Boka na starim fotografijama

Nije fotografija ali je priča.

Perastom su te davne 1813. godine šetali francuski vojnici. Napoleon Bonaparta okupirao je Boku Kotorsku. U jednoj artiljerijskoj jedinici, na ostrvu Sveti Ðorde, bio je mladi oficir Ante Slović, Dalmatinac sa ostrva Cres. Šetajući, jedne večeri peraškim ulicama, dok je sunce nestajalo u dubini mora, spazio je devojku. Tada mu se pogled prvi put sreo sa tim prelepim očima. Istog trena je znao da je ona ta koju je čekao celoga života. Devojka je bila Peraštanka Katica Kalfić. Ubrzo joj je izjavio ljubav. Peraška lepotica mu je uzvratila. Bila je to ljubav na prvi pogled. Postali su nerazdvojni. Maštali su o venčanju i radovali se zajedničkom životu i sreći za koju se verovali da ih čeka kada se rat završi. Ipak, nisu ni slutili da će se nesreća desiti svega nekoliko dana kasnije.

Jednoga dana Peraštani su se pobunili protiv francuske vojske. Kao reakciju na neposlušnost, francuski zapovednik je naredio da se otpočne topovska paljba sa ostrva Sveti Đorđe na Perast. Francuski oficir Ante Slović nije imao izbora i po naređenju je ispalio prvu granatu. To je bilo dovoljno da Peraštani odluče da podignu belu zastavu, što je bio znak za prekid vatre. Srećan što je sukob kratko trajao i što se okončao bez posledica Ante je zaveslao prema Perastu i svojoj dragoj. Goreo je od želje da je vidi. Trčao je stepenicama koje su vodile iz luke ka gornjem gradu najbrže što je mogao. Prilazeći Katičinoj kući video je da nje nema pred vratima da mu potrči u zagrljaj. Kapci na prozorima bili su zatvoreni. Vladala je jeziva tišina. Strašna slutnja obuzela je mladićevo srce Ušao je u kuću. U postelji je nepomična ležala njegova Katica. Rekli su mu da je ubijena ispaljenom topovskom granatom.

Sledećeg dana pogrebna povorka krenula je iz Perasta po običaju, praveći krug kroz grad, dolazeći do obale. Sa obale se nastavljalo čamcima ka ostrvu mrtih- Svetom Đorđu. Morem su u prvom čamcu putovali krst i sveštenik, u drugom mrtvački sanduk. U ostalim čamcima bi se prevozila rodbina i svi ostali učesnici povorke. U jednom od čamaca tugovao je Ante, Katičin ubica. Rešio je da zauvek skine uniformu, ostane na ostrvu sa Katicom i postane večni čuvar njenog groba. Odlučio je da živi na malom ostrvu u porušenom samostanu Svetog Đorđa okružen grobovima, sve dok ga Bog ne pozove sebi. Postao je fra Frane, jedini živi stanovnik ostrva mrtvih.

Uskoro su na ostrvo došli Englezi. Iskrcavši se mornari su zapazili čudnog pustinjaka. Nisu ga dirali, već su čuli za njegovu sudbinu. Učtivo su mu se javljali i donosili mu hranu. Posle izvesnog vremena Englezi su odneli topove i municiju, koje su Francuzi ostavili na ostrvu. To im je trebalo za opsadu Kotora. Pustinjak je ostao sam. Među topovima bio je i onaj iz kojeg je Ante pucao. Dobro ga je poznavao. Na njemu je crnom bojom ucrtan veliki krst. Fra Frane je stario, ali njegova ljubav prema Katici bila je jednako jaka. Njegovo srce uvek je bilo sa njom. Vreme nije moglo da izleči rane. Na njenom grobu uvek je bilo cveća, a svake noći je gorela sveća bez obzira na godišnje doba ili vremenske prilike.

Svakog dana molio se za spas duše njegove Katice i ostalih Peraštana koji su počivali na ostrvu. Peraški pustinjak brinuo se o svim grobovima, uređivao je i održavao groblje i redovno palio sveće. Posebno se starao i o drveću. Zasadio je nove čemprese. Frane, međutim, nije mogao sam u pustinji da obezbedi sve što je bilo potrebno mrtvima. Jedina veza sa kopnom i drugim ljudima bila je mala barka- poklon Peraštana. Kao rođeni ostrvljanin bio je dobar veslač i odličan poznavalac ćudi mora. Tačno je znao kada može da se uputi čamcem ka Perastu ili obližnjim mestima. Zbog toga se u Perastu govorilo ''vozi kao fra Frane''. Čak i kada je vladalo najveće nevreme njegova trošna barka, izlepljena katranom, bez teškoća je uspevala da savlada jake morske struje.

Fra Frane je često obilazio grad tražeći pomoć za održavanje groblja. Peraštani su ga voleli i poštovali. Ponekad bi neko navratio na ostrvo i razgovarao sa nesrećnim pustinjakom, doneo mu hranu ili u jesen odeću za zimu. Ljudi su ga žalili. Svi su znali za njegovu i Katičinu ljubav. U početku su ga nagovarali da napusti ostrvo i nastavi normalan život, ali su vremenom odustali kad su shvatili da je ljubav jača. Peraštani su strahovali za pustinjakov život svaki put kada bi veslao protiv struja i vetrova. Posmatrali su sa svojih prozora čamac koji plovi ka ostrvu boreći se sa naizgled nesavladivom prirodom. Ono što ne bi mogli ni obučeni bokeljski pomorci uspevao je starac, sam. Pričalo se da bi u kritičnim trenucima dozivao imena ljudi koji počivaju na groblju. Tada bi mu duhovi onih koji su nekada bili vešti pomorci priskočili u pomoć i tako bi pustinjak stigao do svoga skrovišta.

Narednog dana, kada bi Peraštani došli na ostrvo da vide šta je bilo sa pustinjakom, čudili bi se otkud starcu toliko snage da preživi. Onda bi shvatili da mu pomaže sam Bog i duhovi peraških pomoraca sahranjenih na ostrvu. Jedne noći Peraštani su primetili da na Svetom Đorđu nije upaljena sveća. Bila je to prva noć od Katičine smrti da njen grob nije obasjavala svetlost. Ljudi su ujutru, po jakom jugu, stigli na ostrvo. Pokraj Katičinog groba našli su Fra Frana mrtvog. U starčevoj ruci nalazila se cedulja sa poslednjom željom. Pisalo je: ''Sahranite me ovdje, da i mrtav budem sa Katicom!''. Peraštani su mu ispunili želju. Od tada uz zid crkve stoji grob iznad kojeg se uzdižu dva čempresa, koji se naslanjaju jedan na drugi i u visini spajaju. Na njemu nema natpisa. Tu počivaju dvoje mladih koje je ljubav spojila, sudbina rastavila, a smrt zauvek sjedinila. Tu počivaju peraški Romeo i Julija.

Po motivima
Grgurević T., Tajne bokeljskog ostrva Sveti Đorđe...

	Author	Topic: Boka na starim fotografijama (Read 155180 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.