Kad su slavuji gospodarili ZvezdaromSuv centar prestonice. Mesto na kome život grada pulsira najžešćim ritmom, bez sekunde predaha koji bi podsetio na to da i Beograđani pokatkad umeju ugrabiti trenutak mira. Tu, kod Terazija, susreću se putevi što vode do prestoničke žile kucavice, gde su buka i vreva podrazumevane konstante onoga što zovemo
"život u Beogradu".I baš na ovom mestu – preciznije, nepuna 3 kilometra nadomak strogog centra – ugnezdilo se parče tla koje je katkad tiho prkosilo savremenizaciji i urbanizaciji. Sva nužna zla jednog milionskog grada – dakle, beton i čelik i asfalt pre svega – nisu se ovde naslućivala ni u najsmelijim idejama urbanista. Čak bi nas i letimičan osvrt koji vek unazad uverio da bi oaza poput ove dosledno kontrastrirala današnjem užurbanom Beogradu.
Sve raskoši Slavujeve dolineSve što ne biste smestili u jedan grad sa titulom prestonice, nekada se nalazilo tik uz granicu samog centra. Svoje mesto ovde su našle prizemne porodične kuće, u to vreme ogledala intimnog duha koji će docnije zameniti uzavreli prestonički mravinjak. O istom su svedočile i staze presvučene kaldrmom, a vremešniji (i upućeniji) kazuju da se na istom mestu svojevremeno nalazio jedan od omiljenih parkova Beograđana.
Reč je, naravno, o Slavujevoj dolini, odnosno Slavujevom potoku – delu Beograda koji, urbanistički gledano, čini jednu od 17 mesnih zajednica opštine Zvezdara. Njegova gornja – tačnije severna – granica danas je ulica Svetog Nikole, dok ga sa donje strane, one južne, zatvara ulica Dimitrija Tucovića.
Nazovete li Slavujevu dolinu originalnim imenom – i sve to poštujući pravila fonetskog izgovora – neka vas ne iznenade mlaki pogledi malobrojnih Beograđana, mahom pripadnika mlađih generacija. Na stranu što se ovaj naziv danas retko i koristi; tek, izvesno je da ga dugujemo viševekovnom uticaju
"neprijateljskog" nam naroda. Jer, reč kojom su je oslovljavali Turci bila je Bülbülder, da bi ga
"naši" potom krstili u Slavujevu dolinu.
Očito je tome postojao i valjan razlog. Naime, ovde se, omeđeno pomenutim dvema ulicama, nekada nalazilo istinsko bogatstvo netaknute prirode. Dimitrija Tucovića i Jovana Cvijića, doduše, nisu tada bile ulice u pravom smislu reči: umesto njih je davnih dana tekao Slavujev potok, a njegova dolina, kako kažu, bila je među najlepšim delovima Palilule. Svoj dom su u njoj našle mnogobrojne bašte, ali i redovi voćnjaka koji su udomili naročite stanare.
Ti stanari, dakako, bili su slavuji. Otuda i sam naziv govori da ptice umilnog glasa behu poput zaštitnog znaka doline. Od ljudskog življa Beograda, pak, najbrojniji su bili Turci, te upravo njima dugujemo (negdašnji) naziv doline. Spajajući dve reči jednu, od bülbül (na turskom: slavuj) i dere (dolina), skovano je ime ove zvezdarske teritorije.
Gde je danas oaza koja je prkosila urbanom Beogradu?Pored naziva sa tendencijom da nam zapetlja jezik, Bulbulder nosi i nekoliko, većini verovatno manje poznatih, priča. Jedna od njih kazuje da je Slavujeva dolina, zbog svojih bujnih voćnjaka,
"u ono vreme darovala s mora smokava i od Mostara grožđa". Tako su bar zabeležene reči jednog starijeg Beograđanina u knjizi "Godišnjica Nikole Ćupića", autora Milana Đ. Milićevića (objavljena 1903. u Beogradu).
Znalo se, takođe, govoriti i da je Slavujeva dolina bila bogata lepim devojkama. Po svršetku Drugog svetskog rata, štaviše, ovaj je zvezdarski kraj poneo epitet
"mangupski": lokalni momci su se zbog tih devojaka umeli ozbiljno potući. A pored egzotičnog voća i devojačke lepote, u centru doline našao se još jedan "ukras" – Crkva Svetog cara Lazara podignuta u čast Lazara Hrebeljanovića.
A pored slavujeve pesme i izobilja darova prirode, Bulbulder je rađao i naročitu sortu talenata. Moglo bi se čak reći da je po tome Zvezdara i opravdala svoj naziv. Vladimir Pižon Petrović, Bane Smiljanić, Boško Kajganić i Staja Nikolić – ovo su imena poznata svim vatrenim ljubiteljima
"najvažnije sporedne stvari na svetu". I svi su potekli upravo iz Bulbuldera, baš kao i Luka Milunović, nekadašnji napadač Crvene Zvezde, te povremeni reprezentativac Ukrajine, Marko Dević. Zahvaljujući tome, zvezdarska oaza dobila je 1951. godine i svoj fudbalski hram, odnosno klub Bulbulderac, a danas FK Zvezdara.
Dolaskom novih trendova – istorijskih i urbanističkih – prirodno je bilo da Slavujeva dolina izgubi nešto od negdašnje autentičnosti. Savremenizacija Beograda zamenila je prizemne kuće četvorospratnicama, a blizina prestoničkih trejdmarkova – poput Ruzveltove ulice, Bulevara Kralja Aleksandra, te Đerama i Liona – smestili su Bulbulder u srce gradskih dešavanja. Što se, pak, potoka tiče, on je i dalje tu, iako dobro skriven od očiju oko 6000 stanovnika koliko ih broji ova zvezdarska teritorija. Urbanističkim planom, naime, potok je uveden u podzemnu kišnu kanalizaciju, te danas, umesto ulicom Dimitrija Tucovića, teče beogradskim podzemljem.
Izvor:
www.011info.com
