Železnička stanica u Beogradu, voz na liniji Beograd - Dubrovnik.
Snimak iz 1933. godine.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Evo zaniljivog linka i dela teksta sa Wix potera za pejzažima:
a.wixsite.com/pejzazi/pruga-beograd-dubrovnik
Пруга Београд - Дубровник
Од Београда до Дубровника путовао је Пеђа Милосављевић 1932. године пругом уског колосека кроз пределе описане у есеју „Потера за пејзажима“.
Та је пруга у 20. веку спајала Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску, али и јужне јадранске луке с градовима у залеђу и са средњом Европом. Повезивала је државе, крајеве, народе и културе. Била је важна саобраћајница у Југославији скоро педесет година, од 1925. до 1978. године.
На прузи су саобраћале различите парне локомотиве, а најпознатија је ЈДЖ–83. Један примерак из ове серије (83-173) данас припада возном парку Шарганске осмице и развија брзину до 35 km/h. Она је културно добро као и још неколико примерака који су део Одељења узаних пруга Железничког музеја у Београду смештеног на железничкој станици у Пожеги.
Због мале ширине колосека (760 mm) и неповољне конфигурације терена кроз који је траса пролазила, просечна брзина „ћире“ је била мала, а на појединим деоницама дозвољена брзина је била тек 30 km/h.
Друга серија локомотива је носила број 85, оне су биле веће и достизале су брзину до 50 km/h. Један примерак се данас налази испред железничке станице у Чачку као културно добро .
Крајем тридесетих година (1938.) набављене су гарнитуре моторних возова за путнички саобраћај на деоници Београд – Сарајево – Дубровник и оне су возиле до 60 km/h.
Седамдесетих година 20. века због модернизације железнице и развоја аутобуског саобраћаја укинута је већина пруга уског колосека у Југославији, па и воз на овој траси.
У 21. веку воз „ћира“ и предели кроз које је пролазио сматрају се културним и природним добрима, а делови ови пруге се обнављају и ревитализују. Идеја је да се поново користе атрактивни делови на којима се уводе туристички возови (као Шарганска осмица), да се напуштене железничке пруге користе за формирање стаза којима би се кретали туристи и рекреативци, пешаци и бициклисти, а напуштене железничке станице се претварају у музеје или туристичке објекте. .
Београд - Обреновац
Железничка станица Београд са које почиње путовање, саграђена је 1884. године по узору на станице великих европских држава. Први воз је кренуо ка Земуну у августу 1884. а септембру према Нишу и Пешти. Зграда станице је на листи споменика културе Републике Србије.
Деоница пруге до Обреновца којом би се успоставила директна веза између Београда и Дубровника завршена је 1928. године и тако је направљена веза са пругом Обреновац - Лајковац. Важни су објекти на овој прузи: мост преко Колубаре који има 60 метара отвора и три моста између чукаричког тунела и Београдске железничке станице.
Лајковац
Лајковац се развио управо захваљујући железници и био је највећа железничка станица узане пруге у Србији, раскрсница за Чачак, Ужице, Сарајево, Дубровник и Зеленку, Ваљево, Аранђеловац и Београд. Први воз „ћира“ дошао је у лајковачку железничку станицу 1908. Будући да се лајковачком пругом пролазило кроз скоро целу Југославију, у њега су долазили да раде и живе железничари из целе државе. Железничку славу Лајковца овековечио је у свом роману „Лајковачка пруга“ књижевник Радован Бели Марковић. Спомен на славне дане пруге остао је и у песми „Иде Миле лајковачком пругом“, која је настала 1908. године, кад је прорадила лајковачка пруга. Браћа Бајић, познати певачи народних песама, снимили су 1981. године ову песму.
Траса воза је настављала кроз Овчарско-Кабларску клисуру коју праве планине Овчар и Каблар и кроз коју протиче река Западна Морава. Један део је заштићен као природно добро Републике Србије. Даљи пут води кроз Горњи Милановац и Чачак и према Шаграну.
Шарганска осмица
Шаргански превој је одувек имао значајан географски положај јер спаја Србију и Босну, Ужице и Вишеград, преко Мокре Горе. Име „осмица“ пруга је добила због тога што је у облику овог броја савладана висинска разлика од око 300 метара. Између шарганског тунела и укрснице Јатари пруга два пута пролази кроз исту географску тачку и прави у свету чувену и јединствену „осмицу".
Прва варијанта пруге преко Шаргана трасирана је 1903. године и воз креће трасом дугом 22 километара од Ужица преко Шарганског превоја ка Вишеграду. Пруга је укинута 1978. године
Део пруге на релацији од станице Шарган Витаси до Мокре Горе, који представља јединствено градитељско дело, обновљен је 2003. и поново је почела да вози Шарганска осмица. Из музеја су повучени вагони и локомотива па је ћира опет могао да крене.
Воз „Носталгија“ на овој траси пролази кроз 22 тунела, преко пет мостова, савладава висинску разлику од 300 метара и све то на раздаљини од 15.440 метара. Парк Шарган – Мокра Гора је парк природе и уписан је на листу природних добра Републике Србије.
Део трасе старе пруге уског колосека претворен је у зелену стазу 2016. године. Ова стаза у Ужицу, која иде од градске плаже до језера Врутци, користи се као шеталиште и бициклистичка стаза, а пролази најлепшим делом кањона реке Ђетиње. Реконструкцијом старог железничког моста и изградњом лифта код старе хидроцентрале, стаза је постала доступна свим Ужичанима.
Вишеград - Сарајево
Вишеград је познат по мосту Мехмед-паше Соколовића који се налази близу границе Србије и Републике Српске. Мост је описао Иво Андрић у ромау „На Дрини ћуприја“.
Пруга уског колосека Вардиште - Вишеград – представљала је део некада чувене „Источне пруге“ односно, пруге Источна граница - Вишеград – Сарајево коју је изградила Аустро-Угарска у периоду од 1903. до 1906. године, повезујући на тај начин источну Босну са Сарајевом и остатком Аустро-Угарске Монархије.
Прва ћирина композиција прошла је кроз живописну долину реке Рзав 4. јула 1906. године до Добруна, а 1. августа исте године отворен је и део пруге до Вардишта. После Првог светског рата изграђен је наставак ове пруге од Ужица до Вардишта, а ова траса свечано је отворена 25. јануара 1925. године.
Од 1925. године ова пруга је била жила куцавица читавог овог краја и наредних 49 година била важна железничка веза између Србије и Босне. Након укидања пруге на релацији Ужице – Вишеград, 1978. године укида се и пруга од Вишеграда до Сарајева.
Када се приступило реконструкцији пруге Шарганска осмица, исте године Железница Републике Српске одлучује да се приступи и реконструкцији пруге од Мокре Горе до Вишеграда. Прва свечана ћирина композиција након обнове пруге стигла је из Мокре Горе у Вишеград 2010. године.
Постоји идеја за ревитализацију трасе од Вишеграда до Сарајева на туристичкој основи.
Сарајево - Мостар
Први воз, правац Сарајево - Мостар кренуо је још 1891. године. Деоница је водила кроз Сарајевско поље, долином речице Зујевине, тунела на Брадини и силаска низ Иван планину. Од града Сарајева до највише тачке на Иван-планини у дужини од 17,4 km, да би се савладао успон, употребљен је систем зупчасте летве - зупчаница. Траса је настављала преко Јабланице и даље преко Јабланичког језера, затим кањоном реке Неретве све до Мостара.
Мостар - Дубровник
Један од симбола Мостара је стари мост на Неретви из 16. века. Пруга полази од Мостара дуж реке Неретве, иде кроз Чапљину и прелази границу са Хрватском, па води до Дубровника. Укупна дужина железничке пруге износи близу 170 km. После Мостара воз је продужавао до Габеле и ту се један крак одвајао за Дубровник, а други за Метковић.
Део пута ка Дубровнику наставља се долином Поповог поља, уз обалу реке Требишњице, која је била најдужа река понорница пре изградње хидроцентарла на њој. Њено крајње исходиште је Јадранско море. Приближавајући се Дубровнику путници су имали величанствен поглед на Локрум и на пучину плавог Јадранског мора. Са брда Срђ, воз се нагло спуштао ка мору, сишао би у Ријеку Дубровачку, а потом полако ушао у железничку станицу Груж и стигао у град.
