Подсећање на повлачење совјетске армије из Авганистана

[Dreadnought]

Повратак уморних другова


23/02/2009

Актуелно подсећање на повлачење совјетске армије из Авганистана, пре равно две деценије.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Генерал Громов и Мирослав Лазански

Колона је формирана на излазу из ваздухопловне базе Баграм, северно од Кабула. Штаб 40. совјетске армије, приштапске јединице, камиони, оклопни транспортери. Дуж колоне гомила Авганистанаца, одрасли људи, деца, сви се рукују са совјетским војницима, деца бацају цвеће на возила, локални функционери из партије председника Наџибулаха држе поздравне говоре. Захваљују братском совјетском народу на интернационалној помоћи. Совјети једва да их и слушају, свима је присутна само једна мисао, вратити се кући из авганистанског пакла.

Оно што је започело децембарског јутра 1979. године, десантом припадника 103. гардијске ваздушнодесантне дивизије на аеродром у Кабулу, званично се завршава 15. фебруара 1989. године одласком последње колоне совјетске армије из базе у Баграму. Само званично, јер на аеродрому у Кабулу остала су још два батаљона падобранаца из 103. дивизије да чувају пук авиона Су-24 који су заједно са хеликоптерима Ми-24 по„кривали“ моторизовану колону на њеном путу од Баграма до авганистанско-совјетске границе.

Био сам тог 15. фебруара 1989. године, заједно са још неколико совјетских и других новинара, у конвоју последњих јединица 40. армије која је излазила из Авганистана. Кретали смо се у ско„ковима“, од једне долине до друге, изнад нас су непрекидно ви„сили“ хеликоптери Ми-24 обезбеђујући ваздушну подршку.

Генерал-пуковник Борис Громов, командант 40. армије, избацио је испред конвоја по свим околним брдима специјалце који су надгледали нашу колону.

Иако је са локалним командантима муџахедина био склопљен договор о међусобном ненападању док се колона извлачи ка граници, Громов није хтео ништа да препусти случају. И са Шахом Масудом, чувеним командантом муџахедина из долине Паншир, био је склопљен посебан споразум о мирном проласку совјетске војне колоне кроз његово подручје. Па ипак, када смо стигли у ту долину, Масудови људи су онако, као из шале, церећи се, на колону подизали и спуштали своје ручне бацаче ракета РПГ-7 и ка„лашњикове“.

Но„винари, само мирно, имамо договор о несметаном проласку“, смиривао нас је генерал Владимир Серебров, шеф политичке управе 40. армије, који је био са нама у оклопном возилу, заправо седео је на његовој куполи. Прошли смо. И Паншир долину и тунел Саланг. Километрима испред, хеликоптери Ми-24 морали су да „убеђују“ неко локално племе које није било расположено да колону пропусти тек тако.

Гледао сам тог 15. фебруара повратак уморних другова, лица младих совјетских војника, њихове очи. Јер, у рату треба гледати само очи, у њима све пише. Оне те гледају, али имаш утисак као да виде нешто друго: гладну авганистанску децу, нацерено лице муџахедина, осакаћено тело пријатеља. Игор, Сергеј, Владимир, Дмитриј, Андреј ништа пре тога нису знали о Авганистану, стигли су тамо да би, како им је речено, од„бранили пријатељску земљу угрожену бандама непријатеља којима манипулише западни империјализам“.

Андреј Медведев поправља шлем, одмахује руком као да би све то најрадије заборавио.

– Мој друг је сео да попије чај, с бомбе причвршћене за његов појас испао је сигурносни затварач, али механизам је остао да виси захваљујући навлаци. Други је војник то опазио, упозоривши га одмах да је изгубио сигурносни затварач. Наш друг је аутоматски извукао бомбу из навлаке. Преостале су четири секунде до експлозије. Прекратко време за откопчавање појаса. Сви смо се бацили што даље, он је остао тамо са руком на бомби, као укопан. Гледао нас је збуњено као да пита: а ја, шта ја да радим, како? Од експлозије су погинула четворица, десет рањених. Нашли смо његову крв, црева и одећу свуда около.“

Стигли смо до реке Аму Дарје на авганистанско-совјетској граници. Конвој се зауставља, на средини моста генерала Громова дочекује његов син. Само њих двојица, јер је генералова супруга погинула када су муџахедини ракетом стин„гер“ изнад Кабула оборили авион којим је својевремено ишла у посету супругу.

С друге стране моста је СССР, поред моста подигнута је стела, антички надгробни споменик, нека врста граничног камена. Знак сећања на све погинуле совјетске војнике у Авганистану.

Мирослав Лазански
Извор:Политика