На стриптиз код новосадског четникаАутор: Снежана Ковачеви ћуторак, 01.01.2019.
Каква год да је историја, треба је приказати, а табуи постоје да би се рушили, каже Зоран Кнежев, аутор књиге „Нови Сад, кафанологија и проституција”Нови Сад – Када је један свештеник преминуо у новосадској јавној кући, било је велико питање како изнети покојника, јер се испред окупио знатижељан народ. Смртно озбиљна, међутим, била је афера Милке Хофнер, власнице јавне куће у Новом Саду, којој је једна школа подводила девојчице од 14 и 15 година. Свет окупљен пред судом чекао је да линчује одговорне.
Нови Сад има записане и овакве приче из прошлости. Постојао је и Пигал и статут о проституцији из 1893. године. Све је то лице града које суграђанима, беспоштедно, открива публициста и хроничар Новог Сада Зоран Кнежев у књизи „Нови Сад, кафанологија и проституција”. Каква год да је историја, каже Кнежев за „Политику”, треба је приказати, а табуи постоје, што се њега тиче, да би се рушили. Некада је Дунавска улица називана новосадским Пигалом, јер је ту било, објашњава, начичканих кафана, с две-три жене на услузи војсци из Петроварадина, која је туда улазила у град.
Касније је проституција легализована. Блуднице нису смеле да шеткају испред јавних кућа, нити да с прозора позивају муштерије. Најстарији занат био је у тадашњој Аустроугарској законом уређена делатност, а новосадским статутом о проституцији било је прописано где, ко и како може да отвори јавну кућу. Блудне радње су овим актом протериване из кафана и хотела, а кажњавани су сви који се одредаба нису придржавали. Градски приходи од проституције, а међу њима је и дозвола за отварање бурдеља од 50 круна, били су уплаћивани у корист варошког сиротињског фонда.
„Проституција у Новом Саду је била легална све док је краљ Александар није укинуо 1934. године, наводно због ширења полних болести. Али се испоставило да су се оне много више шириле када су јавне куће забрањене, јер је укинута и контрола”, наводи Кнежев. Уз узбудљиве приче о новосадским кафанама, власницима, познатим гостима и анегдотама у раздобљу од прве половине 18. века па све до 2000. године, поготово њиховом
„златном добу” између два светска рата, читалац сазнаје и о фамозним посластичарницама у граду по угледу на бечке и пештанске. Први варијете, локал налик стриптиз-бару, у Новом Саду је после Првог светског рата отворио Добрислав Јевђовић, за кога Кнежев каже да је припадник једног крила четничке организације.
Јавне куће су могле да држе само жене старије од 40 година, али су често мушкарци били власници. Девојкама млађим од 16 година било је забрањено да се баве проституцијом. Проститутке су имале картоне и обавезне лекарске прегледе сваког уторка и суботе.
„Е сад, какви су то били лекарски прегледи, да ли су лекари били стручни – све то ми са дистанце можемо да ставимо под знак питања”, додаје.
Проститутке су углавном долазиле из других градова, мењале се на одређени период, а када су престајале да се баве тим послом обично су се удавале. Настојећи да разбије табуе, публициста наводи да постоје записи старих Новосађана да су и оне биле добре супруге и мајке. Напомиње да су жене у тим временима биле попут робе, да нису имале ни право наследства. Нови Сад је примао све што долази са запада и са истока, будући да је на раскрсници путева. О локацијама јавних кућа се сазнаје и кроз жалбе ондашњих Новосађана, а жале се јер деца туда пролазе. Према наводима Кнежева, званични бордели налазили су се у данашњим улицама Арсе Теодоровића и Стефана Стефановића, некада Шљукиној и Паромлинској, а пошто је то у непосредној близини Успенске цркве, било је и жалби проте Веље Милосављевића.
Одатле су после измештене, јер је након Првог светског рата у граду владала „несташица станова”. Чиновници тек створене државе Срба, Хрвата и Словенаца долазили су у Нови Сад и требало их је сместити. Бордели су тако завршили код данашње Лиманске пијаце, где се тада налазила железничка станица. Ту су и дочекали крај.
Кафана није могла без културе, а култура без кафанеКафане су биле важне ту се свашта сазнавало, склапала су се пријатељства, послови, веридбе. Између два светска рата у Темеринској улици је било, каже Кнежев, 106 кућа, а 27 кафана. Најпознатије су биле „Бела лађа” у Његошевој, „Камила” преко пута Новосадског позоришта и „Липа” у Милетићевој. У „Белој лађи” су се око Милетића окупљали Змај, Лаза Костић, а Исидор Бајић је ту компоновао. По анегдоти је песник Војислав Илић у овој кафани ошамарио градоначелника не знајући ко је човек који му замера због галаме. Долазио је и Милош Црњански који помиње „Белу лађу” у својим коментарима „Лирике Итаке” и пише да му
„још зуји у ушима” песма на рачун надменог бугарског генерала Ратка Димитријева:
„Еј Ратко, Ратко! ... те братко!”Данас је ту само оронула, закључана зграда. Назив Српска Атина настао је у кафани ’Камила’, када је присталица Светозара Милетића, Стеван Јеленић Ћебенда, упоредио Нови Сад са са слободарским духом Атине. „Липа” постоји, али не ради. Покушај да се обнови био је осамдесетих година.
„Ето колико су тесне везе са културом, кад је потпредседник Матице српске, Божидар Ковачек, дошао да отвори кафану. У Новом Саду никада кафана није могла без културе, а култура без кафане”, каже публициста.
Izvor:
www.politika.rs
