Sećanje na spasavanje oborenih avijatičara

[vitez koja]

Pod pritiskom mnogo bolje naoružanih partizana od strane Saveznika, a i pod pretnjom prodora Crvene armije u Srbiju tokom jeseni 1944. godine, vrhovna komanda JVuO, zajedno sa američkom vojnom misijom, napustila je Pranjane i prebacila se u Mačvu. Nova lokacija na kojoj su ravnogorske snage izgradile poletno-sletnu stazu za potrebe misije Halijard bilo je selo Koceljeva u Mačvi. Ravan teren omogućio je znatno bržu izgradnju staze.
U mestu Koceljevu sa improvizovanog aerodroma, nastavljena je evakuacija američkih avijatičara. Evakuisano je 17. i 29. septembra 1944. godine oko pedeset pilota. Tada je sa pilotima odleteo kapetan Džordž Musulin, a američki OSS kapetan Nik Lalić je ostao da se i dalje stara o evakuaciji avijatičara.

[vitez koja]

Nova ofanziva partizana, kao i ulazak snaga Crvene armije u Srbiju sa istoka, dovela je do novog povlačenja, na teritoriju istočne Bosne, snaga generala Mihailovića i američke vojne misije zajedno s novim spasenim vazduhoplovcima. Novi improvizovani aerodrom građen je uz pomoć ravnogorskih snaga i lokalnog stanovništva od 22. oktobra do 1. novembra u selu Boljanići u blizini Doboja u Semberiji.

Sa ovog uzletišta otišao je u Italiju šef američke vojne misije, pukovnik Robert Mekdauel, 1. novembra 1944. godine. Tada je generalu Mihailoviću ponuđeno da i on pođe sa njima i da napusti zemlju, međutim general je taj predlog energično odbio. Sa njima je otišao i kapetan Džon Milodragović i poručnik Majkl Rajačić. Sa uzletišta u Boljaniću je i kapetan Nik Lalić 27. decembra 1944. godine odleteo za Italiju, a i radio - telegrafista Artur Džibilijan.
Poslednja evakuacija sa Ozrena obavljena je krajem februara 1945. godine po vrlo hladnom vremenu. Tada su u dva transportna aviona C-47 u pratnji nekoliko lovaca evakuisani preostali Amerikanci.

[vitez koja]

Sredinom septembra 1944. godine prestala su američka bombardovanja ciljeva u Rumuniji. Bombarderi Petnaestog korpusa vazdušnih snaga SAD, nastavljaju iz Barija da lete ka ciljevima u Mađarskoj i Austriji. Jedinice generala Mihailovića doživljavaju težak udarac naročito posle poziva kralja Petra II Karađorđevića da se priključe Titovim partizanima, uz nagovor Engleza, poziv je pročitan na radiju Bi-Bi Si u Londonu 12. septembra 1944. godine. General Mihailović, ostavljen od svoje vlade, kralja i Saveznika, ostaje sam sa najvernijim saradnicima.

[vitez koja]

Svi evakuisani avijatičari su ubrzo posle dolaska u Italiju vraćeni kućama. Vesti da nove vlasti u Beogradu sude Dragoljubu Mihailoviću za veleizdaju i saradnju sa okupatorom izazvale su ogorčenje američkih vazduhoplovaca. Zbog toga su osnovali udruženje pod nazivom Nacionalni komitet američkih vazduhoplovaca za pomoć generalu Mihailoviću i srpskom narodu. Vazduhoplovci su dobili podršku advokata, sudija pa i guvernera desetak američkih saveznih država ukljujučujući Ohajo i Kaliforniju.
Njihovi zahtevi upućeni vlastima Federativne Narodne Republike Jugoslavije da dođu u Beograd i svedoče na suđenju generalu Mihailoviću su odbijeni. Svedočenja pripadnika američke vojske i vojne obaveštajne službe na preko 600 stranica prosleđena su jugoslovenskoj vladi koja je ignorisala taj izvestaj.

[vitez koja]

Predsednik SAD Hari Truman posthumno je povodom misije Halijard odlikovao Dragoljuba Mihailovića ordenom Legije Zasluga 1948. godine zbog velikog doprinosa pobedi saveznika i spasavanja američkih avijatičara tokom 1944. godine. Legija Zasluga najveće je američko vojno priznanje koje može da dobije strani državljanin. Orden je, u maju 2005. uručen ćerki generala Mihailovića Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu.

"GENERAL Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i, kasnije, kao ministar vojni, organizujući i vodeći krupne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. godine.
Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih trupa, mnogi američki avijatičari bili su spaseni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu. General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj stvari i bili sudionici u izvojevanju konačne savezničke pobede."

- Harry S. Truman, March 29, 1948.

[vitez koja]

Dok je u Jugoslaviji misija Halijard bila pod svojevrsnom političkom cenzurom, sa druge strane, tradiciju Nacionalnog komiteta američkih vazduhoplovaca nastavilo je Udruženje spasenih avijatičara vazdušnih snaga SAD - AFEES (Air Forces Escape & Evasion Society). Članovi udruženja, koje osim ostalih čine i veterani 15. vazduhoplovne armije, od devedesetih godina proteklog veka u više navrata su posetili Srbiju, svoje spasioce i mesto Pranjani.

Tokom vazdušnih napada na SR Jugoslaviju 1999. godine avijatičari veterani organizovali su proteste, zahtevajući da se zaustavi bombardovanje Srbije.

Emotivne veze sa Srbijom avijatičari veterani nastavili su da neguju i posle demokratskih promena oktobra 2000. godine. Na Galovića polju u Pranjanima 2004. godine, otkrivena je spomen tabla na kojoj piše: „Pranjani 1944. Aerodrom slobode i ratnog savezništva SAD i trupa generala Draže Mihailovića. Pranjani 2004. Američki avijatičari ponovo među Srbima."

[vitez koja]

Polaganjem venaca na spomen - obeležje na nekadašnjem improvizovanom aerodromu u Galovića polju, u selu Pranjani 16. avgusta 2009. godine svečano je obeležena 65. godišnjica od misije Halijard. Vence su položili komandant RVPVO Vojske Srbije brigadni general Ranko Živak, otpravnica poslova Ambasade SAD u Beogradu Dženifer Braš, predstavnici Gornjeg Milanovca i predstavnici veterana JVuO. Tog dana je prvi put od kraja Drugog svetskog rata jedan visoki vojni zvaničnik iz Beograda iskazao počast i položio venac na spomen - obeležje koje čuva pomen na podvig JVuO.

[vitez koja]

Spomen ploca aerodroma Pranjani

[dzumba]

Примедба на ову тврдњу изнету у тексту:

Međutim, kasnije su uvideli, da u Srbiji nema ni Tita ni njegovih partizana.

То једноставно није тачно. Партизана је било у континуитету у јужној и југоисточној Србији, највише у делу под бугарском окупацијом. На простору Црне Траве, али и Јалбанице (око Лесковца) партизански покрет је трајао све време рата у континуитету, а у периоду који је у вези са овим текстом (прва половина 1944.године) је био јачи од четничког. Једино ако аутори овог текста тај део не сматрају Србијом.

[airbag]

Dacota C-47

Dacota C-47 je najpoznatiji transportni avion nastao od putničkog DC-3.

Prvi put je poleteo 17.12.1935. kao putnički DC-3.

Kao transportna varijanta C-47 naručen je od US Army Air Corps  1940. godine, kada je putnički enterijer je zamenjen sedištima duž kabine.

Ratna proizvodnja je dostigla broj od 10.048 aviona, a oko 2.700 je napravljeno u SSSR kao Lisunov Li-2
(predratna licenca za DC-3 koji je Lisunov prilagodio ruskim uslovima).

Douglas DC-3 nastao je iz svog predhodnika,  Douglas DC-2 koji je u proizvodnji  od 1934. Douglas DC-3 veća verzija DC-2 počeo se proizvoditi 1935.

Vojnu karijeru Douglas DC serija aviona započela je 1936. kad je US Air Corps naručilo par DC-2 označenih C-32 Ugovor koji je sljedio donio je narudžbu za 19 DC-2 oznake C-33 (DC-2-145).  u teretnoj konfiguraciji i još dva oznake C-34 u VIP verziji za transport oficira i osoblja i tako počinje historija ..

Za one koji možda neznaju da napomenem da slovo C u vojnoj oznaci znači CARGO (teretni/transportni)

C-47 se zove SKYTRAIN (nebeski vlak/voz) i ako ima US oznake onda je svakako SKYTRAIN,  DACoTA je akronim za C-47 Skytrain koji se projektom Land Lease isporučivao Britanskim i Australskim zračnim snagama. Znači ako je DACota onda je C-47 s Britanskim (KK-138 npr) ili Australskim oznakama a ako ima američku zvijezdu i broj (42-XXXXX npr) na repu npr onda je SKYTRAIN !!

DACoTA znači ( Douglas Aircraft Company Transport Aircraft), kolega vitez koja, postirao je nekoliko fotografija Skytraina a potpisao je DACoTA.

US Air Corps prestao je postojati 1941. od kad se zove US Air FOrce i od tad naručuju C-47 vojnu i R4D mornaričku verziju Skytraina.  Iako je masovna proizvodnja počela fiskalnom godinom 42 pa su i brojevi najčešće od 42-XXXX … evo ukratko da ispravim kolegu

[vitez koja]

Evakuacija sa teritorija pod kontrolom NOVJ

U cilju efikasnijeg vazdušnog snabdevanja, sadejstva i evakuacije ranjenika i savezničkih pilota, u okviru sredozemnih vazduhoplovnih snaga Saveznici su 7. juna 1944. formirali Balkansko ratno vazduhoplovstvo.

Balkansko ratno vazduhoplovstvo (eng. Balkan Air Force; srkaćeno BAF) u čijoj su operativnoj i administrativnoj nadležnosti, između ostalih formacija, bile i 1. i 2. eskadrila NOVJ, formirano je 7. juna 1944. godine, sa trostrukim zadatkom:
-koordiniranje operacija sa britanskim kopnenim snagama na Balkanskom poluostrvu
-usklađivanje dejstava nad teritorijom Jugoslavije prema traženjima Vrhovnog štaba NOV i POJ
-vođenje operacija nad istočnim Sredozemljem.

Jedinice BAF bile su promenljivog sastava. Neposredno po formiranju Balkanske vazduhoplovne snage satojale su se iz deset skvadrona različitih nacionalnosti: u njima su služili vojnici i oficiri iz Jugoslavije, Italije, Grčke i Poljske. Balkansko vazduhoplovstvo je disciplinski bilo potčinjeno RAFVR eng. Royal Air Force Voluntary Reserve.

U periodu od 7. juna 1944. do 7. maja 1945. godine, BAF je prevezao oko 1.200 tona raznog materijala.  BAF je u septembru 1944. izveo sa jedinicama NOVJ zajedničku operaciju Ratweek protiv neprijateljskih komunikacija na zapadnom Balkanu.

Balkansko ratno vazduhoplovstvo intenziviralo je dotadašnje logističke veze sa NOVJ na terenu. Značajno se povećala evakuacija ranjenika i bolesnika, kao i dopremanje ratnog materijala, hrane i odeće.
Prvi ranjenici smešteni su u savezničku vojnu bolnicu u mestima Grumo i Tarantu u Italiji, kao i na Malti. Vrhovni štab NOV i POJ je uspostavio Sanitetsku vojnu misiju NOVJ u Italiji. Već u avgustu 1944. u savezničkim vojnim bolnicama nalazilo se oko 7.000 ranjenika.

U savezničke vojne bolnice sa teritorije Jugoslavije, koju su kontrolisale snage NOVJ, evakuisano je oko 15.600 ranjenika i bolesnika.

Jedinice NOVJ spasavale su oborene savezničke pilote na celoj teritoriji Jugoslavije. Sa područja Slovenije i Istre spašeno je 303 američka i 389 britanskih pilota i ostalih članova posada, a samo do sredine 1944. u Italiju je evakuisano nešto više od 1000 savezničkih vazduhoplovaca, spasenih na teritoriji Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, ili ukupno blizu 4.000 pilota i članova posada, u periodu 1943-1945.

Volter. R. Roberts u knjizi „Tito, Mihailović i saveznici, 1941 - 1945“ navodi podatak o 2.000 spasenih avijatičara.

[vitez koja]

Operacija Brezna iz avgusta 1944. je bila jedna od najspektakularnijih savezničkih akcija na tlu Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Tokom dramatične bitke okupacionih snaga i partizana na severu Crne Gore kod sela Brezna pored Nikšića, saveznici su avionima uspeli da u toku samo jednog dana, 22. avgusta 1944, izvuku 1.059 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca. S obzirom na snažan pritisak krupnih nemačkih snaga, cela akcija morala je biti dobro koordinirana i izvedena u veoma kratkom roku.

Nemačka komanda jugoistoka organizovala je u sklopu svog plana odbrane Srbije niz operacija u cilju razbijanja koncentracija NOVJ koje su pretile ugrožavanjem nemačkih pozicija u Srbiji. Najveća među njima bila je operacija Ribecal. Operacija Ribecal (njem. Rübezahl - »Krkonoški duh«), ili u jugoslovenskoj istoriografiji Durmitorska operacija, predstavljala je ključnu fazu bitke za Srbiju 1944. Ona predstavlja glavnu kariku i vrhunac nemačke aktivne odbrane, i njen neuspeh doveo je do brzog uspostavljanja dominacije NOVJ u Srbiji.

U svom nastupanju, Nemci su uspeli da zauzmu dva glavna aerodroma koji su služili za transport u Crnoj Gori, Berane i Njegovuđe. Veliki broj ranjenih boraca znatno je sputavao mobilnost formacija NOVJ, pa je odlučeno da se hitno uredi nova pista za evakuaciju u savezničke bolnice. Izbor je pao na planinsku površ u Breznama severno od Nikšića.
Radovima na izradi aerodruma rukovodio je major Obrad Bojović iz staba 2.korpusa NOVJ. Zadatak je primio 18.avgusta, priprema pocela 19. a u ranim časovima 21.avgusta, aerodrom je bio završen i pista spremna za sletanje velikih "dakota", o čemu je, putem radija, major Rid, izvijesti svoju Komandu. A to je učinio i Štab Drugog korpusa. Od strane Drugog korpusa, za ukrcavanje ranjenika u avione bili su zaduženi Obrad Cicmil i Vojo Nikolić.

Rano ujutro 22. avgusta sleteli su avioni 267. skvadrona RAF-a, ubrzo uzletevši noseći oko 200 ranjenika. Tokom poslepodneva 24 aviona Šezdesete transportne grupe (60th Troop Carrier Group) transportovala su daljih 705 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca. Pred kraj dana, Ruska vazdušna grupa evakuisala je preostalih 138 ranjenika.

Operaciju Brezna organizovalo je i izvelo Balkansko ratno vazduhoplovstvo.

[vathra]

Којо,
који је извор за текст, пошто има доста пропуста и грешки.
Личи ми на Википедију.

Izvor je Vikipedija i ono sto sam nasao kod nas da su pisali razni mediji, a i skidao sam dosta materijala sa stranih sajtova.
Ako su oni pravili greske "lazem" i ja vas.

Stavicu materijal, a ako je nesto sporno i netacno, ispravljacemo...

Види се да је материјал са разних страна, јер су неки наводи супротни.
Требало би стављати изворе, да би се разазнало шта је одакле.

Да не бих сад дужио шта све не ваља, а доста тога не ваља, само да најавим да је на основу америчких докумената о несталим посадама, спашавању, као и изјавама чланова посаде направљен текст о евакуацији америчких авијатичара од стране ЈВуО, који би ускоро требао да буде објављен код нас. Пописано је поименце скоро 500 америчких авијатичара који су евакуисани од четника, или у неком периоду били код њих.

Код већине текстова који су објављени на ову тему се не обрађују случајеви који су прихваћени од четника, али евакуисани преко партизана. Њих има скоро стотину, који су под различитим околностима прешли на другу страну. Такође се не спомињу ни авијатичари који су били код Ђуришића, Лукачевића и Ђујића, као и око Бањалуке, а ту има врло занимљивих случајева. Има и неколико авијатичара који су били код четника и после заробљени од Немаца под различитим околностима.

И код текстова који су објављени су прескочене неке очигледне ствари. На пример слабо се помиње да је после повлачења савезничких мисија 29. маја свака комуникација са ЈВуО игнорисана. Тек пошто је амерички официр преко радио послао поруку команди, послата је АЦРУ мисија са Мусулином. У истом светлу је и поменут податак да су авиони који су ишли код четника прво слали пошиљке партизанима. И покушај Михаиловића да пошаље Вучковића као официра за везу са савезничком командом у Барију се завршио прерано јер су Британци хтели да га испоруче у мисију НОВЈ.

Интересантно је да неколико авијатичара било при Дражином штабу скоро до маја 45-те. Неки од њих су провели годину дана код четника.
Да поменемо и 3 члана посаде који су били код партизана у Македонији, и евакуисани су преко Јастрепца јула 44-те са још десетак авијатичара. Они су били у мисији "Плимски талас" - првој масовној акцији бомбардовања Плоештија 1. августа 1943.

Али да не дужим, биће ускоро објављен текст па ћете моћи све да прочитате.

[vathra]

Примедба на ову тврдњу изнету у тексту:

Međutim, kasnije su uvideli, da u Srbiji nema ni Tita ni njegovih partizana.

То једноставно није тачно. Партизана је било у континуитету у јужној и југоисточној Србији, највише у делу под бугарском окупацијом. На простору Црне Траве, али и Јалбанице (око Лесковца) партизански покрет је трајао све време рата у континуитету, а у периоду који је у вези са овим текстом (прва половина 1944.године) је био јачи од четничког. Једино ако аутори овог текста тај део не сматрају Србијом.

Ти цитати су из радова Пешића и Самарџића, нажалост једини домаћи радови на ту тему, који су толико лоши да се очигледно ради о отвореном фалсификовању. Додуше, овај цитат још и има смисла јер је код четника пала већина авијатичара који су искочили над Србијом.

[Topola]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

“Burma Bound,” a B-24H-15-DT Liberator, s/n serial number 41-28861, attached to the 725th Bomb Squadron, 451st Bomb Group, 15th Air Force. On a mission to Vienna (possibly in December 1944), "Burma Bound" was hit by flak bursts that wounded pilot Capt. George Tudor and co-pilot Squadron Commander, David Gould. Despite his severe hand wound, Capt. Tudor made an emergency landing on the Isle of Vis in the Adriatic Sea with the help of the crew, who used parachutes as air brakes during the rollout