Рехабилитација несталог краљевског потпоручника

[Dreadnought]

12/01/2009
О трагичном крају Драгољуба Ђурића кога су партизани притворили 22. октобра 1944. године нема никаквих трагова у домаћим архивама

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Љубица, Слободан и Драгољуб Ђурић 1944. године


Београдски архитекта Слободан Ђурић недавно је збацио с плећа бар део тешког терета, јер је Окружни суд у Београду рехабилитовао његовог оца Драгољуба коме се после четвородневног боравка у партизанском затвору изгубио сваки траг 25. октобра 1944. године.

Нестали се проглашавају за умрле после законски одређеног рока, па је у конкретном случају суд одредио 16. мај 1946. као дан Ђурићеве смрти, јер је протекло годину дана од краја Другог светског рата.

Драгољубова супруга Љубица није дочекала ову судску одлуку, умрла је 2005, после деценија неуспешне борбе да сазна шта се догодило с њеним мужем, санитетским потпоручником који је и после немачке окупације наставио да ради свој медицински посао на Првом одељењу унутрашње Главне војне болнице, у кругу данашњег београдског Клиничког центра.

Канцеларију у поткровљу он је преуредио и за становање, јер је после бомбардовања 6. априла 1941. изгорео њихов стан у Сарајевској улици, а као и сви други официри и војници затечени у војној болници, проглашен језа ратног заробљеника ,,на одсуству” (berufssoldat), што је подразумевало радну обавезу у болници и ограничено кретање. Сама болница подељена је на српски и новоосновани немачки део, посебно преуређен за потребе окупаторске војске.

Потпоручник Ђурић је избегао ангажовање у Српској државној стражи, касније и у Српском добровољачком корпусу, предано обављајући медицинске дужности. Бринуо је о болесницима, укључујући и комунисте, о лековима и санитетском материјалу, а онда и о сину рођеном 14. фебруара 1943.године.

Некако је искамчио путну исправу и отишао у манастир Војловицу, код свог нераздвојног друга Јована са прве године битољске богословије, братанца владике Николаја. Драгољуб је школу напустио због војне каријере а Јован ју је завршио и постао професор, да би сада у манастиру био уз интернираног стрица .Кумчету је дао име Слободан.

Када је у Београд стигла слобода 20. октобра 1944. с партизанским јединицама су дошли и гласови о освети ослободилаца,о њиховом обрачуну с политичким и класним непријатељем. Савет супруге Љубице да се на неко време склони пред таласом реторзије Драгољуб није прихватио, јер се у рату није огрешио о морална начела и патриотске налоге.

После само два дана, 22. октобра, партизани су све официре и подофицире из његове болнице одвели у седиште IX кварта у Улици Војводе Миленка број 40.

Када га је сутрадан посетила супруга, рекао јој је да су га привели јер није предао униформу краљевског официра, иако им то нико није ни тражио. Трећег дана притвора, 24. октобра, супруга му је довела и двадесетомесечног сина Слободана који се, разумљиво, тог сусрета не сећа.

,,Мали мој, баш си порастао”, рекао му је отац сузних очију, милујући га по глави, о чему му је касније говорила мајка, пажљиво га уводећи у трагичну породичну причу.

Када је Љубица дошла у посету мужу 25. октобра, стражар ју је вратио и рекао да је Драгољуб са другим притвореницима одведен ка Обреновцу.

У разним надлештвима о његовој судбини ништа није сазнала, а породице несталих временом заокупиле разне приче, од оне да су затвореници одведени на принудни рад, до тврдњи да су депортовани у Русију. Због тога је Љубица деценијама гајила наду да ће се Драгољуб ипак вратити, али је напустила овај свет а да није сазнала када је и где њен муж убијен, где је сахрањен.

Податке немају ни надлежне установе којима се суд обраћао одлучујући о рехабилитацији – БИА, Архив Србије и Црне Горе, Архив Србије и Историјски архив Београда.

Архитекти Слободану Ђурићу, после одлуке о рехабилитацији његовог оца, можда и овај текст помогне у даљем трагању за истином, можда неко од читалаца ,,Политике” саопшти или смогне снаге да каже нешто подробније о животном крају санитетског потпоручника Драгољуба Ђурића.

Слободан Кљакић
Извор:Политика