava 3. bataljona 2. SS-oklopnog puka su dobili zadatak da ojačaju oklopnjake u Stoumontu i Šenou. Pajper je oko podneva uputio jednu patrolu severno od La Glejza koja je ubrzo naišla na američke snage koje su obezbeđivale skladište goriva, te se nakon razmene vatre povukla.

Stoumnont je još od podneva bio pod snažnom artiljerijskom i minobacačkom vatrom, tako da je Pajper pred veče shvatio da njegove slabe snage neće moći da drže položaj u dužini od 3 km, koliko je bila udaljenost između sela i železničke stanice. Shodno tome, naredio je svojim vojnicima da se po padu mraka povuku , prvo na nasip pored puta, a u 9 časova uveče na ivicu Stoumonta.

U jutarnjim časovima sutrašnjeg dana, Pris je komandno mesto 1. SS oklopnog korpusa prebacio napred u Holchajm, dok je Monke komandno mesto 1. SS oklopne divizije prebacio i Vejn. Pres je razumeo da mu pokret ka zapadu zavisi od Pajpera, tako da je naredio da cela 1. SS oklopna divizija podrži Pajperovu borbenu grupu. Borbena grupa Sandig je dobila zadatak da zauzme Stavelot, borbena grupa Hansen da nastupa pravcem „E“ kroz Longbirm i Vena, dok je borbena grupa Knitel dobila zadatak da se iz La Glejza vrati u Trua-Pon i obezbedi komunikaciju koja je bila važna za snabdevanje nemačkih jedinica. Knitel je uspeo da napravi neki uspeh na visovima zapadno od Stavelota, dok se Hansen suočio sa velikim poteškoćama južno od reke, i to u vidu loših puteva. Sandig nije uspeo da pređe Amblev kod Stavelota, tako da je poslao svoj 11. bataljon kroz Vejn ka Petit-Spaju, gde je prešao most i pridružio se Pajperu.

Situacija za 1. SS oklopni korpus, koji se borio da podrži avanturističku borbenu grupu Pajper, situacija je tog 20. decembra bila na prekretnici. Borbena grupa je prodrla duboko, ali je sada blokirana. Postavlja se pitanje da li može biti popunjena, ojačana, ili uništena?

Odluka Amerikanaca da provere i eliminišu ovaj opasan proboj nemačkih snaga rezultirao je reorganizovanjem snaga u zoni. Tako su 119. pešadijski puk i 740. tenkovski bataljon, koji su bili u sastavu Borbene grupe Harison, potpali pod operativnu komandu 18. vazdušnodesantnog korpusa; istovremeno, korpus je uzeo nazad 82. vazdušnodesantnu diviziju i primio delove 3. oklopne divizije. Borbena rgupa Harison je dobila zadatak da napreduje ka Stoumontu; 504. padobranski puk je angažovan ka Šenou, 505. padobranski puk ka Trua-Ponu, dok je brigadna borbena grupa 3. oklopne divizije prikupljena u blizini Tea.

Iz sastava brigadne borbene grupe 3. oklopne divizije su u jutro 20. decembra upućene tri borbene grupe: borbena grupa Džonson ka Stoumontu, borbena grupa MekDžordž ka Bomontu i La Glejzu i borbena grupa Lavlejdi ka Kou. Borbena grupa Džordan nije imala neki naročiti uspeh, pošto se kretala putem koji je imao visoki teren sa obe strane, te su nemački tenkovi na prilazu Stoumontu uništili prva dva tenka iz američke kolone. Slično tome, borbena grupa MekDžordž je oko podneva zaustavljena na barikadi južno od Bomonta. Na istoku, borbena grpa Lavlejdi je bila nešto uspešnija: napredujući ka jugum bez nailaska na otpor, uspela je da izbije na put N23 između La Glejza i Koa i iskoristivši iznenađenje zauzme kamuflirani konvoj koji je prešao most u Petit-Spa, pokušavajući da izvrši popunu Pajpeerove borbene grupe kod La Glejza. Dalje na jugu, borbena grupa ulazi u Trua-Pon i skreće levo ka Stavelotu; na prilazu Petit-Spa, prvih šest Šermana biva uništeno preciznom vatrom iz nemačkih tenkova i protivtenkovskih topova koji su zauzeli položaje na obali reke i branili most, čime su potisnuli američku borbenu grupu nazad. Borbena grupa Pajper je bila  upotpunosti odsečena.

U kasnim poslepodnevnim časovima, 504. padobranski puk je napao Šeno. Pajper, svestan važnosti ove komunikacije, ojačava mostobran elementima 2. bataljona 2. SS oklopnogrenadirskog puka. Paadobranci su napali preko polja prekrivenog preprekama od bodljikave žice, što ih je koštalo velikih gubitaka. Nakon tri pokušaja, uspevaju da dopru do prvih kuća, ali se deo sela još uvek nalazio u nemačkim rukama. Na zapadnom kraju Pajperovih snaga, borbena grupa Harison se probijala pod borbom i napala sanatorijum, veliku zgradu na zapadnom kraju sela. Unutar zgrade je nastala ogorčena borba, u kojoj će brojnije američke snage odneti pobedu, ali tek u 8 časova uveče. Grenadiri su oko ponoći izvršili protivnapad i ponovo zauzeli zgradu sanatorijuma. Tokom borbi su zarobili 30 američkih vojnika i uništili pet tenkova Šerman. U pozadini, situacija je bivala sve gora i gora; Knitel je morao da se povuče do Petit-Spa; Sandig je pokušao još jedan neuspešan napad na Stavelot, a američki inžinjerci iz 105. inžinjerijskog bataljona su u 5 časova ujutru digli most u vazduh.

Mogućnost da se Pajperova borbena grupa izvuče iz ćorsokaka, koju je predložio 1. SS oklopni korpus, odbačena je od strane 6. oklopne armije, a 1. SS oklopnoj diviziji je naređeno da intenzivira napore i da se probije do borbene grupe.

Borbena grupa kod La Glejza nije bila više u poziciji da se suprotstavi američkoj inicijativi; našla se u zamci, bez adekvatne popune, u uzanom džepu. Potreba za konsolidovanjem snaga bila je sve izraženija.

Pajper je u podne pozvao svoje komandante i izneo odluku da se snage koncentrišu oko La Glejza, sa zadatkom da pokušaju da drže most kod Šenoa otvorenim. Povlačenje snaga sa položaja kod Stoumonta ostavila je dvorac Frojd-Kur van zone odbrane. Dvorac je bio bitan, pošto su se u njemu nalazili zarobljenici i ranjenici. Pre nego što je izvršeno povlačenje, svi ranjenici koji su mogli da hodaju, zajedno sa zarobljenicima, dovedeni su u La Glejz. U dvorcu je ostao nemački hirurg sa dva američka bolničara – zarobljenika, koji su vodil iračuna o oko 80 nemačkih i brojnih američkih zarobljenika. Povlačenje iz područja Stoumonta, prelazak preko Ambleva kod Šenoa na odbrambene položaje odmah iza mosta proteklo je bez problema. Unutar Šenoa su vođene borbe između 504. padobranskog puka i nemačke zaštitnice koja je obezbeđivala skraćivanje mostobrana.

Veći deo jedinica 1. SS oklopne divizije je u jutro 21. decembra bio skoncentrisan na visovima između Trua-Pona i Vejna. Tenkovi su krenuli niz brdo ka mostu u Peti Spa, ali je most popustio pod težinom prvog lovca tenkova Jagdpanzer IV/70. Inžinjerci su se angažovali na popravci mosta i tek što su postavili prvi nosač, zasule ih granate američke artiljerije, čime je završen posao oko popravke mosta. Pešadija je prelazila preko ostataka mosta, dok su elementi 1. SS oklopnogrenadirskog puka prešli most tokom noći i nastavili ka severu. Par kilometara južnije, grenadiri su obnovili napade na Trua-Pon i duž pravca „E“. Dve čete iz sastava američkog 505. padobranskog puka, koje su se nalazile na položajima istočno od Salma, bile su primorane na povlačenje, te je most Salm, koji je bio koristan u podršci mostobrana istočno od reke, morao biti dignut u vazduh, po drugi put za četiri dana.

Situacija borbene grupe Pajper je tog 22. decembra bila beznadežna. Američka artiljerija je dejstvovala čitavu noć; borbena grupa MekDžordž i 119. puk su u jutarnjim časovima zauzele područje Frojd-Kura. Na ivici La Glejza su započele ogorčene borbe za svaku kuću, ali kada su se u posleodnevnim časvima sumirali rezultati, grenadiri su uspeli da održe liniju odbrane. Zalihe goriva i municije su bile praktično iscrpljene, a hrana nijie stizala još od prvog dana napada. Snabdevaanje vazdušnim putem nije bilo baš uspešno, pošto je veći deo kontejnera sa zalihama završio u američkim rukama; svega 10% zaliha je završilo kod Nemaca. Goriva je bilo tek toliko da par tenkova promeni vatreni položaj. Prvi SS oklopni korpus je ponovo zatražio dozvolu da se borbenoj grupi Pajper dozvoli da se pod borbom probije nazad i povuče, ali je 6. oklopna armija ponovo odbila zahtev i naredila 1. SS oklopnoj diviziji da pojača napore za povezivanje sa Pajperovom borbenom grupom.

U poručju Trua-Pona, Knitelove snage su se povukle iz borbi za Stavalot i sa ovim pojačanjem, borbena grupa Hansen je pojačala dejstva duž puta N33, te je u podne zauzela Bister; deo borbene grupe Lavlejdi je time odsečen od svoje glavnine; ovo je bio kratkotrajni uspeh pošt su se grenadiri borili bez tepškog naoružanja i bili onemogućeni da se priibliže La Glejzu.

Selo La Glejz, grupa farmi Verimont i zaseok La Ven, sada su bili jedino područje koje je borbena grupa držala pod svojom konstrolom. Toom poslepodneva, američka artiljeria je pojačala dejstva, pretvarajući La Glejz u pakao. Borbena grupa Džordan se probijala od Frojd-Kura ka La Venu, ali su je zaustavili dejstvom nemačkih tenkova, koji su bili skriveni u šumi. Pajper je tog jutra poslao poruku komandi, u kojoj ih izveštava da je „situacija znatno pogoršana; zalihe streljačke municije su oskudne; primorani su da u toku noći prepuste Stoumont i Šeno“, jer je to njihova poslednja šansa da se izvuku. Komanda konačno donosi odluku da se ljudi i vozila probiju na istok; Pajper je naređenje dobio u 5 časova posle podne. Pajper je bio svestan da je to naređenje nemoguće izvršiti, pošto nije raspolagao gorivom za pokret vozila i da je jedino što mogu da učine to da se povuku, ostavivši svo teško naoružanje, ranjenike i zarobljenike. Pozvao je komandire na sastanak, kako bi usaglasili plan povlačenja.

Borba između borbene grupe Lavlejdi i nemačke borbene grupe Hansen, koja je još uvek pokušavala da proširi mostobran severno od Troa-Pona, duž N33, produžila se okom čitavog dana, ali grrenadiri nisu uspeli da se probiju.

Pajper je ono što je preostalo od njegove borbene grupe – manje od 1000 ljudi, poveo pešice nazad, u oko 2 časa u jutro 24. decembra. Mala zaštitnica je ostavljena kako bi zadržala američke snage i pokušala da uništi teško naoružanje koje je ostalo iza njih u selu. Zarobljenici i ranjenici su ostavljeni ali, shodno dogovoru koji je Pajper sa najstarijem američkom oficiru, majoru MekKaunom, nemački ranjenici su nakon tretmana u bolnici trebali biti oslobođeni, kao revanš za amerčke zarobljenike koji su oslobođeni. MekKaun je ostao sa Pajperom kao zalog i trebao je biti pušten na slobodu čim Ameikanci oslobode nemačke ranjenike. Nemci su u La Venu pretražili podrume kuća, ne bi li pronašli vodiča da iih sprovede kroz seoski atar tokom noći. Pronašli su dva lokalna vodiča, te je kolona uspešno prešla reku i nastavila dalje.

Pajper je pre zore stigao u Brum, gde im se priključila mala nemačka prethodnica, te su zajedno nastavili severno, sa namerom da se probiju do Hansenovih položaja, koji su se nalazili u blizini Bistera, ali pošto je most u Kou bio porušen, morali su da odustanu od tog plana. Ostatak dana su proveli skriveni u šumi, kako bi izbegli da budu otkriveni od strane čestih američkih izviđačkih aviona; u kasno posle podne su nastavili dalje, ka jugu. Nešto nakon pada mraka, grupa prelazi put N32, a ubrzo nakon ponoći nailaze na američku predstražu. Tokom kratkog sukoba sa predstražom, major MekKaun krši datu reč i beži. Pajperova grupa prelazi reku Salm gazom kod Rošelinvala, nakon čega ponovo nailazi na američku predstražu, a uskoro dolazi i pod udar mitraljeskog gnezda.

Ostaci borbene grupe Pajper pred zoru nailaze na glavninu svoje divizije. Od 800 ljudi, sa koliko se krenulo u proboj, na odredište je stiglo njih 770.

U međuvremenu, američke snage su ušle u La Ven; oslobođeno je 170 američkih ratnih zarobljenika, a oko 300 nemačkih ranjenika je zarobljeno. Kroz celo selo su se nalazili nemački tenkovi i oklopna vozila, od kojih je svega nekolik ouništeno od strane nemačke zaštitnice. U La Glejzu je nađeno 25 tenkova i 50 oklopnih vozila, tako da su ukupni gubici nemačke borbene grupe Pajper bili oko 45 tenkova, više od 60 oklopnih vozila, artiljerijska oruđa dve baterije