Dassault Rafale

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U drugoj polovini 70-ih godina prošlog veka, mnoge zemlje članice NATO pakta su uvidele potrebu za novom generacijom borbenih aviona kako bi parirali projektima koji su tada već uveliko razvijani u SSSR, a koji su kasnije izrodili avione MiG-29 i Su-27. U samoj Francuskoj je postojala potreba za višenamenskim borbenim avionom koji bi zamenio čak 7 tipova koji su se tada nalazili u sastavu ratnog vazduhoplovstva (Armee de l'Air) i mornaričke avijacije (Aéronavale) Francuske. Među tim avionima su bili:
- Jaguar (jurišni avion),
- Super-Etendard (jurišnik sa nosača aviona),
- F-8 Crusader (lovac sa nosača aviona),
- Mirage F1 (lovac-bombarder),
- Mirage 2000 C (lovac),
- Mirage 2000 D i N (bombarderi naoružani konvencionalnim i nuklearnim oružjem, respektivno),
- Mirage IV (nuklearni bombarder i izviđac).

Obzirom na zajednički interes i potrebu za novim borbenim avionom, 1983. godine dolazi do početka programa pod nazivom "Budući Evropski borbeni avion" (Future European Fighter Aircraft - FEFA) koji okuplja Veliku Britaniju, Francusku, Španiju, Zapadnu Nemačku i Italiju. Cilj programa je bio stvaranje aviona koji bi imao STOL karakteristike (STOL-Short Take Off and Landing; prev. kratko poletanje i sletanje) i mogućnost borbe izvan vizuelnog dometa.
1984. godine Francuzi su želeli da u TTZ dodaju i poletanje sa nosača aviona, kao i da oni imaju vodeću ulogu u projektu, što je, uz neslaganje oko uloge aviona (francuzi su želeli višenamenski borbeni avion dok su ostali želeli lovac za prevlast u vazduhu sa sekundarnom ulogom bombardera), dovelo do toga da francuzi napuste program i posvete se sopstvenom projektu koji je Dassault već razvijao u vidu demonstracionog programa ACX. Na osnovu programa ACX nastao je ubrzo tehnološki demonstrator pod nazivom Rafale A.

Tehnološki demonstrator Rafale A je prvi put poleteo 4. jula 1986. godine, a koristio je američke motore General Electric F404-GE-400, iste one koji pogone F/A-18 Hornet, pošto SNECMA M88 motori koji su planirani za ovaj avion još uvek nisu bili spremni. Tehnološki demonstrator je obavio 460 letova u periodu od 1986. do 1989. godine sa ovim motorima, da bi nakon toga jedan motor bio zamenjen motorom M88 radi njegove verifikacije u letu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Testovi su nastavljeni sve do 1994. godine i uključivali su testiranje rane verzije motora M88 kao i simuliranja sletanja i poletanja na nosač aviona gde bi avion samo dodirnuo palubu nosača i nastavio let (engleska fraza za ovakvo simulirano sletanje je touch-and-go).

Obzirom na uspešnost demonstracionog programa, počelo se sa izradom predserijskih modela, jednoseda Rafale C01 koji je poleteo u maju 1991., mornaričkog jednoseda Rafale M01 koji je poleteo u decembru 1991. i dvoseda Rafale B01 koji je poleteo u aprilu 1993. godine. Prvi prototip Rafale M01 učestvovao je u testovima poletanja uz pomoć katapulta na poligonu u SAD, pošto u Francuskoj ne postoji katapult izgrađen na zemlji kako bi se izveli ovakvi testovi. Testovi su izvedeni u periodu od 13. jula do 23. avgusta 1992. u mornaričkoj bazi Lakehurst, da bi bili nastavljeni na nosaču aviona Foch.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U početku, Rafale B (Biplace) je trebao biti samo avion za obuku, međutim, iskustva iz Zalivskog rata, kao i agresije na SR Jugoslaviju, su pokazala da je u misijama bombardovanja i izviđanja drugi član posade nezamenjiv. Upravo iz tog razloga doslo je do izmene u narudžbinama, tako da je predviđeno da u Francuskom RV više od polovine aviona tipa Rafale budu dvosedi Rafale B.
U svetlu ovoga, i mornarica je odlučila da zatraži dvosedu varijantu palubnog borbenog aviona, koji je u njihovom slučaju dobio oznaku Rafale BM, da bi kasnije ta oznaka bila promenjena u Rafale N. Ukupno 40 od 60 aviona za mornaricu će biti dvoseda Rafale N varijanta.

Obzirom da je mornarica trebala da zameni palubne lovce F-8 Crusader, bilo je jasno da Rafale M (Marine) verzija mora imati prioritet, tako da je prvi serijski Rafale M F1 (Fase 1)poleteo 1999. godine, da bi isporuke počele tokom 2000., nakon čega su ukrcani na nosač aviona Charles de Gaulle 2002., a postali potpuno operativni 25. juna 2004. godine.
F1 je oznaka koja znači Faza 1 i označava verziju osposobljenu samo za dejstva protiv vazdušnih pretnji, jer je trebalo hitno zameniti ostarele Crusadere, dok je sledeća verzija F2,namenjena da zameni Super Etandarde u ulozi jurišnika.
Prvi Rafale C F2 (C101) je poleteo 13. aprila 2003., a prva tri Rafale B F2 Francusko RV je primilo na testiranje krajem decembra 2004., a 27. juna 2006. godine je oformljena prva operativna jedinica RV Francuske sa avionima tipa Rafale.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Očekuje se da će Francuska nabaviti 294 aviona Rafale za RV i mornaricu, ali to je upitno zbog visoke cene aviona, tako da je poslednja porudžbina za Rafale B/C F2 iz 2004. smanjena sa 59 na 51 avion, ali uz nepromenjenu cenu ugovora. Naime, 8 aviona je "žrtvovano" kako bi se dobila sredstva za ugradnju najnovijih senzora francuske industrije na naručene avione. Ovo nece umanjiti ukupnu očekivanu cifru od 294 aviona, ta cifra će biti ispoštovana, samo u jednom dužem vremenskom periodu, a najkasnije 2020. godine će biti kompletirane isporuke.

AERODINAMIKA

Što se tiče aerodinamičke koncepcije, tu je korišćeno iskustvo sa delta krilom stečeno u ranijim projektima, među kojima je poslednji bio Mirage 2000. Delta krilo je uzeto zbog velike tetive u korenu i mogućnosti korišćenja tankih aeroprofila što je zajedno doprinosilo smanjenju talasnog otpora. Međutim, veliki problem kod ovakve koncepcije je visoka minimalna brzina, tj. visoka brzina pri sletanju, koja je kod Mirage 2000 oko 330 km/h, dok je kod, recimo Mirage F1 sa strelastim krilom ova brzina oko 260 km/h. Ovaj problem je rešen tako što je kod serijskog Rafale-a izmenjeno krilo, usvojena je koncepcija delta krila sa "strejkovima" (engleski "strake"; predstavlja produžetak napadne ivice u korenu krila) i "kanar" (kanar od francuskog canard-patka) konfiguracijom.
Kanar konfiguracija predstavlja postavljanje horizontalnog repa ispred krila i oni omogućavaju veću manevarbilnost aviona, kao i bolju kontrolu pri malim brzinama i velikim napadnim uglovima. Kod serijskog aviona su kanari za 30% veći u odnosu na demonstrator Rafale A, i pomereni više u nazad iza kabine kako bi poboljšali vidljivost iz kabine, ali i kako bi poboljšali kontrolu centra uzgona u različitim režimima leta. Prilikom sletanja, kanari se koriste kao vazdušne kočnice.

Razlike između Rafale A i sreijskog Rafale C

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Strejkovi su tu da poboljšaju upravljivost na velikim napadnim uglovima, ali su tako postavljeni i dizajnirani da smanje talasni otpor aviona, sto je veoma važno pri visoko podzvučnim i nadzvučnim brzinama.
Na avionu Rafale je takođe primenjeno jos jedno rešenje koje Dassault ranije nije primenjivao, u pitanju su poluovalni uvodnici sa cepačem vazdušne struje , smešteni uz donjaku trupa. Ovo rešenjenje je omogućilo da adekvatno dizajniran prednji deo trupa skreće vazdušnu struju pri velikim napadnim uglovima u uvodnike i na taj način obezbeđuje pravilno "prehranjivanje" motora zdravom vazdušnom strujom u specifičnim uslovima leta. Ovo nije bilo potpuno primenjeno kod demonstratora, ali nakon redizajna jeste kod serijskog primerka.
Spoj krila i trupa je izveden tako da doprinose ukupnom uzgonu aviona.
U cilju poboljšanja manevarskih sposobnosti, avion je uzdužno statički nestabilan, i ima četvorostruke električne komande lete (fly-by-wire), sa tri digitalna i jednim analognim kanalom.

MATERIJALI

Kada je razmatrano pitanje materijala, konstruktori aviona su vođeni sa dva zahteva - smanjenje mase i smanjenje radarskog odraza. Da bi ovo postigli morali su koristiti kompozite u velikoj meri, naročito na okvašenim površinama (površine izložene vazdušnom strujanju). Ove površine su napravljene u najvećoj meri od karbona i kevlara, dok su neke površine izrađene od legure aluminijuma i litijuma, a kanari su izrađeni superplastičnim oblikovanjem titanijuma. Udeo kompozita u ukupnoj masi aviona je oko 24%, a 70% ukupne okvašene površine aviona je izrađeno od kompozita.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Konstruktori tvrde da je ovolika primena kompozita doprinela povećanju odnosa maksimalne poletne mase i mase praznog aviona za 40% u odnosu na isti takav avion izrađen od konvencionalnih legura aluminijuma i titanijuma.
Pored upotrebe kompozitnih materijala, korišćen je i specijalni premaz za smanjenje radarskog odraza.

POGONSKA GRUPA

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Pogonsku grupu aviona Rafale čine dva digitalno kontrolisana dvostrujna turbomlazna motora sa dodatnim sagorevanjem SNECMA M88-2. Motori su dvovratilni sa dvostepenom turbinom, trostepenim kompresorom niskog pritiska i šestostepenim kompresorom visokog pritiska od kojih tri stepena sa varijabilnim statorskim lopaticama.
Potisak motora je 50kN bez, odnosno 75kN sa dodatnim sagorevanjem, uz odnos potiska i mase 8.5 .
Motor je modularne strukture i sastoji se od 21 modula koji se održavaju prema stanju, a nakon zamene nije ih potrebno kalibrisati ili balansirati.

[attachment=10]

[attachment=11]

SNECMA je krajem devedesetih razvila poboljšanu verziju motora pod nazivom M88-2E4 (Etape4) istog potiska kao i prethodna verzija, ali uz primenu tehnologija koje su omogućile produžetak međuremontnog roka i smanjenje potrošnje goriva za 2-4%. Poboljšanja podrazumevaju nove trodimenzionalne lopatice kompresora visokog pritiska i turbine, poboljšani termalni sloj na lopaticama turbine visokog pritiska, kao i poboljšane kanale za hlađenje komore sagorevanja.
Sledeći korak u razvoju je motor pod nazivom M88-3 koji treba da ima potisak od oko 90kN sa DS, koji zahteva i nove, veće uvodnike. Da bi ovo postigao, novi motor će imati novi kompresor niskog pritiska, večeg prečnika i većeg protoka vazduha, nove varijabilne statorske lopatice na ulazu u motor koje omogućavaju optimalan dotok vazduha i time veći raspon režima rada motora, smanjujući gubitke i potrošnju goriva.

[attachment=12]

Specifikacije motora SNECMA M88-2

• Potisak bez DS (kN)	50
• Potisak sa DS (kN)	75
• Specifična potrošnja goriva sa DS (kg/daN.h)	1.70
• Specifična potrošnja goriva bez DS (kg/daN.h)	0.80
• Maseni protok vazduha (kg/s)	65
• Temperatura na ulasku u turbinu (K)	1,850
• Stepen širenja mlaznika	24.50
• Stepen dvostrujnosti	0.30
• Dužina (cm)	353.06
• Prečnik uvodnika (cm)	69.85
• Masa (kg)	897

KABINA

Kabina aviona Rafale je kapljičastog oblika i pruža pilotu maksimalnu vidljivost. Komande su HOTAS (Hands On Throttle and Stick - eng. prev. ruke na komandi gasa i upravljačkoj palici), a upravljačka palica se nalazi na pultu sa desne strane, za razliku od tradicionalnog položaja. Ovo je urađeno da bi se smanjilo opterećenje pilota prilikom izvođenja složenih manevara sa velikim g-silama. Iz istog razloga je i sedište pilota postavljeno pod uglom od 32 stepena jer se time spušta položaj glave i smanjuje opterećenje srca prilikom pumpanja krvi do mozga. Sedište je Martin-Baker Mark16F, "0-0" tipa.

[attachment=13]
Komandna tabla sadrži jedan veliki centralni višenamenski displej u boji na kojem se prikazuju taktički podaci situacije u vazduhu i dva manja sa svake strane po jedan na kojima se prikazuju podaci o avionu (stanju oružja, goriva i drugim sistemima) na levom displeju i podaci vezani za misiju, pre svega televizijska i termovizijska slika ciljeva na zemlji, ali i navigacioni podaci koji opciono mogu biti prikazani i na centralnom displeju.

[attachment=14]
Ispred pilota se nalazi širokougaoni HUD (Head Up Display), na kojem se prikazuju svi potrebni podaci o letu aviona i ciljevima, a kao dodatak, pilot ima i kacigu sa nišanom i mogućnost da lansira raketu vazduh-vazduh bez promene kursa aviona, nišanivši samo okretanjem glave u smeru cilja.

[attachment=15]
Mnoge funkcije pilot može aktivirati pomoću glasovnih komande koje su takođe integrisane u sistem, koji je dopuna HOTAS-u i sada ga nazivaju VTAS (Voice, Throttle and Stick - eng. prev. Glas, komanda gasa i upravljačka palica). Jednim pritiskom na dugme koje se nalazi na komandi gasa, aktivira se sistem glasovnih komandi i pilot jednostavnim izgovaranjem komandi može izmeniti plan leta, izabrati mod rada autopilota, odabrati frekvencu radio uređaja itd. Sistem je u stanju da zapamti od 50 do 300 glasovnih komandi i računar odgovara na njih u roku od 200 milisekundi, uz procenat prepoznavanja izgovorenih komandi od preko 95% čak i u uslovima velikog opterećenja pilota i buke. Izdavanje komandi je ispraćeno grafičkim prikazom kako bi pilot imao potvrdu da su komande prihvaćene.

RADAR RBE2

Radar RBE2 (Radar à Balayage Electronique 2 plans) je višenamenski radar koji je razvijen tokom devedesetih. Radar RBE2 ima domet od oko 100km za cilj veličine lovca, i pomoću njega avion Rafale može istovremeno da prati 40 a gađa 8 ciljeva u vazduhu.
Radar RBE2 koristi je tehnologiju pasivne elektronski skenirane rešetku (PESA - Passive Electronically Scanned Array) koja je u vreme kada je radar razvijan smatran za perspektivnom tehnologijom, ali je ubrzo prevaziđena novom tehnologijom u vidu aktivne elektronski skenirane rešetke (AESA - Active Electronically Scanned Array. Razlika je u tome što kod PESA radara postoji jedan izvor zračenja koji šalje energiju u digitalno kontrolisane module sa faznim pomerajem, dok kod AESA radara je svaki modul primopredajnik za sebe i na taj način mogu da rade na različitim frekvencijama zbog čega ne samo da je ovakav radar teško ometati, već je teško i uočiti njegovo zračenje. AESA, kao i PESA radari vrše skretanje snopa radarskog zračenja elektronski čime se gubi potreba za mehaničkim zakretanjem antene i time se povećava pouzdanost radara jer se smanjuje broj elemenata koji mogu da otkažu. Još jedna prednost AESA radara je što ostaje u funkciji i kada pojedini primopredajni elementi otkažu, čak do 10% njih. Pored svega ovoga, AESA radari pružaju mogućnosti većeg dometa i bolje rezolucije na velikom dometu.
Radar RBE2 radi u rasponu frekventnih opsega "D" (1-2GHz) do "M" (60-100GHz) i sastoji se od predajnika, prijemnika i procesorske jedinice.
Prilikom upotrebe za vazdušne ciljeve radar ima četiri moda:
- pretraživanje u "look-up/look-down" modu (+/- 60°)
- identifikacija cilja pomoću integrisanog IFF (Identification Friend or Foe - identifikacija prijatelj ili neprijatelj) sistema
- automatsko praćenje više ciljeva
- bliska vazdušna borba (dogfight).

Detekcija ciljeva u vazduhu je optimizovana pomoću automatskog odabira oblika signala i visokih (za ciljeve koji lete nisko i na fonu zemlje), srednjih (za ciljeve koji lete relativno sporo) i niskih (za ciljeve koji lete na srednjim i velikim visinama) frekventnih modova.
Za praćenje, RBE2 nudi dva moda: TWS (Track While Scan - prati dok skenira) i STT (Single Target Track - praćenje jednog cilja). TWS mod je forma automatskog moda za praćenje do 40 ciljeva, procenu taktičke situacije u vazduhu i odabir prioritetnih (najopasnijih) ciljeva. U bilo kom momentu moguće je odrediti 8 najopasnijih ciljeva i prikazati njihove daljine i brzine. Pilot može izmeniti prioritete, a sistem će prikazati nove unose na ekranu na kojem se može pratiti razvoj taktičke situacije. TWS mod je dizajniran tako da se upotrebljava u kombinaciji sa aktivno radarski vođenim raketama sa kojima može dejstvovati na 4 cilja istovremeno, dok se STT mod upotrebljava u kombinaciji sa poluaktivno radarski vođenim raketama.
U modu vazduh-vazduh radar može da otkrije cilj odrazne površine 3 metra kvadratna na oko 130-140km, a da ga prati na daljini od oko 100km.
U upotrebi aviona Rafale za napad na površinske ciljeve, radar RBE2 mu u modu vazduh-zemlja omogućava dejstvovanje po površinskim ciljevima duboko iznad neprijateljske teritorije u svim vremenskim uslovima, blisku podršku trupama na zemlji, detekciju i napad ciljeva na površini mora. Mod vazduh-zemlja sadrži sledeće funkcije:
- automatsko praćenje terena/izbegavanje prepreka/izbegavanje pretnji
- mapiranje terena u visokoj rezoluciji
- pronalazak i praćenje stacionarnih ciljeva
- pronalazak i praćenje pokretnih ciljeva
- visinomer

[attachment=16]
Iznad mora, radar omogućava detekciju površinskih ciljeva na velikim daljinama, razdvajanje i prepoznavanje ciljeva u uslovima kada ih ima više.

Radar tipa RBE2 koji proizvodi kompanija Thales je postao operativan na avionu tipa Rafale M F1 2002. godine, a ugrađuje se i na B i C verzije ovog aviona (F2). Iako radar ima relativno mali domet u odnosu na konkurenciju, to francuzima nije problem pošto imaju 4 aviona E-3F Sentry (AWACS) koji im omogućavaju kontrolu vazdušnog prostora. Međutim, potencijalni kupci aviona Rafale uglavnom nemaju AWACS-e, pa traže da borbeni avion ima radar većih mogućnosti, zbog čega su francuzi odlučili da započnu razvoj AESA radara, pod istim nazivom RBE2.

[attachment=17]
Radar će imati daleko veće daljine otkrivanja ciljeva od postojećeg, a u kompaniji Thales tvrde da će biti gotov do 2012. godine kada je planirano da počne ugradnja na F3 modele Rafala.

SENZORI

Dopuna radaru predstavljaju senzori sposobni da uoče neprijateljske aviona u uslovima kada je poželjno da sopstveni radar bude isključen kako bi se izbeglo otkrivanje sopstvenog prisustva neprijatelju. U tu svrhu, na avion Rafale je ugrađena optoelektronski sistem za omatranje prednje polusfere FSO (FSO - Front Sector optronics) koji se sastoji od infracrvenog tragača smeštenog u sfernom kućištu sa desne strane, i kamere spregnute sa laserskim daljinomerom smeštenih u kućištu sa leve strane ispred kabine aviona.

[attachment=18]

[attachment=19]

Firma Sagem je odgovorna za razvoj IC senzora, dok je kompanija Thomson Optronique razvila kameru spregnutu sa laserom, kao i izvršila integraciju celog sistema.
Ceo sistem može biti korišćen za otkrivanje i praćenje ciljeva u vazduhu, ali i na zemlji. IC senzor je veoma efikasan u otkrivanju ciljeva i u uslovima otežane optičke vidljivosti, dok kamera obezbeđuje praćenje, automatsku identifikaciju i trodimenzionalnu akviziciju cilja uz pomoć laserskog daljinomera, kako bi se obezbedili parametri za napad na cilj vođenim raketama.

[attachment=20]

[attachment=21]

Kako bi se povećale šanse aviona da preživi na modernom bojištu, u kompaniji Thales je osmišljen sistem za elektronsko ratovanje pod nazivom SPECTRA (Self-Protection Equipment Countering Threats of Rafale Aircraft). Sastoji se od niza senzora za detekciju elektromagnetnih emisija širokog spektra i sistema za aktivno i pasivno ometanje uočenih pretnji.
Elementi SPECTRA-e su ugrađeni u trup aviona, dve antene za detekciju radarskog zračenja (RWR receivers) se nalaze na uvodnicima, dok je treća smeštena u kutijastom modulu na vrhu vertikalca. Svaka antena pokriva 120 stepeni po azimutu i pokrivaju raspon frekvenci od 2-40GHz. Ove antene obezbeđuju detekciju, lokalizaciju i identifikaciju izvora radarskog zračenja na daljinama od preko 200km uz grešku od 1 stepena po azimutu. Takođe obezbeđuju podatke za gađanje zemaljskih radara protivradarskim raketama, kao i prikupljanje obaveštajnih podataka o neprijateljskim radarima i drugim elektromagnetnim emisijama.
Antene sistema za aktivno ometanje protivničkih radara se nalaze u korenu kanara i kućištu koje se nalazi u korenu vertikalca.

[attachment=22]
Za detekciju protivničkih raketa, avion je snabdeven senzorima pod nazivom DDM (Détecteur infrarouge de Départ de Missiles - IC senzor za detekciju lansiranja raketa), koji se nalaze sa obe strane SPECTRA kućišta na vrhu vertikalca i obezbeđuje pokrivenost od 360 stepeni.
Obzirom da je sve više PVO sistema koji koriste laserski daljinomer, Rafale je snabdeven i sa tri detektora laserskog ozračenja od kojih se dva nalaze na trupu, dok je jedan na zadnjem delu SPECTRA kućišta.
Za ometanje IC vođenih raketa postoje 4 lansera IC mamaca na gornjem delu trupa u blizini izlaznih ivica krila, dok se radarski dipol mamci nalaze na zadnjem delu trupa iza krila.

[attachment=23]
Svi navedeni sistemi, radar RBE2, optoelektronski senzori FSO, i senzori sistema SPECTRA su uvezani u jedan sistem jedinstvenom fuzijom senzora koja omogućava razmenu informacija između raznih senzora aviona. Na ovaj način moguće je otkriti i pratiti cilj pre nego što je on uopšte svestan prisustva Rafala. Sve ove informacije avion može da razmenjuje u realnom vremenu sa drugim avionima, ali i brodovima i kopnenim snagama putem novog sistema za prenos podataka pod nazivom Link 16 koji postaje standard u NATO zemljama. Pomoću ovog linka pilot može da dobije informacije od drugih aviona na svom ekranu u realnom vremenu. Na taj način avion može da prati cilj a da pri tom ne uključi svoj radar, koristeći radar AWACS-a ili nekog drugog sistema. Ovo je demonstrirano 11. juna 2007. na veoma spektakularan način kada je jedan Rafale gađao metu u vazduhu koja se nalazila iza njega, zahvaljujući podacima koje je dobio od drugog aviona putem Link 16. Raketa korišćena u testu je bila Mica Em sa aktivnim radarskim samonavođenjem i vektorskom kontrolom potiska, što joj omogućava da oštro skrene i da gađa ciljeve koji se nalaze i iza aviona.

Detekcija i napad ciljeva na zemlji omogućeno je podvesnim kontejnerom u kojem je smeštena optoelektronska oprema pod nazivom Damocles firme Thales. Pomoću ovog sistema moguće je otkriti ciljeve na zemlji/moru ali i u vazduhu. Sistem ima mogućnost automatskog prepoznavanja ciljeva, a sastoji se od žirostabilisane platforme sa kamerom koja može da radi u svim uslovima danju i noću, kao i laserskog daljinomera koji omogućava lasersko obeležavanje zemaljskih ciljeva za napad na njih laserski vođenim bombama.

NAORUŽANJE

Avion je naoružan internim topom 30mm GIAT 30/719B sa 125 granta kod desnog uvodnika vazduha. Top ima brzinu paljbe od 2500 granata u minuti.

Avion može da nosi ukupno 9.500 ubojnih sredstava na 14 podvesnih tačaka uključujući dve na krajevima krila namenjene za rakete vazduh-vazduh (V-V), po tri ispod svakog krila, prednje i zadnje tačke sa obe strane trupa za kačenje V-V raketa i podvesnih kontejnera za izviđanje i lasersko ozračivanje ciljeva na zemlji, i prednja i zadnja tačka centralno ispod trupa.

Od raketa vazduh-vazduh, avion Rafale može da nosi ceo spektar francuskih raketa kao što su:

- Matra R550 Magic IC vođena raketa kratkog dometa namenjena za blisku vazdušnu borbu. Raketa se može upotrebiti na daljinama od 300 metara do 15 kilometara, masa rakete je 89kg dok je masa bojeve glave 13kg.

- MBDA MICA, raketa srednjeg dometa koja je razvijana paralelno sa avionom Rafale. Razvijene su dve varijante ove rakete:
-MICA RF sa aktivnim radarskim samonavođenjem, koja se u literaturi često naziva i MICA EM;
-MICA IR varijanta sa IC glavom za samo navođenje. Masa rakete je 112kg i moguće ju je nositi i na krajevima krila, dok je masa bojeve glave 12kg. Daljine ciljeva koji mogu da se gađaju ovom raketom su 500 metara do preko 60 kilometara. Raketa je opremljena kontrolom vektora potiska, što joj omogućuje da gađa ciljeve koji se ne nalaze u pravcu kretanja aviona, već je moguće gađati čak i ciljeve koji se nalaze iza aviona. Još jedna velika prednost ove rakete je mogućnost da se lansira na cilj pre nego što se cilj "zaključa", čime cilj nije obavešten o lansiranju pre nego što je kasno.

- MBDA Meteor je raketa za gađanje ciljeva koji se nalaze iza vizuelnog dometa (BVR - Beyond Visual Range) i predstavlja zajednički projekat više evropskih zemalja. Raketa je pogonjena ramdžet (ramjet) motorom koji treba da joj obezbedi maksimalni domet od preko 100km, dok je vođenje inercijalno na srednjem delu putanje, a aktivno radarsko na završnom delu putanje. Projekat Meteor još uvek nije završen, a procenjuje se da će države učesnice programa početi da uvode ovu raketu u naoružanje 2013. godine.

[attachment=24]
Za napad na ciljeve na zemlji/moru, avion je snabdeven širokim spektrom naoružanja, od gravitacionih i kasetnih bombi do precizno vođenog oružja kao što su:

- krstareća raketa MBDA Apache dometa preko 100km koja se koristi za uništavanje poletno-sletnih staza kasetnom municijom (sadrži 10 kasetnih bombi), a navodi se inercijalno ili uz pomoć GPS-a.

- SCALP EG krstareća raketa razvijena u saradnji sa evropskim partnerima (koji je krste Storm Shadow) sa bojevom glavom mase 450kg i dometom od preko 250km. Pogonjena je turbomlaznim motorom, a navodi se inercijalno sa ili bez korekcije od prijemnika GPS (globalnog satelitskog pozicioniranja), praćenjem konture terena TERPROM-a (Terrain Profile Matching). U završnoj fazi navodi se pomoću infracrvenog senzora za prepoznavanje cilja na osnovu slike prethodno smeštene u memoriju rakete.

- AASM ili Armement Air-Sol Modulaire - modularno oružje vazduh-zemlja, je raketa dometa 15km sa 250kg teškom bojevom glavom koja se navodi hibridnim inercijalnim-GPS sistemom.

- GBU-12 Paveway II je laserski vođena bomba bazirana na gravitacionoj bombi Mk82 mase 227kg, uz dodatak komandnih površina i senzora laserskog zračenja. Bomba je namenjena za uništavanje ciljeva na zemlji velikom preciznošću, a koristi se u kombinaciji sa kontejnerom za lasersko ozračivanje Damocles firme Thales.

- za napad na ciljeve na moru (površinske brodove) avion Rafale koristi rakete tipa Exocet koje su se proslavile u Foklandskom ratu u rukama argentinskih pilota. Raketa ima masu od 670kg, sa bojevom glavom od 165kg. Pogoni je raketni motor na čvrsto gorivo koji joj omogućava maksimalni domet od 180km. Raketa leti nisko iznad površine mora, a vodi se inercijalno uz aktivno radarsko samonavođenje u završnom delu putanje.

- obzirom da je Francuska nuklearna sila, Rafale ima mogućnost nošenja rakete srednjeg dometa sa nuklearnom bojevom glavom ASMP (Air-Sol Moyenne Portée - raketa serdnjeg dometa vazduh-zemlja). Bojeva glava moze biti 150kt ili 300kt, pogoni je raketni motor na čvrsto gorivo maksimalnom brzinom 2-3 Maha. Maksimalni domet rakete je između 80 i 300km u zavisnosti od uslova lansiranja i putanje.

Pored navedenog naoružanja francuske proizvodnje, avion Rafale je moguće naoružati i sredstvima koja su u upotrebi u zemljama članicama NATO-a kao što su AMRAAM, Sidewinder, ASRAAM i druga vođena i nevođena sredstva za dejstvo po ciljevima u vazduhu i na zemlji.

Varijante nošenja oružja
[attachment=25]

Karakteristike aviona Dassault Rafale

Dimenzije :
Razmah krila	10,80 m
Površina krila	45,70 m²
Dužina	15,27 m
Visina	5,34 m
Mase :
Masa praznog aviona	9,500 kg (C), 9,770 kg (B), 10,196 kg (M)
Maksimalna poletna masa	24,500 kg (C/B), 22,200 kg (M)
Masa goriva (interog)	4,700 kg
Masa goriva (eksternog)	7,500 kg
Maksimalna masa spoljašnjeg tereta	9,500 kg
Spoljašnji podvesni nosači :
Ukupno	14
Za teške terete i "mokre" tačke	5
Performanse :
Maksimalno opterećenje	+9g/-3.2g
Maksimalni Mahov broj	M 1.8+
Brzina na sletanju	222 km/h
Dužina staze za sletanje	450 m
Maksimalna brzina penjanja	Preko 305 m/sec
Opterećenje krila	326 kg/m²
Odnos potiska i mase	1.13
Operativni plafon leta	16.700 m
Radijus dejstva	Preko 1.800 km
Vreme patroliranja	Preko 3 sata

[attachment=26]

RAZVOJ I PERSPEKTIVA

Avion Rafale je proizveden za potrebe vazdušnih snaga francuske vojske, ali i za potrebe mornarice. Kako bi mogao da vrši funkciju palubnog borbenog aviona, bilo je potrebno izvršiti određene modifikacije. To se pre svega odnosi na značajno jači stajni trap koji mora da podnese velike dinamičke sile prilikom sletanja na nosač aviona. Kako bi stajni trap podneo ove velike sile, u njegovoj konstrukciji su korišćeni titanijum i specijalni čelik.
Međutim, to nije sve. Pored sletanja, stajni trap ovog aviona ima i značajnu ulogu prilikom poletanja, značajniju nego kod kopnene varijante. Naime, nosna noga stajnog trapa ima dodatak, vezu za kačenje na parni katapult koji avionu daje početnu brzinu. Pored toga, francuski inžinjeri su smislili i jedno veoma interesantno rešenje koje dodatno pomaže avionu prilikom poletanja. To rešenje se sastoji u tome da nosna noga može da menja svoju dužinu po potrebi. Prilikom kačenja na katapult, nosna noga se skrati i zaključa u tom položaju kako bi avion zauzeo minimalan napadni ugao i tako smanjio čeoni otpor prilikom ubrzavanja na palubi, ali se neposredno pre odvajanja od palube otključa i zauzme svoju normalnu dužinu pri kojoj avion ima veći napadni ugao i tako dobija veći uzgon.
Ovo rešenje je sjajno, ali je zahtevalo i određene žrtve. Pošto je nosna noga duža od one kod kopnene varijante aviona, morao je biti uklonjen prednji centralni podtrupni nosač.
Još jedna razlika u odnosu na kopnenu varijantu je kuka na zadnjem delu trupa koja služi za zaustavljanje aviona prilikom sletanja na nosač kačenjem na specijalnu užad koja se nalazi na nosaču aviona.
Rafale M takođe ima dva akumulatora umesto jednog, i ima teleskopske merdevine za ulazak/izlazak iz kabine.

[attachment=27]
Prilikom razvoja ovog aviona korišćeni su najmoderniji materijali i najmodernija dostupna tehnologija, pa predstavlja jedan veliki tehnološki skok za čitavu francusku vojnu industriju, i industriju uopšte. Prilikom konstruisanja korišćeni su CAD/CAM programi, pre svih CATIA, i ovo je prvi avion potpuno konstruisan uz pomoć računara. Ovo je kasnije iskorišćeno i kod mnogih komercijalnih civilnih programa kako u Francuskoj, tako i u SAD (Boeing). Pored software-a, i hardware koji se koristi za izradu aviona morao je biti modernizovan, tako da je francuska industrija ovladala proizvodnjom kompozitnih materijala, kao i tehnologijom obrade titanijuma metodom superplastičnog oblikovanja.

[attachment=28]
Avion se konstantno razvija u fazama (F1, F2, F3...) koje se pažljivo planiraju. Prva faza je bila namenjena za razvoj lovačkog aviona Rafale M F1 i taj avion je mogao da nosi samo rakete vazduh-vazduh. Druga faza već može da nosi i sredstva za precizna dejstva na kopnu, poseduje FSO, a Rafale M F2 može da nosi i podvesni rezervoar za punjenje drugih aviona gorivom u letu. Razvijeni su i dodatni profilisani rezervoari za gorivo koji se smeštaju na spoju trupa i krila sa gornje strane i dizajnirani su tako da što manje naruše aerodinamiku aviona. Ovi profilisani rezervoari su prvi put testirani 2001. godine i imaju zapreminu od 1150 litara svaki.

[attachment=29]

[attachment=30]

U trećoj fazi se planira ugradnja AESA radara kao i mogućnost nošenja Exocet protivbrodskih raketa, podvesnog kontejnera za izviđanje, i na kraju i nukearnog oružja, čime će Rafale postati punokrvni višenamenski avion. Takođe, u planu je da se oprema za traženje i lasersko obeležavanje ciljeva na zemlji koja se trenutno nosi u vidu kontejnera Damocles, integriše u trup aviona.

Sve što je urađeno da bi se došlo do ovako sofisticiranog aviona, ima i svoju cenu, a ona iznosi 82.3 milliona dolara za Rafale C, odnosno 90.5 miliona dolara za Rafale M, dok je razvoj koštao blizu 28 milijardi eura. Ovo je naravno bilo preskupo za sve dosadašnje potencijalne kupce, naročito kada se ima u vidu da avion nema AESA radar, već radar ograničenog dometa koji francuzima odlično funkcioniše u saradnji sa AWACS-om od kojeg dobija podatke o stanju u vazdušnom prostoru, ali većina zemalja nema taj luksuz, i radije se odluče za nešto jeftinije avione koji pored niže cene imaju napredniji radar. Ovo su francuzi uvideli i bacili se na rešavanje tog problema, tako da je Thales započeo razvoj AESA radara koji treba da bude završen do 2012. godine. Uz ovu novost, kao i mnoge povoljnosti koje nudi francuska vlada potencijalnim kupcima, situacija aviona Rafale na međunarodnom tržištu se popravila, tako da je ovaj avion ušao u najuži izbor kandidata na tenderu za novi avion RV Brazila FX-2. Za taj radar su bili zainteresovani i šveđani koji su planirali da ga ugrade na JAS-39NG koji konkuriše Rafalu na tenderu FX-2 za borbeni avion Brazila. Kako bi otežali konkurenciji, kompanija Dassault je otkupila veliki paket akcija u Thalesu i sprečila sporazum sa SAAB-om, primoravši ih da se okrenu sopstvenom razvoju u saradnji sa kompanijom Selex.
Još jedna zamerka ovom avionu je nedostatak steltnosti, što francuzi pokušavaju da pobiju tvrdnjama da su primenjene tehnologije svele radarski i IC odraz aviona na minimum, što uz pasivne senzore ovaj avion čini veoma teško uočljivim, odnosno "diskretnim", kako to kažu u Dassault-u.

Od ostalih potencijalnih poslova vezanih za ovaj avion, treba reći da postoje indicije da je Libija zainteresovana da kupi 13-18 aviona ovog tipa, a krajem 2008. godine avioni Rafale su išli na testiranje u Švajcarsku koja želi da zameni svoje stare F-18, a u konkurenciji su još Eurofighter i SAAB Gripen. Početkom ove godine predsednik Francuske je objavio da će Kuvajt kupiti 28 aviona, a avion je ponuđen i Omanu da zameni njihove ostarele Jaguare.

Iako je avion veoma skup, on obezbeđuje Francuskoj tehnološku nezavisnost u sektoru odbrane, a uz malo sreće, kao i po neko lukavstvo, mogao bi da postigne i izvozni uspeh, čime bi opravdao sredstva uložena u njega.

	Author	Topic: Dassault Rafale (Read 120505 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.