Vazdušni napad na Bari, decembar 1943.

[Rade]

Vazdušni napad na Bari je ime za napad nemačkih aviona na savezničke brodove u italijanskoj luci Bari, 2. decembra 1943. Napad je izvelo 105 nemačkih bombardera tipa Junkers Ju-88 iz sastava 2. vazduhoplovne flote. Postigli su potpuno iznenađenje, uspevši da pritom potope 27 transportnih brodova.

Napad, koji je trajao nešto manje od sat vremena, izbacio je luku Bari iz upotrebe sve do februara 1944. Postaje poznat pod imenom „Mali Perl Harbor“. Oslobađanje bojnog otrova, gasa iperita, iz jednog od potopljenih brodova je dodatno doprineo broju žrtava. Američke i britanske vlasti su prikrile prisustvo iperita i njegove efekte na žrtve napada.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Junkers Ju-88

Pozadina

Luka Bari je tokom borbenih dejstava 1943. u Italiji imala veliki značaj za logističku podršku Saveznika. Preko potrebna municija i zalihe su iskrcavane sa brodova u luci i potom transportovane u jedinice Montgomerijeve 8. armije koje su nastojale da zauzmu Rim i potisnu nemačke snage sa poluostrva.

Bari je imao neadekvatnu protivavionsku zaštitu. Niti jedna britanska eskadrila nije bazirala u ovoj zoni, a lovački avioni koji su imali Bari u doletu su bili upućivani na ofanzivne zadatke i zadatke pratnje. Protivavionska artiljerija, kao element protivvazdušne zaštite je takođe bila neadekvatna.

Razlog za ovako slabu zaštitu luke svakako leži u procenama da je luci pretila mala opasnost od napada iz vazduha, jer je nemačko vazduhoplovstvo, po njima, bilo preslabo i razvučeno širom fronta tako da nisu u mogućnosti da organizuju jedan takav napad na luku. Britanci su išli toliko daleko u svojim procenama, da je vazduhoplovni maršal ser Artur Kaningam 2. decembra 1943. na konferenciji za novinare izjavio da su Nemci izgubili rat u vazduhu. „Smatram ličnom uvredom“ rekao je Kaningem, „ako neprijatelj pokuša neku značajniju akciju u ovom području.“ Ova izjava je izrečena uprkos činjenici da je nemački 54. vazduhoplovni ving „Totenkopf“ u proteklom mesecu četiri puta bombardovao Napulj, kao i ostale ciljeve na Mediteranu.

U vreme konferencije za novinare, na vezu u luci se nalazilo 30 brodova sa američkim, britanskim, poljskim, norveškim i holandskim zastavama. U gradu je živelo oko 250 000 stanovnika. Luka je u noći napada bila osvetljena kako bi se ubrzao iskrcaj sredstava.

Napad

Može se reći da je ideja za napad na Bari došla nakon izviđačkog leta Vernera Hana (Werner Hahn) u svom avionu Meseršmit Me-210. Njegov izveštaj o uočenom je potakao Alberta Keselringa da naredi napad. Keselring i njegovi planeri su još ranije razmatrali napad na saveznički aerodrom u Fođi, ali na žalost Nemaca, oni nisu raspolagali sa dovoljno resursa za napad na tako važan i veliki objekat. Fon Rihthofen – koji je komandovao 2. vazduhoplovnom flotom – je predložio Bari kao alternativni cilj. Verovao je da će uništenjem luke usporiti napredovanje britanske 8. armije. Rekao je Keselringu da su jedini raspoloživi avioni za napad Junkersi Ju-88 A-4, te da će moći da za napad obezbedi 150 aviona ovog tipa. U veče istog dana, cifra je smanjena na svega 105 aviona.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Meseršmit Me-210

Veći deo aviona je u napad trebao da poleti sa italijanskih aerodroma, ali je Rihthofen želeo da upotrebi i nekoliko aviona sa jugoslovenskih aerodroma, u nadi da će zavarati Saveznike. Pilotima je naređeno da lete istočno do Jadranskog mora i da potom okrenu na jug i zapad, jer su Saveznici očekivali napade sa severa.

Napad je počeo u 1925 časova, kada su dva od tri nemačka aviona kružila iznad luke na visini od 3 000 metara i izbacivala aluminijumske trake kojima su ometali savezničke radare. Izbacili su i osvetljavajuće rakete, koje nisu ni bile toliko potrebne jer je luka već bila osvetljena sa zemlje.

Nemački bombarderi su postigli potpuno iznenađenje, tako da su mogli da gađaju luku sa velikom preciznošću. Pogoci u dva broda za transport municije su izazvali toliko jaku eksploziju da su popucala stakla na kućama koja su od mesta eksplozije bila udaljena nekih 11 km. Pokidana je instalacija za gorivo koja je bila razvučena preko mola i ubrzo je došlo do paljenja istočenog goriva. Požar se brzo širio i krenuo da zahvata brodove koji bi inače u ovom napadu prošli neoštećeno.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Brodovi gore nakon nemačkog napada

Dvadesetosam teretnih brodova sa više od 31 000 tona tereta je potopljeno ili uništeno; tri broda sa još 6 800 t su kasnije spašeni. Još dvanaest brodova je oštećeno. Luka je bila zatvorena naredne tri nedelje, a u upotrebu je ponovo ušla februara 1944. Sve podmornice koje su bazirale u Bariju prošle su bez oštećenja.

Jedan od uništenih brodova je bio transportni brod klase Liberti – USS John Harvey, koji je nosio tajni tovar – bombe punjene iperitom. U tovarnom prostoru se nalazilo 2000 bombi M47A1, svaka sa po 27-32 kg iperita. Ovaj tovar je bio namenjen evropskom ratištu. Saveznici su nameravali, prema kasnijem priznanju, da ga upotrebe u slučaju upotrebe bojnih otrova od strane nemačkih snaga u Italiji. Uništenje broda je za posledicu imalo oslobađanje iperita u lučkom akvatoriju koja je već bila zagađena prosutim pogonskim materijalom sa ostalih brodova.  Mnogi članovi posade pogođenih brodova, koji su spas potražili u skoku u vodu, bili su kontaminirani iperitom koji se lepio za zamašćene uniforme. Deo iperita se oslobodio u atmosferi i napravio oblak para bojnog otrova. Ranjenici su izvlačeni i z vode i slati na medicinsku obradu u bolnicu, ne znajući da se zapravo radi o bojnom otrovu. Medicinsko osoblje je prvenstveno zbrinjavalo ljudstvo sa povredama od eksplozija i opekotinama. Malo, gotovo nimalo pažnje nije obraćano na one koji su bili prekriveni uljem. Mnoge povrede koje su nastale produženim izlaganjem iperitu bi bile umanjene presvlačenjem i ispiranjem, do čega tada nije došlo.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] USS John Harvey, glavni „krivac“ za nesreću

Prvi simptomi trovanja iperitom su se pojavili za manje od jednog dana, i to kod 628 članova posade i medicinskog osoblja. Simptomi su se odnosili na slepilo i opekotine. Razvoj događaja je dodatno zakomplikovan pristizanjem stotina civila koje je takođe trebalo medicinski zbrinuti. Američka vojna komanda je želela da prikrije prisustvo municije sa iperitom od Nemaca, tako da je bilo malo tačnih informacija o uzročnicima povreda. Skoro cela posada američkog transportnog broda USS John Harvey je poginula, tak oda nije bilo nikoga ko bi mogao da objasni prisustvo ukusa belog luka, koje je primećeno od strane spasioca.

Prve podatke o stvarnom uzročniku teškog stanja kod povređenih dao je potpukovnik Stjuart Frensis, specijalista za hemijsko ratovanje. Proučavajući pozicije na kojima su se nalazili povređeni u vreme napada Nemaca na luku, tačno je utvrdio poziciju opasnog tovara na brodu USS John Harvey,  a nakon pronalasaka fragmenta bombe M47A1 je potvrdio i podatke o postojanju iperita.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Gašenje požara

Do kraja meseca, 83 od ukupno 628 hospitalizovanih je podleglo povredama. Broj civilnih žrtava nije bilo moguće tačno utvrditi, jer je većina izbegla rođacima, sklanjajući se iz grada.

Američki razarač USS Bistera, lako oštećen, je deo preživelog ljudstva izvezao iz luke ali je tokom noći primećeno slepilo i hemijske opekotine, tako da je morao da uplovi u luku Taranto.

Prikrivanje

U početku, američka komanda je pokušala da prikrije nesreću, strahujući da će Nemci kad to čuju poželeti da upotrebe bojne otrove. Ipak, bilo je previše svedoka koji bi sačuvali tajnu, tako da su Amerikanci u februaru izdali saopštenje u kome su priznali da SAD nisu imale namere da koriste hemijsko oružje, sem u slučaju da Nemci prvi upotrebe slično oružje.

General Ajzenhauer je odobrio izveštaj pukovnika Frensisa. Čerčil je, međutim, naredio da se unište sva britanska dokumenta, kada je kao uzrok smrti ljudstva naveden „opekotine usled dejstva neprijatelja“.

Oznaka tajnosti sa američkih izveštaja o napadu Nemaca uklonjena je 1959, ali su podaci bili oskudni sve do 1967. Britanska vlada je tek 1986. konačno priznala preživelima da su bili izloženi otrovnom gasu i odobrili isplatu njihovih penzija shodno tome.