Сумње у извештај СЗО о уранијуму на Космету

[Dreadnought]

Припадници Војске Југославије су били ти који су удисали отровми елемент и његове оксиде из прашине и дима после напада НАТО-а

05/02/2009

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Уранијумска муниција уз сертификат да више не представља опасност, изложена је у Војном музеју у Београду (Фото Д. Јевремовић)

Истраживање ситуације на Косову и Метохији о последицама употребе муниције са осиромашеним уранијумом авијације НАТО-а 1999. године Светска здравствена организација спровела је од 22. до 31. јануара 2001. године на захтев специјалног представника генералног секретара Уједињених нација и шефа мисије Унмика. Они су генералном директору СЗО упутили директиву да пошаље стручњаке за јавно здравље како би помогли да буду утврђене могуће здравствене последице коришћења осиромашеног уранијума на становништво у случају 84 локације које су током НАТО агресије контаминиране муницијом са осиромашеним уранијумом.

На крају публикације, доступне на сајту СЗО, захвалност за „подршку и упутства приликом успостављања мисије и непрестану помоћ у циљу њеног успешног завршетка” исказује се, између осталих, и др Киту Баверстоку, који је у априлу прошле године жестоко оптужио СЗО да је из извештаја изоставила поглавља чији је он аутор, а која су недвосмислено указивала на чињеницу да осиромашени уранијум изазива тешке последице по здравље живих бића. О последицама употребе ове муниције детаљно се говори и у недавно објављеној књизи „Дарови ’Милосрдног анђела’” др Мирјане Анђелковић-Лукић, о којој је „Политика” опширније писала у понедељак. У канцеларији СЗО у Београду ни после дводневних напора није било могуће наћи саговорника на ову тему.

У поменутом извештају СЗО стоји да је време распада муниције тог типа око 500 година. Излагање алфа честицама из овакве муниције дешава се искључиво када се унесе у тело, удисањем, гутањем или кроз отворене ране. Постоје мишљења да осиромашени уранијум може оштетити ћелије плућа и повећати могућност јављања рака плућа, наводе експерти СЗО. Лоше функционисање бубрега такође је једна од последица, мада постоје мишљења да је то излечиво, а код ветерана Заливског рата наводно нису примећени негативни ефекти осиромашеног уранијума на бубреге.

Истраживачи су разговарали с великим бројем запослених у разним медицинским установама (војне и друге болнице, институти за јавно здравље, породилишта, онколошке лабораторије), у више градова широм Косова. Утврђено је да статистика о узроцима посета лекарима, узроцима смрти и болестима није вођена (осим кад се радило о заразним болестима), или није вођена на систематичан начин и уз коришћење компјутера. Опште узев, „подаци о раку су непотпуни и нема механизама који би искључили двоструко бројање случајева”.

„Ниједан закључак не може се извући из тих података о промени учесталости рака међу становништвом”, тврди се у извештају. Мисија СЗО је осудила непотребне спекулације око могућих ризика по здравље, који, „како се до сада дало закључити, нису присутни или су минимални”.

Главни закључци су следећи: осиромашени уранијум је за око 40 одсто мање радиоактиван од обичног, а студије научника и лекара нису утврдиле везу између излагања дејству овог уранијума и настанка рака, урођених абнормалности или озбиљних токсичних хемијских последица на органе. Неки научници, каже се у извештају, сматрају да постоји потреба за већим, независним истраживањима, а не оним које је наручила војска, како би се то гледиште потврдило. Највероватније је да су војници, и то они који су се нашли на месту напада, односно припадници Војске Југославије, били ти који су удисали уранијум и његове оксиде, из прашине и дима. Мисија „није примила било какве податке да су цивили били подвргнути ваздушним нападима муницијом са осиромашеним уранијумом” – општа популација „највероватније се није сусрела са овим начином преношења осиромашеног уранијума, или, у најгорем случају, само у веома изолованим ситуацијама”. Наводи се и да су „последице по здравље, излагања осиромашеном уранијуму које нису вероватне и можда и не постоје, много мање у поређењу са узроцима смрти или онеспособљености које изазивају други чиниоци, као што су присуство олова или саобраћајне несреће”.

Т. Бојковић
[објављено: 04/02/2009]
Извор:Политика

[Dreadnought]

Интервју Др Кит Баверсток, британски физичар


Политички мотиви прикривања истине о уранијуму на Косову

05/02/2009
Извештај Светске здравствене организације о дејству ОУ на здравље није потпун, каже др Кит Баверсток чије тврдње СЗО није прихватио

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кит Баверсток; Опасне олупине: Британски војници разгледају остатке југословенског тенка Т-55 на Космету

Британски физичар и радиолог др Кит Баверсток, бивши директор Службе за радиолошку заштиту у европској канцеларији Светске здравствене организације, упозорио је јавност да у стручним круговима постоје јаке индиције да муниција са осиромашеним уранијумом (ОУ) изазива рак и промене генетског материјала. Он сматра да су његови кључни налази изостављени из извештаја о опсежном истраживању које је због тврдњи о штетности ОУ у јануару 2001. на Косову и Метохији спровео четворочлани тим СЗО, што је потврдио у интервјуу за наш лист.

Сматрате ли да је извештај СЗО лажиран?

Заправо није реч толико о томе да је извештај лажиран, већ да у њега нису укључени неки подаци који су били доступни СЗО, а ја сам их доставио у време када су припремали извештај. То значи да тај извештај о утицају осиромашеног уранијума на здравље није исцрпан и потпун, иако се тврди да јесте.

Шта тачно недостаје у извештају, шта је сакривено?

Практично све што има везе са здрављем. Свако ко се разуме у радиолошку заштиту рећи ће вам да уранијум јесте радиоактиван, али није снажно радиоактиван. Последице радиоактивности су, опште узев, веома мале. Дакле, мора се радити о великим количинама, а ризик је релативно мали. Али, рећи ће вам и то да се осиромашени уранијум, ако је растворљив, сматра хемијским токсином, што је онда штетније од радиоактивности. Наравно, у извештају СЗО се и помиње као хемијски токсин, али отрован само за бубреге. Оно што се испоставило, и што је, по мом мишљењу, постало јасно, јесте да код растворљивог осиромашеног уранијума постоји „додатна врста токсичности” – или хемијске или радиоактивне природе. Дакле, ако је у питању нерастворљиви уранијум, ту научнике брине радиоактивност која је опасна за плућа. Кад је реч о растворљивом, брине нас у најмању руку чињеница да је отрован за бубреге, али, као што је постало јасно још у то време, и његова генотоксичност, што би значило потенцијал за настанак рака, деформитета и сличног.

Да ли је управо та растворљива врста ОУ коришћена на Косову?

Не знам све детаље о томе шта је употребљено на Косову, али ако се појави „црна прашина”, која се ствара при сагоревању осиромашеног уранијума, ту настаје та растворљива компонента. А ако удахнете осиромашени уранијум док је та компонента још ту, она ће се растворити док су честице још у плућима, а онда оне путем крви могу доспети у било које прокрвљено ткиво. Уранијум типично завршава у костима или у коштаној сржи, па се леукемија јавља као последица. Наравно, постоји и ризик од рака плућа. Ако уђе у герминативне (полне, или репродуктивне) ћелије, попут сперматозоида, могуће је рађање деформисаних беба. Иначе, једном када та компонента „легне” на земљу и ту остане прилично времена, па на њу падне киша и, генерално, утичу временски услови, онда, се, наравно, та растворљива компонента спере у земљу.

Зашто је СЗО сакрио те податке?

Не знам. Мислим да се политички разлози не могу искључити.

Мислите ли да је повлачење ваших података део неке завере моћних корпорација које производе муницију са осиромашеним уранијумом?

Зависи из које перспективе посматрате проблем. На пример, војска на ОУ гледа као на веома моћно оружје и верује да таква муниција спасава живот њихових војника. Постоје и људи који верују у потребу да се настави с ратовима као начином решавања несугласица. А ако на све то гледате из другачије перспективе, рећи ћете: „Како се усуђујете да загађујете животну средину том супстанцом која може да утиче на здравље цивила?” Стога мислим да треба очекивати да ће државе и војске које користе ОУ бити дефанзивне и покушати да порекну доказе. А мој позив на сусрет лицем у лице и на дебату о овоме нико из војске или врха неке државе никада није прихватио, иако сам за такве сусрете увек био отворен. Сами закључите зашто је то тако било.

Колико је заправо уклањање честица ОУ са контаминираних подручја ефикасно?

Мислим да се на Косову мало тога може учинити: већи део тог материјала биће спран дубоко у земљу и биће безазлен, осим онога што није било изложено дејству временских услова. Ако постоје спаљени тенк који још лежи на земљи, требало би га очистити, као и сва места где и даље има ОУ. Али, наравно, ако се те не уради непосредно након гађања, одмах, супстанца „мигрира” по животној средини.

Тереза Бојковић
Извор:Политика

[Dreadnought]

Ита­ли­ја­ни ис­тра­жу­ју по­сле­ди­це бом­бар­до­ва­ња уранијумом

22/02/2009
Алесандро ди Мео (48) и Саманта Менгарели (38), волонтери италијанске невладине организације „Un ponte per...” („Једна спона са...”), која већ десет година пружа хуманитарну помоћ краљевачкој деци слабијег социјалног статуса и деци избеглој са Косова, и прикупља податке о здравственим последицама употребе муниције са осиромашеним уранијумом у нашој земљи, поново су у тродневној посети Србији.

Ди Мео и Менгарелијева верују да постоји јасна веза између осиромашеног уранијума и појаве рака код војника и цивила у областима где је коришћена муниција са осиромашеним уранијумом. Обишли су Београд и многа села у околини Краљева како би разговарали са оболелима и покушали да им помогну.

– Иако лекари кажу да неке врсте рака немају везе са осиромашеним уранијумом, ипак, мислим да је то дефинитивно повезано са њиме, јер је оболелих много и невероватно је да то није последица рата. У Италији има доста војника који болују од карцинома, нарочито леукемије, али о томе се не говори много. Причао сам са оболелим људима у Србији, као и онима који могу да нам пруже битне податке о проблему. Знам да многи из ваше земље одлазе у Италију да се лече – казао је за „Политику” Ди Мео, али је одбио да коментарише да ли се у Србији сусретао са неким званичницима.

Саманта Менгарели такође сматра да су цивили у још већој невољи, јер су они ти који су живели и живе у контаминираним подручјима. Ди Мео додаје да многи игноришу овај велики проблем, али се неки и праве да га игноришу, јер је „велики изазов да се он реши, а уранијум је опасан”. Употреба ОУ је, према међународним конвенцијама, забрањена. Ди Мео и Менгарелијева још не знају да ли ће након боравка писати неку врсту извештаја и где ће и како да га објаве ако га напишу.

Тежиште рада њихове организације, која је радила још и у Ираку, Либану, Палестини и Курдистану, јесте на помоћи деци жртвама рата. „Un ponte per…” шаље им новчану помоћ и разне друге поклоне, али и проналази деци кров над главом уколико немају родитеље. Како нам је рекао Ди Мео, један од начина да се ова деца орасположе и да забораве на тренутне проблеме јесте да оду у Рим и „мало виде света”:

– Управо разговарамо о могућности да и ове године крајем јуна пошаљемо око четрдесеторо угрожене деце у Рим на три недеље, и о документима који су за то потребни – каже Ди Мео.

Т. Бојковић
Извор:Политика

[Dreadnought]

Због бомбардовања ослепели, ћуте...

23/02/2009
Врање– Већ десет година многи житељи Врања и околине на себи својствен начин осећају последице бомбардовања НАТО 1999. године. И док је, према званичној статистици, као последица бомбардовања, на овом подручју, све већи број оболелих од малигних болести, на десетине житеља града под Пржаром има неуобичајене здравствене тегобе које збуњују како домаће тако и иностране лекаре.

Радован М. (62), обућарски радник,сасвим се случајно нашао када је НАТО авијација гађала бунушевачку утрину у непосредној близини бунушевачког гробља.

–Само што сам чуо авионе, а онда као да сам добио крила и полетео. Јака светлост, коју сам угледао при експлозији, заслепела ме је. Кад сам дошао к’ себи, трљао сам очи, али сам био заслепљен, као кад директно гледаш у сунце, ништа нисам видео – прича Радован и наставља – а онда ми се полако почео враћати вид. Видео сам само делимично. Нисам ништа чуо, а онда се полако слух враћао, па сам почео онако као кроз неко цврчање да чујем, каже Радован и додаје да му се слух колико-толико вратио али му вид све више слаби.

–На два метра не препознајем људе јер само видим силуету. Брат и братанац су ме водили у иностранство код очних лекара, али без успеха. Стручњаци су се хватали за главу пошто су ми уз помоћ апарата погледали очи, каже Радован. Драгана С. (47) некадашња радница „Јумка“, непрестано је штуцала, скоро на сваки минут, а тешко је и говорила. Недавно, највероватније од велике радости, на венчању своје ћерке је запевала, па је кроз песму говорила. Али штуца и даље али ређе.

–Све је почело тог кобног марта 1999. године када сам у јеку бомбардовања мобилисан. Позивар је њој дао позив и кад се она са папиром (позивом) вратила у собу, гледала је у мене очију пуних суза и, уместо да нешто каже, почела је да штуца, прича Драганин супруг Милан и додаје да се стање колико-толико побољшало после мобилизације. Међутим, до погоршања је поново дошло када је 2001. године остала без посла.

Онда је Драгана почела скоро на сваки минут да штуца и престала да говори. Односно није могла да говори. Све чује и разуме, али не може да одговори, већ само гледа и климањем главе или одобрава или негира. Ишла је код лекара али није било вајде. Породица, посебно ћерка и син, су се прибојавали да у таквој ситуацији не учини нешто најгоре. Стручњаци су се „надмудривали“ око дијагнозе, од најбезазленије до најгоре. Није помагала ниједна терапија.

–Ишли смо свуда где смо чули да би било помоћи супрузи. Спавали по пећинама, манастирима, огромним шумским белезима, ишли у поноћ на изворе у шумском беспућу, по препоруци врачара јела је и гутала свашта као факир. Посећивали смо видовњаке и врачаре у потрази за помоћи. Али без успеха. Грозно је било када су неки покушавали „да је врате у нормалу“ плашећи је. Њихова теза је била ако се поново уплаши да ће све проћи, прича Милан.

–Син нам се недавно оженио и запослио. Драгани је то, највероватније, помогло да мање штуца и проговори више речи. Било је кризе када јој је мајка умрла. Штуцање се „убрзало“, али ево после рођења унука полако се све „нормализовало“ и све ређе штуца, још само муцање да престане, каже Милан док Драгана која све то слуша осмехом потврђује.

Јелена (14) и Милица (14) су за време бомбардовања имале четири године. Њихов проблем је што када чују звук авиона и алармног уређаја –остају без гласа. Односно не могу да говоре. Њихови родитељи кажу да су неке терапије и лекови мало помогли, па су „прекиди“ краћи, али је муцање остало. У насељу „Оџинка“ Зоран Н. кад чује јак звук авиона има физиолошке сметње, а социолог Слађана Стојановић каже да су после бомбардовања карценогена обољења све израженија.

Својом болешћу Радован, Драгана, Јелена, Милица, Зоран и други збуњују околину и медицину. Нико од лекара, а за помоћ су осим у Врање ишли у Беч, Софију, Цирих, Скопље, Београд и многа друга места, није могао да помогне.

А. Давинић
Извор:Политика

[Dreadnought]

Uranijum uzima danak


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Italijanski vojnici na Kosovu

11.04.2009
Paola- Još jedan italijanski vojnik umro je od raka po povratku iz misije na Kosovu i to je poslednji u nizu slučajeva koji se vezuju za upotrebu osiromašenog uranijuma na teritoriji Kosova tokom intervencije NATO 1999. godine.

Dvadesetosmogodišnji Frančesko de Seta, profesionalni vojnik alpinista iz gradića Paola di Košenca na jugu Italije, bio je više puta u misiji na Balkanu, duže vreme se lečio u različitim bolnicama, ali mu se poslednjih mesec dana stanje pogoršalo, javila je u petak italijanska agencija Ansa.

-Porodica traži da se rasvetle okolnosti smrti mladog vojnika koja je usledila ubrzo posle povratka iz inostranstva. Njegova smrt je poslednja u nizu slučajeva smrti za koje se sumnja da su povezane sa kontaminacijom od osiromašenog uranijuma - izjavio je za Ansu Frančesko Paleze, novinar i autor bloga www.Vittimeuranio.com (Žrtve uranijuma) na kome se od 2007. godine ukazuje na opasnosti od osiromašenog uranijuma.

- Ovo je prvi slučaj da se smrt jednog vojnika iz Kalabrije vezuje za upotrebu osiromašenog uranijuma - rekao je Paleze.

Na blogu www.Vittimeuranio.com iznosi se da se podaci o broju umrlih i obolelih vojnika od posledica upotrebe osiromašenog uranijuma na Kosovu stalno menjaju.

Dosada je utvrđeno 77 umrlih i 312 obolelih a prema nekim podacima čak 1.991 oboleli.
- Nepoznanice u vezi sa ovim fenomenom su ogromne, navedeno je na sajtu.

Izvor: Večernje Novosti online

[vathra]

Ovde me nešto uopšte ne ide u glavu...
Relativno mali italijanski kontigent ima 77 umrlih.
A kad god novinari pišu članke o ovome, pošto ne postoji neko valjano ispitivanje, spominju neke slučajeve koji skoro i da nemaju veze sa zračenjem (štucanje?)

Nekom analogijom sa italijanima, morale bi da budu stotine umrlih od zračenja i hiljade obolelih.
Zašto nema tih tačnih podataka?

[Dreadnought]

Vreba rak iz NATO bombi 

13.04.2009
U 2000. godini Zavod za javno zdravlje registrovao je 185 novoobolelih od malignih tumora u vranjskoj opštini, a 2005. brojka je skoro duplirana - 334. Najviše je bilo obolelih od raka na organima za varenje i disajnim. Evidencija je poslednji put rađena pre dve godine, ali nije dostupna javnosti zato što još nije sređena.

Pljačkovica, planina iznad Vranja, jedna je od četiri lokacije na jugu Srbije koju su NATO bombarderi 1999. godine gađali municijom sa osiromašenim uranijumom. Broj obolelih od malignih bolesti u Vranju i okolini, kako brojke pokazuju, značajno se posle toga povećao, ali niko od stručnjaka ne može da precizira da li je to direktna posledica života u kontaminiranom području ili samo boljeg evidentiranja.

Svi se, ipak, slažu u jednom - potrebano je stalno ispitivanje zdravlja ljudi koji žive ovde, hrane, pijaće vode i vazduha. Ali, para za tako nešto nema.

- Pre pet-šest godina uradili smo projekat na tu temu, kojim smo predvideli da 6.000 ljudi testiramo. Tada je taj projekat koštao 28 miliona dinara, ali nismo našli nikog ko bi ga finansirao. Samo višegodišnjim praćenjem može se utvrditi postoji li veza između povećanog broja obolelih od raka i Pljačkovice - kažu u Zavodu za javno zdravlje u Vranju.

Institut "Dr Dragomir Karajović" uradio je pre sedam godina svoje istraživanje na području Vranja kada je u grupi od 29 ispitanika bilo nekoliko njih koji su bili kontaminirani uranijumom, a u jednom slučaju čak je zabeležena enormna kontaminiranost. Nalaze domaćih stručnjaka potvrdili su i međunarodni eksperti programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.

Dalje od konstatacije da Vranjanci žive u opasnom području nije se, međutim, odmaklo. A opasnost od unošenja osiromašenog uranijuma u lanac ishrane je prilično realna, jer se radioaktivne čestice i dalje nalaze u vazduhu.

- Poslednji put smo vodu kontrolisali 2006. godine i tada je sve bilo u redu. Kako je sada ne znamo, jer je Ministarstvo za zaštitu životne sredine naložilo zdravstvenim ustanovama da se ne mešaju u njihov posao - kažu u vranjskom Zavodu za javno zdravlje. Dr Milojko Kovačević iz Instituta u Vinči, smatra da nema razloga za paniku.

- Uklonili smo radioaktivne i metke i zemljište i uskladištili u Vinči. Mislim da se preveliki značaj daje uticaju osiromašenog uranijuma na porast broja obolelih od raka. Ne ide to baš tako brzo.

Međutim, i on se slaže da je potrebno uraditi detaljan monitornig i ustanoviti pravo stanje. Pitanje je ko će to da uradi kad država jednostavno kaže da para za tako važnu stvar - nema.

Brojke

NATO je potvrdio da je na 112 lokaliteta u Srbiji i Crnoj Gori koristio osiromašeni uranijum. Na području južno od 44. paralele ispaljeno je oko 31.000 projektila, a prema procenama Vojske Jugoslavije, oko 50.000.

Izvor: Večernje Novosti online