Space Shuttle

[Dylan Dog]

                    Space Shuttle sistem

Space Shuttle je visekratna , povratna upravljiva svemirska letelica koja prenosi teret mase do 25 tona na niske svemirske orbite . Sastoji se od : orbitera , centralnog rezervoara , i dve bocne rakete - nosaca . Space Shuttle se pokrece kao raketa , manevre na Zemljinoj orbiti izvodi kao svemirski brod , a slece kao avion . Svaki od 3 Space Shuttle - a koji su trenutno u upotrebi : Discovery , Atlantis , i Endeavour je osmisljen da leti najmanje 100 misija .

OV - 102 Columbia je bio prvi orbiter isporucen NASA u martu '79. Columbia je izgubljena u 107. misiji Space Shuttlea ( STS - 107 ) 1.II 2003. tokom povratka na Zemlju . Orbiter OV - 99 Challenger je isporucen u julu '82. , a unisten je 28.I '86. eksplozijom goriva u prvim minutima leta . OV - 103 Discovery je isporucen novembra '83. OV - 104 Atlantis je isporucen u aprilu '85. OV - 105 Endeavour je gradjen kao zamena posle nesrece Challengera , i dostavljen je na Floridu u maju '91. OV - 101 Enterprise je eksperimentalni , i nikada nije leteo u svemir .

Orbiter slece kao bilo koji drugi aviona uz pomoc krila i repa na pistu duzine 2 km ( po sletanju se izvlaci padobran za kocenje ) . Prvo lansiranje Space Shuttle - a ( orbiter " Columbia " ) je obavljeno 1981.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Najduza misija je iznosila 17,5 dana za misiju STS - 80 u novembru '96. Najmanja posada je iznosila dva clana u prvih nekoliko misija , a najveca 8 ljudi . Normalno je da broj clanova posade bude 5 - 7 . Space Shuttle je dizajniran tako da dodje na orbite od 185 km do 643 km visine . Od '81. da danas misijama Space Shuttle - a je izneseno na orbitu 1.360 tona tereta , i vise od 600 clanova posade . Iako je u upotrebi preko 25 godina , Space Shuttle se neprekidno razvijao , i znatno je drugaciji danas , nego na pocetku programa . NASA je napravila hiljade vecih i manjih izmena originalnog dizajna , pri tome poboljsavsi sigurnost , pouzdanost , a i koristan teret je povecan za 7 tona .
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
^{Ceo sistem Space Shuttle , i šematski prikaz bočne rakete - nosača}
                    Orbiter

Orbiter je mozak i srce svemirskog transportnog sistema . Sastoji se od prednjeg dela zapremine 65,8 m³ , koji omogucuje posadi od 7 clanova prostore za rad , i boravak utrajanju od nedelju dana . Srednji deo orbitera je tovarni prostor dimenzija 18,3 x 4,5 x 4,5 m . Tovarni prostor poseduje 15,2 metra dugacku robotsku " ruku " koja sluzi za postavljanje satelita na orbitu , i ostalu manipulaciju teretima iz teretnog prostora . Zadnji deo orbitera sadrzi tri glavna raketna motora potiska po 170 tona svaki , koji uzimaju gorivo iz centralnog rezervoara , i dva motora za orbitalno manevrisanje ( 2.723 kg potiska ) ciji se rezervoari za gorivo nalaze u orbiteru . Orbitalni deo sadrzi i 44 raketna motora malog potiska ( 38 motora sa 395 kg potiska , i 6 motora sa 11 kg potiska ) , za fino manevrisanje na orbiti .

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
^{Glavni delovi orbitera , i orbiter sa otvorenim tovarnim prostorom}
Glavni motori daju oko 20 % potiska na samom poletanju , a onda se gase . Ponovo se ukljucuju posle 8,5 minuta leta , i ubrzavaju orbiter sa 4.828 km/h na 27.358 km/h za samo 6 minuta . Kako Space Shuttle ubrzava glavni motori potrose 1.892.500 litara tecnog vodonika , i tecnog kiseonika iz centralnog rezervoara . Temperatura u glavnoj komori za sagorevanje dostize 3.315 °C . Potisak svakog motora u vakuumu dostize 213,2 tone .

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
^{Glavni motori orbitera , i centralni rezervoar posle odbacivanja na visini od 113 km}
                    Centralni rezervoar za gorivo

Centralni rezervoar za gorivo je " oslonac " sistema Space Shuttle tokom poletanja ; on pruza strukturalnu cvrstinu za kacenje bocnih raketa - nosaca , i orbitera na njega . Centralni rezervoar je najveci deo sistema Space Shuttle , i jedini koji se koristi samo jedanput ! On sadrzi 720 tona tecnog goriva , odvaja se posle 8,5 minuta leta na visini od 113 km , kada je gorivo potroseno . Pri padu vecinom sagoreva u atmosferi , a ostatak pada u okean . Tri su glavna dela centralnog rezervoara : tank za kiseonik prema vrhu , tank za vodonik prema dnu , i srednji tank koji povezuje ta dva . Tank za vodonik je 2,5 puta veci od tanka za kiseonik , ali kada su tankovi puni vodonik je tezak kao trecina tezine kiseonika . Razlog je sto je tecni kiseonik 16 puta tezi od tecnog vodonika . Centralni rezervoar je pokriven termalnim sistemom zastite debljine 2,5 cm .

[attachment=10]

                    Bočne rakete - nosači

Rade paralelno sa glavnim motorima prve dve minute leta , i pruzaju dodatni potisak potreban da bi se orbiter odupro gravitacionom privlacenju Zemlje . Na visini od 45 km bocne rakete - nosaci se odvajaju od orbitera i tanka za gorivo . Po odvajanju rakete se jos neko vreme penju , a onda padaju u okean . Na visini od 3 km se otvaraju padobrani i tako se rakete spasavaju za ponovno koristenje . Bocne rakete - nosaci su najveci , i najjaci ikada napravljeni raketni motori ! Snaga potiska je 1.200 tona svaki motor ! Svaki od ova dva reketna motora na cvrsto gorivo nosi vise od 450 tona goriva , a u konusnom delu na vrhu padobrane za meko spustanje u okean . Ova dva raketna motora daju 80 % potiska celog sistema pri lansiranju .

Orbiter :                                          
Duzina : 37,24 m                                  
Visina : 17,27 m                                    
Raspon krila : 23,79 m                            
Masa : 81 t
Potisak motora : 3 x 170 t

Centralni rezervoar :
Duzina : 46,88 m
Precnik : 8,4 m
Masa : 730 t

Bocne rakete - nosaci :
Duzina : 45,46 m
Precnik : 3,71 m
Masa : 504 t
Potisak motora : 2 x 1.500 t

Ukupno sistem Space Shuttle :
Duzina : 56,14 m
Sirina : 23,79 m
Masa : 2.040 t
Potisak svih motora : 3.536 t  

Napravljeno je ukupno 6 orbitera :

OV - 99 Challenger ( izgubljen u 25. misiji Space Shuttle - a u svom 9. letu )
OV - 102 Columbia ( izgubljen u 107. misiji Space Shuttle - a u svom 28. letu )
OV - 103 Discovery
OV - 104 Atlantis
OV - 105 Endeavour ( zamena za Challenger )
OV - 101 Enterprise ( koji nije leteo u svemir , i sluzio je samo za test sletanja po odvajanju od Boeinga 747 )

[attachment=11]

[pvanja]

Snimak lansiranja Shuttl-a iz vise uglova ukljucijuci i kamere na samom Shuttl.

[lovac]

Nije odavno ništa pisano o ovoj temi, ja sam je tek danas pronašao na Palubi.
Iako su sada svi šatlovi van funkcije, očito je da su odigrali veoma važnu ulogu u istraživanju svemira, kao letelice koje se mogu više puta lansirati i vraćati na zemlju.
Logično, taj koncept je obećavao jeftinija svemirska putovanja, ipak - odustalo se od toga. Zbog čega?
Da li zbog nedostatka para za izgradnju šatlova novije tehnologije ili se pokazalo da su rakete za jednostruku upotrebu ipak mnogostruko jeftinije i isplativije od skupih šatlova?
Tako se u današnje doba za transport do, i od ISS koriste Ruske letelice sojuz, koje su jednokratne namene. Ne znam zašto se NASA opredelila za tu varijantu. Verujem da i USA, a i evropska svemirska agencija imaju dovoljno snažne rakete nosače koje bi se mogle koristiti za transport ljudi i tereta do ISS i povratak posada do zemlje. 

Sledeća stvar koja me je zaintrigirala kod tih šatlova jeste palenje glavnih motora orbitera. Nisam ništa čitao o tome, ali gledajući snimke lansiranja zaključujem da se palenje tih motora vrši na veoma primitivan način: mešavinu vodonika i kiseonika koji ističe iz mlaznika motora pali obična iskra, koja se generiše ispod mlaznika. Da li sam u pravu?

Još jedna stvar me veoma interesuje: nakon nekoliko desetina sekunde leta ceo šatl se zajedno sa busterima i glavnim rezervoarom zarotira i okreće na ''leđa''. Pratio sam nekoliko puta komentare sa lansiranja i komentatori su svaki put isticali da je to oketanje na '' leđa'' veoma bitan manevar prilikom lansiranja. Zna li neko od palubaraca da ukratko objasni o čemu se radi?

[mutayu]

Za one koje interesuje insajdersko vidjenje ove teme preporucujem knjigu "Riding rockets" Richarda "Mike" Mullane-a.

[lovac]

Za one koje interesuje insajdersko vidjenje ove teme preporucujem knjigu "Riding rockets" Richarda "Mike" Mullane-a.

Ima li nešto na našem jeziku, u smislu ''tehnika za neuke'', za objašnjenje osnovnih pojmova i tehničkih detalja?

[Рашо]

Logično, taj koncept je obećavao jeftinija svemirska putovanja, ipak - odustalo se od toga. Zbog čega?

Одустало се од тога управо зато што није испунио очекивања о рутинском и јефтином приступу Космосу. С друге стране, орбитери су након више од двије деценије дотрајали, трошкови одржавања и експлоатације су расли. Катастрофа Колумбије, која је показала да НАСА није ништа научила из катастрофе Челенџера, је, у ствари, одредила судбину програма.

Sledeća stvar koja me je zaintrigirala kod tih šatlova jeste palenje glavnih motora orbitera. Nisam ništa čitao o tome, ali gledajući snimke lansiranja zaključujem da se palenje tih motora vrši na veoma primitivan način: mešavinu vodonika i kiseonika koji ističe iz mlaznika motora pali obična iskra, koja se generiše ispod mlaznika. Da li sam u pravu?

Јеси. Додуше, није то баш тако примитивно али у суштини, то је то.

Još jedna stvar me veoma interesuje: nakon nekoliko desetina sekunde leta ceo šatl se zajedno sa busterima i glavnim rezervoarom zarotira i okreće na ''leđa''. Pratio sam nekoliko puta komentare sa lansiranja i komentatori su svaki put isticali da je to oketanje na '' leđa'' veoma bitan manevar prilikom lansiranja. Zna li neko od palubaraca da ukratko objasni o čemu se radi?

Како се Спејс Шатл диже у вис, постепено из вертикалног прелази у хоризонтални лет. Оптимални положај орбитера је да "виси" на леђима, него да "јаше" на централном резервоару. Иначе, систем маневрише у све три равни да заузме најоптималнији положај и трајекторију. Такође, у положају "на леђима", астронаути су у могућности да виде хоризонт који им служи као орјентир.

[lovac]

Како се Спејс Шатл диже у вис, постепено из вертикалног прелази у хоризонтални лет. Оптимални положај орбитера је да "виси" на леђима, него да "јаше" на централном резервоару. Иначе, систем маневрише у све три равни да заузме најоптималнији положај и трајекторију. Такође, у положају "на леђима", астронаути су у могућности да виде хоризонт који им служи као орјентир.

Hvala na kratkim i jasnim odgovorima.

Intersuje me još jedna stvar - vezano za ovu tvoju poslednju rečenicu.
Da li astronauti, odnosno komandir i pilot šatla u toku lansiranja mogu da utiču na njenu putanju. Konkretno, da li se šatlom može upravljati u toku izlaska u orbitu, ili je to sve potpuno automatizovano, što bi bilo po mom mišljenju logično, pošto su piloti pod dostva veliki stresom zbog samog lansiranja i velikog ubrzanja. Sa druge strane, izlazak u tačno određenu orbitu zahteva veoma tačno upravljanje i verujem da to automatika radi bolje od čoveka.
Naravno, u nuždi, kada nešto pođe po zlu, sigurno je potrebna ljudska ruka, za izvesne korekcije.

I još nešto: da li u toku lansiranja, pa do izlaska u orbitu postoji mogućnost spasavanja i evakuacije posade ukoliko otkaže nešto od ključnih elemenata u upravljanju šatlom?

[torpedo011]

Спејс шатл је у почетку имао два избацива седишта која су уклоњена након што су конструктори повећали капацитет за посаду. Постојали су планови да се угради избацива капсула тј. да се цео простор за посаду катапултира у случају несреће. Од тога се одустало јер је било превише сложено. Шатл је уместо тога добио отвор за евакуацију посаде који је могао да се користи само ако би труп био хоризонтално поравнат са површином Земље  приликом спуштања у земљиној атмосфери.

У току, пре и након лансирања постојало је више модова за прекид мисије. На самој лансирној рампи током паљења мотора или 6.6 секунди пре лансирања мисија је могла да се прекине и да се угасе мотори.

Ако дође до отказа неког од система или због других разлога треба да се прекине мисија постојале су четири могућности:

Return To Launch Site (RTLS) - повратак на место лансирања, могућ након одвајања ракета за лансирање од главног резервоара. Након тога мора да дође до одвајања главног резервоара. Шатл се поравнава хоризонтално и креће да хвата курс ка најближем аеродрому у околини лансирне рампе. Овај прекид је немогуће извести 4 минута након лансирања јер тада шатл путује превеликом брзином да би могао да буде управљив.

Transoceanic Abort Landing (TAL) - повратак на аеродром са друге стране Атлантика, обично у Шпанију, Велику Британију или неку Афричку државу. Дешава се након 2:30 минута рада мотора и 8:30. Извршава се након престанка рада главног мотора.

Abort Once Around (AOA) - прекид мисије након једне орбите због немогућности да се постигне стабилна орбита упркос довољној брзини.

Abort to Orbit (ATO) - прекид мисије због немогућности да се постигне жељена орбита, а најнижа стабилна је већ остварена. У случају прекида комуникације командант мисије има право самостално да одлучи да изведе овај прекид у свим условима.

Буран је за разлику од шатла имао два избацива седишта К-36РБ која су била употребљива до висине од 35 км и брзине од 3.5 маха. 

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[torpedo011]

Још мало о системима за спасавање посаде.

Посада може да се спасе током лета из шатла искачући кроз отвор до висине од 30 000 стопа што је неких 10 000 метара (Буран омогућава спасавање до 30 километара). Шатл мора да буде хорзионтално постављен у односу на површину земље док једри ка писти. Опрема за спасавање се састоји од одела под притиском, гумених чамаца за спасавање, пиротехничких средстава и других ствари.

Систем евакуације постоји и на лансирној рампи где се астронаути евакуишу помоћу сигурносних корпи закачених на сајле које их спуштају на тло. На земљи их чека оклопни транспортер М113 који их превози до бункера ради заштите од евентуалне катастрофе. Сама лансирна рампа је снадбевена разним сензорима за топлоту који су поређани од врха до дна рампе. У случају пожара активирају се прскалице које треба да спасу конструкцију и шатл од пламена.

Advanced Crew Escape Suit - посебно одело које треба да омогући спашавање из шатла у невољи. Конструисано да задржи притисак унутра, одређени степен влажности као и температуру, а да у исто време буде отпорно на пламен. Омогућава астронаутима да дишу услед наглог губитка притиска у кабини као и на висинама преко 100,000 стопа. Штите људско тело од загађености у атмосфери као и од претераног излагања нултој гравитацији. Аутоматско стварање притиска у оделу почиње када шатл досегне висину од 35,000 стопа, а максимални притисак остварује када пређе висину од 60,000.

Рукавице на оделу као и шлем (кацига) су причвршћени металним прстеновима који омогућавају херметичко затварање одела.

На десној надколеници налази се биолошки терминал који омогућава да водено хлађење или медицински апарати допру до људске коже астронаута. У условима где температуре нагло расту неопходно је додатно хлађење људског тела, а поред тога је потребно обезбедити и праћење основних животних функција.

Сваки астронаут има свој лични падобран. Заштитно одело има и по две боце кисеоника. Поред тога приликом пада у воду, горњи део одела се аутоматски надувава са угљендиоксидом како би омогућио астронаутима да плутају изнад површине воде и да се не удаве. Одело има резервоаре у којима се налази око два литра пијаће воде.

Падобран није управљив.

Спасавање је могуће и кроз отвор са стране на носу шатла. Надувава се и тобоган.

Могуће је искакање кроз отвор на горњем делу кокпита одвајањем поклопца. На 50.000 стопа капетан укључује аутопилот који треба да усмери шатл ка земљи и стабилизује летелицу. На висини од 31.000 стопа отвара се поклопац и долази до изједначавања притиска у кабини са околином. Тада је тек могуће искакање. Падобран се отвара на 14.000 стопа.

Астронаути имају и одашиљач који емитује таласе на фрекфенцији од 282,8 мегахерца како би их спасилачке екипе лакше пронашле.

[Dreadnought]

It is rumored the space shuttle specifically was built to carry it and other top-secret payloads at the behest of US intelligence and the military... At the height of the US Space Shuttle program in the 1980s and 90s, NASA was never really in full control of its missions. At least 11 top-secret shuttle flights were conducted to honor a deal that dated back to 1969 with the National Reconnaissance Office, or NRO, an organization within the Department of Defense so secretive that its name could not be published at the time. The NRO reportedly requested many classified modifications of the shuttle’s design to suit its clandestine objectives against the Soviet Union in the space race, and the military even hand-picked and trained its own team of 13 shuttle astronauts who would be embedded as payload specialists. Little is known about about their missions, even today...

[Dreadnought]

81.7 seconds after launch from the Kennedy Space Center in Florida on January 16, 2003, a dinner-plate sized piece of insulating foam tore off the space shuttle Columbia’s orange external tank and impacted the leading edge of the orbiter's left wing at a relative velocity of 545 miles per hour. The energy from the impact was enough to shatter the orbiter’s thermal protection system - damage that would later allow super-heated atmospheric gases to penetrate the vehicle during reentry. The entire sequence was caught on camera in slow-motion, yet NASA's Debris Assessment Team failed to adequately identify the danger.

But what if NASA had conducted an in-orbit inspection of the Columbia and determined that it was impossible to get the craft back to earth? In a final report on the accident, released in August of 2003, a section titled “STS-107 In-Flight Options Assessment” laid out a startling possibility. The space shuttle Atlantis was already undergoing preflight checks for a mission to follow two-months after the Columbia launch. Could the Altantis have been sent on a rescue mission in time? It would have been a daring attempt - one never tried before, and one racing against the clock to reach the crew of the Columbia before they ran out of air...