Sevastopolj 1942.

[Rade]

Uvod

Prvobitni plan za operaciju Barbarosa nije razmatrao zauzimanje Sevastopolja ili Krima jer se pretpostavljalo da će po uništenju sovjetskih snaga zapadno od Dnjepra, periferna područja poput Krima pasti u operacijama lokalnog značaja. Prema nemačkim procenama, uticaj Sevastopolja i sovjetske Crnomorske flote na nemačke operacije u Ukrajini je bio mali. Međutim, 13. jula 1941, šest bombardera tipa DB-3 iz sastava Crnomorske flote je napalo rafinerije nafte u području Ploeštija. Pet dana kasnije je izveden još jedan napad na rafinerije. Iako su ovi napadi po obimu bili mali, količina goriva koja je tom prilikom uništena bila je dovoljna da obezbedi pet punjenja pogonskim materijalom za svaku oklopnu diviziju na teritoriji Sovjetskog Saveza, što je uznemirilo Hitlera.

Kao odgovor na sovjetske vazdušne napade, 23. jula 1941. je izrađena dopuna Naređenja br. 33 u kojoj nemačka komanda kopnene vojske naređuje prioritetno zauzimanje Ukrajine i Krima. Nemačka komanda kopnene vojske za taj zadatak određuje Grupu armija „Jug“. U naređenju je stajalo da je „Krim naprijateljska vazduhoplovna baza i predstavlja veliku pretnju rumunskim naftnim poljima“ i da će se kasnije koristiti kao odskočna daska za prelazak Kerča i ulazak na Kavkaz. Hitler očigledno nije smatrao naređenje nemačke komande kopnene vojske dovoljno dobrim tako da je 21. avgusta 1941. naredio da je najbitniji zadatak pre dolaska zime zauzimanje Krima i industrijskih regiona i rudnika uglja u oblasti Dona, te da zauzimanje Krimskog poluostrva ima izuzetan značaj za zaštitu snabdevanja naftom iz Rumunije. Tako je obrazloženje za zauzimanje Krima u početku bilo zasnovano na potrebi da se sopstvene zalihe nafte zaštite, kao i da se nemačka sila usmeri ka sovjetskim naftnim poljima u oblasti Kavkaza.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Pokreti i aktivnosti snaga u periodu od 24. septembra 1941. do 7. maja 1942.

 General pukovnik Erih fon Manštajn (Erich von Manstein) je 17. septembra 1941. primio komandu nad 11. armijom, koja se nalazila u fazi prelaska Dnjepra kod Berislava. Nemačka komanda kopnene vojske je dala dva zadatka 18. armiji: gonjenje sovjetskih snaga koje su se povlačile ka Rostovu, i zauzimanje Krima. Fon Manštajn je shvatio da nema dovoljno snaga za realizaciju oba zadatka, tako da je za prioritetni zadatak uzeo zauzimanje Krima. Svega nedelju dana po stupanju na dužnost, Manštajn je Hansenovim (Erik Oskar Hansen) 54. korpusom (45. i 73. pešadijska divizija) napao Perekop, koji je predstavljao ulaz na Krimsko poluostrvo. Nakon šest dana borbi i izgubljenih 2 641 ljudi – 54. korpus je konačno uspeo da se probije i razbije sovjetske snage. U međuvremenu su sovjetske snage pokrenule veliku kontraofanzivu na tanak front koji je držala 11. armija oko Melitopolja. Manštajn je bio primoran da prekine napad na Krim i uvede snage iz rezerve kako bi zaustavio sovjetsku kontraofanzivu, što je za rezultat imalo uništenje većeg dela sovjetskih snaga.

Nemačka komanda je oktobra 1941. shvatila da 11. armija ne može da izvrši oba zadatka, tako da je zadatak gonjenja sovjetskih snaga prepustila fon Klajstovoj 1. oklopnoj grupi, dok je Manštajnu naređeno da nastavi napad na Krim. U međuvremenu sovjetska vrhovna komanda (Stavka) je uspela da ojača snage na Krimu i ponovo uspostavi front južnije, ka Išunu. Fon Manštajn je ponovo naredio Hansenovom 54. korpusu (22, 46. i 73. pešadijska divizija) da izvrši frontalni napad na uzak sektor pripremljene sovjetske odbrane. Sovjetska 51. armija koja je bila u odbrani kod Išuna je imala prednost u ljudstvu, a u rezervi je imala oklopne snage. Takođe je imala i lokalnu premoć u vazduhu. Uprkos ovim nedostacima, Hansenov korpus je lagano probijao put kroz sovjetske odbrambene linije. Pristizanje tri grupe aviona Bf 109 je označilo kraj sovjetske premoći u vazduhu. U 12 dana teških borbi, 54. korpus je izgubio 5376 ljudi, dok su sovjetski gubici u ljudstvu bili daleko veći. Do kraja oktobra, sovjetska 51. armija je bila razbijena i nalazila se u povlačenju ka unutrašnjosti Krimskog poluostrva.

Po proboju sovjetskih linija kod Išuna, fon Manštajn prelazi u gonjenje. Njegova pešadija brzo maršuje ka glavnom gradu Krima – Simferopolju. Neke od poraženih sovjetskih jedinica su uspele da se domognu Sevastopolja, ali su ostale izgubljene kada je 16. novembra pao Kerč. Sevastopolj je postao jedina teritorija na Krimu koja se nalazila u sovjetskim rukama. Zauzimanje većeg dela Krima  za manje od mesec dana predstavlja veliki uspeh fon Manštajna, posebno imajući u vidu težinu snabdevanja i nepovoljan teren. Ipak, nemački trijumf nije bio kompletan dok god je tvrđava Sevastopolj u sovjetskim rukama. Stoga je fon Manštajn odlučio da što je pre moguće zauzme i Sevastopolj. Sovjeti su takođe želeli Sevastopolj, smatrajući ga odskočnom daskom za dalje ofanzive i ubrzano su slali pojačanja ka gradu.

[Rade]

Početak blokade, 30. oktobar – 9. novembar 1941.

Kada je slomljen front 51. armije kod Išuna, vice admiral Oktiabrski (Филип Сергеевич Октябрьский) je pomorsku bazu preveo u stanje pripravnosti i preuzeo je komandu nad Sevastopoljskim odbrambenim  regionom. Grad Sevastopolj je 1941. brojao 111 000 stanovnika. Oktiabrski je među njima regrutovao na hiljade vojnika, sa kojima je popunio tri odbrambene linije do grada pre nego što su Nemci pristigli. Ipak, bilo je malo vojnika za odbranu same baze. Sovjeti su raspolagali sa 7. brigadom mornaričke pešadije (5 200 boraca), dva bataljona mornara, dva bataljona kadeta mornaričkih škola i 61. protivavionskim artiljerijskim pukom. Crnomorska flota je 30. oktobra prebacila 8. brigadu mornaričke pešadije iz Novorosijska, a od brodskih posada su formirana još četiri bataljona. Osma brigada mornaričke brigade je trebala da brani severoistočni sektor, dok je 7. brigada mornaričke pešadije držala položaje oko sela Mekinzija. Kako je za odbranu same baze raspolagao sa manje od 20 000 vojnika, Oktiabrski je odlučio da se osloni na 12 baterija obalske artiljerije general majora Morgunova (Петр Алексеевич Моргунов). Procenio je da će vatra mornaričkih topova usporiti nemačko napredovanje ka luci, kupujući vreme za pristizanje pojačanja. Iako slabi na kopnu, početna sovjetska odbrana je imala i premoć u vazduhu, sa 61 lovačkim avionom iz sastava 62. lovačke brigade.

Branioci Sevastopolja su još uvek radili na povezivanju linija odbrane, kada su istureni osmatrači javili o nailasku nemačkih  snaga. To su bili pripadnici nemačke 132. pešadijske divizije u napredovanju duž obale. Kod Simferopolja, 1. novembra u 1230 časova, Borbena grupa Cigler (Ziegler) je došla pod vatru topova kalibra 305 mm sevastopoljske 30. obalske baterije (kod Nemaca kasnije poznata pod imenom baterija Maksim Gorki I).

Fon Majštajn se nadao da zauzme Sevastopolj direktnim napadom pešadijskih jedinica. Ipak, nedostajale su mu pokretne jedinice, artiljerija, kao i vazduhoplovna podrška. Naredio je Hansenu da krene 132. pešadijskom divizijom niz prugu Simferopolj – Sevastopolj ka dolini reke Belbek, dok je 72. pešadijska divizija preusmerena preko planina ka Jalti, kako bi se približila Sevastopolju sa istoka. 132. pešadijska divizija je napredovala na svom pravcu prilično brzo, odbacivši bataljon kadeta koji su poslati da uspore napredovanje Nemaca. 132. pešadijska divizija je dostigla železnički most preko reke Belbek u veče 2. novembra. Ipak, Nemci ubrzo nailaze na položaje 8. brigade mornaričke pešadije zapadno od Duvankoja. U dva dana Nemci gube 428 vojnika. Za sledećih nedelju dana, fon Manštajn nije bio u mogućnosti da napreduje i užurbano je pokušavao da dovede još snaga i koordiniše napad.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Branioci Sevastopolja

Dok su nemački napad osujećivale svega dve brigade mornaričke pešadije, Oktiabrski je upotrebio svoju flotu da preveze 23 000 boraca sa Kavkaza kao pojačanje. Primorska  armija (Отде́льная Примо́рская а́рмия) general majora Petrova (Иван Ефимович Петров) 9. novembra pristiže u Balaklavu, sa još 1 894 preko potrebnih vojnika, 10 lakih tenkova T-26, 152 topova i 200 minobacača. Sada je Oktiabrski raspolagao sa oko 52 000 vojnika. Iako je nemačko vazduhoplovstvo još uvek bilo relativno slabo u rejonu Krima, Vojni savet flote je odlučio da teška krstarica Krasnij Kavkaz, laka krstarica Krasnij Krim i Červjona Ukrajina pružaju podršku svojom artiljerijom, a da za samu odbranu luke ostane sedam razarača.

[Rade]

Nemački napad: 10. – 21. novembra 1941.

Fon Manštajn je želeo da napadne Sevastopolj pre kraja novembra, ali je snabdevanje njegovih jedinica bilo očajno. Kako je bio bez teške artiljerije i efikasne podrške iz vazduha, odlučio je da izbegne glavne sovjetske odbrambene položaje oko doline reke Balbek i da pronađe slabe tačke u sredini linija. Tako je 10. novembra 50. pešadijska divizija krenula ka donjem toku reke Černaja i zauzela mesto Upa, dok je sledećeg dana 132. pešadijska divizija napala i zauzela selo Mekinzija, svega 4 km istočno od zaliva Severnaja. Ipak, Petrov je mogao da 2. pukom mornaričke pešadije i 172. pešadijskom divizijom blokira dalje napredovanje Nemaca u tom sektoru. Oktiabrski je koristio grupu brodske artiljerije, obalsku artiljeriju i vazduhoplovnu grupu da uništi male jurišne grupe fon Manštajna.

72. pešadijska divizija, pod komandom generala Freter-Pikoa (Maximilian Fretter-Pico) približavala se Balaklavi sa istoka, ali je 15. novembra Oktiabrski poslao bojni brod Pariska Komuna  i dve lake krstarice da bombarduju nemačke snage. Fon Manštajn je ojačao Hansena sa 22. pešadijskom divizijom, omogućivši napad sa tri divizije na centralne položaje Sovjeta, dok je 72. pešadijska divizija ispipavala teren južnije. Međutim, ova slaba ofanziva nije dala rezultate jer je Petrov uveo snage iz rezerve. Fon Manštajn je otkazao ofanzivu 21. novembra, nakon što je 11. armija izgubila skoro 2 000 vojnika. Isfrustriran nemogućnošću da serijom napada prodre do Sevastopolja, fon Manštajn je shvatio da će morati da organizuje opreznu ofanzivu kako bi nadvladao sovjetsku odbranu.
Nemački napad: 17. decembar 1941.

Nakon obustave svih ostalih nemačkih ofanziva na Istočnom frontu decembra 1941, fon Manštajn je ostao jedini nemački komandant koji se još uvek nalazi u napadu. Hitler se nadao da će zauzimanje tvrđave Sevastopolj delom ublažiti neuspeh kod Moskve i podići moral kod nemačkih vojnika. Stoga je fon Manštajnu naređeno da do kraja godine zauzme Sevastopolj sa snagama kojima je već raspolagao.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemačka radna karta, za period od 17. do 31. decembra 1941.

Oktiabrski je period između prvog i drugog nemačkog napada iskoristio da dopremi pojačanja i ojača svoju odbranu. Crnomorska flota je prevezla 11 000 vojnika novoformirane 388. streljačke divizije. Dolazak novih vojnika je omogućio Petrovu da formira nove formacije, sposobne za izvođenje borbenih dejstava. Sovjetski inžinjerci su krenuli sa postavljanjem velikih minskih prepreka i pojaseva bodljikave žice oko ključnih tačaka odbrane. Do sredine decembra Petrov je imao jaku odbranu, iako su mornarički komandanti zahtevali da drži područje severno od reke Belbek kako bi zadržali 10. obalsku bateriju blizu Mamašaja.

Prema fon Manštajnovoj zamisli, najveći teret ofanzive je dat Hansenovom 54. korpusu, jer je 40. korpus imao svega dve divizije u sektoru Balaklava. 54. korpus je brojao svega 15 551 vojnika u četiri iznurene pešadijske divizije (22, 24, 50. i 13.). Preko 7 000 vojnika 11. armije je bilo bolesno, tako da nije bilo jedinica u rezervi. Stanje artiljerije je bilo takođe loše. 11. armija nije imala dovoljno teške artiljerije, a i za to malo artiljerije što je imala, nije bilo dovoljno municije. Kako bi popunio 11. armiju, fon Manštajn je morao da prihvati veliki rizik, ostavljajući slabašni 42. korpus sa 46. pešadijskom divizijom i dve rumunske brigade da čuvaju obalu Krima od Jalte do Kerča.

Nemački napad je započeo artiljerijskom pripremom u 0610 časova 17. decembra 1941. Osmi vazduhoplovni korpus se vratio na Krim i sa 34 Ju-87 i 20 bombardera napao prednje linije sovjetskih snaga. Hansenov 54. korpus je napao sa 22. pešadijskom divizijom na položaje 8. brigade mornaričke pešadije, severno od reke Belbek, dok su 50. i 132. pešadijska divizija izvodile napade sa ciljem vezivanja sovjetskih snaga na centralnom delu sovjetskih odbrambenih položaja. Odluka Oktiabrskog da brani položaje severno od reke Belbek sada se pokazala kao preterana, jer je 22. pešadijska divizija vršila obuhvat desnog krila 8. brigade mornaričke pešadije i počela da se klini ka obali. Nakon pet dana žestokih borbi, Petrov je konačno napustio Mamašaj i povukao 8. brigadu mornaričke pešadije i 90. streljački puk ka severnoj obali doline Belbek. U međuvremenu, na jugu je 30. korpus napadao sa 72. i 170. pešadijskom divizijom i uspeo da na pojedinim odsecima potisne 172. streljačku diviziju. Ipak, nisu uspeli da naprave proboj sovjetskih linija odbrane. Jedini pravi uspeh je postignut 23. decembra kada su 170. pešadijska divizija i rumunska 1. planinska brigada  uspele da zauzmu ključnu tačku u Sektoru II odbrane Sevastopolja.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Ju-87 iz sastava StG 77

Uz pomoć sovjetske mornarice i dugih zimskih noći, vice admiral Oktiabrski je uspeo da dovede pojačanja u vidu 79. brigade mornaričke pešadije i 345. streljačke divizije. U međuvremenu je bojni brod Pariska komuna igrao ključnu ulogu, krećući se radi bombardovanja nemačkih pešadijskih jedinica gde god je postojala opasnost od proboja linija odbrane. Sovjeti nisu planirali da dugo budu u odbrani. Dok je fon Manštajn imao veći deo 11. armije vezane oko Sevastopolja, Sovjeti su odlučili da iskoriste svoju superiornost u ratnim brodovima i da napadnu slabo branjeni istočni deo Krima.

Podržan brodovima Azovske flotile, sovjetska 51. armija pod komandom general potpukovnika Lvova (Владимир Николаевич Львов) je u jutro 26. decembra iskrcala skoro 5 000 vojnika u blizini Kerča. Početna iskrcavanja su bila slabo rađena tako da je fon Manštajn pomislio da se sama 46. pešadijska divizija može obračunati s njima. Međutim, Crnomorska flota je zauzela luku Feodosija u smelom jurišu 29. decembra i iskrcala 23 000 vojnika i tenkovski bataljon iz sastava 44. armije. Shvativši da će biti odsečen. 42. korpus se bez naređenja povlači ka zemljouzu kod sela Parpač. Uspešno iskrcavanje sovjetskih snaga nateralo je fon Manštajna da odustane od napada na Sevastopolj. Prebacio je 30. korpus sa Sevastopolja radi ojačavanja 42. korpusa i uspostavljanja linije kod Feodosije, čime je efikasno izolovao sovjetsku 44. i 51. armiju na poluostrvu Kerč.

Nemačka decembarska ofanziva na Sevastopolj je propala, a dva nemačka korpusa su između 17. i 31. decembra izgubila 8 595 ljudi. Sovjetski gubici tokom borbenih dejstava u periodu novembar – decembar su takođe bili ozbiljni – preko 7 000 poginulih i 20 000 zarobljenih vojnika. Ipak, fon Manštajn nije želeo da prepusti inicijativu neprijatelju tako da je 15. januara organizovao protivnapad, kojim je zauzeo Feodosiju. Međutim, 11. armija nije imala dovoljno snage da uništi sovjetsku 44. i 51. armiju na poluostrvu Kerč, tako da je Stavka uspela da ojača ovaj front sa devet streljačkih divizija.

Staljin je naredio da novoformirani Krimski front pod komandom general potpukovnika Kozlova (Козло́в Дми́трий Тимофе́евич) izvrši proboj sa ovog mostobrana i oslobodi ceo Krim. Kozlov je oganizovao niz napada u februaru, martu i aprilu kada je pretrpeo teške gubitke. Primorska armija februara meseca napada položaje Hansenovog 54. korpusa, pri čemu uspeva da nanese Nemcima gubitke od 1200 vojnika ali uz više od 3 500 sopstvenih gubitaka u ljudstvu. Sa dolaskom proleća na Krim, obe strane su bile spremne za odlučujući napad. Tvrđava Sevastopolj stajala je prkosno, ojačana Crnomorskom flotom. Nemački položaj na Krimu nije bio obećavajući, sa velikim neprijateljskim snagama na jednom, i praktično neosvojivom tvrđavom na drugom kraju.

[Rade]

Ratni planovi

Nemački planovi

Kada je završena sovjetska zimska kontraofanziva, nemačka komanda kopnene vojske je prosledila Hitlerovo naređenje br. 41 od 5. aprila 1942. u kome je stajalo da su operacije čišćenja na poluostrvu Kerč i zauzimanje Sevastopolja operacije koje prethode glavnim dejstvima Grupe armija Jug u operaciji „Fall Blau“ koja počinje 28. juna. Kada se fon Manštajn sredinom aprila 1942. susreo sa Hitlerom, kako bi ga upoznao sa planovima za Krim, Hitler je brzo odobrio njegov koncept za napad na Sevastopolj – ali mu je rekao da će povući 8. vazduhoplovni korpus pre kraja napada. Hitler u ovoj fazi rata nije bio posebno zainteresovan za Sevastopolj. Sva njegova pažnja je bila okrenuta ka nastupajućoj letnjoj ofanzivi. Fon Manštajn je dobio instrukcije da započne pripreme za prelazak Kerčkih vrata odmah nakon pada Sevastopolja, te da samu operaciju izvede ne kasnije od polovine avgusta 1942.

Fon Manštajnov plan za osvajanje Sevastopolja evoluirao je od relativno jednostavnih udara u jesen 1941, koji nisu uspeli da slome sovjetsku odbranu. Do maja 1942, fon Manštajn je znao da će Sevastopolj biti tvrd orah, tako da se pripremio za smeo i istrajan napad kojim bi se postepeno probila odbrana. Napad, nazvan operacija Storfang (Jesetra) je kao uslov posedovanje superiorne artiljerije i vazduhoplovnu podršku. Za razliku od tipičnih nemačkih operacija zasnovanih na manevru, operacija Storfang je bila zasnovana na vatrenoj moći. Faktori koji su mogli otežati ili čak onemogućiti realizaciju plana bili su nedostatak municije i nemogućnost izdvajanja jedinica za rezervu, kao i nepovoljan raspored; morao je brzo da pobedi i nije mogao računati na pomoć Grupe armija Jug ukoliko bi napad krenuo loše. Stoga, u cilju ispunjenja svojih naređenja, fon Manštajn je morao da štedi svoje resurse, ali i da načini brzi napredak i spajanje sa 11. armijom sposobnom da odmah uđe u narednu misiju. To je bio komplikovan zadatak za bilo kog komandanta ili za bilo koju armiju.

Fon Manštajn je nameravao da Hansenov 54. korpus upotrebi na severnom delu gde je ovaj trebao da izvrši masivan proboj, dok bi se slabiji 30. korpus angažovao na vezivanju sovjetskih snaga iz rezerve. Mala ofanzivna uloga je data rumunskom Planinskom korpusu, koji je trebao da popuni prazninu između dva nemačka korpusa.

Sovjetski planovi

Sovjeti su 4. jula 1941. započeli izradu unutrašnjih odbrambenih linija na nekih 5 do 8 km od Sevastopolja, kao i planiranje glavne linije odbrane koja se pružala 10 km od grada i prednje linije odbrane  koja je bila još dalje od grada. Bodljikava žica i mine su postavljane u avgustu, ali su dve spoljne linije bile još uvek nedovršene kada su se oktobra 1941. gradu približavali Nemci. Sevastopoljski odbrambeni rejon je bio podeljen na četiri sektora. Dva sektora koje bi neprijatelj najverovatnije napadao bili su Sektor IV, koji je obuhvatao dolinu reke Belbek i zapadnu obalu, i Sektor III, koji je obuhvatao brdoviti teren između Kamušlija i Mekinzija. Oba sektora su imala liniju fronta dugu 8,5 km. Sektor II je pokrivao dolinu reke Černaja i prilaze Sapun gori, koja je bila od vitalnog značaja. Ovaj sektor je bio najširi, sa frontom dužine 12 km. Sektor I, koji je pokrivao svega 7,5 km fronta. bio je izuzetno dobro utvrđen i pokrivao je planinski teren do Balaklave. Svakim od sektora je komandovao jedan od komandanata divizija, ali su baterije obalske artiljerije ostale pod komandom general majora Morgunova, komandanta sevastopoljske obalske odbrane.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Fortifikacijsko uređenje

Sovjetski vojnici su u svojim sektorima izradili rovove, bunkere, minska polja i žičane prepreke. Tokom opsade, Sovjeti su nastavili da unapređuju ove fortifikacije tako da su maja 1942. ove prepreke bile zaista teške za savlađivanje. Oktiabrski i Petrov su nameravali da iskoriste pojas gustih prepreka za slamanje napada nemačkih jedinica pešadije u iscrpljujućoj bici, jer su to već ranije uspešno primenili kod Odese protiv rumunskih snaga. Dok god je Crnomorska flota mogla da doprema popunu u ljudstvu, ovaj plan je imao izgleda za uspeh. Vremenom, Nemci će morati da se umore i stanu, kao što su morali i u novembru i decembru 1941. Sovjetska strategija na Krimu 1942. je zahtevala da se Sevastopolj održi, dok je glavni deo plana ležao izolovan na Kerču. Međutim, planovi Stavke za Krim bili su potkopani potcenjivanjem Nemaca i preuveličavanjem neosvojivosti Sevastopolja. Stavka nije očekivala velike nemačke snage u proleće 1942. na Krimu. Previše resursa je otišlo na Kerč, što je za rezultat imalo to da branioci Sevastopolja nisu imali adekvatnu municiju ili rezerve za dugotrajnu bitku.  Oktiabrski i Petrov su zasnivali svoje odbrambene planove na dve pogrešne pretpostavke – da nemački napadi neće trajati duže od deset dana i da će garnizon moći računati na sovjetsku ofanzivu sa poluostrva Kerč koji će odvući fon Manštajnove rezerve.

[Rade]

Operacija „Trappenjagd“, 8. – 21. maja 1942.

Pre nego se okrene Sevastopolju, fon Manštajn je odlučio da se obračuna sa tri sovjetske armije koje su se nalazile na poluostrvu Kerč i stalno pokušavale da se probiju iz blokade. Ostavivši 54. korpus da pazi na Sevastopolj, fon Manštajn je skupio pet pešadijskih i jednu oklopnu diviziju i 2,5 rumunske divizije da njima napadne ukupno 19 sovjetskih divizija i četiri oklopne brigade na poluostrvu Kerč.

Sovjetski Krimski front pod komandom general potpukovnika Kozlova pokazao se kao snažan, sa tri linije odbrane. Na severnom delu fronta se nalazila 51. armija (osam streljačkih divizija, tri streljačke i dve tenkovske brigade), a na južnom 44. armija (pet streljačkih divizija i dve tenkovske brigade). U frontovskoj rezervi je bila 47. armija, u čijem su se sastavu nalazile četiri streljačkih i jedna konjička divizija. Kozlov nije očekivao veliki nemački napad, jer je računao da Nemci neće napadati po močvarnom terenu na brojnijeg neprijatelja.

Fon Manštajn je južno, za napad na 44. armiju angažovao 30. korpus. Nameravao je da razbije slabije levo krilo i da potom 22. oklopnom divizijom krene ka severu i zarobi glavninu sovjetskih snaga. Operacija Trappenjagd je započela desetominutnom artiljerijskom pripremom u 0415 časova 8. maja 1942. Za svega tri i po sata jedinice prve linije 44. armije su razbijene, a druga linija odbrane probijena. Slom 44. armije bio je ubrzan napadom sa mora, gde su korišćeni jurišni čamci 902. komande jurišnih čamaca. Njima je iskrcana ojačana pešadijska četa iz sastava 436. pešadijskog puka 132. pešadijske divizije. Mesto iskrcavanja je bilo 1,5 km iza glavnog pojasa sovjetskih prepreka. Kada je jednom probijen glavni pojas sa preprekama, fon Manštajn je naredio Grodek brigadi da prođe kroz napravljen prolaz  i poveže se sa mostobranom 436. pešadijskog puka i potom napreduje ka istoku. Krilo 44. armije je u kratkom vremenskom roku propalo. Prvog dana operacije je zarobljeno 4 514 sovjetskih vojnika. U međuvremenu je 8. vazduhoplovni korpus izveo seriju razarajućih napada na sovjetske aerodrome na poluostrvima Krim i Taman, uništivši preko 100 sovjetskih aviona.

Odlučujući dan operacije Trappenjagdbio je 9. maj. Dan je brzo krenuo loše po Krimski front. Komandant fronta, Kozlov, nije potpuno procenio nemački proboj u sektoru 44. armije i shodno tome nije uveo snage iz rezerve. U poslepodnevnim satima 9. maja, Grodek brigada je prešla preko aerodroma Markovka, uništivši 35 aviona I-153 koji su se nalazili na zemlji. Kozlov je bio zapanjen činjenicom da Nemci vršljaju iza sovjetskih linija. To saznanje je delovalo vrlo loše po moral sovjetskih vojnika.

Fon Manštajn uvodi u borbu 22. oklopnu diviziju, koja napada na severni sektor i 11. maja dolazi na domak Azovskog mora. Nakon toga Sovjeti gube sposobnost komandovanja i trupe počinju da se neorganizovano povlače ka pozadini.

Osam divizija opkoljene 51. armije uskoro se predaje, što oslobađa 30. korpus da nastavi gonjenje delova sovjetskih snaga u povlačenju. Kozlov je pokušao da organizuje evakuaciju iz Kerča, ali je 170. pešadijska divizija 14. maja došla do zapadnih delova grada. Poslednji delovi sovjetskih snaga oko Kerča uništeni su 20. maja dejstvom artiljerije i bombardera. Na kraju, Sovjeti su uspeli da evakuišu 37 000 vojnika iz Kerča pre nego što je pao u ruke Nemaca.

U jednoj od zadivljujućih pobeda Drugog svetskog rata, fon Manštajn je uništio tri sovjetske armije za manje od dve nedelje. 28 000 boraca Krimskog fronta je poginulo, dok je 147 000 zarobljeno. Devet od ukupno 18 divizija je u potpunosti uništeno. Svi sovjetski tenkovi i artiljerija na poluostrvu Kerč su izgubljeni, kao i 417 aviona. Nemački gubici su bili relativno mali. Ukupno je izgubljeno 3 397 boraca, od kojih 600 poginulih, kao i osam tenkova, tri jurišna topa i devet artiljerijskih oruđa. Nemci su utrošili  6 230 tona municije, za čiju popunu im je trebalo skoro dve nedelje. Iako je fon Manštajn morao da 22. oklopnu diviziju i nešto jedinica ratnog vazduhoplovstva vrati Grupi armija Jug za protivnapad na Harkov, sada je mogao da se u potpunosti posveti osvajanju Sevastopolja.

[Rade]

Operacija „Storfang“, treći napad na Sevastopolj.

Bombardovanje počinje, 2. jun 1942.

Poslednja nedelja maja, kada je reč o 11. armiji, utrošena je na prebacivanje snaga nazad ka Sevastopolju, uvođenju zamena i obnavljanju zaliha municije. Fon Manštajn je nameravao da pre konačnog napada izvrši petodnevne avio i artiljerijske udare kako bi oslabio sovjetsku odbranu. Artiljerijska priprema je započela 2. juna u 0540 časova, sa haubicama kalibra 105 i 150 mm, koje su gađale glavni odbrambeni pojas i minobacačima kalibra 81mm i pukovskim topovima kalibra 75 i 150 mm koji su gađali ciljeve na prednjem kraju sovjetske odbrane. Nemačka artiljerijska priprema je bila metodička, sa pauzama radi procene efekata vatre i unošenja popravki elemenata za gađanje. Nemačka 306. artiljerijska komanda je podelila sovjetske odbrambene zone u „kutije“, sa tačno određenim pozicijama bunkera i rovova, označenih brojevima tako da je artiljerija planirala da gađa svaku „kutiju“ tokom pet dana bombardovanja. Artiljerijski osmatrači iz sastava 54. korpusa (31. i 556.) i 30. korpusa (29. bataljon) su otkrivali sovjetske artiljerijske položaje. Teži topovi korpusne artiljerije su čekali sve do 1100 časova pre nego što su otvorili vatru, mada su tog dana ispalili svega 22 projektila kalibra 420 mm i 62 projektila kalibra 305 mm. Oko podneva se krenulo sa gađanjem jakih otpornih tačaka neprijatelja. Nemačka vatra prvog dana nije nanela veliku štetu sovjetskoj odbrani, a Petrov je uspeo da ne odgovora svojom artiljerijom. U 1650 časova nemačka artiljerijska vatra je počela da jenjava. Municiju je trebalo štedeti za glavni događaj.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Sovjetska odbrana, 2. juna 1942.

Nemačka avijacija je otpočela dejstva u 0600 časova 2. juna, sa Štukama iz sastava 77. eskadrile obrušavajućih bombardera (Sturzkampfgeschwader 77, StG77) i bombarderima iz sastava 76. i 100. bombarderske eskadrile (Kampfgeschwader 76 i KG100), koji su izbacili 570 tona bombi, među kojima i bombe za probijanje betona: jednu mase 1 700 kg i sedam bombi mase 1 400 kg. Štuke su imale zadatak da napadaju tačkaste ciljeve, kao što su bunkeri, dok su bombarderi slati na bombardovanje površinskih ciljeva kao što su neprijateljske rezerve, artiljerijski položaji i područje luke. Veći deo napada iz vazduha bio je usmeren na ciljeve u Sektoru IV. Iako su nemački lovci stalno napadali sovjetske aerodrome jugozapadno od Sevastopolja, nisu uspeli da u potpunosti unište sovjetske avione. Štaviše, nemačka avijacija nije uspela da zaustavi konvoj iz Tuapse u kome su se nalazili razarači Taškent i Bezuprečnij, tanker Mihail Gromov i šest manjih pomoćnih brodova. Dvanaest aviona Henkel He 111 je napalo konvoj i uspelo da potopi tanker, ali je ostatak brodova stigao na odredište i iskrcao municiju i 2 785 vojnika.

Odbrojavanje do dana „H“, 3. – 6. juna 1942.

Nemačko bombardovanje nastavilo se i u sledeća četiri dana, počinjući obično oko 0300 časa. Drveni i zemljani bunkeri su bili uobičajene mete nemačke artiljerije. 11. armija je bila vrlo agresivna, dovlačeći topove 88 mm na prvu liniju radi neposrednog gađanja ciljeva na sovjetskoj strani. Dobro se pokazao i protivtenkovski top Pak 36 kalibra 37 mm sa novim projektilom, oznake Stielgranate 41.

Uprkos količini čelika koje su Nemci sručili na ključne delove sovjetske odbrane, sovjetski gubici su bili daleko od tragičnih: 514. streljački puk je prijavio 12 poginulih i 20 ranjenih, dok je jedna četa iz sastava 79. brigade mornaričke pešadije prijavila 16 poginulih (cela četa je brojala 78 pripadnika).

U periodu od 2. do 6. juna, 11. armija je ispalila ukupno 42 595 projektila, što je ekvivalent 2 449 tona municije. Nekih 9 procenata zaliha municije 11. armije je utrošeno u fazi pripreme napada. Nemačka divizijska artiljerija je ispalila 19 750 projektila kalibra 105mm i 5 300 projektila kalibra 150 mm. Pešadijski topovi su ispalili još 4200 projektila kalibra 75 i 150 mm, dok su minobacači kalibra 81 mm ispalili 5 300 minobacačkih mina. Bataljoni raketnih bacača Nebelwerfer, korpusnog nivoa, su tokom ove faze ćutali, ne ispalivši niti jednu raketu.

Najteža oruđa, Karl i Dora, imali su manju ulogu u artiljerijskoj pripremi. Jedan minobacač Karl je ispalio dva projektila 2. juna, da bi sledeći put bio angažovan tek nakon četiri dana. Nakon ogromnog truda inžinjerijskih jedinica, Dora je konačno postavljena 25 km severoistočno od Sevastopolja. Spremnost za otvaranje vatre dostignuta je 5. juna. U 0535 časova Dora je otvorila vatru na bastion I tvrđave Maksim Gorki I, a zatim ispalila još osam projektila na 2. obalsku bateriju koja se nalazila kod ulaza u luku. Preciznost vatre je bila loša. Projektili su promašivali po 300 i više metara. Nakon tvrđave Maksim Gorki, sa šest projektila je gađana i tvrđava Staljin. Najprecizniji projektil iz ove serije je pao na 35-40 metara od tvrđave. U veče 6. juna Dora je otvorila vatru na tvrđavu Molotov. Ispalila je sedam projetkila, od kojih je najprecizniji pao na 80 m od tvrđave. Nakon toga, Dora je pokušala da pogodi skladište municije zvano „Bela stena“, ali i ovaj put bez uspeha. Ni jedan od devet projektila nije pogodio cilj.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] „Dora“ na položaju

Nemcima je još teže bilo da upotrebe nezgrapan minobacač kratkog dometa Karl. Ipak, u kasno po podne 6. juna ljudstvo 1. baterije 833. bataljona teške artiljerije je uspeo da minobacač kalibra 600 mm, poznat pod imenom Tor popne na brdo na nekih 1 200 metara od najbližih položaja sovjetske 95. streljačke divizije. Sa ove pozicije, Tor je imao optičku vidljivost sa tvrđavom Maksim Gorki I, koja se nalazila 3 700 metara južnije od njega. U 1700 časova je započeto gađanje tvrđave. Na metu je ispaljeno 16 projektila mase 2 000 kg. Jedan od projektila je pogodio kupolu br. 2, teško oštetio oruđe i izazvao gubitke među posadom. Tor je bio manje efikasan protiv Bastiona I, u kome su se nalazili uređaji veze i oprema daljinomera. Neefikasnost Tora su ovde popravile Štuke, kada su u napadu uništile instalacije.

Iako je upotreba „super oružja“, Karla i Dore, možda potkopala moral sovjetskih boraca nakon što su zasuti sa više tona projektila, ova oruđa nisu doprinela kvalitetu izvršene artiljerijske pripreme. Odgovornost za to leži svakako na generalu Cukertortu (Johannes Zuckertort), komandantu 306. artiljerijske komande, koji je prekršio osnovno pravilo upotrebe artiljerije u podršci snaga, a  to je da je dozvolio skupim oruđima da gađaju sa premalo granata previše ciljeva, što je za rezultat imalo to da niti jedan od ciljeva nije bio uništen. Dora je raspolagala sa svega 48 projektila, ali ju je Cukertort upotrebio za gađanje osam različitih ciljeva. Dalje, superteška artiljerija kalibra 420 mm i veća je ostala bez municije na početku ofanzive tako da su najveći uspeh kada je artiljerija u pitanju ostvaren upotrebom čeških minobacača kalibra 305 mm i haubicama 240 mm.

Nemačka avijacija je tokom perioda 3. – 6. juna takođe nastavila sa napadima na sovjetske odbrambene položaje, izručivši ukupno 1 694 tona bombi. Kako su skoro svi bombarderi bazirali u krugu od 5 00 km od Sevastopolja, mogli su da u toku dana izvrše više avio poletanja. 14. obalska baterija na zapadnoj strani Sevastopolja je pogođena 3. juna, kada je uništen jedan od četiri topova kalibra 152 mm. Ostale baterije obalske artiljerije su bile teške za pogađanje. Dalje, Luftvafe je ponovo bio neuspešan kada je reč o sprečavanju Crnomorske flote da u istom periodu preveze još 2 551 vojnika u Sevastopolj. U međuvremenu, sovjetska 3. specijalna vazduhoplovna grupa je nastavila da deluje na nebu iznad Sevastopolja sa nekih 50-60 avio poletanja na dan. Sovjeti su veliki deo svoje artiljerije držali po strani, strahujući da će ih Nemci uništiti, bili Štukama, bilo kontrabatiranjem. Na početku juna, Sevastopoljski odbrambeni rejon je raspolagao sa oko 200 do 300 projektila po haubici i sa oko 600 do 700 mina po minobacaču. Ipak, sovjetski osmatrači su bili oprezni tako da su, kada potvrde lokaciju nemačke artiljerijske jedinice javljali jednoj od „baterija snajpera“ koje su mogle da dejstvuju i brzo promene položaj. Tokom perioda 2. do 6. juna, Sovjeti su takvim dejstvima uspeli da unište tri nemačka oruđa, među njima i jednu haubicu kalibra 280 mm.

[Rade]

30. korpus i rumunski Planinski korpus, 2. do 7. juna

Nasuprot vatrenoj moći datoj 54. korpusu, 30. korpus na jugu i rumunski Planinski korpus u centralnom delu su imali vrlo skromnu artiljerijsku i vazdušnu podršku. Martinek, koji je upravljao kako korpusnom tako i divizijskom artiljerijom, počeo je bombardovanje sa ukupno 171 topova i 36 raketnih lansera, raspoređenih u 18 bataljona. Dalje, veći deo Martinekovih sredstava su bila oruđa kalibra 105 mm, dva bataljona rumunskih topova i dva bataljona zastarelih nemačkih topova iz perioda Prvog svetskog rata. Podrška teške artiljerije bila je ograničena na jednu bateriju sa dva češka minobacača kalibra 305 mm i dve baterije haubica kalibra 240 mm, kao i dve baterije sa tri moderna topa K39 kalibra 150 mm, koji su imali maksimalni domet od preko 24 km.

Fon Manštajn je odlučio da 30. korpus krene u napad tek dan nakon početka napada 54. korpusa, tako da 8. vazduhoplovni korpus može većinu naleta da usmeri na glavnom pravcu napada. Kako mu je dat zadatak na pomoćnom pravcu napada, Freter-Piko je nameravao da malim napadima pešadije, uz udare artiljerije, postepeno odlama delove spoljnog pojasa sovjetskih utvrđenih položaja, umesto da ide na brzi prodor – kako je planirao komandant 54. korpusa. Za razliku od artiljerijske pripreme na severu, kojom je rukovodio general Cukertort, Martinek je koristio atiljeriju vrlo umereno, na poznate sovjetske položaje. Pretežno je gađao položaje oko Kadijkovke, tvrđavu Kupe i Časovnaju Goru. Sovetsko kontrabatiranje je za rezultat imalo smrt oko 100 pripadnika 30. korpusa, kao i gubitak haubice 105 mm. Na Freter-Pikovom krilu, rumunski Planinski korpus je za artiljerijsku pripremu odvojio svega par baterija.

Freter-Piko je odlučio da prvi potez načini na levom krilu korpusa, nadajući se da će potisnuti Sovjete sa visokog zemljišta istočno od Balaklave. U 0400 časova 7. juna, nakon 15-minutne artiljerijske pripreme, 3. bataljon 49. lovačkog puka 28. pešadijske divizije se ubacio na nisko zemljište između vrhova Crveni I i II, koje se nalazilo u rukama 2. bataljona sovjetskog 381. streljačkog puka. Nemački Jegeri su uspeli da ubace nekoliko ljudi na vrh malih uzvišenja ali su uskoro oterani minobacačkom i mitraljeskom vatrom. Ipak, deo lovačkog bataljona je mogao da se provuče pored glavnih sovjetskih položaja i prebaci se na vrh Crveni III, gde je brzo počeo da se ukopava. Sovjetski protivnapad na ovu isturenu jedinicu je odbijen, ali je sama pozicija bila nestabilna. U 0420 časova, bataljon iz 83. lovačkog puka je napao na utvrđene položaje 456. NKVD puka na Šulcbaher brdu. Uprkos koncentrisanoj artiljerijskoj vatri, NKVD puk je bio čvrsta i disciplinovana jedinica koja je držala svoj položaj. Jegeri su odbijeni tek upotrebom protivavionskih topova. Međutim, vojnici iz 83. lovačkog puka su uspeli da zauzmu utvrđeni položaj na vrhu brega u blizini vinarije, čime su ojačali pozicije na vrhu Crveni III. 109. streljačka divizija general majora Novikova (Petr Georgievič Novikov) je reagovala na ova manja napredovanja nemačkih snaga serijom smelih protivnapada i stalnom baražnom vatrom minobacača koje su smanjile brojno stanje lovačke čete na položaju Crveni III sa 70 na 20 vojnika, a druge čete na 30 vojnika. Strelci generala Novikova su nastavili da napadaju u malim grupama tokom cele noći i postepeno potisnuli jegere na početne položaje. Nemački 30. korpus je do ponoći izgubio oko 500 vojnika i potisnut na početne položeje. Sovjetska kontrabatirajuća vatra je bila delimično efikasna, uništivši bateriju od 4 lansera raketa kalibra 150 mm i haubicu kalibra 149 mm.

Dok je 28. laka divizija ispipavala situaciju na levom krilu 30. korpusa, rumunska 1. planinska divizija je nekoliko puta pokušala da zauzme vrhove Šećernu glavu i Severni nos na desnom krilu korpusa. Uprkos podršci artiljerije 30. korpusa, rumunske snage nisu uspele da naprave bilo kakav napredak i lako su odbijene od strane 769. streljačkog puka. Početni potezi generala Freter-Pikoa su bili suviše slabašni i nemaštoviti, ako se uzme u obzir da su Sovjeti imali više od šest meseci vremena da utvrde ove položaje. Fon Manštajn je bio razočaran gubicima koje je pretrpeo 30. korpus, tako da je naredio Freter-Pikou da prekine sa takvim načinom upotrebe snaga.

„X“ – dan, 7. jun 1942.

Nakon pet dana bombardovanja, Sovjeti su očekivali gotovo trenutni napad. U veče 6. juna, sovjetska artiljerija je započela gađanje prostorija za koje je pretpostavljala da će poslužiti za koncentrisanje nemačkih snaga. Uprkos tome, nemačka 306. artiljerijska komanda je započela jednočasovno masivno bombardovanje područja između grebena Hacijus i Trapeza. Učestvovali su i Odin i Tor, ispalivši ukupno 54 projektila na položaje 30. obalske baterije i Bastion I, kao i na ciljeve oko Belbeka. Pešadijski topovi i minobacači su gađali prednji kraj sovjetske odbrane u dolini Belbek, dok su lanseri raketa Nebelwerfergađali položaje druge linije. Minobacači kalibra 305 mm su gađali ključne tačke, kao što je bio Olberg. Za razliku od prethodnih pet dana, nemačka artiljerija je gađala maksimalnom brzinom gađanja i nije pravila pauze radi procene efekata dejstva. Efekt na prednjem kraju sovjetske odbrane oko Štelenberga (kota 124) je bio zapanjujući, jer su pogađani položaji pešadije. Dalekometni topovi su gađali topove u pozadini sovjetskih snaga, posebno rezerve i poznate artiljerijske položaje. Sovjetska 7. brigada mornaričke pešadije, koja se nalazila u rezervi iza linija, bila je pogođena i izgubila veći deo od 200 novopristiglih boraca kojima je trebala da se popuni. Dora je nastavila da rasipa granate gađajući oko slagališta municije Bela stena, što je izazvalo oštar prekor i samog Hitlera, koji nije odobravao takvo bespotrebno rasipanje resursa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nemačka radna karta

Čak i pre nego što su utihnula nemačka artiljerijska oruđa, 436. pešadijskei puk 132. pešadijske divizije je već krenuo jugozapadno ka reci Belbek. U 0425 časova, 22. pešadijska divizija je krenula u napad sa sva tri pešadijska puka na liniju jugozapadno od Olberga. Na pravcu nastupanja 16. i 47. pešadijskog puka nalazila se kota 124, kod Nemaca poznato kao Štelenberg. Ovo uzvišenje je tučeno artiljerijom pet dana tako da su Sovjeti tu ostavili samo 5. četu 2. bataljona 79. brigade mornaričke pešadije, dok su druge dve čete bile u rezervi. Bombardovanje je teško uzdrmalo ostavljenu 5. četu, a Sovjeti nisu imali šanse da dovedu rezerve na položaje pre nego što su se pojavile prve jurišne grupe iz 16. i 47. pešadijskog puka. Nemci su morali da prođu gusto minsko polje sa položenim protivpešadijskim minama ispred kote 124, što je braniocima dalo vreme za oporavak i otvaranje mitraljeske vatre na nemačku pešadiju. Ipak, nemačke jurišne grupe su bile dobro uvežbane i uskoro su se probile kroz minske i žičane prepreke. 5. četa se hrabro borila ali je morala da napusti položaj i povuče se na rezervni. General major Volf (Ludwig Wolff) je naredio svojim pukovima da nastave napad. Prvi bataljon 47. pešadijskog puka pod komandom majora Alvermana (Gustav Alvermann) je uspeo da se provuče kroz prostor između minskih polja južno od Štelenberga i da u 0815 časova zauzme rezervne položaje 79. brigade mornaričke pešadije. Alverman, koji je odlikovan Viteškim krstom za svoju ulogu u zauzimanju aerodroma Valkenburg u Holandiji maja 1940, gine u borbama oko Ejzenbanberga. U međuvremenu, na levom krilu 54. korpusa, 50. i 24. pešadijska divizija radi podrške, u vremenu od 0740 do 0630 časova napadaju sa po dva puka preko Kamišlij jaruge. Artiljerijska priprema je bila manje efikasna u ovom području, a nagibi i pošumljenost terena su otežavali kretanje, posebno za jurišne topove. Za kratko vreme, sovjetski protivtenkovski topovi su uspeli da unište 4 od 12 nemačkih jurišnih topova, tako da je napad propao.

22. pešadijska divizija je nastavila sa laganim napredovanjem ka Olbergu. Njena 16. pešadijska divizija je u 1330 časova nakon teških borbi zauzela kotu 126 – poznatu kao Bunkerberg. Bunkerberg je držao bataljon iz 747. streljačkog puka 172. streljačke divizije. Ta kota je predstavljala granicu između 172. streljačke divizije i 79. brigade mornaričke pešadije, kao i granicu između Sektora III i IV. Napad 54. korpusa bio je usmeren na taj spoj tako da je Hansen naredio 22. pešadijskoj diviziji da se pripremi za koordinisani napad na Olberg nakon izvršenog bombardovanja iz aviona i artiljerijom. 132. pešadijska divizija, još uvek oko Belbeka, je dobila zadatak da podrži napad na Olberg sa severa.

306. komanda artiljerije je u 1430 časova krenula sa gađanjem položaja Trapez (kota 195), jer je ovaj položaj, koji je posela 50. pešadijska divizija, pokrivala levo krilo nemačkih snaga. Nakon teških borbi, Trapez je u 1615 časova pao u ruke Nemaca. Glavni napad na Olberg je započet u 1525 časova, masovnim napadom Štukama i artiljerijskom pripremom iz većeg dela oruđa korpusne artiljerije. Dok je 16. pešadijski puk pokušavao da napreduje ka istočnom krilu Olberga, 2. bataljon 165. pešadijskog puka je uspela da se ubaci sa severa i obezbedi severnu padinu. Međutim, nemačka pešadija je bila iscrpljena tako da nije uspela da pomeri 3. bataljon sovjetskog 514. streljačkog puka. U 1835 časova Nemci su zauzeli deo Olberga, ali je napad već jenjavao. Na levom krilu 54. korpusa, 24. pešadijska divizija je konačno uspela da se probije, napredujući ka koti Ejhohe (kota 205.7) i skoro opkolivši prednju liniju odbrane 95. streljačke divizije. Na desnom krilu korpusa, 132. pešadijska divizija je postepeno čistila područje oko sela Belbek i počela da potiskuje 95. streljačku diviziju.

Tokom dana, Sovjeti su izvršili protivnapad uz upotrebu minobacača, artiljerije i avijacije. Minobacačka vatra 25. streljačke divizije je bila posebno jaka na položajima 50. i 24. pešadijske divizije u Kamišlij jaruzi, izazvavši znatne gubitke. U međuvremenu, sovjetski piloti su izveli tri velika vazdušna napada na položaje 22. pešadijske divizije oko Štelenberga i pored Olberga. Jedini značajniji protivnapad sovjetskih snaga 7. juna bio je napad bataljona iz rezerve 747. streljačkog puka kao pokušaj da se ponovo zauzme Ejzenbanberg, koji je glatko odbijen od strane 16. pešadijskog puka.

Nemački gubici u borbenim dejstvima 7. juna, kada je reč o 54. korpusu – bili su značajni, sa najmanje 2 357 u četiri divizije, od čega 340 poginulih. Prvi i treći bataljon 47. pešadijske divizije je bio naročito pogođen u dejstvima oko Ejzenbanberga. Korpus je istrošio i veliku količinu municije – 3 939 tona. Samo 132. pešadijska divizija je svoje sledovanje municije istrošila ko podneva. Iako 54. korpus nije uspeo da probije spoljne linije odbrane, napredovali su neka 2 km kroz teren gusto posut minama, žičanim preprekama i bunkerima. Na sovjetskoj strani je takođe bilo dosta gubitaka; najmanje tri bataljona je u potpunosti uništeno. Sovjetima se nikako nije dopadala činjenica da su obimne prepreke oko Kamišlij jaruge tako brzo savladane…

[Rade]

Iscrpljujuća bitka, 8. – 12. juna 1942.

Hansenov 54. korpus je tokom prvog dana uspeo da probije spoljnu liniju sovjetske odbrane u blizini linije dodira sektora III i IV sovjetske odbrane. Nemci su nameravali da nastave prodor pre nego što Petrov popravi štetu. Međutim, Sovjeti su sa 1. bataljonom 2. perekopskog puka i 6 lakih tenkova T-26 iz 81. tenkovskog bataljona izvršili slab protivnapad kod Ejhohea, kako bi oslabili pritisak na skoro opkoljeni 287. streljački puk. Sovjetski protivnapad je propao, pre svega zbog loše koordinacije između tenkova, artiljerije i pešadije. U 1000 časova, nakon 30-minutne artiljerijske pripreme, 54. korpus je nastavio sa dejstvima, težištem na koordinisanom napredovanju 22. i 132. pešadijske divizije. 132. pešadijska divizija je uspela da zauzme Olberg i veći deo grebena Hacijus. 437. pešadijski puk se kretao zapadno, a 436. pešadijski puk skoro 2 km jugozapadno od Olberga. U međuvremenu je 22. pešadijska divizija napredovala više od 1 km jugozapadno od Ejzenbanberga i pregazila veći deo 79. brigade mornaričke pešadije. Sovjeti su još uvek držali železničku stanicu i utvrđene položaje poznate kao „Forsthaus“ sa ostacima 79. brigade mornaričke pešadije. Petrov je imao malo rezervi za povezivanje jedinica na prednjem kraju odbrane. Jedan bataljon, 1/241. streljačkog puka, užurbano je marševao kako bi blokirao 132. pešadijsku diviziju da opkoli utvrđenje Maksim Gorki I. Tokom dana, Petrov je bio hendikepiran lošim komunikacijama koje su mu otežavale procenjivanje nemačkog napredovanja, dok su vazdušni napadi otežavali pokret snaga iz rezerve tokom vidnog dela dana. Hansenov 54. korpus je 8. juna izgubio više od 1 700 vojnika, ali je uspeo da se uklini 3 km u dubinu i 5 km u širinu spoljnog prstena odbrane Sevastopolja.

Sutradan, 9. juna, 54. korpus je nastavio sporo napredovanje u centralnom delu. 22. pešadijska divizija je zauzela napuštenu artiljerijsku kasarnu i železničku stanicu na Mikenzievji Gori, dok je 50. pešadijska divizija uspela da opkoli „Forsthaus“. Međutim, 54. korpus je bio manje uspešan u napadima na krila, gde je pokušaj 437. pešadijskog puka 132. pešadijske divizije da napreduje ka tvrđavi Maksim Gorki I dva puta odbijen. Sovjetski protivnapadi 95. streljačkom divizijom u 1000 i 1300 časova u potpunosti su zaustavili napredovanje nemačke 132. pešadijske divizije. Na levom krilu korpusa, 24. pešadijska divizija se nalazila u šumama blizu Eihohea, odbijajući uzastopne sovjetske protivnapade. U 1030 časova 9. juna, Sovjeti su četu tenkova T-26 iz sastava 81. tenkovskog bataljona upotrebili za blokadu daljeg nemačkog napredovanja u ovom području. Petrov je u međuvremenu povukao ostatke desetkovane 172. streljačke divizije sa prve linije i na njihovo mesto doveo 345. pešadijsku diviziju, kako bi sprečio proboj iz pravca železničke stanice na Mikenzievji Gori. 10. jun je bio relativno tih dan za obe strane. Jedina značajna akcija se dogodila oko Forsthausa, gde je 50. pešadijska divizija eliminisala jedinice drugog ešalona 79. brigade mornaričke pešadije. Hansen je 213. pešadijski puk upotrebio za pojačavanje napredovanja 132. pešadijske divizije ka tvrđavi Maksim Gorki I. Tokom 9. – 10. juna, 54. korpus je izgubio još 2 772 vojnika.

Petrov je shvatao da će se ratna sreća okrenuti protiv njega, te je stoga naredio komandantima Sektora III i IV da u jutro 11. juna izvedu obuhvatni napad kojim bi odsekli nemačke snage u zoni oko Forsthausa. Sovjeti su ovde po prvi put angažovali veći deo artiljerije za podršku napada.  Ipak, artiljerija nije mogla da anulira nemačku premoć u vazduhu. Protivnapad na položaje 132. pešadijske divizije na Hacijus greben  je bio odbijen, ali je protivnapad znatno redukovane 79. brigade mornaričke pešadije i 345. streljačke divizije uspeo da prodre u zonu dodira 24. i 50. pešadijske divizije. Jedan deo sovjetskih boraca je uspeo da se probije skoro do Forsthausa. Međutim, sovjetske snage nisu mogle da izdrže tempo protivnapada. Nemački avioni su ih besomučno mitraljirali  i zasipali bombama. Hansen je krenuo da 22. pešadijskom divizijom potiskuje centralni deo fronta. Napredovali su do podnožja brda na kome se nalazila tvrđava Staljin i formirali izbočinu u sovjetskim linijama. Sledeći dan je bio relativno miran, iako su sovjetske snage izvršile dva manja protivnapada na položaje 213. pešadijske divizije na Hacijus grebenu. Dejstva 11. i 12. juna koštale su Hansena još 1957 ljudi, ali su sovjetske linije na severnoj obali sada bile vrlo rastegnute i tanke, a skoro sve snage iz rezerve su već uvedene u borbu.  Smatrao je da bi jedan napad mogao rešiti celu bitku. Jedino pitanje je bilo da li je Hansenova iznurena pešadija mogla da slomi branioce… Na južnoj strani, Freter-Piko je sa 28. pešadijskom divizijom pokušao još jednom da zauzme i obezbedi vrhove Crvenog i Ružinog brda (nem. Zinnober i Rosenhugel), ali je jedino uspeo da ostane zatvoren u iscrpljujućoj, neodlučnoj bici sa 381. streljačkim pukom. Između 8. i 10. juna, 30. korpus je izgubio 496 vojnika, a da nije postigao nikakav rezultat u borbama protiv Novikove 109. streljačke divizije. Nakon četiri dana bezuspešnih napada, Freter-Piko je u jutro 11. juna konačno započeo svoj glavni napad na centralni deo Sektora II.

Iz sastava 72. pešadijske divizije za proboj sovjetskih linija između Časovnaje Gore i Kamarija je određen 401. pešadijski puk. Nakon relativno kratke artiljerijske pripreme, 1. bataljon 401. pešadijskog puka napada Časovnaju Goru sa jugozapadne strane i uspeva da zauzme položaje uz pomoć jurišnih topova. Dalje na jugu, 3. bataljon 401. pešadijskog puka uspeva da napravi udubljenje u sovjetskim linijama južno od sela Kamarij. 401. pešadijski pu kje nastavio da napada sa tri bataljona tokom 10. i 11. juna, uz podršku delova 124. pešadijskog puka, tako da je postepeno potiskivao sovjetske snage oko Kamarija. Komandant Sektora II je odlučio da povuče dva oslabljena bataljona 778. streljačkog puka iz Kamarija i zameni ih bataljonima iz rezerve. Međutim, sovjetski pokušaj da dovede sveže snage poklopio se sa velikim napadom 72. pešadijske divizije kojim je napravljen klin u sovjetskim linijama dubine 2 km. Dok se 124. pešadijski puk probijao kroz gusto minsko polje ka Kamariju, 401. pešadijski puk i 72. izviđačka grupa (teška oklopljena kola) su uspeli da se probiju kroz položaje 602. pešadijskog puka koji se se nalazili na nasipu puta. Nemci su divizijsku rezervu – 266. pešadijski puk uveli u borbu kada su Sovjeti iz borbe izvlačili iznurene i desetkovane jedinice. Sveže ubačeni puk iz rezerve je uspeo da prođe kroz razorene sovjetske linije odbrane i zauzme sovjetske artiljerijske položaje kod tvrđave Kupe (na toj poziciji se 1854. nalazio redut br. 1). Gubitak Kamarija je bio ozbiljan, ali su Sovjeti još uvek držali važne delove spoljne linije odbrane u Sektoru II i glavni odbrambeni pojas na grebenu Sapun gore je bio netaknut. Sovjetski gubici tokom borbi u Sektoru I i II u periodu od 7. do 12. juna brojali su najmanje 2500 vojnika, od kojih je 700 bilo zarobljeno. Na drgoj strani, nemački 30. korpus je izgubio 2 659 vojnika, među kojima 394 poginulih.

Tvrđava Staljin, 13. juna

Da bi stigao do severne ivice zaliva Severnaja, Hansenov 54. korpus je morao da zauzme tvrđave Staljin i Volga na vrhu velikog uzvišenja južno od železničke stanice. Sovjetski garnizon u tvrđavi Staljin se sastojao od 365. artiljerijske baterije pod komandom kapetana Nikolaja Vorobjeva, 61. protivavionskim pukom (4 PAT-a kalibra 76,2 mm) i nešto pešadijskih jedinica za podršku iz 1. bataljona 1165. streljačkog puka (345. pešadijska divizija), što je ukupno brojalo manje od 200 vojnika. „Tvrđava“ je u stvari bio betonom ojačan položaj protivavionske artiljerije, okružen sa 4 m debelim preprekama izrađenim od bodljikave žice. Tri betonska mitraljeska bunkera su obezbeđivala zaštitu od bliskog napada sa istoka i juga, ali je sa severa tvrđava bila vrlo ranjiva. Iza i ispred pojasa prepreka od bodljikave žice su iskopani rovovi sa natkrivkom, što je omogućavao saobraćaj tokom artiljerijskog napada. Bilo je i dosta zemljanih i drvenih bunkera koji su štitili prilaze glavnim položajima. Tvrđava Staljin je bio dobro utvrđeni položaj, a branioci su bili svesni da se od njih očekuje da se bore do smrti.

Nemci su za napad na tvrđavu Staljin izabrali relativno svežu formaciju, 16. pešadijski puk pod komandom pukovnika fon Čoltica (Dietrich von Choltitz). Ovaj puk je u borbama već izgubio šest komandira četa, ali je još uvek raspolagao sa 813 vojnika, spremnih za borbu. Naređenje za polazak sa rezervnih položaja je pristiglo 12. juna. Rejon prikupljanja se nalazio u blizini železničke stanice. Fon Čoltic je odlučio da na glavnom pravcu napada upotrebi 1. bataljon, sa oko 200 vojnika pod komandom majora Johana Arndta (Johannes Arndt). Pet samohodnih jurišnih topova StuG III, inžinjerijska četa i odeljenje protivtenkovskih topova sa dva topa kalibra 37 mm se kretalo iza Arndtovog bataljona. Treći bataljon kapetana Šredera (Hermann-Albert Schrader), sa oko 110 vojnika, je podržavao 3. bataljon na glavnom pravcu napada tako što je čistio zapadni nagib uzvišenja. Borbena grupa sastavljena od mitraljeske čete i pukovskih jurišnih topova bi pokušala da uništi sovjetske minobacače i mitraljeze za koje se znalo da se nalaze u Vučjoj jaruzi, na jugoistočnoj strani tvrđave.

Zadatak podrške napada su dobili 306. armijska artiljerijska komanda i 8. vazduhoplovni korpus. Njihova dejstva su trebala da spreče Sovjete da pošalju pojačanja napadnutoj tvrđavi. Dora nije uspela da neutrališe tvrđavu, ali je serija napada Štuka i 11 projektila kalibra 420 mm bilo dovoljno da unište tri od četiri topova kalibra 76,2 mm. U 1900 časova, divizijska artiljerija 22. pešadijske divizije, potpomognuta baterijom minobacača kalibra 210 mm i nekoliko oruđa kalibra 280 i 350 mm, otvara vatru na tvrđavu Staljin i obližnju tvrđavu Volga.

Fon Čoltic je pokrenuo svoj puk ka tvrđavi Staljin u 0300 časova 13. juna, ali kao i u mnogim noćnim napadima, plan je ubrzo počeo da se raspada pod teretom borbe. Arndtov 1. bataljon je pokušavao da se ubaci u manjim grupama ka severnoj strani brda ali je otkriven na samom nagibu i zasut minobacačkom i mitraljeskom vatrom iz Vučje jaruge. Nemačka baražna vatra nije uspela da neutrališe sovjeetske minobacače na zadnjem nagibu. Vatra sovjetskih minobacača je primorala Arndta da svoj bataljon prebaci zapadnije, u zonu 3. bataljona, što je dovelo do mešanja jedinica. Dva komandira čete iz 1. bataljona su ranjena, što je dodatno povećalo konfuziju. Preostali nemački oficiri i podoficiri su poveli napad na isturene sovjetske položaje. Do 0400 časova jurišni timovi su uspeli da probiju žičanu prepreku tvrđave Staljin, ali su sva četiri komandira čete nastradali, tako da je napad jenjavao, jer je ručnim granatama trebalo zauzimati rov po rov. Pet jurišnih topova iz sastava 1. baterije 190. bataljona jurišnih topova je napalo bunkere koji su im bili u dometu. Pioniri iz 3. čete 744. pionirskog bataljona su eksplozivnim punjenjima i dimnim bombama uspeli da unište nekoliko bunkera. Tri betonska mitraljeska bunkera – koji su bili okrenuti u pogrešnom pravcu – konačno su uništeni kada je pridodato protivtenkovsko odeljenje dovuklo topove 37 mm Pak 36 na 15 m od bunkera. Neki od sovjetskih vojnika su se predali nakon što su napadnuti bunkeri, ali ih se bar 30 borilo do smrti u bunkeru.

Tvrđava Volga se angažovala tek u 0530, kada su borbena dejstva oko tvrđave Staljin počela da jenjavaju… Svega 425 m jugozapadno od tvrđave Staljin, sa Volge je otvorena vatra iz minobacača i protivtenkovskih topova. Tri jurišna topa su pogođena, a ostali su se povukli u podnožje brda. U oko 0630 časova, iz Vučje jaruge je krenuo sovjetski protivnapad jedinice ranga čete, koji je odbijen mitraljeskom vatrom iz podržavajuće borbene grupe. Kada je postalo jasno da su sovjetski položaji izgubljeni, sovjetska divizijska artiljerija otvara vatru na tvrđavu Staljin, od koje gine kapetan Šreder, komandant 3. bataljona.

Nemci su u 0700 časova javili da je zauzeta tvrđava Staljin, iako su se neki bunkeri držali sve do 1500 časova. U ovom napadu su poginula 32 vojnika 16. pešadijskog puka, 136 je ranjeno a dva su nestala – otprilike polovina brojnog stanja. Među gubicima su se nalazili skoro svi nemački oficiri kojima je raspolagao 16. pešadijski puk, tako da je pukovski ađutant poslat da organizuje odbranu tvrđave Staljin. Veći deo sovjetske posade je poginuo, sem 20 vojnika koji su zarobljeni. Iako je 1. bataljon 16. pešadijskog puka imao svega 91 vojnika na tvrđavi, Petrov nije ni pokušao da ponovo zauzme tvrđavu, što će se pokazati kao kobna greška.

Borbena dejstva od 14. do 16. juna

Pošto je tvrđava Staljin zauzeta, a sovjetska odbrana u severnom delu skoro slomljena, Hansen je odlučio da prebaci težište i eliminiše pretnju po svoje levo krilo. Kako topovi kalibra 305 mm tvrđave Gorki I nisu igrali veliku ulogu u trenutnim borbenim dejstvima, sovjetska 95. streljačka divizija je izvršila protivnapad na krilo 132. pešadijske divizije na Hacijus grebenu. Fon Manštajn je bio primoran da ojača 132. pešadijsku diviziju prvo sa 213. pešadijskim pukom, a potom i sa dva bataljona 97. pešadijskog puka iz neaktivne 46. pešadijske divizije koja se nalazila kod Kerča. Jedan propust u fon Manštajnovom planu bio je da je na 3 km fronta od morske obale do Belbeka ostavio nedovoljne snage, što je značilo da je 95. streljačka divizija mogla da upotrebi svoje bataljone iz rezerve za protivnapad.

132. pešadijska divizija je 14. juna krenula u napad sa dva bataljona 437. pešadijskog puka i uspela da napreduje nekih 300 m južno od Hacijus grebena. Sledećeg dana, 132. pešadijska divizija je napala sa pet bataljona i približila se Bastionu I na nekih 900 metara. Protivnapad 95. streljačke divizije  se nastavio, ali manjom žestinom. 132. pešadijska divizija je 16. juna sa osam pešadijskih bataljona u liniji, konsolidovala redove u zoni protivtenkovskog rova zapadno od Hacijus grebena dok je na brzinu formirana jedinica  od pionira i pancerjegera započela čišćenje doline reke Belbek. Tokom perioda od 14. do 17. juna, 54. korpus se usmerio na uništenje sovjetskih snaga u  Sektoru IV, dok su 50. pešadijska divizija i 4. rumunska planinska divizija polagano potiskivale 25. i 345. streljačku diviziju nazad ka Martinovskoj klisuri.

Petrov je imao skromne rezerve, ali je u pojačanje 345. streljačkoj diviziji 11. juna poslao dva bataljona 7. brigade mornaričke pešadije. 79. brigada mornaričke pešadije je još uvek bila na položajima, ali je smanjena na svega 35% brojnog stanja. U vreme pada tvrđave Staljin, tri puka iz sastava 345. streljačke divizije koja su branila područje između tvrđave Volga i Sibir su ostala sa po 400 vojnika. Sovjetska linija u Sektoru III je bila još uvek relativno snažna, ali je Sektor IV bio blizu sloma. Na blokadi puta ka tvrđavi Gorki I su bila angažovana tri bataljona 95. streljačke divizije i dva bataljona 7. brigade mornaričke pešadije – sve skupa samo 1 000 vojnika.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Sovjetska mornarička pešadija u borbi

Na jugu, Freter-Pikova ofanziva je nastavila da širi udubljenje u sovjetskim linijama, načinjeno 13. juna. 72. i 170. pešadijska divizija su tokom 14. i 15. juna napredovale na zapad još nekih 1300 metara. Novikov je 17. juna odlučio da povuče svoje snage ka Kadjikovki, severno od Balaklave. Sovjetske spoljne linije su lagano smanjivale otpor. 386. i 388. streljačka divizija su se povukle ka Sapun Gori.

Nemački 72. izviđački bataljon se 18. juna provukao kroz prazninu u sovjetskim linijama i zauzeo brdo poznato pod nazivom Orlovo sedlo, koje se nalazilo na južnim prilazima Sapunskoj Gori. Između 18. i 20. juna, rumunska 1. planinska divizija je konačno mogla da zauzme Severni nos, Šećernu glavu i most Denkmal, oslobađajući desno krilo 30. korpusa.

U periodu od 14. do 20. juna nemački 30. korpus je izgubio još 2 646 ljudi i napredovao 3 km kroz centralni deo sovjetskih spoljnih linija odbrane, uspevši da uništi veći deo 388. streljačke divizije. 30. korpus je zarobio oko 1 100 sovjetskih vojnika i vrlo malo teškog naoružanja. Sovjetska baterija od 4 minobacača kalibra 82 mm je zarobljena 15. juna, zajedno sa 1 500 minobacačkih mina, što je ukazivalo da sovjetske jedinice nisu oskudevale u municiji. Dalje, Sovjeti su još uvek čvrsto držali obalu kod Balaklave, a Nemci još uvek nisu stigli do glavnog odbrambenog pojasa na Sapunskoj Gori.

[Rade]

Proboj 17. juna

U oko 0500 časova 17. juna, Hansen je sa ojačanom 132. pešadijskom divizijom napao položaje 95. streljačke divizije, koji su se nalazili oko tvrđave Maksim Gorki I, dok su 22. i 24. pešadijska divizija napredovale kroz centralni deo sovjetskih linija oko železničke stanice. Deo 24. pešadijske divizije je doveden sa levog krila nemačkih snaga i ubačen između 132. i 22. pešadijske divizije. Dovođenje svežih snaga u ovaj rejon je omogućio veliko napredovanje ka tvrđavi Molotov i gradu Bartenjevka. 132. pešadijska divizija je izviđačkim bataljonom tražila slabu tačku na obali ka gradu Ljubimovka i iznenadila oslabljeni 161. streljački puk. Jaka baražna artiljerijska vatra i napadi iz vazduha su vršeni tokom celog trajanja napada, što je loše delovalo po moral sovjetskih boraca. Udari duž cele linije fronta su se odvijali neprekidno, tak oda je 95. streljačka divizija slomljena i u 0520 časova nemačke jedinice pešadije su uspele da se probiju južno od tvrđave Maksim Gorki I. Preživeli borci iz sastava 95. streljačke divizije su se povukli duž obale kako bi formirali liniju oko Ljubimovke i 12. obalske baterije,  čime je tvrđava Maksim Gorki I prepuštena svojoj sudbini.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Konstrukcija tvrđave Maksim Gorki I

Jedinice iz sastava 436. i 437. pešadijskog puka su već u 0900 časova bile na domak tvrđave Maksim Gorki I, ali je 132. pešadijska divizija tek posle podne krenula da je osvaja. U napadu 27 aviona tipa Štuka, izvedenom u 1630 časova, pogođena je zapadna artiljerijska kupola, tako da su topovi zaćutali. Oko 300 sovjetskih vojnika (posade brodskih topova i pešadinci iz 95. streljačke divizije) je držalo Bastion I i blok kupola.

U međuvremenu, 22. i 24. pešadijska divizija su na centralnom delu u oko 0300 časa počele da šalju udarne grupe i brzo prodrle kroz slabu sovjetsku liniju oko železničke stanice. 31. pešadijski puk je napao sovjetski položaj na brdu poznatom kao Anaberg koji je blokirao Lučki put ka zalivu Severnaja. Ovde su Nemci za uništavanje bunkera po prvi put upotrebili vozila za rušenje na daljinsko upravljanje tipa BIV (šest komada). Rezultati upotrebe nisu bili baš impresivni: jedno vozilo je ekplodiralo pre vremena, ubivši operatore, a dva su uletela u minska polja. Dva tenka PzKpfw III iz kojih je upravljano BIV-ovima su uništena protivtenkovskom vatrom. Svega dva daljinski upravljivih vozila je došlo do svojih ciljeva, uništivši par drvenih bunkera. Uprkos ovakvom početku, dva pešadijska bataljona 31. pešadijskog puka je uskoro osvojilo brdo Anaberg i krenuli da osvoje tvrđavu Sibir iznenađenjem. Tvrđava je zauzeta u 0510 časova. Kada je konačno svanulo, 306. armijska artiljerijska komanda je prikupila tri bataljona višecevnih raketnih lansera Nebelwerfer kako bi obezbedila baražnu vatru za potrebe 24. pešadijske divizije. Vatra ova tri bataljona je izazvala velika oštećenja na sovjetskim linijama.  Fon Tetau (Hans Bernhard Carl Otto von Tettau) je napao 31. i 102. pešadijskim pukom, uz podršku dve baterije jurišnih topova sa 19 samohotki StuG III i dve tenkovske čete iz 300. tenkovskog bataljona sa tenkovima tipa PzKpfw III. Napad 24. pešadijske divizije je postigao brz uspeh i uspeo da u 0700 časova pregazi tvrđave Čeka, GPU, 45 minuta kasnije i tvrđavu Molotov i da izbije u predgrađe Bertenjevke. Na levom krilu fon Tetaua, 22. pešadijska divizija je u večernjim časovima uspela da osvoji tvrđavu Volga. Fon Rihthofenov 8. vazduhoplovni korpus je upotrebio sve raspoložive avione za niz koncentrisanih napada na područje Severnog zaliva, počevši od 1120 časova, tako da do podneva Petrov nije više imao koherentnu odbranu na severnoj strani zaliva Severnaja.

Nemci su uspeli da ovim napadom prodru 2 km na centralnom delu i izoluju ili unište veći deo sovjetskih jedinica u 3. i 4. sektoru odbrane: 95. i 172. streljačku diviziju. Samo je 25. streljačka divizija još uvek bila na položajima i sve do kraja 17. juna ostala borbeno upotrebljiva. Petrov je uveo u borbu 138. brigadu mornaričke pešadije, koja je iskrcana 12. i 13. juna kako bi se ojačala odbrana. Pojava ove sveže jedinice, sa preko 2 600 ljudi, sprečilo je Nemce da istog dana stignu do zaliva Severnaja. Kako bilo, Hansenov 54. korpus je izvršio zadatak, iako je morao da ostane bez još 1 000 vojnika.

[Rade]

Kolaps Sektora IV, 18. do 23. juna

Veći deo onoga što je ostalo od 95. streljačke divizije i jedinice podrške pridodate ovoj diviziji našle su se zbijene u 2 km dugom džepu na obali Crnog mora, između Ljubimovke i 12. obalske baterije (Nemci je nazivaju Baterija Čiškova). 132. pešadijska divizija nije traćila vreme tako da je 436. pešadijski puk napao na 12. obalsku bateriju 18. juna u 1100 časova. Napad je vodio komandir 2. čete 3. pionirskog bataljona – poručnik Vak (Wack). U severni deo baterije je ušao u 1900 časova. Opremljeni sa dovoljno ekploziva i bacača plamena, Vakovi ljudi su metodično čistili kazamate dok su jedinice pešadije napale na rovove sa obe strane baterije. Poslednji branioci, njih 36 artiljeraca, su se predali 19. juna u 0900 časova. Vak je izgubio 22 čoveka, od kojih je 7 poginulih, 14 ranjenih i 1 nestao. Kako se 12. obalska baterija predala, uskoro su od otpora odustali i ostaci 95. streljačke divizije.

U međuvremenu, ostatak Hansenovog 54. korpusa je napao klimavu sovjetsku odbranu severno od zaliva Severnaja. Bartenjevka je pala u ruke 24. pešadijske divizije 18. juna dok je 22. pešadijska divizija napredovala do ivice Vučjeg klanca. Ipak, Sovjeti na severnoj strani zaliva još uvek su mogli da se bore, tako da je Petrovnaredio 138. brigadi mornaričke pešadije da 19. juna u 0400 časova izvede protivnapad na levo krilo 22. pešadijske divizije. Ovaj protivnapad je propao zbog nedostatka artiljerijske i podrške iz vazduha. 22. pešadijska divizija je 20. juna došla na domak zaliva Severnaja.

24. pešadijska divizija je 20. juna u 0900 časova napala bateriju Lenjin i susednu Severnu tvrđavu. Bateriju Lenjin je držala 366. protivavionska baterija, koja je već izgubila tri (od ukupno četiri) topa kalibra 76 mm. Moral ove jedinice je bio slomljen višednevnim bombardovanjima, tako da kada su nemački 1. bataljon 97. pešadijskog puka i 132. pionirski bataljon napali na bateriju – došlo je do predaje Sovjeta. Međutim, Severna tvrđava je bila 300 m dugo utvrđenje iz 19. veka, zvezdastog oblika, zaštićena 5 m širokim protivtenkovskim rovom i sa preko 1 000 položenih mina. Unutar tvrđave su se nalazila 32 betonska bunkera, sedam oklopljenih kupola i 70 bukera izgrađenih od zemlje i balvana. Komandno mesto 61. protivavionskog puka nalazilo se u kazamatu unutar tvrđave. Jurišne jedinice iz 2. bataljona 31. pešadijskog puka i 24. pionirski bataljon su prilazili sa istočne strane tvrđave. 300. tenkovski bataljon je raspolagao sa tri daljinski upravljiva vozila BIV, koja su ubrzo nakon izlaska iz zaklona uništena jakom protivtenkovskom vatrom. Nemcima je bilo potrebno devet časova borbi da bi uspeli da upadnu u spoljne rovove tvrđave. Nemci nastavljaju napad u jutro 21. juna i ubrzo prodiru u tvrđavu. Tvrđava u 1130 časova pada u nemačke ruke, zajedno sa 182 zarobljenika.

Nakon pada Severne tvrđave, Petrov naređuje evakuaciju preostalih sovjetskih jedinica sa severnog dela zaliva Severnaja. Evakuacija je bila neuspešna, jer je čamaca bilo vrlo malo, a nemačka artiljerija je gađala one koji bi se otisnuli. Umesto toga, većina sovjetskih jedinica iz Sektora IV se sklonilo u tunele i pećine duž ivice zaliva. 22. i 24. pešadijska divizija su očistile veći deo preživelih branioca tokom 22.i 23. juna. Oko 800 sovjetskih ranjenika se nalazilo u zgradi blizu tvrđave Konstantinovski, na severnom ulazu u zaliv Severnaja. Ova tvrđava je poticala s kraja 19. veka i bila je teško oštećena u napadima nemačke avijacije. Grupa od 74 vojnika pod komandom kapetana Jevsejeva je branila tvrđavu sve dok im nije nestalo municije; njih 26 je zarobljeno u jutro 23. juna.

Ostaci Sektora III su se svodili na 4 km dugu liniju na pošumljenim uzvišenjima severno od Martinovske klisure. Iako su 138. brigada mornaričke pešadije i ostaci 2. perekopskog puka imali čvrstu odbranu oko brda zvanog Jevrejski nos na istočnom delu zaliva, desno krilo koje je držala 25. streljačka divizija praktično je visilo u vazduhu usled nedostataka dobrih položaja za odbranu. Završivši sa Sektorom IV, Hansen se sada usmerio na Sektor III. Nemački gubici su bili veliki, bataljoni u 65. pešadijskom pukom svedeni su na po 125 vojnika svaki, dok su pukovi iz 50. pešadijske divizije svedeni na po 600 ljudi. Međutim, dva komandira voda iz 138. brigade mornaričke pešadije dezertiraju i Nemcima saopštavaju podatke o sovjetskoj odbrani. U 0530 časova 22. juna, 22. i 50. pešadijska divizija, kao i borbena grupa sa izviđačkim bataljonom kao okosnicom, 190. bataljon jurišnih topova, delovi 72. pešadijskog puka i 46. pešadijska divizija napadaju i lagano postiskuju sovjetsku liniju. Nemci su upotrebili svoju omiljenu taktiku, napipali su slabo čuvanu granicu između 64. i 287. streljačkog puka 25. streljačke divizije, zasuli je artiljerijskom vatrom i potom upotrebili jurišne topove i borbenu grupu. Borbena grupa je uspela da do sledećeg jutra prodre 2 km u dubinu sovjetske odbrane, pregazivši delove 25. streljačke divizije i napravivši ozbiljno udubljenje u sovjetskoj odbrambenoj liniji. U međuvremenu je 50. pešadijska divizija napala i zauzela uzvišenje Jevrejski nos. Do kraja 23. juna, Sektor III se raspao. Ostaci 345. streljačke divizije su bili zarobljeni u Vučjoj klisuri, a 25. streljačka divizija i 79. brigada mornaričke pešadije svedene na oko 4 bataljona.

30. korpus napreduje, 21. do 28. juna 1942.

Tokom četvrte nedelje juna, Freter-Pikovo napredovanje se konačno približilo glavnom odbrambenom pojasu na Sapun Gori. Kako bi poboljšao svoju poziciju pre napada, Freter-Piko je osu napredovanja prebacio sa zapada ka severu i uzvišenju Fedjukin. Pukovnik Skutelnik, komandant 386. streljačke divizije i Sektora II, je očekivao direktan napad na Sapun Goru tako da je na uzvišenju ostavio samo oslabljen 772. streljački puk. Tokom noći 20/21. juna Nemci su doveli dva bataljona 420. pešadijskog puka kao pojačanje Sanderovoj (Erwin Sander) 170. pešadijskoj diviziji. Sander 21. juna 391. i 420. pešadijskim pukom napada položaje 772. streljačkog puka, pregazivši veći deo uzvišenja Fedjukin, pre nego što je pukovnik Skutelnik mogao da reaguje. Rumunski 1. planinski korpus, koji se nalazio na desnom krilu, takođe je napredovao oko 2 km i očistio niže delove doline reke Černaje i u noći 22. juna zauzeo mesto prelaska.

Freter-Piko je sada imao veći deo 170. pešadijske divizije u krugu od 1-2 km od Sapun gore, ali se može reći da napad više nije imao potreban zalet. Nakon uspešnog napredovanja od 21. i 22. juna, 30. korpus je u narednih pet dana praktično prešao u odbranu, nastojeći da očisti ostatke sovjetskih jedinica sa uzvišenja Fedjukin i izbočine oko Orlovog sedla. Nemci su iskoristili ovo vreme da se reorganizuju i odmore se, kako bi se pripremili za konačni napad na Sapun goru. Veći deo 28. lake divizije je povučen u rezervu, zamenjujući „ad hok“ bataljon mornaričke pešadije i inžinjerijski bataljon u držanju obale u blizini Balaklave. Međutim, sovjetski artiljerijski osmatrači na vrhu Sapun gore su mogli da uoče mnoge taktičke pokrete nemačkih jedinica i da usmere razarajaću artiljerijsku vatru. Tako je u periodu od 21. do 28. juna uništeno deset artiljerijskih oruđa 30. korpusa, među kojima se nalazilo i pet haubica kalibra 150 mm.

Dok je 30. korpus privremeno bio van borbe, rumunski planinski korpus je pokušao da popravi situaciju tako što je 24. juna krenuo u napad. Rumunskoj 18. pešadijskoj diviziji, koja još uvek nije bila korišćena u ozbiljnoj borbi, je naređeno da napadne teško utvrđene sovjetske položaje poznate kao Bastion II, na brdima istočno od reke Černaje. Podržana sa oko 100 artiljerijskih oruđa iz sastava korpusne i divizijske artiljerije, sva tri pešadijska puka su napala uz pošumljeni nagib. Nisu imali nekog naročitog uspeha sve dok im se nije pridružila 1. planinska divizija. Konačno, Bastion II je zauzet 25. juna u 1230 časova. Uspevaju i da odbiju jedan sovjetski protivnapad. General major Avramesku, ponet uspehom, naređuje 18. pešadijskoj diviziji i novopristigloj 4. planinskoj diviziji da nastave sa čišćenjem linije grebena ka reci Černaji. 4. planinska divizija je do 27. juna zauzela zapadni kraj grebena, poznat pod imenom Kegel. Nemačka 132. pešadijska divizija iz sastava 54. korpusa je 28. juna napala ostatke Sektora II na Svetionik brdu, kada je uništila veći deo blokiranih sovjetskih vojnika. Petrov je uspeo da spase nešto artiljerije i povuče je na litice oko Inkermana, ali je imao problem sa neodovljnom količinom municije. Hansenov korpus se povezao sa rumunskim snagama i sada su Sile osovine držale sva uzvišenja istočno od reke Černaje.

Sa 54. korpusom i rumunskim snagama spremnim da jurišaju na poslednju liniju odbrane Sevastopolja, Freter-Pikove snage su bile spremne da se uključe u bitku. Koncentrisao je veći deo 170. pešadijske i rumunske 1. planinske divizije na visove Fedjukin, sa 28. lakom divizijom u rezervi. U međuvremenu je 72. pešadijska divizija, bez 105. pešadijskog puka, držala 6 km dug front od Orlovog sedla do Balaklave.

[Rade]

Odlučujući dan, 29. jun 1942.

Kako se približavao kraj meseca, fon Manštajn je očajnički pokušavao da slomi otpor Sovjeta pre nego što ostane bez podrške iz vazduha. Fon Rihthofen i njegov štab su 23. juna otišli za Harkov kako bi pripremili letnju ofanzivu (operacija Fall Blau, kasnije nazvana operacija Braunschweig) što je povlačilo odlazak borbenih eskadrila iz rejona Sevastopolja. Podrška jedinica 11. armije iz vazduha je nakon odlaska fon Rihthofena opala na trećinu. Postalo je jasno da su tri nedelje neprekidnih avio poletanja iscrpele posade i istrošile rezerve goriva i municije. Shvatajući da se blokada približava tački kulminacije, gde napadač možda neće imati snage i sredstava da nadvlada branioca i slomi ga, fon Manštajn je odlučio da se kocka.

Zbog evakuacije poslednjih sovjetskih vojnika sa severne obale zaliva Severnaja i postepenog napredovanja nemačkog 30. korpusa na jugu, glavna sovjetska odbrana se sada nalazila na liticama Inkermana duž doline reke Černaje i Sapun gore. Petrov je psotavio svoje najbolje jedinice, 138. brigadu mornaričke pešadije i oko 250 mornara iz 3. puka mornaričke pešadije, da drže kritični istočni kraj zaliva Severnaja i most preko Černaje u blizinu Inkermana. Međutim, 138. brigada mornaričke pešadije je već izgubila oko 80% ljudstva. 386. streljačka divizija, ojačana 7, 8. i 9. brigadom mornaričke pešadije, je držala Sapun goru. Petrov je još uvek imao dosta artiljerije i minobacača da podrži glavne odbrambene položaje ali kao fon Manštajn, nije imao pešadiju u rezervi. Da bi držao područje oko Inkermana i dolinu reke Černaje, Petrov je ostatke 25. i 345. streljačke divizije – svaka ekvivalenta slabijeg puka – zajedno sa pet inžinjerijskih bataljona. Petrov očigledno nije bio preterano zabrinut za odbranu duž zaliva Severnaja, ostavljajući ovo područje čuvano iscrpljenom 79. brigadom mornaričke pešadije i 2. perekopskim pukom. Iako je situacija bila očajna, Petrov je znao da će mu uskoro doći pojačanja, za razliku od fon Manštajna koji nije očekivao nikakve nove snage. Petrov je želeo da kupi vreme i naredio je svojoj iscrpljenoj pešadiji da drži položaje što je duže moguće. Politički komesari su bili tu da spreče povlačenja sa položaja.

Nakon završetka borbi severno od zaliva Severnaja, 22. i 24. pešadijska divizija su stavljene u rezervu kako bi se odmorile, dok je ostatak 132. pešadijske divizije poslat da potpomogne napredovanje 50. pešadijske divizije ka Inkermanu. Međutim, napad preko otvorene doline i obližnjeg nasena reke Černaje bi se mogao pokzati kao veoma skup po Nemce, čime bi počela još jedna iscrpljujuća bitka kakvu 11. armija ne bi mogla priuštiti. Kad god je bio upoznat sa neprijateljskim snagama, fon Manštajn je nastojao da izvrši obuhvat. U ovom slučaju je odlučio da pređe preko zaliva Severnaja i poremeti sovjetsku liniju na Inkermanu. Iako je ova taktika bila uspešna u operaciji Storfang, komandanti 22. i 24. pešadijske divizije nisu baš podržavali prelazak preko 600 m širokog zaliva pod vatrom sovjetskih topova i mitraljeza. Fon Manštajn je ipak naredio Hansenu da u rano jutro 29. juna pređe jezero sa delovima obeju diviziji, dok će ostatak 54. korpusa napasti sovjetsku odbranu oko Inkermana. Fon Manštajn je naredio Freter- Piku da izvede noćni napad na Sapun goru i probije sovjetske linije na jugu. Fon Manštajn je verovao da bi sinhronizovanim koncentrisanim napadima na oslabljenu sovjetsku odbranu načinio proboje na jednoj ili više lokacija.

Petrov i Oktiabrski su bili svesni da nemačka 11. armija ima dve jedinice jurišnih čamaca, ali su pogrešno procenili gde bi te jedinice bile angažovane. Kao deo prevare, italijanski MAS čamci su u noći 27/28. juna. proigrali lažno iskrcavanje u blizini rta Fiolent na južnoj obali, koja je delom uverila Petrova i Oktiabrskog da će fon Manštajn pokušati da iskrca trupe u pozadini Sektora I.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Transport MAS čamaca

Posle ponoći, 28. juna, nemački pioniri su započeli polaganje dimne zavese na severnoj strani zaliva Severnaja, dok je Luftvafe izveo nekoliko bučnih mapada bombarderima na dokove Sevastopolja. U međuvremenu su jurišne grupe iz 65. pešadijskog puka pod komandom pukovnika Šitinga (Hans Schittinig) i 16. pešadijskog puka pod komandom pukovnika fon Čoltica su se prikupile u Vučkoj jaruzi i izašle na obalu. Fon Manštajn je tiho doveo 902. i 905. komandu jurišnih čamaca, sa ukupno 130 jurišnih čamaca. U 0100 časova, oko 380 vojnika iz 65. pešadijskog puka se ukrcalo u čamce i započeli prelazak preko zaliva. Hansen je odlučio da ne vrši artiljerijsku pripremu mesta iskrcavanja, nadajući se da postigne potpuno iznenađenje. Pvri nemački vojnici se iskrcavaju u 0120 časova, neposredno istočno od električne centrale i odmah kreću u zauzimanje uzvišenja. Nešto vojnika iz sastava 79. brigade mornaričke pešadije se nalazilo u rejonu iskrcavanja i bili su u potpunosti iznenađeni. Eliminisani su i pre nego što su mogli da oglase uzbunu. U 0145 časova započinje iskrcavanje prvog talasa 16. pešadijskog puka, zapadnije od električne centrale. Sovjeti su postali svesni desanta tek u 0200 časa, kada započinju ispaljivanje crvenih signalnih raketa. Iako su Sovjeti mogli da blokiraju brzo širenje mostobrana sa nekoliko položaja ranga voda, nisu imali snage iz rezerve kojima bi krenuli u ozbiljan protivnapad. 81. tenkovski bataljon, sa preostalih šest tenkova T-26, nalazio se u obližnjoj jaruzi, ali Petrov nije hteo da ih upotrebi po mraku bez odgovarajuće podrške pešadije. Dalje, kada su sovjetski komandanti čuli za iskrcavanje, došli su do pogrešnog zaključka da se radi o vazdušnom desantu – što je dovelo do velike konfuzije. Brzi gubitak višeg zemljišta sa kojih se kontrolisao mostobran je značio da Sovjeti ne mogu da osmatraju prelazak zaliva. Umesto toga, Sovjeti su sporadično gađali artiljerijom mesta za koja su očekivali da su mesta iskrcavanja. Morali su da sačekaju jutro da bi zaključilo šta se desilo u zalivu. Iako je sovjetska artiljerija uspela da ošteti skoro četvrtinu nemačkih jurišnih čamaca, svega dva čamca su uništena. Iz stroja su izbačena 33 nemačka pionira, od kojih je 29 bilo ranjeno, a 4 poginulo.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Kolona tenkova T-26

Kašnjenje Petrova u protivnapadu na zonu iskrcavanja pokazalo se kao fatalno po odbranu Sevastopolja. Na jugu, 30. korpus je u 0130 časova započeo artiljerijsku pripremu za napad na Sapun goru. Najveći udar su primili 7. brigada mornaričke pešadije i 775. streljački puk, koji su se nalazili u centralnom sektoru. Ispitivanje zarobljenika je otkrilo poziciju komandnog mesta 386. streljačke divizije tako da su nemački artiljerci uspeli da ga pogode, kada ranjavaju komandanta pukovnika Skutelnika i njegovog političkog komesara. U međuvremenu su nemački višecevni lanseri Nebelwerfer izručili na vrh brda stravičnu baražnu vatru. Freter-Piko je naredio 170. pešadijskoj diviziji da izvrši noćni napad. U večernjim časovima 28. juna je premestio tri relativno sveža bataljona na polazne položaje pod brdom. Tri jurišna bataljona su ojačana baterijom jurišnih topova, četom tenkova PzKpfw III Ausf. J iz 300. tenkovskog bataljona i baterijom protivavionskih topova. Bataljoni su krenuli u napad u 0230 časova. Preživeli sovjetski mitraljezi i minobacači su uspeli da im nanesu teške gubitke. U 0340 časova jurišni topovi izbijaju na uzvišenje i kreće žestoka bliska borba u rovovima 4. bataljona 7. brigade mornaričke pešadije. Sovjetski vojnici su se očajnički borili da zadrže svoje položaje, ali su se borili sami. Pod uslovima ograničene vidljivosti, 300. tenkovski bataljon je uspeo da izvrši nekoliko uspešnih napada daljinski upravljanim vozilima. Uništen je top 76 mm i nekoliko bunkera. Kao podrška 30. korpusu, rumunska 1. planinska divizija je napala na selo Novo-Šuli i osvojila ga nakon tročasovne borbe.

Po svitanju, Štuke iz 8. vazduhoplovnog korpusa kreću u napad na položaje 386. streljačke divizije. Kada je Freter-Piko shvatio da 170. pešadijska divizija napreduje na srednjem delu sektora, u borbu iz rezerve uvodi 105. pešadijski puk, kako bi proširio prodor. Sveža nemačka jedinica se kretala iza 4 bataljona iz rezerve 391. i 399. pešadijskog puka koji su se sada pridruživali jurišnom ešalonu na vrhu grebena. Međutim, umesto da uđu u borbu, 105. streljački puk je okrenuo na jugozapad i opkolio 9. brigadu mornaričke pešadije. Bez rezervi ili efikasne komande, jedinice 386. streljačke divizije su postepeno bivale izolovane. U 0715 časova, 30. korpus je probio na Sapunsku goru, mada otpor sovjetskih vojnika nije bio slomljen sve do poslepodnevnih časova.

Kada su krila sovjetskih jedinica počela da se urušavaju, fon Manštajn je odlučio da u centralnom delu upotrebi 50. i 132. pešadijsku diviziju. 50. pešadijska divizija je u 0300 časova 121. pešadijskim pukom počela napad ograničenih razmera na most preko reke Černaje, ali su u 0505 časaova ostatak divizije i 132. pešadijska divizija napali preko rečne doline ka Inkermanu. Sovjetska odbrana se pokazala kao slaba u ovom području i uprkos intenzivnoj minobacačkoj vatri, nemačke jurišne grupe su uspele da pređu dolinu i pod borbom se probiju do Inkermana. U 0600 časova 3. bataljon 123. pešadijskog puka je uspeo da ovlada višim terenom i zauzme Staru tvrđavu. Ostaci 345. streljačke divizije su se srušile pod napadom Nemaca tako da je do podneva 54. korpus ovladao Inkermanom. Borbena grupa Valter, formirana od 32. i 122. pešadijskog puka, je napredovala zapadno kako bi se povezala sa mostobranom. Zahvaljujući nedostatku efikasnog sovjetskog odgovora, Nemci su uspeli da na mostobran dovedu četiri borbene grupe i uspostave prevoženje 8-tonskom skelom. Protivoklopna četa i četa lakih protivavionskih topova je prevežena kako bi ojačala mostobran. 50. pešadijska divizija se u kasno popodne povezala sa mostobranom tako da je nekoliko hiljada sovjetskih vojnika odsečeno.

Na jugu, Sovjeti su do kraja dana pretrpeli debakl, jer su Nemci postepeno nadvladali 386. streljačku diviziju na Sapun gori. Sovjetske jedinice podrške su započele povlačenje ka Sevastopolju, a Freter-Piko je u gonjenje uputio 49. lovački puk. Jegeri, isfrustrirani nakon nedelja statičkih borbi, u gonjenje su krenuli sa oduševljenjem i do pada mraka se približili engleskom groblju koje se nalazilo na obodu Sevastopolja. Tokom 29. juna, 30. korpus je zarobio preko 2 700 sovjetskih vojnika, dok je 54. korpus zarobio njih 2 000. Nemački gubici u tri napada su iznosili svega 1227 ljudi, među kojima 135 poginulih.

Mnogi sovjetski vojnici su iznenadnim nemačkim zauzimanjem Sapun gore i Inkermana bili odsečeni i očajnički su pokušavali da se izvuku ka Sevastopolju pre nego što Nemci potpuno zauzmu područje. Štab 25. streljačke divizije je odsečen u podrumu fabrike šampanjca u Inkermanu, gde je 47. sanitetski bataljon postavio poljsku bolnicu za oko 2 000 ranjenih boraca. Komandant 3. puka mornaričke pešadije, potpukovnik Gusarov, je naredio svojim borcima (njih 150 – 200) da napuste podrum i povuku se ka sovjetskim linijama odbrane. Ipak, kasnije odlučuje da onemogući Nemcima da se domognu i ranjenih boraca i skladišta municije. U 0120 časova 30. juna, nemački vojnici su bili svedoci jake eksplozije u fabrici.

[Rade]

Odlučujući dan, 29. jun 1942.

Kako se približavao kraj meseca, fon Manštajn je očajnički pokušavao da slomi otpor Sovjeta pre nego što ostane bez podrške iz vazduha. Fon Rihthofen i njegov štab su 23. juna otišli za Harkov kako bi pripremili letnju ofanzivu (operacija Fall Blau, kasnije nazvana operacija Braunschweig) što je povlačilo odlazak borbenih eskadrila iz rejona Sevastopolja. Podrška jedinica 11. armije iz vazduha je nakon odlaska fon Rihthofena opala na trećinu. Postalo je jasno da su tri nedelje neprekidnih avio poletanja iscrpele posade i istrošile rezerve goriva i municije. Shvatajući da se blokada približava tački kulminacije, gde napadač možda neće imati snage i sredstava da nadvlada branioca i slomi ga, fon Manštajn je odlučio da se kocka.

Zbog evakuacije poslednjih sovjetskih vojnika sa severne obale zaliva Severnaja i postepenog napredovanja nemačkog 30. korpusa na jugu, glavna sovjetska odbrana se sada nalazila na liticama Inkermana duž doline reke Černaje i Sapun gore. Petrov je psotavio svoje najbolje jedinice, 138. brigadu mornaričke pešadije i oko 250 mornara iz 3. puka mornaričke pešadije, da drže kritični istočni kraj zaliva Severnaja i most preko Černaje u blizinu Inkermana. Međutim, 138. brigada mornaričke pešadije je već izgubila oko 80% ljudstva. 386. streljačka divizija, ojačana 7, 8. i 9. brigadom mornaričke pešadije, je držala Sapun goru. Petrov je još uvek imao dosta artiljerije i minobacača da podrži glavne odbrambene položaje ali kao fon Manštajn, nije imao pešadiju u rezervi. Da bi držao područje oko Inkermana i dolinu reke Černaje, Petrov je ostatke 25. i 345. streljačke divizije – svaka ekvivalenta slabijeg puka – zajedno sa pet inžinjerijskih bataljona. Petrov očigledno nije bio preterano zabrinut za odbranu duž zaliva Severnaja, ostavljajući ovo područje čuvano iscrpljenom 79. brigadom mornaričke pešadije i 2. perekopskim pukom. Iako je situacija bila očajna, Petrov je znao da će mu uskoro doći pojačanja, za razliku od fon Manštajna koji nije očekivao nikakve nove snage. Petrov je želeo da kupi vreme i naredio je svojoj iscrpljenoj pešadiji da drži položaje što je duže moguće. Politički komesari su bili tu da spreče povlačenja sa položaja.

Nakon završetka borbi severno od zaliva Severnaja, 22. i 24. pešadijska divizija su stavljene u rezervu kako bi se odmorile, dok je ostatak 132. pešadijske divizije poslat da potpomogne napredovanje 50. pešadijske divizije ka Inkermanu. Međutim, napad preko otvorene doline i obližnjeg nasena reke Černaje bi se mogao pokzati kao veoma skup po Nemce, čime bi počela još jedna iscrpljujuća bitka kakvu 11. armija ne bi mogla priuštiti. Kad god je bio upoznat sa neprijateljskim snagama, fon Manštajn je nastojao da izvrši obuhvat. U ovom slučaju je odlučio da pređe preko zaliva Severnaja i poremeti sovjetsku liniju na Inkermanu. Iako je ova taktika bila uspešna u operaciji Storfang, komandanti 22. i 24. pešadijske divizije nisu baš podržavali prelazak preko 600 m širokog zaliva pod vatrom sovjetskih topova i mitraljeza. Fon Manštajn je ipak naredio Hansenu da u rano jutro 29. juna pređe jezero sa delovima obeju diviziji, dok će ostatak 54. korpusa napasti sovjetsku odbranu oko Inkermana. Fon Manštajn je naredio Freter- Piku da izvede noćni napad na Sapun goru i probije sovjetske linije na jugu. Fon Manštajn je verovao da bi sinhronizovanim koncentrisanim napadima na oslabljenu sovjetsku odbranu načinio proboje na jednoj ili više lokacija.

Petrov i Oktiabrski su bili svesni da nemačka 11. armija ima dve jedinice jurišnih čamaca, ali su pogrešno procenili gde bi te jedinice bile angažovane. Kao deo prevare, italijanski MAS čamci su u noći 27/28. juna. proigrali lažno iskrcavanje u blizini rta Fiolent na južnoj obali, koja je delom uverila Petrova i Oktiabrskog da će fon Manštajn pokušati da iskrca trupe u pozadini Sektora I.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Transport MAS čamaca

Posle ponoći, 28. juna, nemački pioniri su započeli polaganje dimne zavese na severnoj strani zaliva Severnaja, dok je Luftvafe izveo nekoliko bučnih mapada bombarderima na dokove Sevastopolja. U međuvremenu su jurišne grupe iz 65. pešadijskog puka pod komandom pukovnika Šitinga (Hans Schittinig) i 16. pešadijskog puka pod komandom pukovnika fon Čoltica su se prikupile u Vučkoj jaruzi i izašle na obalu. Fon Manštajn je tiho doveo 902. i 905. komandu jurišnih čamaca, sa ukupno 130 jurišnih čamaca. U 0100 časova, oko 380 vojnika iz 65. pešadijskog puka se ukrcalo u čamce i započeli prelazak preko zaliva. Hansen je odlučio da ne vrši artiljerijsku pripremu mesta iskrcavanja, nadajući se da postigne potpuno iznenađenje. Pvri nemački vojnici se iskrcavaju u 0120 časova, neposredno istočno od električne centrale i odmah kreću u zauzimanje uzvišenja. Nešto vojnika iz sastava 79. brigade mornaričke pešadije se nalazilo u rejonu iskrcavanja i bili su u potpunosti iznenađeni. Eliminisani su i pre nego što su mogli da oglase uzbunu. U 0145 časova započinje iskrcavanje prvog talasa 16. pešadijskog puka, zapadnije od električne centrale. Sovjeti su postali svesni desanta tek u 0200 časa, kada započinju ispaljivanje crvenih signalnih raketa. Iako su Sovjeti mogli da blokiraju brzo širenje mostobrana sa nekoliko položaja ranga voda, nisu imali snage iz rezerve kojima bi krenuli u ozbiljan protivnapad. 81. tenkovski bataljon, sa preostalih šest tenkova T-26, nalazio se u obližnjoj jaruzi, ali Petrov nije hteo da ih upotrebi po mraku bez odgovarajuće podrške pešadije. Dalje, kada su sovjetski komandanti čuli za iskrcavanje, došli su do pogrešnog zaključka da se radi o vazdušnom desantu – što je dovelo do velike konfuzije. Brzi gubitak višeg zemljišta sa kojih se kontrolisao mostobran je značio da Sovjeti ne mogu da osmatraju prelazak zaliva. Umesto toga, Sovjeti su sporadično gađali artiljerijom mesta za koja su očekivali da su mesta iskrcavanja. Morali su da sačekaju jutro da bi zaključilo šta se desilo u zalivu. Iako je sovjetska artiljerija uspela da ošteti skoro četvrtinu nemačkih jurišnih čamaca, svega dva čamca su uništena. Iz stroja su izbačena 33 nemačka pionira, od kojih je 29 bilo ranjeno, a 4 poginulo.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Kolona tenkova T-26

Kašnjenje Petrova u protivnapadu na zonu iskrcavanja pokazalo se kao fatalno po odbranu Sevastopolja. Na jugu, 30. korpus je u 0130 časova započeo artiljerijsku pripremu za napad na Sapun goru. Najveći udar su primili 7. brigada mornaričke pešadije i 775. streljački puk, koji su se nalazili u centralnom sektoru. Ispitivanje zarobljenika je otkrilo poziciju komandnog mesta 386. streljačke divizije tako da su nemački artiljerci uspeli da ga pogode, kada ranjavaju komandanta pukovnika Skutelnika i njegovog političkog komesara. U međuvremenu su nemački višecevni lanseri Nebelwerfer izručili na vrh brda stravičnu baražnu vatru. Freter-Piko je naredio 170. pešadijskoj diviziji da izvrši noćni napad. U večernjim časovima 28. juna je premestio tri relativno sveža bataljona na polazne položaje pod brdom. Tri jurišna bataljona su ojačana baterijom jurišnih topova, četom tenkova PzKpfw III Ausf. J iz 300. tenkovskog bataljona i baterijom protivavionskih topova. Bataljoni su krenuli u napad u 0230 časova. Preživeli sovjetski mitraljezi i minobacači su uspeli da im nanesu teške gubitke. U 0340 časova jurišni topovi izbijaju na uzvišenje i kreće žestoka bliska borba u rovovima 4. bataljona 7. brigade mornaričke pešadije. Sovjetski vojnici su se očajnički borili da zadrže svoje položaje, ali su se borili sami. Pod uslovima ograničene vidljivosti, 300. tenkovski bataljon je uspeo da izvrši nekoliko uspešnih napada daljinski upravljanim vozilima. Uništen je top 76 mm i nekoliko bunkera. Kao podrška 30. korpusu, rumunska 1. planinska divizija je napala na selo Novo-Šuli i osvojila ga nakon tročasovne borbe.

Po svitanju, Štuke iz 8. vazduhoplovnog korpusa kreću u napad na položaje 386. streljačke divizije. Kada je Freter-Piko shvatio da 170. pešadijska divizija napreduje na srednjem delu sektora, u borbu iz rezerve uvodi 105. pešadijski puk, kako bi proširio prodor. Sveža nemačka jedinica se kretala iza 4 bataljona iz rezerve 391. i 399. pešadijskog puka koji su se sada pridruživali jurišnom ešalonu na vrhu grebena. Međutim, umesto da uđu u borbu, 105. streljački puk je okrenuo na jugozapad i opkolio 9. brigadu mornaričke pešadije. Bez rezervi ili efikasne komande, jedinice 386. streljačke divizije su postepeno bivale izolovane. U 0715 časova, 30. korpus je probio na Sapunsku goru, mada otpor sovjetskih vojnika nije bio slomljen sve do poslepodnevnih časova.

Kada su krila sovjetskih jedinica počela da se urušavaju, fon Manštajn je odlučio da u centralnom delu upotrebi 50. i 132. pešadijsku diviziju. 50. pešadijska divizija je u 0300 časova 121. pešadijskim pukom počela napad ograničenih razmera na most preko reke Černaje, ali su u 0505 časaova ostatak divizije i 132. pešadijska divizija napali preko rečne doline ka Inkermanu. Sovjetska odbrana se pokazala kao slaba u ovom području i uprkos intenzivnoj minobacačkoj vatri, nemačke jurišne grupe su uspele da pređu dolinu i pod borbom se probiju do Inkermana. U 0600 časova 3. bataljon 123. pešadijskog puka je uspeo da ovlada višim terenom i zauzme Staru tvrđavu. Ostaci 345. streljačke divizije su se srušile pod napadom Nemaca tako da je do podneva 54. korpus ovladao Inkermanom. Borbena grupa Valter, formirana od 32. i 122. pešadijskog puka, je napredovala zapadno kako bi se povezala sa mostobranom. Zahvaljujući nedostatku efikasnog sovjetskog odgovora, Nemci su uspeli da na mostobran dovedu četiri borbene grupe i uspostave prevoženje 8-tonskom skelom. Protivoklopna četa i četa lakih protivavionskih topova je prevežena kako bi ojačala mostobran. 50. pešadijska divizija se u kasno popodne povezala sa mostobranom tako da je nekoliko hiljada sovjetskih vojnika odsečeno.

Na jugu, Sovjeti su do kraja dana pretrpeli debakl, jer su Nemci postepeno nadvladali 386. streljačku diviziju na Sapun gori. Sovjetske jedinice podrške su započele povlačenje ka Sevastopolju, a Freter-Piko je u gonjenje uputio 49. lovački puk. Jegeri, isfrustrirani nakon nedelja statičkih borbi, u gonjenje su krenuli sa oduševljenjem i do pada mraka se približili engleskom groblju koje se nalazilo na obodu Sevastopolja. Tokom 29. juna, 30. korpus je zarobio preko 2 700 sovjetskih vojnika, dok je 54. korpus zarobio njih 2 000. Nemački gubici u tri napada su iznosili svega 1227 ljudi, među kojima 135 poginulih.

Mnogi sovjetski vojnici su iznenadnim nemačkim zauzimanjem Sapun gore i Inkermana bili odsečeni i očajnički su pokušavali da se izvuku ka Sevastopolju pre nego što Nemci potpuno zauzmu područje. Štab 25. streljačke divizije je odsečen u podrumu fabrike šampanjca u Inkermanu, gde je 47. sanitetski bataljon postavio poljsku bolnicu za oko 2 000 ranjenih boraca. Komandant 3. puka mornaričke pešadije, potpukovnik Gusarov, je naredio svojim borcima (njih 150 – 200) da napuste podrum i povuku se ka sovjetskim linijama odbrane. Ipak, kasnije odlučuje da onemogući Nemcima da se domognu i ranjenih boraca i skladišta municije. U 0120 časova 30. juna, nemački vojnici su bili svedoci jake eksplozije u fabrici.

[Rade]

Pad Sevastoolja, 30. jun – 4. jul 1942.

U jutro 30. juna, obema stranama je bilo posve očigledno da su branioci Sevastopolja uzdrmani gubitkom Sapun gore i nemačkim mostobranom na južnoj strani zaliva Severnaja. Pored gubitka ključnih terena, jedina velika sovjetska jedinica kojoj je preostalo snage i resursa za borbu je bila 109. streljačka divizija na južnoj obali i novopristigla 142. brigada mornaričke pešadije. Sve ostale jedinice su bile svedene na jedinice nivoa bataljona i manje. Štaviše, brzi gubitak područja oko Inkermana i iza Sapun gore rezultirali su gubitkom slagališta municije, tako da su se branioci suočili sa kritičnim nedostatkom municije. Stavka je u 0950 časova izdala naređenje za evakuaciju Sevastopolja. Vest o evakuaciji se brzo proširila. Nastala je panika, u kojoj se svako snalazio sam za sebe. 30. korpus je napao istočno od Sapun gore sa 28. lakom i 170. pešadijskom divizijom, ali sukoro shvataju da se Sovjeti povlače u neredu. 49. lovački puk je napredovao 6 km istočno, zauzevši grad Nikolajevka dok su dve pukovske borbene grupe iz 170. pešadijske divizije okrenule na jug kako bi napale sa leđa 109. streljačku diviziju. Rumunska 1. planinska divizija je udarila na krilo braioca Balaklave. Videvši da će biti zarobljen uz južnu obalu, Novikov napušta Balaklavu i povlači se 7 km zapadno u područje rta Fiolent.

Oko samog Sevastopolja, puk iz sastava 28. lake divizije zauzima englesko groblje i kreće severno ka obodu grada. Hansenov 54. korpus napda istočna predgrađa Sevastopolja poznata pod imenom Korabeljnaja, ali je morao da očisti područje oko INkermana pre nego što krene na sam grad.Ukupni nemački gubici 30. juna bili su blizu 821 ljudi, uključujući 161 poginulih. Toga dana je zarobljeno najmanje 4 875 sovjetskih vojnika.

Krajem dana, na potezu od rta Fiolent do Sevastopolja, odbranu je držalo svega pet pešadijskih bataljona. Nekoliko transportnih aviona je uspelo da iskrca 12 tona municije i manje od tone hrane. U 2000 časova, u kazamatima 35. obalske baterije (kod Nemaca poznata pod imenom Maksim Gorki II) je održan sastanak Vojnog saveta Crnomorske flote. Na sastanku je doneta odluka da se komandni kadar odmah evakuiše. General major Petrov se sa starijim članovima štaba evakuiše podmornicom, ostavivši general majora Novikova da preuzme komandu nad ostacima Primorske armije. Sovjetski komandni kadar nije mnogo zanimalo 23 000 sovjetskih ranjenika, sklonjenih u obližnjim podzemnim bunkerima.

U jutro 1. jula, 54. korpus započinje napredovanje u gorućim ruševimana Sevastopolja. Na čelu su se nalazile jedinice 42. i 72. pešadijskog puka. Borbena grupa iz sastava 24. pešadijske divizije je lako zauzela položaje protivavionske artiljerije na čuvenom brdu Malakov, potom oklopni voz „Železnjakov“. U 1313 časova, vojnici 72. pešadijskog puka ističu nemačku zastavu na ruševini muzeja Panorama u južnom delu Sevastopolja. Sovjetski vojnici u gradu počinju da se predaju, dozvoljavajući 72. pešadijskom puku da u 1400 časova zauzme Artiljerijski zaliv. Sevastopolj je pao i Hansen nije gubio vremena da komandanta 42. pešadijskog puka  – pukovnika Ernsta Majzela – imenuje za komandanta grada. Fon Manštajn je pokušao da Rumune isključi iz učešća u poslednjem napadu na grad, ali je general major George Manoliju, komandant rumunske 4. planinske divizije, ignorisao takvo naređenje i poslao svoje vojnike da podignu rumunsku zastavu na spomenik Nahimovu.

Sa padom sevastopolja, 30. korpus je nastavio da potiskuje ostatke sovjetske Primorske armije u uske granice poluostrva Čersoneze. Začudo, ostaci 386. i 388. streljačke divizije su organizovali očajnički protivnapad na nemačku 170. pešadijsku diviziju. Prvog jula se predaje još 12 600 sovjetskih vojnika, tako da se organizovani otpor bližio kraju. Sa padom noći, 13 transportnih aviona evakuiše iz Sevastopolja vice admirala Oktiabrskog sa 221 članom svog štaba.

Uvrzo nakon odlaska Oktiabrskog, komandir 35. obalske baterije, kapetan Leščenko naređuje uništenje preostale municije u magacinima, pri čemu dolazi do uništenja obe kupole. Leščenko sa svojim artiljercima u 0300 časova 2. jula odlazi na obalu i evakuiše se. Iako je Novikovu rečeno da neće više biti sredstava za evakuaciju garnizona, mala plovila su dolazila svake noći i spašavala one koji su mogli doplivati do njih. Sam Novikov je pokušao da se evakuiše malim patrolnim čamcem, ali je uhvaćen.

Poslednji sovjetski otpor na Krimu pružali su ostaci 109. streljačke divizije iz bunkera oko 35. obalske baterije, kao i branioci aerodroma na rtu Čersoneze, koji je pao u nemačke ruke 4. jula. Iako su Sovjeti tvrdili da se otpor produžio još 6 do 10 dana, te da su se mnogi sovjetski vojnici izvukli iz grada i počeli sa partizanskim ratovanjem, istina je bila posve drugačija. Do večeri 4. jula, Primorska armija je bila uništena, a nemačka 11. armija je zauzela Sevastopolj.

[Rade]

Posledice

Opsada Sevastopolja je bila teška bitka za obe strane. Petrova samostalna Primorska armija bila je uništena, a od oko 118 000 sovjetskih vojnika zarobljeno je oko 95 000, dok je evakuisano oko 5 000 ranjenika. To znači da je oko 18 000 vojnika poginulo u bici. Sedam streljačkih divizija i šest brigada mornaričke pešadije je izbrisano iz brojnog stanja Crvene Armije. Gubici među stanovništvom su takođe bili veliki.

Pobeda nije bila jeftino izvojevana kada je reč o nemačkoj 11. armiji. Ukupni nemački gubici broje najmanje 4 264 poginulih, 21 626 ranjenih i 1 522 nestalih, što ukupno daje cifru od preko 27 000 vojnika. Rumunske jedinice su izgubile još 8 454 vojnika (1 597 poginulih, 6 571 ranjenih i 277 nestalih). Time se gubici u ljudstvu Sila osovine penju na 35 866 vojnika. Sve nemačke divizije su zahtevale period za oporavak i popunu od mesec dana. 22. i 24. pešadijska divizija su izgubile oko 20 do 30 % ljudstva, najviše u pešadijskim bataljonima. 11. armija je bila onesposobljena za dalje napadne operacije, bar za neko vreme. Materijalni gubici su bili takođe značajni. Izgubljeno je 78 artiljerijskih oruđa. Tokom operacije Storfang, 11. armija je utrošila 46 486 tona municije, među kojima 410 000 projektila kalibra 105 mm, 100 000 kalibra 150 mm i preko 32 000 raketa Nebelwerfer.

I pre nego je pobeda bila kompletna, fon Manštajn je 1. jula unapređen u čin feldmaršala. Dok je fon Manštajn putovao u Rumuniju na duži odmor, SS kaznena jedinica (SS Einsatzgruppe D) je ušla u Sevastopolj i započela masovna hapšenja i ubistva. Žrtve su bacane u široke protivtenkovske rovove izvan grada. Kada su se obračunali sa zarobljenicima, okrenuli su se ka civilnom stanovništvu, koristeći specijalna vozila „Dušegupke“. Tako je fon Manštajnov trijumf pokrenuo dvogodišnje ubijanje na porobljenom Krimu. Sam Sevastopolj je stavljen pod kontrolu SS-Grupenfirera Ludolfa fon Alvenslebena (Ludolf von Alvensleben), zvaničnika SS policije.

Nemci su držali Sevastopolj skoro dve godine. Maja 1944, napredujuće sovjetske armije su ušle na Krim i uhvatile u klopku pet nemačkih divizija kod Sevastopolja. Istorija se ponovila, ali sa zamenom uloga.

Sevastopolj je 1. maja 1945. proglašen herojskim gradom. Posleratni istoričari i političari su pokušavali da stvore mit o opsadi Sevastopolja, stvaranjem heroja i umanjujući činjenicu da je vojno i političko rukovodstvo napustilo garnizon, ostavivši ga na milost i nemilost Nemcima.