Vinovnici sloma Srbije

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Zahtjev Srbije za prisajedinjenje Austriji
<sub>Napisao Rade Grba, c. i kr.general pješadlje i pravi tajni savjetnik Njegovog Veličanstva cara i kralja.


Najuglednija austrijska politička i literarna revija 'Österreichische Rundschau' objavljuje u svojoj jučer izišloj februarskoj svesci slijedeći istorijskl napis. Vrlo je zanimljivo čitati ove reminiscence četiri godine poslije sarajevskog atentata, koji je trebao da bude temeljni kamen veliko srpskoj državi.</sub>

Može se nazvati ironijom svjetske povijesnice, što je upravo Kara Gjorgje, djed bivšeg kralja Petra, ponudio više puta Austriji prisajedinjenje Srbije. Jer Kara Gjorgje je uvidjao, gdje ima da traži svoju sreću srpski narod, dok je naprotiv njegov unuk Petar mislio, da na račun Austro-Ugarske sastavi veliko-srpsku državu. Za tu cijel nije bilo nikoje sredstvo suviše oštro, upotrijebljena su čak i ubijstva - u ostalom čini se, da je to porodično nasliedje porodice Karagjorgjevića.
Gjorgje Petrović, Crni Gjorgje, zvan Kara Gjorgje, rodio se 21. decembra 1762. (st. kal.) u selu Viševcima, kod Kragujevca, od oca ratara, koji se onamo doselio iz Podgorice u Crnoj Gori. U svojoj 15. godini ubio je iz puške kao pastir nekoga Turčina, koji je sabljom navalio na njega, jer mu je Kara Gjorgje ubio psa, koji je napao njegove svinje. Tri godine poslije umro je njegov otac Petar, a majka njegova Marica udala se po drugi put za nekog Petronija u Viševcima, koji se naskoro zatim preselio u Topolu i tamo sagradio kuću. Gjorgje se od to doba bavio samo lovom, a šuma bijaše njegovo najmilije boravište. U svojoj se 19. godini oženio sa siročetom Jelenom, koja ga obdari sa dva sina i četiri ćeri. Kratko vrijeme poslije svoga vjenčanja ubio je nekoga Turčina, koji udje u njegovu kuću, i poželi njegovu ženu. Početkom 1784. imenova ga Sali-aga u vlastitome spahiluku u Topoli svojim upravnikom, pa je od to doba mogao slobodno da nosi oružje. 1784. ubi iz puške Gjorgje trećega Turčina u Mramorcu, jer mu htede oteti ulovljenu srnu. U jeseni slijedeće godine ubi on tri Turčina, koji se navratiše u njegovu kuću, pa ga uvrijediše u sporječkanju. Iz bojazni, da će se ovo ubijstvo saznati, odluči on da bježi pa mu se priključi uz očuha i nekoliko njegovih prijatelja i susjeda, svega 36 osoba. Potajno ostaviše Topolu, i doprješe do Umke na Savi, gdje ih Gjorgje Ostojić preveze u Srijem. Još prije prijevoza ubi iz puške Gjorgje svog očuha, jer se htjede povratiti, a Gjorgje se poboja izdajstva.
Kada Gjorgje stiže u Srijem, ode u Krušedol, gdje smijesti svoju svojtu i ostale bjegunce. On sam bude postavljen za šumskog čuvara manastira krušedolskog.
Kad nadodje posljednji rat Austrije protiv Porte, ponadaše se mnogočemu Srbi južno od Save, skoro sa sigurnošću računahu na prisajedinjenje Austriji. Jedan se srpski dobrovoljni zbor sakupio 1788. u Srijemu, te naraste na 4500 momaka. I Kara Gjorgje stupi u taj zbor. Bez obzira na sjajne pobjede Laudonove morade Austrija zbog držanja Pruske od koje je prijetio rat svistovskim mirom 4. augusta 1791. god. povratiti Turcima osvojenu zemiju, osim maloga kraja uz Unu.
Sve su nade Srba, da će se osloboditi turskoga gospodarstva, propale; prisajedinjenje se Austriji ne ostvari. Amnestijom, koju je donio ugovor o miru, bude Srbima osigurano mirno uživanje imanja i svojih prava, a da ne će biti napastovani za svoje saučestvovanje u ratu protiv sultana. Dobrovoljni zborovi su bili raspušteni, a Kara Gjorgje vrati se sa svojom svojtom kao i većina bjegunaca u svoju domovinu. Kara Gjorgje naseli se u Topoli, i postade trgovac; poslije deset godina imao je 3000 ovaca, 300 svinja, 70 goveda i 16 konja.
Izgledalo je, kao da se pripravlja poboljšica položaja raje, jer bi proglašen carskl ferman, koji zabrani dolazak u Beograd i pašaluk svim janjičarima, od kojih mnogi imadjahu u Srbiji dobra i posjede. Oni pobjegoše u susjedne pokrajine, poglavito u Vidin, gdje nadjoše u Pašvan Oglu-a utočište. Kada Pašvan Oglu navali na okrug beogradski, tada Hadži Mustafa-paša nije dugo razmisljao i naoruža protiv njega raju (1796.). Neki od članova dobrovoljne čete popeše se do časti velikih knezova, a Kara Gjorgje bude imenovan bimbašom u Borunciji, s time bi spojen i nalog za 80 naoružanika. Zajednički sa pašom oprješe se Srbi navali Janjičara i Pašvan Oglu-a, jer to bijaše zajednička korist.
Na to je Muftija izjavio, kako je protiv zakona protjerati pravovjerne s njihove imovine za volju raje. Sada se više Hadži Mustafa nije mogao ustručavati, da pusti Janjičare u zemlju. Oni se vratiše i odabraše četvoricu najotmenijih izmedju sebe za dahije. Za malo zadobiše i prevlast u cijeloj pokrajini, te ne samo da ograničiše ugled pašin i državopravnih gradjanskih, vojničkih i sudbenih oblasti, nego se ne smede ništa dogoditi bez njihove privole, sve je zavisilo od njihove samovolje, a oni se gradiše  neograničenim gospodarima. Čak ni c. kr. vojnu krajinu ne poštediše, te pokušaše da osvoje otok Ciganliju pred Beogradom, a mnoge razbojničke družine upadahu preko granice, ubijahu i pijačkahu, te prouzrokovaše tešku službu graničarima na odbrani austrijskoga zemjišta.
Osobito samovoljno i surovo ponašahu se dahije prema nesrećnom hrišćanskom narodu, s kojim postupahu s takvom raspuštenošću, koja ne poznaje poštovanja prema časti, imanju ni životu, dok zaštite od državnopravne vlasti, Porte, nije bilo. I sam Mustafa- paša, koji bijaše snošljiv prema hrišćanima, bi ubijen 16. avgusta 1801.
Nastojanja Porte, da pomogne mučenim Srbima, pokazahu se besplodnima. U svojoj sve većoj nuždi obratiše se Srbi zapovjedniku vojne krajine, podmaršalu barunu Genejnu (Geneyne), da im pomogne, isto tako i mitropolitu u Karlovcima Stratimiroviću. Oba se u svome odgovoru pozvaše na političko prijateijstvo Austrije i Porte, koje Austriju spriječava, da ustale Srbe podupire.
Zlovolja za janjičarske vlade potpali ono nikad neugašeno nacijonalno čuvstvo, i rodi silnu želju za oslobodjenjem ispod osmanlijskoga gospodarstva. Tiranstvo dahija, osobito Sali-age Bika, brata dahije Kučuk-Alije, dade priliku Kara Gjorgju 24. jula 1803. prilikom neke crkvene slave u manastiru Voljevači kod Rudnika, da pripravi ustanak protiv Turaka.
Početkom 1804. ubiše dahije od objesti mnoge Srbe. Htješe smaknuti i Kara Gjorgja, ali on ubi Uzun Kavedžiju, koji ga je imao pogubiti, u vlastitoj kući, a onda ostavi kuću sa svojih 5 pastira 5. februara; 11. februara bijaše već 300 Srba sakupljeuo, a 13. februara poraste četa u Orašcu na 2000. Ovdje bude Kara Gjorgje 17. februara 1804. izabran vodjom ustanka i vladarom zemlje. Sva Srbija ustade i ustanak bi popraćen uspjehom.
Početkom maja 1804. zamoli Kara Gjorgje pri jednome sastanku sa c. kr. satnikom (kapetanom) Šajtinskim, da  stavi na najviše mjesto, da je želja cijelog srpskog naroda, da dodje pod vladu Prejasne kuće, jer ne može i neće više živjeti pod samovoljnom i nepravednom Portom. Beograd, Šabac i Smederevo sa svom pokrajinom pripravni su prema želji naroda caru ponuditi i isprositi jednog carskog princa kao namjesnika. Ne bi li bio car pripravan da zauzme zemlju, tada moraju Srbi, iako nerado, obratiti se na koju drugu silu, da hrišćanski narod oslobodi ispod turskoga jarma.
Na tu pojavu izjavi ministar grof Cobenzl 25. maja u svom izvještaju caru:
- Primanje jedne pokrajine, koja se sama predaje, pa bila i predaja ma kako opšta, svečana i svojevoljna, a njeno preduzeće ma kako korisno, ali usrijed mira, bila bi otvorena povrjeda javne vjernosti i povjerenja, gdje ta misao ni kod careve vjere ne može naći mjesta, nekmoli s pogledon na nepregledne posljedice, koje bi takvo samovoljno riješenje kod svih velikih sila neminovno izazvala.
Car je potvrdio savjet, i doda: - Samo hoću Ja, da se Srbijancima hrišćanima tako dugo ništa ne govori o dobrim namjerama Porte prema njima, dogod Porta doista ne pokaže, da se zato brine, da hrišćanski podanici iz Srbije, koji su se na Mene za zaštitu sa ponudom podanstva obratili, ne budu osveti Porte izloženi ili čak toga radi uz surovo postupanje s njima i kažnjeni. (C. i kr. kućni, dvorski i državni arhiv.)
Austrija nije na žalost mogla ispuniti želju Srba. Jer ni sastanak za uspostavljanje mira u kući zemunskoga zapovjednika, 10. maja, gdje su se Srbi sastali sa beogradskim pašom, nije doveo do povoljnog uspjeha i borba se u Srbiji nastavi.
Medjutim je sama Porta, kojoj se ne svidjaše gospodarstvo beogradskih dahija, naložila bosanskome veziru Bekir-paši, da kazni dahije i umiri Srbe. Kada se on pojavi pred Beogradom, pobjegoše dahije na utvrdjeno ostrvo Ada-Kaleh. Bekir-paša pri jednome sastanku sa Kara Gjorgjem u Belom Potoku (južno od Beograda) predade dahije Srbima na osvetu, davši odnosno uputstvo zapovjedniku u Oršavi, Rešed-paši. Tako je Milenko Stojković mogao napasti dahije u Ada Kalehu, postrijelja ih sve, a poodsjecane njihove glave ponese sobom u Beograd.
Krvavi kraj dahija nije doneo mira izmedju Srba i Porte. Naprotiv, borba se iznova raspiri, jer je ovaj uspjeh ohrabrio Srbe, a Porta je htjela da zadrži svoja prava na gospodarstvo. Srbi se nadahu pomoći od Rusije, gdje ih spremno i spretno nagovaraše srpski mitropolit Stratimirović. Glas iz Rusije dodje tek u januaru 1805. praznih ruku, jer ni Rusija ne htjede izaći iz svoje rezerve. (Nastaviće se.)

[JASON]

Još prije obnove borbe obratiše se srpske vodje 5. marta 1805. nadvojvodi Karlu, da objavi sultanu, da se pri naplati danka besavjesno postupa. Nekoliko dana docnije, 29. marta, izjaviše, da se ne podigoše protiv sultana, nego da se odbrane od razbojnika, da im ne odvode žene i djecu u ropstvo. 6. juna objavljuje Kara Gjorgje o opštem položaju barunu Genejnu (Geneyne) za nadvojvodu Karla, i kaže: - u tom svom položaju molimo i preporučujemo se carskoj i Vaše Preuzvišenosti milosti, jer se ne može izmaći mudroj presudi, kojoj smo mi potpuno prikloni, za koga se mi bijemo i našu krv prolijevamo, i mi se nadamo, da će to naposljetku carskome dvoru biti od koristi. Najposlije molimo za municiju sa najvećom hitnošću. Dalje molimo za jednog tobdžiju i po mogućnosti jedan stari top. Sve ćemo gotovim platiti. Uz Boga uzdamo se jedino u carski dvor… - Ratno dvorsko vijeće odbi tu molbu. (C. i kr. ratni arhiv. Rat tudjih vlasti.)
Srbi se ovim držanjem Austrije ne dadoše smesti, nego poslaše u februaru 1806. jednu deputaciju u Beč. Tadanji ministar spoljnih poslova grof Stadion nije držao za umjestno, da se djelom umiješa, ma da je i Porta zatražila u Austriji intervenciju da se urede smutnje.
- Umiješanje Austrije sasvim bi biio sposobno - reče grof Stadion u svojoj predstavci od 6. februara 1806. - da potkopa čast Previšnjeg dvora, kompromituje ugled same Porte, a kod Srba probudi namjesto povjerenja sumnju, namjesto nade očajnost.
Stadion bijaše za najstrožu neutralnost. Carsko je riješenje bilo sporazumno s tim mišijenjem, te izda i zapovijest, da se austrijskom internunciju u Carigradu dadu potrebna uputstva, kako da preduzme uspješno posredovanje izmedju Srba i Porte, pa odredi, da se ruskome caru pošalje ne samo srpska molba, nego mu se i na znanje dade, šta je sve Austrija na to odredila.
Osim toga odredi car, da se 28. februara 1806. nadje njegov dvorski tajnik Wallenburg na dogovoru sa srpskom deputacijom, kojoj tajnik savjetovaše, da se Srbi pritrpe, dok kod Porte za njih ne poradi Austrija, da se iznadju zgodni uslovi; te joj stavi na srce, da se Srbi izmire sa Portom. Srpski poslanici izrekoše povjerenje u carsko posredovanje, ali moliše, da im se kakogod djelom pomogne, a bar da se prime njihove porodice na carsku zemlju u slučaju potrebe.
7. marta pozva pismeno nadvojvoda Karlo Kara Gjorgja i zapovjednike turskih četa, da obustave neprijateljstva. Car pisa sultanu, baron Stürmer bude upućen, da ponudi prijateljsku pomoć Austrije za uspostavljanje mira. Tu je ponudu Porta prijatno primila, ali je na nju sa odbijanjem odgovorila. Na to je nadvojvoda Karlo uputio podmaršala Genejna (Geneyne), da dopusti većim gomilama Srba prelaziti preko granice, ako dodju nenaoružani u Austriju, ili ako polože na granici oružje, i ne nastane opravdana opasnost, da će zbog nestašice u hrani i stanovima pasti na teret države.
Kako u aprilu, tako obnovi Kara Gjorgje svoju molbu i u novembru 1806., da mu pošalju hrane, ali s obzirom na neutralnost, a još više zbog srpskih povrjeda granice otežana bi taka predusretljivost. Stadion je savjetovao, da se molba odbije (decembar 1806. i 6. januar 1807.), ali nadvojvoda Karlo predloži, da se grad i tvrdjava Beograd zauzme, da ne bi ta važna tačka, eventualno u rukama Rusa ili Srba postala oružanim mjestom, koje bi olakšalo preduzeća, koja bi daleko zahvatala i strujala protiv interesa Monarhije. Ali je car napomenuo, da - zauzeće Beograda, kojega uspjeh nije ni siguran, u taj čas nikako vremenu ne odgovara, jer je i Stadion u predstavci od 16. januara 1807. izjavio, da bi ovo preduzeće urodilo dugotrajnim i neprijatnim ratom.
Dok su se u Beču prepirali oko nazora, te je i sam Napoleon bio izazvan, da reče, šta o tome misli, Srbi su već na koncu decetnbra 1806. na grad Beograd jurišali i u januaru slijedeće godine bude im kapitulacijom predana 'donja tvrdjava'. A kada Srbi 7. februara 1807. osvojiše i Šabac, a turska se posada povukla u Bosnu, uvidio je Sulejman-paša potrebu, da se preda sudbini i ostavi gornju tvrdjavu beogradsku 8. marta. Tako su imali Srbi uprkos očajnog položaja dva dobra uspjeha, po kojima bijaše vrlo neugodno dirnuto vojničko i političko stanovište Austrije, što se još poveća pomoćničkom ulogom Rusije u Srbiji. 1500 Rusa sjediniše se 30. juna sa Srbima kod Negotina.
Sada je trebalo, da se opet zadobije utjecaj, koji je Austrija svojim dosadašnjim držanjem prema Srbiji izgubila, jer bojazan, da bi Rusija uspjela, da se ugnijezdi u Srbiji, bijaše odlučnija za buduće držanje Monarhije. Najprije bi na mjesto podmaršala Genejna (Geneyne) imenovan 14. juna 1807. podmaršal Anton barun Simbschen, čovjek, koji poznavaše odnose na granici kao i jezik zemlje, i bijaše zapovijedajući general u Petrovaradinu.
Što je nadvojvoda Karlo već u 1806. godini namjeravao zaposjednuće Beograda, izgleda da je naglašen u instrukciji za Simbschena od 18. februara 1808. pod: - za mir i sigurnost ovamošnjih provincija od neproračunjive vrijednosti. - O tome treba ispitati spremu srpskih kolovodja, i nabrojiti im imućstva, koje bi donijela Srbima predaja Beograda, jer ponestalo im je hrane, koju su trebali za svoju odbranu. Najveća brižijivost ukazuje se potrebna, da se ne promaši pravi čas za nastavak ili prekinuće pregovora.
5. aprila 1808. sastade se sa Kara Gjorgjem na kordunu Mrtva Straža, gdje Kara Gjorgje opširno opisa odnošaje u Srbiji, te zamoli, da se ostvare želje njegove, sinoda i cijeloga naroda, koji ne smjeraju doći samo pod zaštitu carevu, nego da ne samo Beograd već i cijela Srbija bude prisajedinjena Austriji. Ali on postavlja slijedeće uslove: nikada se ne smije kraljevina Srbija spojiti sa kraljevinom Ugarskom, nego bi morao kao sa vojnom krajinom, ili po njemačkome zakonu car njome vladati i vojničkim predstavnicima upravijati. Srbi mole za izdašnu pomoć u žitu i brašnu. Kara Gjorgje zaključi svoj govor riječima:
- Isposluj nam to od našega zakonitoga cara i oca, pa onda čini s nama i sa Srbijom, što hočeš i misliš, da možeš činiti sa vrsnim vojnicima, koji su svi do jednoga pripravni da podju s tobom na Carigrad.
Već 14. aprila dobi Simbschen uputstvo, da sa sigurnošću obeća potporu u žitu i brašnu, ali pod uslovom, da najprije Srbi dadu jednu prijemljivu i vidljivu zalogu svoje privrženosti, vjernostl i stalnosti, - što se odnosilo na Beograd. Tako je trebalo ponoviti i privoljenje da Srbija neće nikada biti sjedinjena sa Ugarskom, ni po ugarskim zakonima upravljana. U slučaju, da koja druga vlast posjedne Beograd, ima on bez pitanja u krajnjem slučaju grad zauzeti.
Kada Srbi ponovo otpočeše boj sa Turcima u proljeće 1809. godine, objavi to Kara Gjorgje austrijskom zapovjedajućem generalu 14. apriia, te ga još i zamoli za naklonost. Još je i obećao, da će granica od rata sa Francuzima 'biti od nas isto tako sigurna, kao da smo oba pod jednim žezlom', iako se vojska sasvim s nje pomakne.
Ali je ruski državni savetnik Rodofinikin, generalni konsul u Beogradu, otkrio tajnu pregovora izmedju Simbschena i srpskih vodja. Zato se moralo odustati od posjednuća Beograda pomoću Srba, te su pregovori bili prekinuti, a po uputu Rodofinikina upravi Kara Gorgje 18., a srpski senat 23. maja otkazno pismo Simbschenu. (Arhiv za austrijsku istoriju. 76. sveska.)
Sjajne prolećnje uspjehe Srba nenadano zaustavi početkom juna 1809. poraz vojske pod Milojem Petrovićem pred Nišom. Zato se Kara Gjorgje opet obrati početkom jula Simbschenu za naklonost i zaštitu Austrije, ali svakako u vrijeme, kada se sudba Monarhije mjerila na bojištu kod Wagrama. Odgovor Colloreda od 29. jula priključuje se najprlje okolišećem odgovoru Simbschenovu, i nastavlja: - Kad god se Srbi i njihov vodja Kara Gjorgje dosad na bilo koji način nalaziše u opasnosti i neprilici, bijaše njihova obična taktika, da se ovdašnjem dvoru obrate sa ponudama posredovanja i podloženja, koje ne samo da se ne ostvariše, nego bijahu još i zloupotrijebljene, da jednom pažnju ruskoga dvora, a drugiput Porte probudi, i tako pomuti ovdašnje odnose prema obojima. Takodje nije Austrijskoj kući nikako ravnodušno, stoji li Srbija pod otomanskim ili ruskim gospodarstvom, dok se proširenje posljednje sile duž naše granice, kao i umnoženje dodirnih tačaka s njome, ima smatrati u svakom pogledu kao u najvećem stupnju škodljiv dogadjaj za ovdašnje državne inerese. (Nastaviće se.)

[JASON]

28. augusta obnovi Kara Gjorgje svoju molbu za austrijsku zaštitu i snabdjevanje najpotrebnijim namirnicama. - Mi ne poznajemo osim Boga nikoga do Vašeg milostivog dvora, - veli Gjorgje, - i pozivamo i biramo ga za našega pomagača i spasioca. Ovo je naša stara želja, koja bi se već odavna ostvarila, da nas nije gospodin Rodofinikin odgovorio i ustrašio, da će nas austrijski dvor sigurno opet predati Turdma, ako bi se na nj oslonili.
Dva dana zatim dodje baron Simbschenu Stevan Jeftić, koji mu u ime Kara Gjorgjevo donese usmenu izjavu, da će Kara Gjorgje 'predati tvrdjave Beograd, Smederevo i Šabac u ruke carskoj vojsci, a ujedno predati i taoce kao zalogu za pravo i iskreno mišljenje, ako se narod može ponadati zaštiti i potpori municijom i hranom od Presvetle carske kuće'. - Tek četiri dana poslije stvorenog nemilog schönbrunskog mira donese car Franjo rešenje prema Simbschenovom izveštaju, da mu prijateljski odnosi prema Porti ne dadu, da u korist Srba delom stupi protiv nje, nu da je pripravan, da na lakoj osnovi dovede do zbliženja zavadjenih stranaka, te je intervencija u tome smislu već upućena.
Feldcajgmajstor baron Simbschen, koji je smatrao za svoju zadaću i stvar časti, da odnos izmedju Austrije i Srbije dovede do konačnog, stalnog osnova, odluči se, da se lično dogovori sa Kara Gjorgjem i senatom srpskim. Dogovor je doista bio 28. decembra 1809., a njegova posledica beše pismo Kara Gjorgja i senata. Glavni sadržaj beše u uslovima za izravnanje sa Portom:
1. Car je austrijski pokrovitelj Srbije;
2. Opšta amnestija za sve, što se je prekršilo za vreme rata;
3. Srbi će plaćati danak odnosno biti vazali Porte na taj način, da ne će biti vezani ni za koju drugu službu, nego samo na plaćanje danka u gotovome, koji se ima unapred ustanoviti;
4. Izmedju stalno naseljenih Srba i Turaka biće granicom prirodne tačke, označene bregovima i rekama, a priznaju se postaje, koje Srbi drže i stražare;
5. Ova se granica ni od koje strane ne prekoračava za drugo, nego samo i jedino u trgovačkome poslu.
6. U Beogradu boravi stalno jedan carski austrijski konzul;
7. Zakijučak o svakoj važnoj naredbi, koju će Porta izdati za srpski narod, biće po jednom srpskom poslaniku predat austrijskome Monarhu;
8. Zato ima da je u Beču jedan zastupnik srpskoga naroda, da prima dopise svojih zemljaka kao i carske odluke;
9. Danak se za Portu na istome putu predaje preko austrijskog poslanika sultanu;
10. Svaki pravoslavni hrišćanin, na koga će se medju Srbima naići, može i nadalje tamo ostati, a da se ne mora povratiti onamo, odakle je došao;
11. U srpskome rospstvu nalazeći se Turci izmeniće se za Srbe;
12. Mirovni pregovori biće u mjestu, koje ima da odredi car, gde neka sem poslanika Srba i Turaka, dodju i poslanici drugih država.
Početkom januara 1810. izreče doduše i Porta želju, da intervencijom Austrije vidi jednom na dobri način uredjene srpske odnošaje. Uporedjenje Portinih ponuda sa uslovima Srba, pokaza toliko protivnosti, da nije bilo očekivati ikakovo izravnanje. Ipak se odluče u Beču. da prikažu kako u Carigradu, tako i srpskitn vodjama potrebu izravnanja, - budući da ne pristoji Previšnjemu dvoru ni na koji način, da sebe otereti ulogom posrednika, niti da se inače direktnim učestvovanjem u celim pregovorima izloži ikakovom neugodnom posredovanju.
Nekoliko dana zatim osvane u Beču tajnik senata Jovan Savić-Jugović sa pismenom čestitkom od 16. marta, u kojoj je izražena radost zbog venčanja Napoleonovog sa Marijom Lujzom, a u kojoj se dalje veli: - 'da smo mi (Srbi) uvek želeli i želimo naći svoje blaženstvo pod slavnim žezlom Austrije. Tako isto predajemo i sada našu i sudbinu naše otadžbine, koju smo iskupili dragocenom našom krvi, u posveštene ruke Vašeg Veličanstva i Njegovog Veličanstva Napoleona Velikoga'. Istovremeno imao bi Jugović da stupi u  pregovore sa austrijskim kabinetom odnosno zaposednuća Beograda; u stvari nije on ništa postigao, i vrati se tek 7. maja opet u Petrovaradin.
U dugome čekanju na odluku iz Beča, a uznemireni zbog novih naoružavanja Portinih, poslaše Srbi sekretara Stevu Jeftića i predsednika u sinodu Dimitrijevića sa deputacijom u Petrovaradin, da ugovore kapitulaciju Beograda. Simbschen izjavi, da će njihovu ponudu dostaviti u Beč dvoru, ali da moraju zajemčiti bezuslovnu podložnost žezlu Austrije, te sa poslanstvom poslati caru svoju podaničku zakletvu jednodušnom poveljom. Ova je povelja zaista izradjena i predana još pre no što je Jugović otišao u Beč. Mesec dana posle toga posla Kara Gjorgje svoga sina Aleksandra i rodjaka po krvi, svoga sekretara Dimitrijevića u Petrovaradin, gde svečano pristadoše, da Simbschen posedne sa c. kr. vojskom tvrdjavu Beograd, koja je već otpre caru austrijskome formalno predana. Sem toga smatraju se Srbi prema predanoj jednodušnoj povelji c. k. podanicima. Oba izaslanika neka ostanu kao taoci u znak dobrih namjera. Simbschen izjavi, da takav postupak ne zavisi od njega, već se mora pričekati na povratak Jugovićev iz Beča, te otpusti oba srpska poslanika. (Svršiće se.)

[JASON]

Ali knez Metternich izjavi 29. aprila Simbschenu da bi, budući je predjašnje – 'pregovaranje u svom rezultatu dovelo do krajnjih neugodnih izlaganja neprijatnostima prema Rusiji i Porti, bilo sasvim neoprostivo, da se izvrgne mogućnosti ponovnog nesporazuma, koji je kroz vremenske odnose neizvesno sumnjiv'. Bečki je kabinet stoga, - kako to Beer izvodi u svom delu: 'Istočna politika Austrije' - odlučio čekati i pratiti dalji razvoj dogadjaja, a to tim više, što je cabinet dotičnu politiku Srba ocenio kao prevrtijivu, a potcenjivao rad i namere Rusije prema Srbiji. Austrija izgubi zato svaku naklonost Srba. Oni otkloniše i austrijskog konzula u Beogradu, isto tako i posednuće Srbije, jer se srpski narod sklonio pod zaštitu Rusije. Radi toga pade Simbschen 24. oktobra 1810., a nasledi ga feldcajgmajstor baron Hiller. (Arhiv za austrijsku povest. 77. svez. Proces feldcajgmajstora barona Josipa Simbschena 1810.-1818.)
Što se je odavna sa bojazni očekivalo, dogodi se. - 500 momaka ruske vojske posednuše Beograd 10. februara 1811., a dan zatim ponudi 11. II. Car Aleksandar caru Franji ne samo Srbiju, već i Moldavsku i Vlašku. Šabac i Smederevo dobiše isto tako rusku posadu. Usled merodavnog uticaja Rusa na civilnu upravu, uzdrmao se položaj Kara Gjorgja, koji se nato ožalošćen povuče u Topolu.
Mirom u Bukureštu (1812.) izmedju Rusije i Porte napusti u august 1812. ruska vojska Srbiju, a nekoliko nedelja zatim obratiše se Srbi ponovno na Beč sa ponudom, da će se podvrći Austriji, jer odlučiše, da se odupru osmanlijskome gospodstvu. Borba započe iznova, ali bez sreće po srpsko oružje. Početkom septembra 1813. pošalje Kara Gjorgje svoga sekretara Lazara Teodorovića zapovedajućem generalu u Slavoniji, generalu konjice baronu Berziniju od Siegenthala sa ponudom, da posedne srpske tvrdjave. Posle odbijanja ove ponude osvanu u Zemunu 11. septembra Jeftić s molbom, da sklone velikog vezira na obustavu preduzeća protiv Srbije, ako pak to ne bi odgovaralo, da se dozvoli Srbima sa ženama i decom, prtljagom i pokućanstvom preći na austrijsko zemljište, i tamo se naseliti. Odgovor je glasio, da u prvom redu zavisi od Srba, kako će se sporazumeti sa velikim vezirom, da učine kraj neredima. Srpske bi porodice u Austriji našle zaštitu.
Koncem septembra položaj Srba postane beznadan, pojedine se vodje dobrovoljno predadoše Turcima, a skoro 9000 Srba, većinom starci, deca i žene, potražiše okrilje na austrijskom zemljištu, gde ih prijatno primiše. Kara Gjorgje osvanu sa svojom svojtom 3. oktobra 1813. u Zemunu; s time je njegova uloga završena. Srpske vodje sa Kara Gjorgjem budu uhapšene, te smeštene najprije u manastir Feneku, posle u Golubincima, a 9. novembra u gornju tvrdjavu petrovaradinsku. Zatim je Kara Gjorgje zajedno sa ostalima interniran u Gracu, gde stiže 3. februara1814. - Tek u julu 1814. bude Kara Gjorgje sa ostalima interniranim Srbima na uticaj cara Aleksandra I. oslobodjen, te se je mogao odseliti u Rusiju. 8. novembra stigne on sa svojima vernima preko Temišvara i Sedmogradske u Hotin (Chotin), gde su živeii na carev račun. U letu 1817. vrati se Kara Gjorgje potajno u svoju domovinu, ali ga na nalog Miloša Obrenovića, u sporazumu sa Turcima, u nekoj daščari kod sela Radovanja, na spavanju ubi sekirom Nikola Nenadović. Glava njegova bude poslana u Carigrad, dok je njegovo telo sahranjeno u topolskoj crkvi, koju je sam sagradio. Miloš Obrenović bude od narodne skupštine proglašen knezom Srbije.
Srbija bijaše izgubljena za Austriju, dok je njezinu važnost za Monarhiju Napoleon I. u nekom razgovoru sa grofom Meternichom leta 1810 najbolje ocenio, kad je rekao: 'Srbja mora prpasti jednog dana vama. Ako ćete hteti posesti Beograd, ne ću se tome protviti. Neka Porta načini mir sa Srbima i dade im domaćega kneza, koji će biti pod vašim protektoratom. Ja se tome ne ću usprotiviti, ali gospodara pod protektoratom Rusije, ili učvršćenje Rusa na desnoj obali Dunava ne mogu dopustiti; i stopa zemlje na desnoj obali Dunava u rukama Rusa bile bi već izvršeno razorenje turske države.'
Konačno neka se navede i jedna spomenica Radetzkoga, koja je ujedno i kritika držanja Austrije prema Srbiji. Ona glasi: 'Izvan svake je sumnje, da je u Srbiji jedna stranka, ma i ….. iz početka tražila zaštitu od Austrije.' Vrata su Beograda bila otvorena, austrijska je vojska bila očekivana, i u tome nije ni najmanje bilo nečega sumnjivog. Prirodno je, što je mudrji deo Srba tražio ujedinjenje sa Austrijom - tek sa pridržanjem slobodne konstitucije - pošto su oni naseljeni u onoj važnoj dolini i već su od prirode u svemu upćeni na Austriju. Posednuće je Beograda bilo tada izdano. Kara Gjorgje bi od nekog dela vlastite stranke oslavljen, od Austrije bez pomoći, morao se je protv svoje volje baciti u ruske ruke, i tako dopustiti dugotrajne pripreme ruske partije, ako se ne htede izvrći osobnim opasnostima. Gubitak Srbije ili njezina zavisnost od Rusije osetiće se živo tek onda kada će to biti neopozivo - taj mu se gubitak u političkom i vojničkom pogledu za Austriju čini znamenitijim i sudbonosnijim, nego li gubitak Holandije.
Treba li uopšte navesti za potrebno prisajedinjenje Srbije Austriji klasičnije svedoke, bolje 'stručnjake' od Napoleona I., nadvojvode Karla i podmaršiia grofa Radetzkoga?

Sa nastupom Miioša Obrenovća ohladniše dobri i prisni odnosi Austrije prema Srbiji, jer je ona stajala formalno pod ruskim protektoratom, a Austrija ostade verna svojoj konzervativnoj politici. Toj je politici odgovaralo, kad je posle svrgnuća Miloševa, sin Kara Gjorgja Aleksandar bio izabran 1842. knezom Srbije. Kada posle pozivahu staroga Miloša nazad, u Beču behu pripravni, da se zauzmu u korist kneza Aleksandra. Tek sa grofom Benstom pokrenu se sva politika Austrije prema Srbiji, stara je dobrohotnost kod svake zgode izbila na javu. Zauzimanjem Austrije isprazni Turska dunavske tvrdjave, zemlja bi podignuta do kraljevstva, a u nesretnom ratu protiv Bugarske 1885. spase austrijski ugled i moć, Srbiju od propasti.
Beogradske Novine, 33/1918.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

^{Friеdrich vitez od Lame:}
K borbi Italije protiv srpstva.


Ratni ciljevi, zbog kojih sudjeluje Italija u ratu na strani sporazumnih sila izdavši svoje saveznike, sastojali su se u tome, da prisajedini one austrijske zemlje, u kojima žive Talijani, kao i u aspiraciji takozvanih prirodnih granica. Ovo se barem može izvesti iz mnogobrojnih svečanih i zvaničnih izjava, kojima su se trudili da zastru svoju moralnu slabost. Nikakve imperijalističke, nikakve osvajačke niti podjarmljivačke žudnje nad stranim narodima, nikakvo prisvajanje ne-talijanskih oblasti nije uzrok, što Italija tjetra svoje sinove u smrt: tako se ponovno objavljivalo. Htjelo se sudjelovati pri oslobodjavanju malih naroda od 'tudjinske vladavine' i 'Balkan balkanskim narodima' ima da bude načelo, po kome se upravlja spoljna politika Italije u pogledu bliskog istoka. Italija je pristupila sporazumnim silama i postala 'saveznica' Srbije. Ali kako je odgovorila svojoj savezničkoj dužnosti prema srpskom savezniku? Kad je nepogoda prodrla preko Dunava, nije se ona ni maknula. A kad su ostatci srpske vojske iščekivali na albanskoj obali talijansku flotu, nije se ova nigdje dala vidjeti. Srpski mrtvački sprovod morao se otegnuti do Drača i Valone, jer što više srpskih ljudi zaraza pokosi, utoliko se manje morala Italija bojati od buduće srpske sile. Tek kad je i Valona bila u opasnosti od zaraza, požuriše se u Rimu, da što je moguće brže otisnu ono, što je još bilo u životu. Sam Sonnino nije se stidio beskrajnog pritvorstva, da u sjednici talijanske komore od 16. apriia 1916. pred cijelim svijetom naglasi ovo velikodušno djelo talijanske savezničke pomoći i hrišćanske ljubavi k bližnjem i da za Italiju reklamira zahvalnost svijeta. Onda je Italija bila dovoljno nesebična, da ove žive lješine - kako su talijanski korespondenti okrštavali ruševine srpske vojske - prevezu u Afriku, na Korziku i t. d. (ali za Boga ne u najbližu Italiju!). Ta o tome se radilo, da se muško stanovništvo nesretne zemlje ponovo digne, da bi se na medjutim zaključenom maćedonskom frontu ponovo potjeralo u vatru, da bi se sasvim istrošilo. Italija nije nikada bila oduševljena za solunsko preduzeće, te je trebalo tek krajnjeg pritiska Engleske i Francuske, da se iskamči jedna talijanska divizija. Istom onda, kad je sudbina Srbije bila zapečaćena, kad se više ništa nije moglo spasti, pojavila se velikodušna Italija na poprištu. Ali ona mišljaše, da još nije dovoljno uklela srpsku opasnost. Njen cilj je bio, da potpuno zavlada u Jadranskom moru, i to je dalo povoda, da i ovdje napravi smetnju strašnom budućem susjedu. Tako je došlo do one komedije sa izjavom albanske nezavisnosti u Argyrokastru. Ovaj korak imao je spriječiti takodje sporazumne prijatelje Srbije, da se za nju zauzmu, ako bi joj palo na pamet, da traži preko Albanije izlaz na more. Otuda je izostao i svaki sporazum unaprijed sa vladama u Parisu i Londonu, zbog čega je za neko vrijeme cijeli sklop sporazuma bio uzdrman. Nije to bio jedini uzrok napetosti izmedju Krfa i Rima. Jedan list, koji je od vajkada najglasnije pozivao Italiju na borbu do krajnosti - milanski 'Secolo' - digao je 1. februara nešto jače veo, koji je dotle zastirao ove okolnosti. List priznaje, da je sasvim tačno objavljivanje londonskog ugovora, kako ga je izvršila 'Pravda' 28. novembra. Samo je u Italiji preštampavanje najoštrije zabranjeno, samo da narod ne bi doznao, da ga vlada zloupotrebljava i kasapi za sasvim druge ciljeve. To je baš jedan veliko-talijanski list, koji je o plemenitom talijanskom savezniku i 'zaštitnim silama' Srbije štampao ovakve rečenice: 'Srbija je ostala isključena od pregovora o budućem političkom značenju Jadranskog mora. Srbija je morala bez pogovora primiti ono, o čemu se njena 'zaštitna sila' Rusija sporazumjela sa Italijom. Odatle potiče ona hladnoća u odnosima'. Tako je Italija uklela opasnost veliko-srpske države, za kojom su težili njeni saveznički drugovi, Pašić i kompanija. Velika je bila opasnost od toga, što je na istočnoj obali Jadrana slovenski elemnenat svojom većom životnom snagom skoro bez izuzetka isisavao talijanski elemenat. Ovo je Italiju natjeralo na očajničku politiku, da postane prema današnjem savezniku isto takav izdajica, kakav je bila prema onoj dvojici jučer. Danas, kad je vojnički potučena, bila bi joj slovenska pomoć dobro došla. Organizuje se češko-slovačka 'legija', pregovara se sa jednim Trumbićem i laska se svima separatističkim težnjama slovenskog iredentizma, ali samo zato, da bi se na toj vatrici mogao skuvati - vlastiti ručak. 'Bez ove pomoći ne može se više pobijediti moć Habsburške monarhije', priznaje isti list. 'Sad je vjerovatno prekasno, da se naknadi ono, što se propustllo, … pošto se tri godine čekalo, da se učini pokušaj, za koji bi trebalo svega onoga prvoga oduševijenja, da bi se uspjelo', zahtjeva dalje spomenuti list, 'ili njegova sadržina potvrdjuje, da se Italija tuče samo za odbranu svoje ugrožene narodnosti, bez svakog plana za osvajanje ili prevlast, ili se ugovor mora revidirati'. Kao da bi se Italija ikada nečega dobrovoljno odrekla, i kao da bi bilo izgleda, da će sada, kad je potučena te nema više ništa da kaže, moći uzeti silom ono, šta joj zajamčuje ugovor - naravno tek u slučaju potpune pobjede sporazumnih sila! Italija je radosna zbog toga ugovora i više je nego naivno, ako se očekuje njegova revizija.
Beogradske Novine, 47/1918. 

[JASON]

Pismа iz Ženeve.


I.
Znam da će našu braću i sestre, koji ostadoše na svome ognjištu, interesovati šta se ovamo radi, govori, misli i oseća, kao što i nas ovamo interesuju vaše prilike. Znamo svi, kako je teško izgubiti svoju otadžbinu, ali vi tamo ni izdaleka ne možete osetiti onaj bol i onu čežnju za otadžbinom, koju mi ovamo osećamo. Treba biti izgnanik, potucati se po belom svetu i izgubiti nadu na skori povratak, pa da se oseti sva ona veličina bola za zemljom u kojoj smo sunca ugledali, gde smo mladost proveli, gde su grobovi naših predaka i tolike nade za budućnost našeg potomstva!... Svi znate da je Švajcarska lepa zemlja, u nju se sležu stranci iz cela sveta da se nagledaju i nauživaju njenih prirodnih lepota, ali ona za nas Srbe, koji izgubismo svoju otadžbinu nema ni malo draži. Ni sunce ovamo ne sija onako kao a našoj lepoj Srbiji, ni dah gorskih povetaraca nije onako mio kao kod nas. I kad se momentano zaboravimo, pa se stanemo diviti kome predelu švajcarskom, na mah nas probudi strahovita java stvarnosti - setimo se svoje otadžbine, sve nam u njoj dolazi lepše i milije i obuzme nas neizmerna tuga.
Teško je nama izgnanicima, teško i preteško!
Što smo duže u izgnanstvu sve se više odajemo razmišljanju, sve više mislimo o ovome što nas snadje, pa svi postadosmo u neku ruku filozofi – misiioci, te dan i noć pretresamo naše stanje, našu politiku, našu prošlost. Podelili smo se po grupama, i svaka grupa pretresa iste teme, ima iste razgovore, iste prepirke, i sve se slažu u tome, da nam je stanje užasno.
U mojoj grupi, ima nas šestorica, sve smo ljudi sa srednjim i višim obrazovanjem i sem jednog trgovca sve državni činovnici na raspoloženju. U početku smo se strašno medju sobom prepirali, ali smo u toku vremena naše poglede postepeno saobrazili. I na kraju krajeva došli do istih zaključaka.
O tome hoću baš i da pišem i da iznesem ceo razvoj naših diskusija, ne bi li se videlo, šta ovamo mislimo i govorimo, čemu se nadamo, šat ako i za drugog koga bude kakve pouke iz toga.
Medju nama ima privrženika sviju stranaka u Srbiji, ali smo u toku vremena postali jedna stranka, a koliko znamo taj je proces izvršen i kod većine ovamošnjih Srba, sem malog broja preteranih vladinih privrženika, koje neki naročiti interes ili neka neobjašnjiva zaslepljenost drži i dalje u hipnosi koja je došla glave slobodnoj srpskoj kraljevini.
Prva i najglavnija tema o kojoj smo dugo raspravljali, i koja nas je dugo delila u dva jako protivnička tabora, bilo je pitanje zar je sve ovo moralo biti? Većina je u početku zastupala mišljenje tako je moralo biti, mišljenje, koje vladini privrženici dan danji bez ikakve logike neprestano ponavljaju. Sad svi razumemo što vladini ljudi kao kebu iza pojasa vade frazu 'tako je moralo biti', jer njome se opravdava cela politika radikalne stranke, opravdava se rat, opravdava se propast Srbije, za koju niko ne treba da ponese odgovornost, jer - tako je moralo biti.
Koliko cinizma, koliko bezočnosti, koliko drskosti kod ljudi, koji ovo četiri reči upotrebljavaju da opravdajti nesrećnu politiku srpskih upravljača, a koliko neznanja, koliko gluposti i podlosti kod onih, koji u to nekoliko reči veruju.
Još prvih dama po našem dolasku u Ženevu pre dve godine u jednom ovećem društvu, posle silnog vajkanja, neko nas htede utešiti rečenicom 'tako je moralo biti'. I gotovo celo društvo beše voljno da prihvati tako objašnjenje, dok ustade J. R., činovnik jednog ministarstva i odlučnim glasom reče: Nije tako moralo biti! Žao mi je što ne mogu ponoviti od reči do reči šta je sve taj moj prijatelj odlučnim rečima, živim tonom izgovorio i mnogobrojnim primerima iz naše skore prošlosti potkrepio, ali se celo društvo kao preobraženo okrenu na njegovu stranu, sem jednog otrovanog radrkala D. J. i jednog glupog novinara P. T. koji samo protestovahu, a ne behu u stanju da razlozima obore govor moga prijatelja.
U kratko ću reći, šta je moj prijatelj J. R. u tom govoru kazao (a on je posle toga držao mnogobrojne takve govore. dok naposletku nije oteran u Toulon):
Fakt je da je srpski narod vekovima živeo u miru sa susednom monarhijom. Fakt je da je Srbija u nedavnoj prošlosti imala vojnički savez sa susednom monarhijom. Fakt je, da je ta monarhija u ugovoru o tom savezu dopuštala Srbiji širenje na jug dolinom Vardara. Fakt je da je susedna monarhija imala starog i miroljubivog vladara, kome je samo jedno lebdelo pred očima, da održi mir i da očuva svoju državu. Fakt je da se Austro-Ugarska povukla iz Sandžaka i time manifestovala da neće osvojenja na Balkanu. Fakt je, da je Franc Josip bio voljan da primi posetu kralja Petra i da živi s njime u miru i u prijateljstvu. S druge strane opet fakt je, da je Srbija posle pogibije poslednjeg Obrenovića zauzela agresivno (napadačko) držanje prema susednoj Monarhiji. Fakt je, da je kralj Petar odmah po dolasku na presto izvikan za budućeg jugoslovenskog kralja. Fakt je da su srpske radikalne vlade organizovale propagandu po jugoslovenskim krajevima monarhije. Fakt je, da je srpska vlada i tolerirala i pomagala udruženja koja su radila protivu susedne carevine i u Beogradu stvorila centar za takav rad. Fakt je, da se u Beogradu smatrala Austrija kao potpuno trula država. Fakt je da je Srbija tesno bila vezana za Rusiju, i da je srpskom spoljnom politikom upravljao ruski poslanik u Beogradu. Fakt je, da je vlada po migu iz Rusije sprečila posetu kralja Petra caru Franji Josipu. Fakt je, da je Engleska htela da politički opkoli i usami Nemačku, i kao posledica toga došla je obnova odnosa sa Srbijom, Srbijom kraljoubica, koje je Engleska baš prva, pre toga, anatemisala i bojkotovala. Fakt je da je balkanski savez pod zaštitom Rusije bio stvoren da se prvobitno upotrebi protiv Austro-Ugarske. Fakt je, da se i u Rusiji i u Srbiji govorilo o ratu s Austro-Ugarskom kao neizbežnom dogadjaju. Fakt je, da se Rusija, a po njenom zahtevu i Srbija, spremahu za taj rat, na osnovu toga što su držale da će se Austro-Ugarska slomiti za nekoliko mjeseci.
Kad su sve to nepobitna fakta, i kad se jedna drugome stave na suprot, znači: 1. da Srbija nije bila pod ruskim uticajem, 2. da nije verovaia u slabost Austrije a u moć Rusije i sporazumnih siia, a s obzirom na 3. da je Austrija miroljubiva država koja neće i kojoj ne trebaju osvajanja, nebi ni došlo do sukoba ni do rata, i onda je krajnje nevaljalstvo tvrditi da je rat Srbiji nametnut i da je sve to moralo biti...
Da, da, sad svi mi preturamo u mislima po našoj nedavnoj prošlosti i sećamo se, sa koliko se detinjske lakomislenosti prestavijao naš odnos prema susednoj monarhiji. Uzmimo sve naše listove od reda, sem malih, časnih izuzetaka, pa da se čovek zgrane šta se sve u njima lupalo, počevši od 'Politike', koja je kod vlade i dinastije bila u velikoj miiosti, pa do onih poslednjih ćalova braće Savića. Srpski novinari! Grešne su vaše duše, jer ste i vi doprineli propasti naše milе i lepe otadžbinе.     St. V. J.
Beogradske Novine, 47/1918. 

[JASON]

Pisma iz Ženeve.


II.
U prošlom pismu sam vam govorio o jednoj temi, koja je vrlo važna da se prečisti, ma šta o njoj govorili ljudi politički lično zainteresovani. Kad sam moje pismo pročitao jednom prijatelju on mi je rekao:
- Kod našeg sveta ima mnogo još od turskog fatalizma, vere u k'smet, sudbinu, ali zdravoga razuma čovek, koji zna šta se kod nas po novinama pisalo, šta se govorilo, i šta je režim radio, ne može nikad biti tako glup i reći 'tako je moralo biti', kad nije moralo biti, i kad nije trebalo biti. Bilo je ljudi koji su kod nas to uvidjali, pisali su protivu te politike i predočavali narodu kuda ta politika vodi - u sigurnu propast. Uzmimo samo lep primer, da Živojin Perić stvara naročitu stranku i da perom i rečju dokazuje da radikalska politika nevalja, ne nevalja, nego je pogibona za zemlju. Pa ne samo ta stranka. U 'Srpskoj Zastavi' je pisao Momčilo Janković 1913. g. u istom pravcu. Pa ovako su mislili mnogi rodoljubi i van stranaka. Ali baš što je vlada sve te glasove pravog rodoljublja i političke daljnovide uvidjavnosti ugušivala, i na jedan članak te vrste puštila dvadeset članaka u deset listova da uguši taj glas - to je dokaz, da je ona namerno i pod tudjim uticajem vodila ovu politiku, koja je dovela do sukoba sa susednom carevinom i do propasti Srbije.
Da je režim u Srbiji vodio obazrivu politiku, politiku čisto srpskih interesa, a ne vazalski bio vezan za Rusiju, on ne bi imao razloga da ugušuje stvaranje jedne austrofilske stranke u Srbiji; ako je ne bi naročito želeo, ne bi je po svaku cenu ometao. Ne, ne... Oni, naši vlastodršci, hteli su svoju fatalnu politiku da izvedu po svaku cenu, pa nisu dopuštali da se ni jedan glas protiv nje podigne, ni da se jedna grupa protivu nje organizuje. Zašto to? Zato, što su se ipak bojali zdrave svesti srpskog naroda, pa su se svima silama trudili; da preko novina, preko agitacije i zborova, preko svojih ljudi tu svest pomute. Jer da je srpski narod tako dušmanski bio protiv Austrije, a tako slepo odan Rusiji, kao što radikali tvrde, onda oni ne bi imali potrebe da ugušuju takav jedan pokret, već bi ga mirno pustili da se razvija, kad bi istinski bili uvereni da neće naći odziva u narodu!...
Tako moj prijatelj, i ja mu dajem za pravo, kao što mu je dao za pravo i nehotice M. S. M. umereni radikal, kad je rekao:
- Vlada je morala tako raditi, jer za uspešno izvodjenje politike potrebno je jedinstvo, a da je vlada bila tolerantna prema austrofilskim težnjama, toga jedinstva ne bi bilo, i pitanje je, da li bi ona svoju politiku mogla izvesti.
Na to je dobacio naš jedan prijatelj, uvek raspoloženi S. M.:
- Mi se Srbi od Kosova do danas tužismo na neslogu. Te nesloga nam smetaše tada, te onda, pa čak i u grb metnusmo 'Samo sloga Srbina spasava', ko sanćim, kad svi budemo složni poćiće nam na bolje. Sad se, eto, svi Srbi složismo protiv Austrije, svi se složno izjasnismo za Trojni Sporazum, i baš kad se svi složismo - propadosmo gore nego na Kosovu ...
Naš nacionalni problem bio je pogrešno postavljen, upravijači Srbije nisu bili dorasli svome zadatku, jer nisu videli, ili nisu smeli videti, očigledna fakta, koja su nas upućivala da vodimo drukčiju, mudru i obazrivu politiku.
S kako se malo pameti i znanja kod nas upravljalo da navedem ovaj primer. Imali smo prilike razgovarati s jednim bivšim ministrom, inače profesorom. Taj čovek nije imao najobičnija znanja iz politike, koje ima jedan iole otresitiji gradjanin švajcarski. O odnosu izmedju Nemačke i Engleske nije imao ni pojma, o najosnovnijim demokratskim principima tako naopačke pojmove, ma da i sam on pripada jednoj partiji, koja sebe naziva demokratskom. Čudio se pojedinim švajcarskim ustanovama više, nego kakav naš seoski predsednik opštine. Neću iznositi ni njegovo ime ni navoditi primere njegovog lupetanja, jer me kao Srbina sramota, samo dodajem da nije on jedini medju našim političarima takav.
Kad je nastala ruska revolucija ovde kod nas prava vavilonska kula. Svi su joj prvo simpatisali, osudjivajući Cara Nikolu što je hteo zaseban mir. Jedna potrkuša režimska beše izmislila čitavu legendu, kako je bajagi princeza Jelena, kći kralja Petra, organizovala i izazvala Revoluciju u Rusiji, ko bajagi ogorčena, što Rusija hoće zaseban mir. Do duše, ovoj burgiji nije niko poverovao sem jednoga uče iz valjevskog okruga, inače bi daleko doterali sa našom 'srpskom bistrinom'.
Baš povodom ove gluposti poveo se beše razgovor izmedju nas nekolicine na Rusovljevom ostrvu, kuda često idemo u šetnju.
- Bolan brajko, reći će S. R., eto taj naš kralj Petar. Došao krvavim načinom na presto, uvalio zemlju u jedan strašan i sudbonosan rat i doživeo propast zemlje! Svesan je toga, da je njegov ded, Karadjordje pored sve svoje veličine imao jednu mrlju, što je napustio zemju u najtežem času, a on koji se sa dedom svojim ni malo ne može meriti mirno gleda da mu zemlja propada, a on star, koji se naživeo i navladao, beži i spasava svoj život. On je trebao ostati da na Kosovu pogine kao Lazar, pa bi bar smrću svojom pokajao sve grehove, i možda bi narod, ako ne njemu, a ono deci njegovoj, oprostio grehove njegove. Ovako je i sebe obrukao i dao dokaza o nesposobnosti svoje dinastije, koja u teškim trenucima po zemlju napusti narod i državu da sebe spase…
Svi zaćutasmo i duboko nas potrese istinitost ovoga što reče naš prijatelj.
Zaista, tragična smrt na bojnom polju jednog kralja učinila bi da ostavi silan utisak na njegov narod. Zaboravila bi se docnije njegova mala vladalačka sposobnost, način krvav, pomoću koga je došao na presto, slabost njegovih predaka… sve bi to docniji naraštaji zaboravili, ali bi ostao jedan redak i dirljiv primer, da gine,vladalac, i svojom smrću otkupljuje grehove prema svojoj državi i svome narodu. Ali i za smrt na bojnom polju treba imati duševne veličine!...

Dragi čitaoci, iz ova dva pisma videli ste o čemu mi ovamo razgovaramo, kakve teme pretresamo. Ovakih tema ima mnogo, i uvek se javljaju sve nove i nove, i biću slobodan da u daljim pismima o svemu tom pišem u nadi da će i vas tamo interesovati, jer to su stvari koje se tiču Srba, sviju i svuda.   St. V. J.
Beogradske Novine, 48/1918. 

[JASON]

Pisma iz Ženeve.


III.
U ovom pismu moram vam pisati o partisanstvu koje ovamo vlada. Vi tamo ne možete ni iz bliza pomisliti, kako se tera partisanstvo, kao da smo još u svojoj zemlji pa nam ide sve potaman.
Rekao sam da su se mnogi osvestili i ne brane više vladinu politiku, ali to baš vladu i goni da bude što nemilosrdnija protiv sviju koji nisu s njom. Jedan njihov agitator javno je u kafani rekao: 'ko nije s nama taj je protiv nas'. Atmosfera je ovde zbog toga veoma zagušljiva.
Vlada više nema razloga kojima bi pridobijala ili održavala pristalice, a njeni dosadanji neuspjesi otvorili su oči i dali smelosti njenim protivnicima, samostalcima, liberalima i naprednjacima da budu javno protiv nje, i ako su do skora bili s njom i vodili zajednički dosadanju politiku.
Kad se ne može milom, ono će se silom. Taj princip rukovodi vladu.
Zato je preduzela najoštrije mere prema svojim protivnicima. Rekrutne komisije svaki čas pozivaju pojedince, makar oni do sad deset puta bili oslobodjeni vojne službe, da prestanu u Toulon na pregled.
Manji trgovci i zanatlije su u očajanju, jer nemaju od čega da žive. Neki su od njih još jesenas pokušavali u Solunu da organizuju posao i obezbede svoj opstanak ali je to vlada omela. Ljudl slobodnih profesija, naročito advokati muku muče, samo ako nisu s vladom. Ako su vladini ljudi, oni dobivaju za komesare narodne banke, članove trgovačkih izaslanstva u Londonu ili Americi i razne druge dobro plaćene položaje. Ostali imaju da crkavaju. U 'Crvenom Krstu' zaseli opet vladini ljudi i kome oni udele taj dobija, a može neko imati prava ništa mu ne pomaže. Jedan vladin čovek (neću mu pominjati ime) dok je bio u Srbiji, i kad je trebao iz svoga džepa da pomaže svoju rodjenu majku nije joj ni pare davao, a sad, kad se iz tudje kese plaća, šalje svojoj majci, udovi obućara, svakog meseca 4 do 5 stotina kruna. Jeste ovo lepa sinovlja pažnja, samo nije pravo, da druge majke, koje imaju sinove borce i koji su bili njihovi hranitelji i u miru, ni godišuje ne dobivaju po 4-5 stotina kruna.
Kako se ovde radi strašno je gledati, i blago vama, koji niste ovde da ovo naše staro zlo, partisanstvo, gledate očima, naročito sada kada najmanje ima mesta partisanstvu.
Mi ovamo, koji drukčije mislimo, čudimo se i bojimo, kako ćemo se smeti vratiti svojim domovima.
Pošteniji radikali priznavali su u četiri oka, da oni sa strahom i zebnjom očekuju povratak u Srbiju. Baš u jednom takvom razgovoru primetio je R. A.:
- Čudno mi je, da se vi toga časa bojite, kad neprestano tvrdite, da ćemo biti pobedioci i da Srbija mora biti velika, pored sve dosadanje propasti.
Na to će M. Dj. K., jedan umeren radikal, koji je u poslednje doba povučen od politike i nikad nije bio politički šićardžija odgovoriti:
- Može Srbija biti pet put veća nego što je bila, ali mi, koji smo vodili ovu politiku i koji smo izložili narod nečuvenoj pogibiji i šteti, moralnim i materijalnim mukama, mi ćemo zlo proći, pa da mu damo tri Dušanova Carstva. Nema naroda na svetu, koji će svojim upravljačima oprostiti strašne pogreške i neuspehe, a najmanje će to učiniti srpski narod. I da nije bio lagan, on to ne bi oprostio, a kamo li, što ga lagasmo da će se rat svršiti brzo i uspešno, da Srbija dobija pomoć saveznika i da neće propasti, da je to samo jedno momenteno povlačenje i da će u brzo biti sve dobro. Koliko nevinih života nosismo na svojoj savesti! Da učinim jedno uporedjenje iz naše skore prošlosti. Slivnica je bila mali neuspeh prema sadanjem slomu, kao kad se čovek malo poseče po prstu, nije bio u pitanju opstanak Srbije, jer nije ni peti deo vojske bio mobilisan, žrtava je bilo neznatno malo, ali je bio uvredjen narodni ponos, i tu u tom malom (prema ovo sada strašnom i ogromnom) neuspehu leži propast tadanjeg režima, napredne stranke, a slobodno se može reći i dinastije Obrenovića. Ova sadanja srpska propast je veća od kosovske, ceo je srpski narod osetio strahote, i to najgore, ovog velikog rata, silan je narod izginuo i umro, i to se ne može nikad zaboraviti onima, koji su bili na čelu države, pa čak da izidju i sa uspehom. Nedaj Bože neuspeha, na to nesmem kao Srbin da mislm, ni naši potomci neće smeti izići pred narod!
Zaista u ovome govoru M. Dj. K. ima toliko tačnosti, a od jednog radikala i iskrenosti, da nam je sada jasno, što vlada hoće sve nas da privede u svoj logor. Ona hoće da budemo svi solidarni, pa da svi ponesemo i moralnu i materijalnu odgovornost pred narodom, naročito pred vama što ste ostali na svome ognjištu, da niko nesme da se vedra čela vrati svojoj kući.
Kako nam sad gudi Wilson, boga mi i mi, koji ne odobravamo sad vladin rad, sa strahom očekujemo povratak, jer smo mnogi nesvesno ili iz nemoći ako ne pomagali, a ono nismo sprečavali, ovu i ovaku politiku koja je do ovoga zla dovela.
Vlada zato i pušta glasove o nekoj koalicionoj vladi pod predsedništvom Vesnićevim, ne bi li vas tamo zalagala, da mislite e smo svi voljni pomagati dosadanju politiku i snositi za nju odgovornost. Ovde se čulo, kako su u taj kabinet ušli Drašković, Agatonović i Voja Marinković, ali to je sve laž i sračunato na obmanu, jer da je ta promena izvršena izišao bi telegram služben u svima listovima. Promena vlade nije nikaka tajna. Svaka pojedinačna ministarska promena do sad je objavljivana, a da se zar ne objavi promena celog kabineta!
Ovo vam javljam da znate, jer verovatno ste i vi u Srbiji dobili od kog svog odavde takav izveštaj. U idućem ću vam pismu pisati o onome što ovde znamo, šta se radi na Krfu, u Solunu i tamo na frontu, te da vidite, kako su vlada i ceo režim izgubili najjači oslonac celog ovog rata - vojsku!    St. V. J. 
Beogradske Novine, 49/1918.   

[JASON]

Iz Beograda.


Nedeljom i praznikom, posle ručka  većina beogradjana pošto u svojim kafanama gde stalno odlaze odigraju svoje uobičajene partije karata ili domina, dižu se pred mrak i odilaze u one svoje svakidašnje šetnje. Šetaju se ili do Kalimegdana i Slavije ili po ostalim glavniin beogradskim ulicama i korzovima. Ako je hladno onda, 'tek da se noge protegle' vrše se kratke šetnje zavirujući uz put po raznim izlozima. I ozbiljni ljudi kojima nije do sitnica podaju s ovom zaraznom zastajkivanju pored izloga raznih pomodnih, knjižarskih i trgovačkih radnja. Najviše se zastajkuje kod 'Kralja Dijamanta' zagledajući u one, jakom električnom svetlošću obasjane i poredjane razne predmete za ukras, koji se raskošno prelevaju svojim poznatim kristalnim, drečećim bojama. Tu stoje čitavi redovi nanizanih igala, broševa i drugog 'dijamantskog' nakita. Svaki je sa označenom cenom i to poslednjom, najnižom i uz garantiju da je od 'čistoga srebra i zlata!' Tako isto se mnogo zastajkuje i kod izloga poznatih knjižarskih radnja. Njihovi izlozi pored toga, služe i za razne 'kibicere' a i za mnoge druge koji imaju da se tu nadju ili sretnu sa kojom. Zgodna su ta mesta. Sa njih se vide svi prolaznici kako ovi koji dolaze od Slavije, tako i od Trkališta, Pozorišta i Vasine ulice. Jer ti njihovi izlozi prostrani i pretrpani knjižarskim predmetima i slikama i žurnalima u boji čisto kriju čoveka kada tu stane. I zato su ti izlozi zgodni za sve one, koji očekuju nekoga. Tako je isto dosta jako zastajkivanje i kod pomodnih radnja. I njihovi izlozi su uvek puni najnovije robe. Osobito se izlažu razni šeširi, mašne, kravate i ostala galanteriska roba, koju njihovi vredni i predusretljivi sopstvenici, svaka dva tri dana jednako menjaju i rasporedjuju, da bi što šareniji, puniji i raznovrsniji bili i prestavljali u istini najnoviju, iz prvih svetskih radnja, robu. Na više, ka samom Kalimegdanu pored onih velikih grosijskih radnja, izlozi su malo proredjeniji. U izlozima ovih radnja kao solidnijim, izloženo je samo ono, što zaista vredi da je izioženo i što je novina u ovoj sezoni. Čuvene pak radnje sa onim uskim izlozima, ali zato što dubljim magazama, uvek su svakog praznika zatvorene. One sa svojim depoima, - preko kojih se snabdeva cela Srbija i koje drže u svojim rukama celu beogradsku čaršiju kao ne osečajući potrebu za svakidašnju reklamu, izgledaju kao da su i radnim danima zatvorene. Samo stoje podignute gvozdene rešetke nad ulazima od njihovih kancelarija gde se ulazi, poručuje roba i odakle se izdaju nalozi za pakovanje i raznošanje po raznim mestima i radnjama. Ka samom Kalimegdanu i pored onih gvoždjarskih radnja, sveta je sve manje i manje. Jedino odozdo, sa negdašnjeg 'Nacionala' sa Save i Dunava, odakle se čuju svaki čas sirene parobroda, koji pristaju uz štekove pristaništa, vidi se, kako se penju ili silaze putnici. Najviše ih ima onda kada treba da dodje ili ode tako zvana 'Zemunska ladja', koja po ceo dan šetka od Beograda do Zemuna, prenoseći mnogobrojne putnike i posetioce. Već na samom Kalimegdanu sada je malo šetača. Ovo hladno vreme i ogolele staze parka, klupe koje smrznuto i usamljene stoje, - sve to ne mami više posetioce kao nekada, za vreme toplih i lepih dana. Tek po koji zaljubljeni par, tek po koji, a utopljen toplim odelom i zadubijen u mislima šetač, koji mora da vrši kretanje propisano od lekara, dok sve ostalo tone u onu zimsku samoću i ogolelost. A ova se samoća još više pojačava gubeći se u onim visokim gradskim zidinama i bedemima, sa kojih strče i naziru se vrhovi kula, stražarnica i krovovi od raznih gradskih zdanja.
I zato sada gotovo svaki šetač, pored one obligatne šetnje od svoga stana, kao time oduživši svoj dug radi zdravlja, odmah grabi da svrati u kakvu kafanu ili restoraciju. A njih je hvala Bogu u Beogradu tako mnogo. Pored starih, poznatih hotela i kafana, koje kao nekada i sada rade, ima ih i novih, od novih gazda i sa novim navikama. Stare kafane i hoteli zadržali su i dalje onaj svoj stari tip, stari raspored i nameštaj i stare goste i stare navike u točenju pića i služenja gostiju i sada kao nekada one prestavljaju centar najotmenijeg sveta, koji tu dolazi. U onim njihovim koncertnim salama, raskošno nameštenim i sada svake večeri, u odredjeno vreme, izvode svoje koncerte razni muzički, umetnički orkestri. Pored toga, u onim uglovima do samih prozora, po onim stočićima i po kanabetima sede najvidjeniji naši trgovci, finansijeri i sva naša elita. Tamo pored obligatnih igara u šali i zadirkivanju medju njima se vrše i razni trgovački i bankarski poslovi. U svima tim hotelima ističu se poznati i predusretijivi zakupci. Njihova negovana nežna lica sa dobroćudnim osmehom ispod tankih brkova, svuda se vide. Onako otmeni - više ličeći na kakve diplomatske zastupnike nego na hotelijere, obilaze oni još otmenijim pokretima, stolove i goste sa svakim zdraveći se i svakome koju prijatnu reč progovorivši.
Ali najviše se, kao i ostali gosti, tako i oni zadržavaju oko onih tako zvanih 'stalnih' stolova, gde stalni gosti igraju svoje 'sanseve' sa takodje stalnim kibicerima i onim čestim peckanjem i zadirkivanjima kada ko izgubi. Ali izgleda, da je svih tih igrača i drugih gostiju za stolovima najveća radost kada na sansu, opet izgubi poznati beogradski trgovac. A da je on opet izgubio, poznalo bi se kada bi počeo plaćati kelneru. Odmah se čuje njegov vrskav govor kako nešto zamera računu. Hotelijer, kao svaki dobar upravljač svoje radnje, tek pojuri tamo, da ako je kelner učinio kakvu nedopuštenost, odmah zagladi i ispravi. Ali približavajući se tamo i videći u čemu je stvar, naročitim osmehom i glasno, da svi čuju, počeo bi da teši gazda Raju: - Ne brini se, ne brini gazda Rajo. Nadoknadiće tebi to tvoja banka (A to je po mišljenju gazda Rajinom bila opšta zavidljivost, što je on bio glavni akcionar jednog većeg beogradskog novčanog zavoda.)
- Drugo je moj džep, a drugo banka! čulo bi se kako ljutito odgovara gazda Raja, neznajući šta da čini svojim debelim rukama, držeći u njima jednako karte i jednako ih zagledajući i nikako ne mogući da veruje, da je zaista opet izgubio.
- More ako mu neće Banka nadoknaditi, a ono sigurno onaj njegov 'Paradajz' - dobaci treći na to. I оnda otpoče dobacivanje i peckanje o tоm 'njegovom' parаdajzu.  Poćeše ga dirati: kako je jednoga dana kada ga je bila više nego obično zahvatila ona njegova užička ili čačanska fantazija počeo da se hvali. Hvalio se kako će sa nekog svoga imanja van Beograda toliko i toliko paradajza nabrati da će samo na njemu nekoliko hiljada kruna zaraditi. Na to ga onaj mali, bucmasti i veliki veseljak g. Haim (ali zato i mnogo halapljiv na svaku zaradu, kako se je od tada počeo tužiti na nj gazda Raja) uhvatio za reč i zaključio pogodbu. Naravno da kada je došlo vreme i kada je gazda Raja uvideo da bi na tome svome paradajzu izgubio nekoliko stotina kruna, on je odmah počeo da inćari i porče pogodbu.
- Pa zašto ne daš opštinskoj sirotinji ono što bi izgubio kada bi gazda Haimu dao onaj tvoj paradajz? - Počeše ga po stoti put dirati za to i pokazivati na g. Haima za drugim stolom.
- Nema sirotinje! I sada kao i uvek, na ta peckanja poče nabusito da odgovara gazda Raja.
- A zašto nema sirotinje? Valjda zato što se kod tebe nikada dugo ne mogu zadržati sluškinje.
- Nijedna moja sluškinja nije izišla pre od mene nego kada je udam.
- A ti i udaješ svoje sluškinje? Zahori se od ostalih.
Ali na taj njihov cinizam, na to izvrtanje onog pojma o čestitosti običaja u nekadanjim beogradskim trgovačkim kućama da sluškinje smatraju kao članove porodice i da odlaze tek onda kada se udome - gazda Raja uzdrhta. A ovima je opet do toga i bilo samo stalo: da ga što više najede i naljute. Gazda Raja zaista planu. Njegove pune, razvučene usne sa rastrešenim brkovima zaigraše. Grkijan koji mu je, usled debelog vrata, uvek virio na polje, nad kragnom, poče mu igrati. I osobito gledajući u jednoga mladoga trgovca, koji se najviše smejao 'sekiraciji' gazda Rajinoj i od silnoga smeha brisao suze i svoje debelo, više glumačko lice (u koje on toliko uživa da se na sred ulice ogleda u svoje rućno ogledalo) poče mu gazda Raja, prskajući pljuvačkom od jeda, dobacivati:
- Da mladi gospodine! Mi tako, znate, stariji… A šta vi mladi, novi beogradski trgovci radite? Dotle ste moderni da ste počeli i po novinama da dajete oglase: kako niste više u stanju da nikome pomažete i da uzajmljujete i da vam se zato više niko ne obraća molbama… A to znači: da svet treba da zna po tome oglasu da ste vi zaista činili 'dobra dela', pomagali i uzajmljivali. A kome ste pomagali? Bivšim ministrima, nar. poslanicima i višim činovnicima za koje znate da će ili sada ili buduće zavisiti od njih koja liferacija. A kome ste i pozajmili to ste pozajmljivali samo na zalogu akcija Narodne Banke ili Uprave Fondova na uložne knjižice, koje glase na zlato. Pa i to za pola sume a pod uslovom da se kod suda izvrši prenos na vaše ime i na celu sumu i, i….
- Ha, ha tako, tako! Baš te tako volimo gazda Rajo! Ne osećajući u tome nikakve uvrede, klicali su ovi oko njega razdragano. Izvaljeni po stolicama i po kanabetima sa poispadalim zlatnim cvikerima od smeha tapšali su veselo uživajući što su uspeli da gazda Raju toliko naljute, da će mu sigurno sada presesti večera kod kuće a njima opet, usled ovolikog smeha i veselja, veći i bolji apetit.  I s t i.
Beogradske Novine, 48/1918.     

[JASON]

Pisma iz Ženeve.


IV.
Vi se tamo jako varate, ako mislite da smo mi ovamo u Švajcarskoj brzo i tačno obavešteni, šta se dešava u Solunu i Krfu. Velika je cenzuru, pa čak se ni službene 'Srpske Novine' ovamo ne puštaju. Što treba da saznamo to nam vladini ljudi pružaju, naravno, ono što oni hoće i ono kako oni žele. Moj kružok je ipak obavešten o mnogim važnijim stvarima, i to preko oficira, koji dolaze na popravku zdravlja u Švajcarsku. Mnoga vam od tih obaveštenja iz pojmljivih razloga ne mogu saopštiti. Ali ono što treba svaki da zna, to je, da je u našoj vojsci veliko nezadovoljstvo, a kod vlade veliko partizanstvo.
Naša je vojska sada spala samo na šest divizija, od nekadanjih šesnajest pešadijskih divizija i jedne samostalne konjičke divizije. Artiljerija je većinom francuska, pošto je naša sva propala prilikom odstupanja. Zbog čega je nezadovoljstvo u vojsci objasniće se iz pričanja dva naša odlična mlada i vrlo hrabra oficira. Major K. A., koji je izgubio desnu nogu i poduže vreme ovde probavio, ovako nam je stvar objasnio:
'Za sve neuspehe koje je Srbija pretrpela snosi odgovornost vlada i oni koji su je pomagali i održavali. Vojsci se ne može sporiti da je vršila savesno svoju dužnost. Podvojenost, koja je pre rata vladala u oficirskom koru, za vreme rata je potpuno iščezla. Vojska se borila hrabro i sa požrtvovanjem, i to joj je i sam protivnik priznao. Ali ni hrabrost vojske i ni njeno retko požrtvovanje nije moglo sprečiti propast otadžbine. Do koga je krivica? Svakako do nas vojnika nije, jer mi smo ćutali, vršili predano svoju dužnost i imali poverenje u one koji zemljom upravljaju. Upravljači zemlje su krivi za propast zemlje, jer njihova politika nije bila ni mudra ni obazriva, niti su imali moć predvidjanja, što je za političare i upravijače zemlje prva pogodba. Oni su pravili takve velike pogreške, da li svesno ili nesvesno neznam, ali te su pogreške došle glave Srbiji. Takve pogreške nesmeju ostati nekažnjene. U vojsci se i manji neuspesi kazne. General Kondić je smenjen, penzionisan i dat je pod sud zbog neuspešnog prelaza 15. puka kod Čevrntije, general Božanović smenjen i penzionisan zbog neuspeha u Bosni, a vlada i režim trpe poraz za porazom, katastrofu za katastrofom, a to nesme biti nekažnjeno, niti ima toga Srbina koji im sme to oprostiti. Bar mi u vojsci nećemo im oprostiti, jer kad smo umeli prolivati svoju krv na bojnom polju, imamo prava tražiti da nam se polože računi šta je radjeno na diplomatskom polju. Ali sve vladine pogreške, ma koliko bile velike, mogle bi se donekle, i to samo donekle, malo i opravdati, da nije učinila jedan od najvećih grehova prema svima nama i prema zemlji, što nas je lagala. Taj je greh strašan, i on pokazuje, da je vlada znala za mnoge dogadjaje kako će se razvijati, ali ih je namerno krila od naroda i od vojske. Tim je njena krivica još jača, još kažnjivija, i zbog toga je došlo do nezadovoljstva u vojsci, i do onih nemilih dogadjaja na solunskom frontu, koji su vam poznati.
Kad je naša Vrhovna Komanda bila obaveštena o predstojećoj velikoj ofanzivi protiv Srbije, ona je izjavila, da Srbija neće moći sama izdržati tu ofanzivu, i stoga je potrebno da blagovremeno dodje saveznička pomoć ili da Srbija napravi zaseban mir. Trećega izlaza nije moglo biti sem - propasti zemlje. Na to je Pašić prvo preko telefona, a posle lično došao u Kragujevac i izjavio, da nam je saveznička pomoć osigurana. U tom se počelo očigledno opažati, da će se i Bugarska pridružiti toj velikoj ofanzivi, i za taj je slučaj Vrhovna Komanda predlagala izvesne preventivne mere. Vlada je odgovorila, a ruski pooslanik knez Trubeckoj je potvrdjivao, da Bugarska ne će napasti Srbiju, a jedna ličnost, koja je naročito bila u Sofiji, izjavila je, da ako Bugarska mobiliše i udje u rat - ućiće na strani naših saveznika. Sve se to dešavalo na 20-25 dana pred početak velike ofanzive i objave rata od strane Bugarske.
Kada je ofanziva počela, Vrhovna Komanda je sve češće opominjala vladu na posledice dosadanjeg obmanjivanja i tražila što skoriju pomoć saveznika ili što pre zaključenje mira. Vlada je htela zbog toga da penzioniše vojvodu Putnika, ali valjda bojeći se rdjavog utiska na vojsku, koja je odstupala, stalno je lagala i lagala. Ja sam bio u štabu jednog odreda na timočkom odseku, kada smo imali da izdržimo najžešće bugarske napade, a s druge strane sa severa približavao nam se bočni obuhvat od Galwitzovih trupa, i tada smo iz Niša dobili izveštaj, da se samo još tri dana držimo, jer je gro savezničkih trupa već u Skoplju… I mi smo u našoj čestitosti bili toliko naivni, da ni u snu nismo mogli pomisliti, da će se jedna vlada titrati sa svojom rodjenom zemljom. To laganje je trajalo još neko kratko vreme, dok svi ne uvidesmo da su to boš posla, i tada smo psovali i vladu i saveznike kako se najgore može zamisliti. Nasupalo je naglo odstupanje, i propast je bila očigledna. Tada je stvorena klica za zaveru, koja je avgusta 1916. imala da raskrsti sa vinovnicima na vrhu zemaljske uprave. Ja tu zaveru neću da branim, i dajem svakom za pravo da o tome diskutuje, je li joj tada bilo mesta, ali nesumnjivo je, da su ceo srpski oficirski kor, i sva srpska vojska, ogorčeni protivu vlade i celog režima, i da joj oni neće oprostiti propast zemlje, u toliko pre, što, kako malo čas rekoh, ona je svesno lagala vojsku. Vi u kaputu možete biti partizani, pa braniti ili napadati vladu iz partijskih razloga, ali mi vojnici nismo partizani, nego smo samo dobri Srbi i dobri vojnici i mi ćemo s najvećim pravom od nje, i sviju njihi, tražiti strogog računa i strašnu kaznu. Francuski narod nije hteo oprostiti svome generalu Bazainu, u koga je polagao nade, njegovu nesposobnost zbog kapitulacije Metza, već ga je žigosao kao izdajnika i osudio na robiju, te je kao izgnanik posle tamnice umro u Madridu, a mi da oprostimo nesposobnost i nevaljalstvo jednom režimu, koji je čitavu državu upropastio! Trebalo bi da budemo poslednji ljudi i bednici, kakve Srpkinja do sad nije radjala, pa da primimo ma i jedan razlog kojim se vlada i režim brane. Mogu vladine i režimske pristalice, liferanti i zabušauti, plaćeni novinari i čankolizi braniti vladu medju vama civilašima, ali neka i jedan od njih ili svi skupa pomole zube pred nama ratnicima! Voleo bih da vidim te majčine junake, da ih dobro upamtimo i zabeležimo, pa će i oni dobiti svoje!'
Major K. A. je bio sav bled i drktao od uzbudjenja kad je ovo govorio. I mi smo bili uzbudjeni, jer to ne govori jedan partizan, nego osvedočeni junak, ne samo u svoje ime, nego u ime svih onih junaka, koji su umeli ginuti i srpsko ime proslavijati, i kojima se srpski narod može večito ponositi.
Žao mi je bilo, što u tome momentu nije bilo ni jednog koji bi branio vladu ili njenu politiku, ali sam docnije saznao, da je jedan radikalčić grdno naseo sa majorom K. A. Naravno, da on nije stao braniti vladu posle govora majorovog, već sam počeo govor o politici, i mislio je da će opštim patriotskim frazama, kako će sve biti dobro, kako je situacija ne može biti bolja i tome podobno, izazvao gnev majora K. A. i vrlo se lepo proveo, da mu neće više pasti na pamet da paradira sa praznim patriotskim frazama...
Posle kratkog vremena u našem društvu bio je jedan mlad konjički major, ranjen u sva tri rata i on nam je izneo gotovo istim rečima šta misli i kako oseća naša vojska. Tom prilikom nam je major T... izneo još neka svoja mišijenja i opažanja.
'Verujte, gospodo, da se gadim, kad se setim kakva je naša pozadina švindlerska. Bio sam u Ribarskoj Banji na lečenju i u Nišu za vreme rata, i jedva sam čekao da se oslobodim onih dosadnih patriotskih i optimističkih tirada naše pozadine i da se vratim na front. Svaki čas su izmišljali neke velike ruske pobede, koje ne postoje, glasno su po grupama skupljeni pretresali dnevne ratne dogadjaje i utrkivali se ko će biti veći optimista. Naravno, da je njima u ugodnim posteljama, pri dobrom ručku i večeri, uz čašu piva i vina sve bilo ružičasto, a video sam da su se mnogi naročito isticali, i to oni, koji su se izvukli iz vojske ili ma kakve vojne obaveze. Mi vojnici trpimo ratne tegobe, bez, roptanja ginemo, a oni tamo u mekoti i jugovini razbaškarili se, prave se najveće patriote, a nijedan da što god žrtvuje, već u sebi valjda misli: ginite vi, stoko, a nama je lako ovamo u zavetrini izigravati patriote. Prirodno je, da se vlada oslanjala na ovake ljude, jer po njima je sve dobro, vlada vodi dobru i uspešnu politiku, pa su se preko njih širile laži i u narod. Sećam se jedne nakaze iz Ministarstva Privrede, koji je u Nišu najviše širio glasove kako su saveznici već tu, kako je pobeda osigurana, a on u isto doba menjao novac u zlato pravio plan za begstvo i prvi umakao preko Kraljeva i Raške. Takvih je 'patriota' bilo puno u pozadini, ali će imati kad i oni da kijaju. Najgore je što su svojim lažima toliko uzbunili svet, da niko nije znao šta da radi, ko je trebao da ostane pobegao je, ko je trebao da beži ostao je i ta je pometnja oštetila stotine hiljada njih. Ja sam kazao pri rastanku mojima, sad zbogom i daj Bože da se vidimo, ali sve što budete pretrpeli od neprijatelja zapamtite, da ću tražiti računa od ovih naših 'gore', koji su nas do ovoga doveli…
Naposletku smo izgubili veru u sve i svakoga. Sećam se kad smo bili u okolini Prištine, bio sam u štabu kod potpukovnika Voje St. Pavlovića. Zazvonio je telefon i zove ga pukovnik Gjura Dokić. Pita ga Dokić da li je dobio izveštaj od komandanta divizije, kako nas vojni izaslanik na Cetinju pukovnik Petar Pešić javlja, da se saveznici iskrcavaju u velikim masama, i da se to saopšti trupama. Pavlović mu odgovori ljutito: ja u to ne verujem niti vojska u to veruje, i zato to neću saopštiti trupama. Dokić mu na to odgovori, da i on ne veruje i da tu naredbu ne ferma!'
Ove karakteristične razgovore s našim odličnim oficirima iznosim, da se vidi kako naša vojska misli i oseća, i da pokažem, da kod istinskih boraca i junaka ima više trezvenosti, poštenja i rodoljublja, nego li u svoj onoj bulumenti partizana, koji na sudbinu svoje zemlje gledaju samo kroz partizanske i sebične naočare.
Vlada se stara da parališe to raspoloženje u vojsci, i neki njeni ljudi u Solunu izdaju neke listove na polu tabačića, kao na pr. kmet beogradski Kosta Miletić, koji po sposobnosti treba da je na frontu, i neke naprednjačke prišipetlje, koji stalno teže da se dodvore Pašiću, ali svi oni neće biti u stanju ništa da izmene, samo pokazuju svetu, da su ostali onaki isti partizani i lažovi, kakvi su bili pre propasti Srbije.    St. V. J.
Beogradske Novine, 55/1918.

[JASON]

Put progresa.


Sticaj okolnosti koje su prouzrokovali u Srbiji ratovi od 1912. godine do poslednjeg momenta evakuisanja, bacio je srpski prosvetni podmladak za nekoliko godina u nazadak. U prvom balkanskom ratu škole su pretvorene u bolnice, nastavnici upotrebljeni za vojne dužnosti na frontu ili u pozadini, a učenici ostavljeni da se sami, po ličnoj volji, prosvetno vaspitavaju. Tek što je svršen taj, došao je drugi balkanski rat, koji je isto tako štetno uticao na prosvetno razvijanje. Nisu se čestito bile od ranjenika i bolesnika ispraznile sve škole, a došao je poslednji, svetski rat. On je uneo kulminaciju haosa u prosvetni rad Srbije. Pored školskog nerada došlo je nešto još gore: najstarije djačke generacije, počevši od univerzitetske omladine, uzimane su u vojsku. Docnije, u momentima krize, za isti cilj vrbovani su i gimnazijski učenici. Kao starešine boračkih jedinica, mnogi su rasejali svoja mlada tela po razbojištima raznih ratnih pozorišta. Tako su, pre vremena, sahranjeni mnogi umovi, koji bi u svome zrelom dobu mogli biti korisni ne samo svome društvu, državi, već verovatno i čovečanstvu.
Tako je bilo u Srbiji sa prosvetom poslednjih, ratnih godina, do evakuacije srpskih trupa.
Osvitkom nastupajućeg proleča, početkom sadašnjeg meseca marta, otvara se jasniji horizont prosvetnoj omladini u području carsko i kraljevske glavne vojne gubernije u Srbiji.
Pored već ranije uspostavljenog rada osnovnih škola na zaposednutoj teritoriji, koje su u dovoljnom broju zastupljene, i dve gimnazije u Beogradu, čija je organizacija zasnovana na pravilnoj funkciji, otvaraju se još šest novih prosvetnih ustanova. To tu: trgovačka akademija u Beogradu, i realne gimnazije u Kragujevcu, Valjevu, Kruševcu, Užicu i Šapcu.
Blagovremenim službenim saopštenjem otvaranje trgovačke akademije u Beogradu odredjeno je za 1. mart a upis učenika za 27. i 28. februar ove godine. Školske prostorije su u ranijoj zgradi beogradske opštine, Vatrogasna ulica 12, za čije uredjenje ima da se postara opština. Nastavni program ima se kretati u obimu nastave ranije srpske državne trgovačke akademije u Beogradu i trgovačkih škola u Monarhiji. Nastavničko osoblje izabrano je po skladu stručne sposobnosti. Direktor je g. M. Lukić, direktor ranije srpske trgovačke akademije u Beogradu. Obzirom na broj prijavljivanja otvaraju se dva razreda: prvi sa dva odeljenja i drugi sa jednim. U prvi se primaju učenici i učenice sa svršena četiri razreda gimnazije u Srbiji ili u Monarhiji, a u drugi sa svršenim prvim razredom trgovačke akademije u Srbiji ili u Monarhiji. Izuzetno se mogu primiti u prvi razred učenici i učenice sa ranije svršena tri razreda gimnazije, ali da su krajem februara položili ispit četvrtog razreda muške ili ženske gimnazije u Beogradu. U drugi razred mogu se izuzetno primiti učenici ili učenice sa svršenih sedam ili osam razreda gimnazije. Školska godina završava se 15. avgusta. Za jednu školsku godinu akademija dobija subvencije 5.000 kruna od glavne vojne gubernije i 1000 kruna od beogradske opštine.
Ako bi se prijavilo najmanje petnaest učenika i učenica za treći razred, onda se i on ima otvoriti. U protivnom slučaju otvaranje ovog razreda odlaže se za iduću godinu. Učenici sa svršena dva razreda akademije mogu se privatno spremati i na kraju ove školske godine polagati ispite trećeg razreda. Za vreme spremanja moraju, zarad prakse, biti zaposleni u trgovačkim ili bankarskim poduzećima. Radi toga imaju se prijaviti akademiji do kraja aprila ove godine.
Što se tiče gimnazija, otvaranje broja razreda predvidjeno je prema brojnim odnosima naseljenosti stanovnika. Tako se u Kragujevcu otvara osmorazredna, u Valjevu, Kruševcu i Užicu šestorazredna, a u Šapcu gimnazija sa onoliko razreda, koliko uslovljeni broj učenika bude odgovorio prilikom prijavljivanja i upisa. Petnaest učenika je najminimalniji broj jednog razreda.
Školska godina ovih gimnazija počinje od 1. marta, a završava se 1. avgusta ove godine. Za olakšanje izdržavanja gimnazija predvidjena je subvencija glavne vojne gubemije i opština dotičnih gradova, u kojima se gimnazije osnivaju. Za nastavu je primljeno do sada 54 ranijih srpskih gimnazijskih profesora i učitelja, ali predstoji naknadno uvećanje ovog broja.
Da bi funkcija bila što pravilnija i uspeh bio sigurniji, predvidjena je nadzor i kontrola, okružnih gimnazijskih inspektora, a celokupan rad stoji pod nadzorom prosvetnog inspektora glavne vojne gubernije, kapetana g. Franca Uzetty-a. Na taj način rad gimnazija je jedinstvenog sklada.
Učenici koji iz raznih uzroka ne mogu pohadjati redovno gimnazije, mogu se privatno spremati i na kraju školske godine polagati ispite spremnosti.
Današnji upravni krugovi dosta su učinili u ovom pravcu. Inicijativa gradjana, nastavnika i učenika ima sad da strese lance prosvetne učmalosti. Seme bačeno osvitkom proleća u prosvetnu njivu, treba da na jesen donese jedar plod. Nadati se, da neće opštim trudnim nastojanjem nagrada biti prazni plodovi.
Put progresa najlepša je staza života.
Beogradske Novine, 58/1918.

[JASON]

Pisma iz Ženeve.


V.
Kad sam pročitao prošlo pismo mojim prijateljima, u kome je iznet razgovor i mišljenja naših oficira, reći će gospodin A. M.:
- Zaista je za najveću osudu lažljivost vlade i vladajućih krugova, i taj fakt svedoči da vladi nije savest bila mirna, i baš zbog toga ona mora kad tad odgovarati. Da su vladini krugovi bili obavešteni o predstojećoj ofanzivi, to je jasno kao dan, a da su znali šta Srbiju čeka od te ofanzive i to jasno kao dan. Baš nekako u septembru, ne sećam se tačno datuma izišao je jedan karakterističan članak u Savčićevim 'Novostima'. Taj je članak ili sam naipisao ili inspirisao član tadanje vlade Dr. Vojislav Marinković. Članak je nosio naziv 'Nebesko ili zemaljsko carstvo', i u tom se članku na dugo i široko opisivao položaj Srbije i dogadjaji koji imaju da nastupe, pa se završavao time, da Srbija ima da se opredeli, hoće li se privoleti zemaljskom ili nebeskom carstvu. Pod zemaljskim carstvom pisac je podrazumevao, da Srbija može ostati živa i čitava, ali da mora da pravi mir, a pod nebeskim carstvom je podrazumevao, da Srbija treba ostati verna svojim saveznicima, ali da u tom slučaju mora propasti, mora izgubiti zemaljsko carstvo. I pisac je bio za nebesko carstvo. Eto dokaza kako su upravijači Srbije znali šta Srbiju čeka, i ipak su vodili onu politiku, koja vodi Srbiju u propast!
Povodom toga razvio se življi razgovor i svaki je navodio po neki primer iz koga se videlo da vlada nije bila neobaveštena. S. R. je tvrdio, kako se u Nišu pouzdano govorilo, da su Centralne sile ponudile Srbiji mir, i da je Pašić povodom toga rekao u Skupštini kako Srbija živi i mre sa Rusijom. Kako se može objasniti tolika zaslepljenost ili lakomislenost upravljača Srbije. Neki su napadali ne može biti gore radikalnu vladu, nazivajući je izdajničkom. Na to će naš prijatelj R. L. reći ovo:
- Ne možemo nikoga Srbina, pa ma ko to bio teretiti time da je bio svesan izdajnik, ma da su posledice svesnog izdajstva i nesvesne politike jedne i iste. Toliko daleko, dakle, neću da idem, da naše upravljače zemlje nazovem svesnim izdajnicima, ali s pravom ih možemo nazvati zatrovanim partizanima. To su ljudi i stranke kojima na srcu leži, na prvome mestu partija, i oni partijske interese stavljaju na istu nogu s opšte državnim interesima. Oni računahu, da će njihova partija izgubiti ako Srbija zakijuči zaseban mir, jer će narod tražiti računa o žrtvama i neuspesima rata, od koga su se očekivali veliki uspesi i veliki dobitci. Da ne bi izgubila vladavinu radikalna stranka i njeni pomagači bili su za produženje rata, u nadi, da će se docnije popraviti prilike i položaj koliko toliko popraviti. To je kockarska politika. Kad kockar gubi u igri, on mesto da stane i da pristane na manji kakav gubitak, produžava igru sve dalje i dalje, gubi sve više i više, u nadi da će izgubljeno povratiti, dok na posletku ne bude sasvim opelješen. Politika naše vlade bila je u ovome slučaju potpuno kockarska, i to prosto iz partizanskih razloga. Da se vlada rukovodila razlozima razuma, razlozima političke i državničke uvidjavnosti, sasvim bi drukčije bilo, i zemlja ne bi doživela katastrofu.
Mnogi radikali navode u odbranu vladine politike ove razloge: Ako se Pašić i Srbija mogli prevariti, neće se valjda varati jedna Francuska, jedna Engleska i Italija (u poslednje doba i Amerika). To su zemlje velike i jake, imaju sposobne i pametne upravljače, i valjda jedan Asquit, Lloyd George, Wilson znaju šta rade.
Ova je odbrana netačna, Srbija se time ne može tešiti niti se naši državnici mogu time pravdati.
Kad su u pitanju velike sile, nikad se jedna mala i mlada država ne može s njima uporedjivati. Velike sile mogu na bojnom poiju izgubiti, njihova egsistencija, opstanak, nikad nije u pitanju kao kod malih država. Velike sile imaju toliko važnih i krupnih pitanja, da interesi malih država, koje su s njima u prijateljstvu, dolaze tek na četvrto ili peto mesto, i da samo zbog toga oni neće nikad produžavati rat.
Šta je bio program naše antiaustrijske politike pre i za vreme rata? Ujedinjenje Srpstva. Da nije taj program režim u Srbiji istakao ne bi ni došlo do rata. Režim je mislio da će taj program moći ostvariti pomoću Rusije, Engleske i Francuske i vezao se s njima. U toku rata videlo se da te sile nisu mogle ni Srbiju sačuvati, a kamo li je načiniti većom i velikom. I zato što su svesne toga najmerodavniji državnici tih velikih sila izjavili su nedavno da oni hoće samo uspostavljenje Srbije i ništa više. Zar voditi jedan od najkrvavijih i najstrašnjih ratova na svetu pa da budemo ono što smo bili, ili što bi bili da nismo ulazili u rat, to je zaista strašno i užasno. Nama nije nikakva uteha pozivanje na velike sile naše saveznice, jer baš to suviše veliko poverenje prema njima navelo nas je na ovu politiku, iz koje jedva ako izadjemo živi, a da ostavimo maštarije o velikoj Srbiji i o Jugoslaviji.
Neki opet radikali, da bi odbranili vladu neprestano pričaju, kako je vlada nevina, kako su politiku vodile neke neodgovorne i neozbiljne ličnosti kao Mile Krpa, Pribićević (Svetozar), Dačić (Živojin), drugi i treći, i jedina je krivica što je vlada bila prema takvim ljudima popustljiva. Na to je lepo odgovorio jedan naš prijatelj B. S.
- Takva su pričanja samo za malu decu, a ne za zrele i pametne ljude, i treba biti kreten pa takav razlog primiti kao opravdanje. Da ostavimo to što su to sve manje više bili radikali, nego da se zapitamo, što se vlada ne povede recimo za Milanom Novakovićem? Nego lepo ubi čoveka u sred glavne policije. Ko god nije bio uz vladu taj nije mogao lako opstati u državnoj službi, a kamo li da ne dolazi na rad nego da tera politiku po svome ćefu. Ili po čemu su Mile Krpa i Dačić bile tako velike i značajne ličnosti, da vlada nije smela na njih da udari. To su najprosečnije pameti, sitni špekulanti i radikalske prišipetlje. Čak da su to bile ličnosti od velike vrednosti, i da se u Srbiji o tim ličnostma vodi računa, ipak odgovornost nose pozvani upravljači zemlje.
Jedan vrlo obrazovan Švajcarac rekao nam je nedavno u razgovoru o raznim političkim pitanjima ove karakteristične reči:
- Vi mislite da javno mnenje dolazi samo od sebe, iz mase, ili nekom višom inspiracijom. Javno mnenje prave pojedini ljudi sa političkim idejama, bile one rdjave ili dobre, ili ljudi u ma kom pravcu politički opredeljeni i to se preko listova, knjiga, brošura, mitinga, skupova, predavanja proširi sve u šire i šire slojeve naroda, i tako postaje takozvano javno mišljenje.
Ove mi reči padoše na pamet prilikom diskusije s radikalima. Mile Krpa, Dačić i drugi bili su vladini organi za pravljenje javnog mnenja i ništa drugo.   St. V, J.
Beogradske Novine, 59/1918.

[JASON]

Srbija i Rusija


Često se puta govori, kako istini valja u oči pogledati, pa ma bila i neprijatna, jer se samo na taj način može doći do pravilnih pogleda i računanja sa stvarnim prilikama. Medjutim, vrlo retko se to i čini nego se radije odaje zaludama i sanjarijama prijatnim, koje se nikad ne podudaraju sa stvarnošću, nego istini i stvarnosti, naročito još ako je ova neprijatna i čoveka kažnjava s vernošću, da je sam kriv svojoj nesreći.
Ako bacimo jedan osvrt u nedavnu prošlost, naićićemo na dosta pogrešaka naših, kojih na svaki način ne bi moglo biti, samo da nismo dopuštali - da se ovde poslužimo smelom, ali i iskrenom izjavom jednog našeg umrlog javnog radnika - da fantazija i razmetljivost budu jači i stariji od pameti i razbora. Skupo smo i preskupo plaćali mi sve te pogreške svojim mukama, svojom krviju i zgarištima svojih domova. Pa ipak nismo nikad hteli ni umeli da se prenemo i otrgnemo iz zanosa i zabluda, nego smo i dalje grešili.
Kako li je moralo biti u duši jednog našeg starog političara, kad je, razočaran, uzviknuo, da rezultati, žalosni rezultati velike naše politike i suviše jasno pokazuju, da smo mi zaboravili, tako reći, najelementarniju azbuku zdrave i pametne državne politike. Hteli smo na pr. da se nosimo i svadjamo sa celim svetom, i ako je sasvim blizu pameti, da kad se već udari tim putem, onda je celom svetu lakše i prirodnije, da nas proguta, nego da mi to s njim učinimo. I kad god su nam tako državna kola udarala u breg, ili bi se zaoštiljala niz brdo, mi smo dizali dreku, kako je ceo svet ispunjen mržnjom i neprijateljstvom prema nama, kako nam zakleti neprijatelji naši ne dopuštaju ni da živimo, a kamo li da se razvijamo i jačamo. Nikako nam se ne svidja priznati, da nije, niko toliko lud, da nas mazi i miluje, kad mu mi neprestano podnosimo pesnicu pod nos. Nama se nikako ne mili, da uvidimo i priznamo svoje pogreške i da ih više ne činimo.
A sve te pogreške naše imale su, čini nam se, korena u našoj slepoj odanosti i veri u Rusiju. Pri svom tom, što bi se gotovo moglo reći, da je sama Rusija svojim postupcima prema Srbiji i srpskom narodu išla na to, da nas ona sama istrgne iz zanosa i zablude, mi smo, u prkos tome, u slepilu i patriotskom zanosu svome, stalno kaskali za njom i kao rob - da ne kažemo što gore - pazili na mig svog velikog saveznog brata, pa kud on okom, mi odmah tamo skokom. Dajući maha fantaziji i razmetijivosti, mi smo slepo verovali, da će nam Rusija priteći u pomoć, kadgod bismo udarili glavom o zid, ili kadgod bi se iscrpelo strpljenje onih, s kojima nam je duša bila da se nosimo i glodjemo. A Rusija je svu tu našu veru i odanost prema njoj nagradjivala delima, koja očigledno nisu disala prijateljstvom i iskrenošću prema svom tako odanom mladjem bratu.
Ova iskrena ali gorka reč, upućena na razmišijanje svima mislenim, i za nepristrasno sudjenje sposobnim ljudima, bila bi i suviše dugačka, kad bismo zaronili duboko u prošlost, da iz nje izvučemo mnogobrojne dokaze o ruskoj nenavisti prema Srbiji i srpskom narodu. Ne moramo navoditi ni fakta od stvaranja nove srpske države pa ovamo, iako baš u tome i za vreme toga stvaranja ima nekoliko poučnih primera kako o ruskom nebratskom ponašanju prema Srbiji i njenim interesima, tako i o tome, šta može da učini i koliko koristi da donese narodu i državi obazrivost, mudrost i hladan račun sa stvarnim prilikama. Hoćemo za sada da se zadržimo na nekoliko fakata iz novije prošlosti.
Pa ipak, pre nego što to učinimo, - kad smo se već napred dotakli pitanja koristi obazrivog i mudrog držanja - neće biti na odmet napomenuti, da momenti za vreme krimskog rata dolaze medju najvažnije i najsudbonosnije momente u stvaranju nove srpske države. Tada je - kako otvoreno kaže Jovan Ristić u 'Spoljnim odnošajima Srbije novijega vremena' – 'srpska obazrivost nad zanosom i osećajima... i Srbija ostaje nedodirnuta u onoj strašnoj oluji svetskoj, pa najposle izlazi osnažena i obogaćena novim političkim tekovinama'. Tako je bilo onda kada se za časak dopustilo, da mudrost i obazrivost bude starija od fantazije i razmetljivosti; kad su srpski učeni i patriotski umovi umeli pravilno misliti i računati sa stvarnim prilikama, a ne da, kao već posle nekoliko godina, i zadobijanje gradova bez krvi obeležavaju kao izdajstvo i ljagu na srpskom imenu, a kneza Mihaila - turskim pandurom.
Čim je veliko srce ovog mudrog i patriotskog vladara prestalo kucati, čim se ugasio njegov veliki um, čim je ispustio svoju široku dušu pod najmljenim ubilačkim noževima, novi učeni i patriotski umovi srpski dobiše prevagu, pa tako sve do danas, kada nam žalosni rezultati naše politike bodu oči kao usijano gvoždje.
Oni opet otpočeše gledati u Rusiju kao u Boga, od koga će nam svako dobro doći, i ne misleći, da s te strane ne dolazi baš uvek samo dobro. To će prevladjivati ruska hipnoza i pomućivati zdravu nacionalnu i patriotsku svest.
Čak i sam obazrivi i mudri državnik Jovan Ristić bio je dugo godina odan Rusiji, tvrdo verujući, da će ona kad-tad ispuniti razna svoja obećanja Srbiji i srpskom narodu. I - čudna stvar odista! - on je u to tvrdo verovao, iako je ta ista Rusija, odmah posle mučeničke pogibije kneza Mihaila, prosto naredila namesništvu, da se moraju bez odlaganja prekinuti sve veze, koje je knez bio zasnovao.
I Ristić je dugo čekao na ispunjenje ruskih obećanja, pa je i dočekao - strašno razočaranje.
Sad smo pri faktima o neiskrenosti Rusije, iz novije prošlosti, koji su srpskim umovima vrlo dobro poznati.
Dodje rat 1876. godine. Pa šta učini tada Rusija Srbiji i srpskom narodu?
Još pre nego što je Srbija zagazila u taj rat, braća Rusi nas preplaviše onom, vrlo dobro poznatom etnografskom kartom Balkanskog Poluostrva, na kojoj Morava igra vrlo značajnu ulogu. Godine 1877. Rusi najuriše srpsku vojsku iz Sofije, u kojoj leže svete mošti srpskog kralja Milutina Nemanjića, i koji je tada srpska vojska prva bila zauzela. Ubrzo zatim isteraše srpsku vojsku i iz bruskog okruga, i narediše srpskim trupama, koje su doprle čak do Gračanice na Kosovu, da se vrate do Vranja. Pa, onda sklopiše mir u San Stefanu, onako suprotan i neprijateljski prema Srbiji i srpskom narodu, i koji je dao povoda i prava knezu Milanu, da carsko-ruskom izaslaniku u Nišu naglasi, da će Srbi pre još za jednu Ćele kulu dati svoje glave, nego što će poslušati naredbu svoje ruske braće, da napuste Niš. (Svršiće se.)