У Музеју Понишавља у Пироту већ деценијама се љубоморно чува експонат, по много чему јединствен у Србији, а можда и у Европи. Реч је о војничком хлебу - таину, умешеном још далеке 1912. године, у време када су се над Србијом надвили ратови и беда.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Приче о хлебу не би било да није Алексе Здравковића, пиротског регрута и терзије, који је уочи Првог балканског рата, као и многи његови вршњаци, добио позив за мобилизацију, да „спасава част Србије“.
Дугогодишњи директор Музеја Бранислав Најдановић говорио је својевремено да је Алексу пре него што ће кренути у рат, мајка заветовала да нипошто не поједе прво следовање војничког хлеба који добије у касарни, већ да врати кући.
Веровала је да први војнички хлеб чува војника, да на њега неће тане, ни гелер. Уз хлеб су обично ишле и друге амајлије које су се ушивале у шињел и осталу војничку одећу.
Када је Алекса стигао у касарну и примио своје прво војничко следовање таина, одмах је пао у искушење да га проба, али је одолео и уместо њега појео оно што је понео од куће, причао је својевремено Најдановић.
А онда су, једна за другом, кренуле битке. Са таином на дну торбе, Алекса је ратовао на југу Србије, у Македонији, а затим је кроз косметске и албанске гудуре доспео до Крфа.
Следи пробој Солунског фронта, Кајмакчалан, Битољ, Скопље и, коначно, 1918. отаџбина Србија.
Најдановић је причао да је Здравковић аманет мајке схватио веома озбиљно и да је таин за њега истински постао права амајлија, у коју је веровао и која га је, како је говорио за живота, „свих оних година чувала“.
Алекса Здравковић се после шест година ратовања вратио као наредник у свој Пирот са таином у торби, овенчан бројним одликовањима.
Здравковићи су таин у једној дрвеној кутији чували све до краја шездесетих година прошлог века. Алекса је својим синовима често причао како је са друговима, пре сваког јуриша, љубио тај буђави хлеб и опет га враћао у торбу. Ниједног момента му на памет није пало да прекрши мајчин завет и поједе га. Амајлија је надживела свог власника, али и многе у породици Здравковић. Алекса се после ратовања оженио и подигао четворицу синова и једну кћерку. Једно време је радио као поштар, затим терзија, а напрасно је умро 1941. године, када је бугарска окупациона војска ушла у Пирот.
Јунак ове приче у Пироту нема директних потомака. Сви су се раселили или поумирали. Једине успомене на њега су таин и прегршт медаља у музеју. Крајем шездесетих година прошлог века таин је, заједно са кутијом у којем су га чували Здравковићеви потомци, доспео у пиротски Музеј, и то на несвакидашњи начин.
Тадашњи директор Музеја Понишавља Бранко Најдановић је, у договору са директором Електродистрибуције Предграгом Игићем, потомцима Алексе Здравковића обећао прикључак за струју, под условом да таин поклоне Музеју. Обећање је испуњено, и од тада је стари војнички хлеб на сигурном.
„Ово је заиста један од наших најдражих експоната о коме посебно бринемо“, каже историчарка у Музеју Мила Савић.
Izvor:
http://www.pravoslavna-srbija.com
