Udruženje podmorničara Srbije, Hrvatske i Slovenije

[Solaris]

Vidim da je Solaris uspio nabaviti Monografiju, još mi je draže da je zadovoljan.

Polu legalnim "partizanskim" kanalima ali je ipak stigla 

Knjiga je odlična ali me je najviše iznenadila kvaliteta izrade knjige.
Očito se nije išlo metodom naj povoljnijeg ponuđača, već na kvalitetu tiska.

U svakom slučaju sve pohvale još jednom.

poz.

[vlade021]

Vidim da je Solaris uspio nabaviti Monografiju, još mi je draže da je zadovoljan.

Polu legalnim "partizanskim" kanalima ali je ipak stigla 

Knjiga je odlična ali me je najviše iznenadila kvaliteta izrade knjige.
Očito se nije išlo metodom naj povoljnijeg ponuđača, već na kvalitetu tiska.

U svakom slučaju sve pohvale još jednom.

poz.

важно да је стигла.

[vlade021]

Милан Комар
Подморница као успомена

После писама удружења грађана „Подморничар” из Београда, невладиног, нестраначког и непрофитног удружења, Генералштабу и Министарству одбране Црне Горе 2007-2008. да нам доделе једну отписану џепну подморницу као експонат за музеј-изложбу-збирку, исто МО је фебруара 2009. обелоданило да поклања по једну подморницу друштвима из Србије, Словеније и Хрватске, уз нагласак да је та одлука увелико иницирана захтевом подморничара-ветерана из Србије. Потом је јуна 2009. МО ЦГ питало МО Србије слажу ли се да тај експонат дође у посед друштва „Подморничар”. У међувремену су подморничари разговарали с менаџментом Војног музеја – надлежног да испољи интерес или не за таквим експонатом – када су им музеолози рекли да не знају шта би и где с тим колосом од 100 тона, и како то допремити на калемегданску коту музеја.

А онда је кабинетски аутизам МО држао папире у некој фиоци безмало три године, не одговарајући подморничком друштву на бројне писане молбе и ургенције. Све донедавно кад је обелодањена прилично конфузна варијанта о локацији експоната – у зеленом амбијенту касарне Речне флотиле у Новом Саду, где ће, о темпора о морес, бити доступна грађанству. Ваљда се мисли, једном годишње, кад оно о дану отворених касарни нагрну ђаци и родбина морнара у походе историји и традицији. Уместо негде друго: на новосадски Кеј, београдско Ушће или у јагодински Аквапарк – где дневно прође више грађана него што ће тај спомен простор посетити за годину дана.

Подморничари из Београда су идући у сусрет очекиваном поклону израдили идејно решење пројекта „Подморница у Београду – туристичка атракција прве врсте”, очекујући повољан исход одлуке МО Србије, а на страницама тог документа су фотографије сличних експоната у музејима широм Европе, на трговима градова, шеталиштима поред воде и осталим атрактивним локацијама.

Требало је да, по добијању власничког папира, презентујемо градским властима наше виђење локације и уређења терена, а потом да заједнички осмислимо програме промоције и пратећих делатности. Нажалост у МО то нису разумели: ни као богатство научно-техничког израза, ни као туристички бенефит Србије, ни као логистички изазов. А без критичне масе подморничког знања, вештина и естетике била би то вероватно само гомила гвожђа.

Баш као што се у име српског медијског циркуса огласила извесна дама из Центра за евроатлантске студије, додајући да то Србији не треба, успут се мало ругајући МО, и да је она, боже мој, видела сличну гвожђурију у некој америчкој бази! Зашто су домаћини дотичну персону водили на слагалиште секундарних сировина у Норфолк, а не на пример у базе Сан Дијего, Гротон или Портланд, или у чикашки Музеј науке и индустрије, где су подморнички експонати дигнути до нивоа државних културно-технолошких реликвија, овде и није битно, али остаје горак укус потребе да се компромитује покушај архивирања непроцењиво вредне успомене на некадашњу моћ државе.

Носилац златне подморничке значке
Милан Комар
Текст је пренет из "Политике"

[lovac]

Zaista razumem nostalgiju i žal svih podmorničara, koji su nakon raspada sistem odselili u Srbiju, jer potiču iz tih krajeva.
Pokušavam da razumem tekst bivšeg podmorničara Milana Komara - mogu reći da mi se i to nekako uklapa u mentalni sklop.

Ali ne mogu nikako razumeti težnju, da se podmornica dopremi na Novosadski kej ili Ušće. Njoj tamo nije mesto!

Da u Srbiji ima dovoljno materijalnih resursa (para) na raspolaganju - slažem se, podmornicu bi trebalo smestiti u Vojni muzej, kao eksponat koji će nas stalno podsećati na tehničku moć nekadašnje zajedničke države. Apsolutno se slažem da bi je trebalo pohraniti u muzej, kao uspomenu na našu nekadašnju moć i pamet, da izgradimo takvo tehničko čudo!

Međutim, para nema! Narod je siromašan, jedva sastavlja kraj sa krajem, a pare za održavanje muzeja golaze iz narodnog džepa.

Šta će podmornica na Dunavskom keju - da se deca igraju i pentraju po njoj? Buduće generacije će pomisliti da je nekadašnja JRM takvim podmornicama branila Dunav, Savu i Tisu od stranih zavojevača ....

Ne smemo ih obmanjivati!   

 

[ORIĆAREB]

Podmornica treba da dođe na područje države Srbije, kako vidjeće se, pa
makar u njoj kokoši nosile jaja...

[madmitch]

Ne slažem se sa time, da bi trebalo reči NE zbog trentačne situacije, koja je, kako svugdje okolo, mizerna. Barem bi trebali skupit volje i "volje" za dopremit podmornicu. Ako nema sada para, neka je konzervišu, spreme negdje i neka zamole podmorničare, da je polako sređuju. Sve se može ako ima volje. Ne misliš valjda, da su kod nas dobili od države neke puste novce za prebacivanje podmornice. Više manje je sve išlo voluntersko i uz pomoč privatnika - mufte.
Jer nema nekog silnog interesa sa strane institucija, sada se svađaju olo magarčeve sijene (lokacije).

Ne vjerujem, da če Crnogorci dugo gledati takvo ponašanje, kad če jim biti dosta, zglodat če je i prodat za staro željezo pa če tada opet svojekakvi znalci pisati po novinama šta bi trebalo, i ko je bil nadležan i ko je kriv a ko ravan. Stare naše balkanske monade.

[marinero]

Ja sam cuo neku nezvanicnu pricu da ljudi iz Vojnog muzeja na Kalemegdanu nisu bili nimalo zainteresovani da dobiju malu P kao veoma atraktivan dodatak svojoj kolekciji, a ni u Muzeju nauke i tehnike u BG joj navodno nema mjesta. Stoga ce vjerovatno na kraju zavrsiti u NS iako sa Rijecnom ratnom flotilom podmornica nema ama bas nikakve veze. Ipak, bolje i to nego da je pretope u staro zeljezo u Niksicu!

[FF]

Da u Srbiji ima dovoljno materijalnih resursa (para) na raspolaganju - slažem se, podmornicu bi trebalo smestiti u Vojni muzej, kao eksponat koji će nas stalno podsećati na tehničku moć nekadašnje zajedničke države. Apsolutno se slažem da bi je trebalo pohraniti u muzej, kao uspomenu na našu nekadašnju moć i pamet, da izgradimo takvo tehničko čudo!

Međutim, para nema! Narod je siromašan, jedva sastavlja kraj sa krajem, a pare za održavanje muzeja golaze iz narodnog džepa.

Pre nekih 6-7 godina, moja firma je organizovala transport ovakve sprave, iz Cazina (BiH) do Beograda:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Prečnika 5m, dužine cca 7m, i težine cca 85t. Ugovorena cena transporta je bila oko 100.000 eur. Znam da 100 soma nisu male pare, ali toliko se godišnje izdvoji za vozni park minsitarstava i vladinih agencija.

Dakle nije tačno da nema tehničkih mogućnosti. Nema volje, jer da je ima, podmornica bi bila na najvišoj kalemegdanskoj terasi ako treba. Da je ovo normalna država, zbog ovakvih izjava bi odgovorni u Ministarstvima Odbrane, Kulture, Nauke i Obrazovanja, kao i nadležni u Vojnom Muzeju trebalio dobiti otkaz. Pošto nije, podmornica će završiti išarana grafitima na nekom keju, kao dobar izvor sekundarnih sirovina. Ili će je neko utrapiti onim tehnički i kulturno emancipovanim pojedinicima i ustanovama van ove zemlje, koji bi sve dali za jedan takav eksponat. Problem u tom slučaju je što bi lova išla u nečiji džep.

[vlade021]

има пара,нема пара-то је скретање теме на споредни колосек.овде се ради о нечем другом,код нас традиција и историја коју не пишу победници иде на други колосек.у стварању подморничарске јединице у Краљевини Југославији многи одговорни кадрови са простора тадашње Србије (заједно са кадровима из осталих република-бановина)
дали су велики велики допринос заједно са осталим својим колегама.потребно је оставити спомен на стотине чланова посада П.из Србије и многобројне фирме које су своје знање и ресурсе уложили у изградњу послератних подморница.

[FF]

Tako je Vlade. Čak i da je nemoguće da se ovo ostvari, da sam ja na čelu Vojnog Muzeja, bilo bi me sramota izjaviti da Muzej nezna što bi s time. Da to izjavi bilo ko ko radi u Muzeju, trebao bi dobiti odmah otkaz. Mogu da razumem da Muzej ne može da obezbedi sredstva (ima manje i više sposobnih i preduzimljivih upravnika, radnika, entuzijasta), ali ne mogu svariti ovo "neznamo šta bi i gde bi s time". Sredstva ovde nisu jedini, čak možda ni presudan uzrok problema. To su nazainteresovanost i nemarnost.

[kilezr]

 Već smo svi jednom dali svoje mišljenje  o ovome! Ako se sećate ? I to nedavno !

[ORIĆAREB]

 Već smo svi jednom dali svoje mišljenje  o ovome! Ako se sećate ? I to nedavno !

U pravu si "kile..". Mislim da sve ove današnje postove treba prebaciti ovde: https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=18676.msg221088#msg221088 , jer se bave istom problematikom.

[vlade021]

Хоће ли Ђорђе Митровић добити своју улицу

Прилика да престоница сачува сећање на Београђанина који је 1941. одбио да се преда и командовао подморницом „Небојша”, која је пребегла Савезницима
 
Ђорђе Митровић Фото Монографија „Подморничарство Југославије”

Удружење грађана „Подморничар” поднело је Комисији за одређивање назива тргова и улица Скупштине града Београда предлог да престоница добије улицу подморничара Ђорђа Митровића (1905–1970). Реч је о официру морнарице Краљевине Југославије, иначе рођеном Београђанину, који је током Априлског рата 1941. године одбио да се преда Италијанима и Немцима. Преузео је команду над подморницом „Небојша”, којом је отпловио у Египат, стављајући се на располагање Савезницима.

– То је најзначајнија епизода у ратној историји нашег подморничарства. Надамо се да ће наш предлог бити усвојен и да ће улица подморничара Ђорђа Митровића сачувати сећање на подвиг храброг Београђанина – каже Милан Комар из Удружења грађана „Подморничар”.

У београдском Секретаријату за културу, задуженом за подршку у раду Комисији за одређивање назива тргова и улица, кажу да ће овај предлог бити размотрен када се комисија буде састала. Биће то посао за тек изабране одборнике, међу којима треба изабрати чланове комисије.

– Ако комисија усвоји предлог, он се прослеђује пред одборнике који на заседању скупштине дају коначну реч о додељивању имена улице – објашњава Горица Шкипина, помоћник секретара за културу.

Подморничку флотилу Краљевине Југославије рат је, 6. априла 1941. године, затекао у Боки Которској, која је била главна база. Првих дана подморнице су избегавале нападе немачких и италијанских авиона. Трећег дана рата подморнице „Небојша” и „Смели” упућене су на подручје Бари – Бриндизи – Драч – Валона, са задатком да угрозе непријатељске комуникације, али није дошло до дејстава по бродовима. По повратку у базу, подморничари су приметили да су многи припадници морнарице већ показали безвољност за даље ратовање, било је прилично оних који су намеравали да се ставе у службу непријатеља.

Група подморничара била је одлучна да настави да се бори, макар морали да пребегну Савезницима. Међу њима је био и поручник бојног брода прве класе Ђорђе Митровић, који је у критичном тренутку преузео команду над подморницом „Небојша”. Било је то у вечерњим сатима 16. априла 1941. године, а податке о овом подвигу прикупио је пензионисани новинар „Политике” Радован Ковачевић.

Подморница је те ноћи пунила батерије, а у зору 17. априла наставила је пут према Савезницима у Грчкој, на дубини од 30 метара. Увече су изронили и наставили пут према Отрантском пролазу, али су морали поново да зароне да не би били примећени у ведрој ноћи.

– Наша подморница је ронила целу ноћ и дан. Тек 18. априла, с падом мрака, изронила је ради допуне батерија, али је видљивост била таква да се после поноћи морало поново заронити – објашњава Радован Ковачевић.

У зору 20. априла, стигли су до Кефалоније, највећег у групи Јонских острва. Југословенски морнари су пријатељски дочекани, све што им је било неопходно Грци су дали бесплатно. Наставили су пут према Криту и, кроз минска поља, упловили су у залив Суда. Уследио је напад немачких авиона, па је подморница „Небојша” морала да зарони и „легне” на дно, одмах поред грчке подморнице „Папаниколас”. По престанку напада подморнице су се раздвојиле и преместиле, пре него што су баш на то место авиони бацили подводне бомбе. Због жестоких ваздушних напада на грчке и британске снаге на Криту, југословенска подморница морала је да продужи пут према Египту, при чему је конвој у коме се кретала био изложен „пријатељској ватри”, срећом без последица. У Александрију су упловили 27. априла 1941. године.

– Подморницу „Небојша” Британци су користили за обуку својих подморничара. После рата је враћена у земљу, али јој је име промењено у „Тара” – каже Ковачевић.

М. Галовић

-----------------------------------------------------------

Умро по доласку у Београд

Ђорђе Митровић је у Александрији завршио британски падобрански курс и једно време је служио на британском бојном броду. Крај Другог светског рата дочекао је као војни изасланик краљевске владе у Риму. Одлази у Канаду, где је 1946. године пловио као капетан брода на језеру Онтарио, после чега је до пензионисања 1970. године радио у фирми за производњу оптичких инструмената. Те године се враћа у Југославију. Умро је само шест недеља по повратку у родни Београд, где је и сахрањен.
објављено: 17.06.2012

[vlade021]

ово иде у прилог традицији подморничарства на овим просторима.

[marinero]

Sutra vece (subota, 14.jul u 21.30 h) u Tivtu ce se odrzati promocija monografije "Podmornicarstvo Jugoslavije". Mjesto odrzavanja daleko najatraktivnije od svih do sada odrzanih promocija - plato ispod podmornice P-821 "Heroj". Govorice Dragan Kosanović, Vojko Gorup, Rade Vađunec, Fridrih Moreti, Miroslav Lazanski, Milan Komar. Dobrodosli!