acikabbb
mornar
 Offline
Posts: 1
|
 |
« on: September 14, 2009, 04:47:33 pm » |
|
Појам крстарица датира из времена флота једрењака, када су велике фрегате деташиране из састава главнине флоте на дуготрајна самостална крстарења. Таква фрегата била је довољно брза и довољно снажно наоружана да може да гони и потапа непријатељске гусарске бродове, који су нападали трговачке бродове. Током 19. века дрво је замењено гвожђем, затим челиком, једра парним машинама, затим турбинама, дрвена фрегата на једра је постепено нестала, а појавила се челична крстарица на парни погон, која је обављала исту функцију.
После првог светског рата велике поморске силе потписале су уговор у Вашингтону (1922), којиме је ограничена величина флота и ратних бродова, са циљем да се заштити доминација САД и Велике Британије, изборена у рату. За крстарице је предвиђено ограничење депласмана на 10000 тона и калибра главног наоружања на 8 инча (203 милиметра), па су почела да се граде два типа тзв. «вашингтонских» крстарица: лака (7000 тона, 8 топова калибра 6 инча у четири двоцевне куле) и тешка (10000 тона, 8 топова калибра 8 инча у четири двоцевне куле).
Године 1936. британски Адмиралитет наручио је градњу две додатне тешке крстарице постојеће класе «Саутемптон». Као тактички експеримент, тражено је било да се на брод од 10000 тона сместе четири четвороцевне куле са топовима калибра 6 инча (152 мм). У току пројектовања установљено је да четири топа калибра 152 мм не могу да се сместе заједно у једну кулу задате величине, јер је близина топова онемогућавала да постигну оптималне балистичке резултате. Пројектоване су и саграђене троцевне куле калибра 152мм, по први пут у британској морнарици, и по четири такве су уграђене на нове крстарице, које су назване «Единбург» и «Белфаст». Тежина која је уштеђена изостављањем три топа калибра 152мм искоришћена је да се подебља оклоп бродске цитаделе и појача противавионско наоружање за 50% у односу на старије крстарице класе «Саутемптон».
Кобилица крстарице «Белфаст», другог брода класе «Единбург» (или «побољшани Саутемптон»), положена је 10. децембра 1936. у бродоградилишту Харланд и Вулф у Белфасту, које, за дивно чудо, и данас постоји (тамо Британци намеравају да саставе трупове својих нових носача авиона). Брод је поринут на дан Светог Патрика, 17. марта 1938, и уврштен у флотну листу Краљевске Морнарице 5. августа 1939, таман да узме учешће у другом светском рату. Подаци кажу да је брод коштао 2141514 ондашњих фунти, од чега је 75000 издвојено за топове, а 66500 за извиђачки хидроавион типа «волрус» (српски: морж).
Основни подаци о крстарици «Белфаст», 1939. године:
Стандардни депласман: 11553 тоне.
Дужина преко свега: 187 метара.
Ширина: 21 метар.
Газ: 6,1 метар.
Главна (примарна) артиљерија: 12 (4 x 3) топова кал. 152мм.
Помоћна (секундарна) артиљерија: 8 (4 x 2) топова кал. 102мм.
Блиска противавионска заштита: 12 (6 x 2) ПАА топова «Бофорс».
Торпедно наоружање: 6 цеви (2 x 3) кал. 533мм.
Пропулзивни комплекс: четири котла и четири парне турбине фирме «Парсонс» по 20000 коњских снага, за погон четири пропелера. Два котла и две турбине у предњем машинском простору погоне спољне пропелере, котлови и турбине у задњем машинском простору погоне унутрашње пропелере.
Највећа брзина: 32 чвора (58 км/ч).
Посада: 750 – 850 људи (као адмиралски брод ескадре крстарица).
На почетку рата «Белфаст» је био базиран у Скапа Флоу на Оркнијским Острвима, у саставу 18. ескадре крстарица Домовинске флоте. Био је укључен у састав Северне Патроле, коју су одржавале крстарице Домовинске флоте на линији од базе Скапа Флоу до норвешке обале, ради поморске блокаде Немачке. На том задатку, «Белфаст» је 9. октобра 1939. пресрео и запленио немачки трговачки брод «Кап Норте», који је покушавао да се пробије назад у Немачку после избијања рата, прерушен као неутрални брод. «Кап Норте» је остао највећи немачки трговачки брод који је британска морнарица икада запленила, а посада «Белфаста» је, према важећим прописима Адмиралитета, примила новчану награду, познату у британској историји као «prize money».
Немачка освета стигла је брзо. «Белфаст» је 21. новембра 1939. у Фирту Форт налетео на магнетну мину. Иако је људских жртава било мало, оштећења трупа и машине била су таква да је поправка трајала готово три године.
Када се коначно вратио у састав Домовинске флоте у новембру 1942, «Белфаст» је био највећа и најмоћнија крстарица у саставу Краљевске Морнарице. Депласман је поправкама и преправкама повећан на 11500 тона, стабилитет је значајно поправљен, а нови радар и системи за управљање ватром нашли су се на броду. «Белфаст» је постао командни брод Десете ескадре крстарица, која је управо била одређена да пружа блиску противбродску заштиту арктичким конвојима. Ови су конвоји полазили са Исланда и искрцавали у Мурманску англо-америчку војну помоћ Совјетском Савезу, а били су константно нападани од немачких подморница и авијације и, понекад, од стране великих површинских бродова. У септембру 1942. Немци су успели да потопе две трећине трговачких бродова конвоја PQ-17, после чега је Адмиралитет усвојио потпуно нову и много ефикаснију концепцију заштите ових конвоја. Десетак разарача пратило би конвој од 30-40 теретних бродова као непосредна противподморничка и противавионска заштита, Десета ескадра крстарица, под командом контра-адмирала Роберта Барнета пратила би конвој на удаљености сат-два пловидбе да га заштити од површинских бродова, а ако би излазак немачких бојних бродова из норвешких лука био изгледан, као далека пратња са удаљености од десетак сати пловидбе конвој би пратила и главнина Домовинске флоте, са бојним бродовима и, каткад, носачима авиона.
Арктичка служба била је тешка и напорна. Чак и без немачких напада посаде су патиле од хладноће и непрекидних урагана, људи су губили прсте од промрзлина за време четворочасовних стража на константно залеђеној палуби, а сваки пад у воду значио би сигурну смрт. Арктичка служба била је врхунац ратне каријере «Белфаста» и крунисана је његовим учешћем у чувеној бици код Северног рта.
Крајем 1943. британска заштита арктичких конвоја се толико уиграла и поправила, да је неколико конвоја прошло без икаквих губитака. Разгоропађени Хитлер наредио је адмиралу Деницу, команданту Кригсмарине, да пошаље све преостале употребљиве немачке велике површинске бродове у напад на први следећи конвој. У том тренутку једини оперативни немачки велики брод на северу Норвешке био је бојни крсташ «Шарнхорст», и он је увече 25. децембра 1943. испловио из Лангефјорда са пет разарача да нападне конвој JW-55B, који је примећен како се приближава својој најсевернијој тачки путовања за Мурманск.
Немци нису могли да знају да су Британци пресрели и дешифровали њихове радио-депеше, да имају прилично тачну представу где се «Шарнхорст» у сваком тренутку налази и да му припремају клопку. Док би контра-адмирал Барнет са крстарицама «Белфаст», «Норфок» и «Шефилд» препречио пут «Шарнхорсту» према конвоју трговачких бродова, адмирал Фрејзер, командант Домовинске флоте, са бојни бродом «Војвода од Јорка», крстарицом «Јамајка» и четири разарача, пресекао би му пут одступања према југу и ставио га између две ватре.
«Шарнхорст» је био најсрећнији и најуспешнији немачки велики ратни брод, имао је у свом салду потапање једног носача авиона, више разарача и помоћних крстарица, великог броја трговачких бродова и безброј пута је избегао непријатан сусрет са британским бојним бродовима који су га гонили. Прошао је и кроз Ламанш 1942. године у једној од најсмелијих и најуспешнијих акција Кригсмарине, испред носа британске обалске одбране. Али сада је пловио у двадесетчетворочасовну поларну ноћ без радара, којим су били опремљени сви британски бродови почев од величине крстарице, изгубио је контакт са својим разарачима у току урагана који се није смирио током читавог трајања операције и није располагао никаквим извиђачким подацима, те је његов адмирал само претпостављао где би британски конвој требало да се налази.
Рано ујутру 26. децембра «Шарнхорст» је успоставио контакт са Барнетовим крстарицама и одмах био погођен једном од првих британских салви, изгубивши свој главни артиљеријски директор. Немачки адмирал је запловио према југу, у нади да се у мраку отресе Барнетових крстарица које су га пратиле, да их обиђе у великом луку и ипак се приближи конвоју иза њихових леђа. Успео је само да налети на британску главнину, која је му је затворила замку. Иако су Британци током оба светска рата имали великих проблема да прецизно погоде немачке бојне бродове, већ први плотун са «Војводе од Јорка» пао је на «Шарнхорста». Без шанси да одговори ватром, јер су својим топовима калибра 280мм није могао ни да добаци до «Војводе од Јорка», који га је засипао гранатама калибра 356мм са велике удаљености, «Шархнорст» је на крају остао да лежи непокретан на површини, са свим својим топовима онеспособљеним. Адмирал Фрејзер је могао да пошаље своја четири разарача да га докусуре торпедима, али су само три торпеда погодила! Упућене су крстарице «Белфаст» и «Јамајка» да испале своја торпеда, после чега је «Шарнхорст» коначно потонуо, уз серију подводних експлозија пошто је нестао са површине. Само 36 чланова посаде од 1963 извучено је из ледене воде.
У априлу 1944. «Белфаст» је учествовао у операцији «Волфрам». Читава Домовинска флота испловила је из Скапа Флоа као пратња носачима авиона, чији су авиони имали да нападну бојни брод «Тирпиц», најјачи и последњи преживели немачки велики површински ратни брод, који се налазио на фантастично заштићеном сидришту у норвешком Алтенфјорду. Докле год је «Тирпиц» бивствовао у норвешким водама и био оперативно способан, представљао је латентну претњу арктичким конвојима и ангажовао крупне снаге британске флоте у њиховој заштити, које је требало ослободити ради учешћа у инвазији Француске. Ујутру 3. априла 42 бомбардера и 80 ловаца са носача авиона напали су «Тирпиц» на сидришту и погодили га са 15 бомби. Био је то најмасовнији у историји ваздушни напад изведен од стране британског морнаричког ваздухопловства. Иако «Тирпиц» није потопљен, он је оштећен у довољној мери да буде онеспособљен за пловидбу. Докусурили су га британски тешки бомбардери у новембру 1944.
У 5:30 часова 6. јуна 1944. «Белфаст» је имао част да буде један од првих савезничких бродова који су отворили ватру на немачке положаје у Нормандији. «Белфаст» је био командни брод «Снаге Е», задужене за артиљеријску подршку британским и канадским трупама које су се искрцавале на плажама «Голд» и «Џуно». У току следећих пет недеља «Белфаст» је био готово непрекидно у акцији, испаливши хиљаде зрна калибра 152 и 102мм по немачким положајима. Последњи пут је био ангажован са бојним бродом «Родни» и монитором «Робертс» 8. јула у артиљеријској припреми јуриша на градић Кан. После тога је линија фронта померена изван домета његових топова калибра 152мм, а он упућен у Девонпорт (у још једно још увек постојеће британско бродоградилиште!) ради преправки које су биле неопходне да би се придружио британској Далекоисточној флоти.
Иако је рат на Пацифику завршен пре него што је «Белфаст» успео да се прикључи операцијама, он је од јесени 1945. до јесени 1947. развозио ратне заробљенике и интерниране цивиле из јапанских заробљеничких логора. После нових преправки у бродоградилишту, «Белфаст» се вратио на Далеки исток у децембру 1948. као командни брод Пете ескадре крстарица базиране у Хонгконгу. Са тог места ова ескадра је била прва британска снага која је могла да се ангажује у Корејском рату, и само 11 дана после отпочињања непријатељстава, «Белфаст» је пружио прву артиљеријску подршку јужнокорејским и америчким трупама, штитећи њихово повлачење на Пусански мостобран. Све до 27. септембра 1952. «Белфаст» је био ангажован у корејским водама. За 404 дана активне патроле (више него у другом светском рату) «Белфаст» је препловио 97035 миља, потрошио 60000 тона горива и испалио 7816 зрна калибра 152мм. Његова посада појела је 625 тона кромпира, попила 10,5 тона чаја и 56000 пинти (нешто мање од 28000 литара) рума.
«Белфаст» је 1956. послат у бродоградилиште у Девонпорту на темељиту модернизацију, како би задовољио тактичке захтеве употребе у доба атомског ратовања. Командни мост је потпуно затворен и значајно проширен, брод је опремљен системом за вентилацију и климатизацију у складу са захтевима НБХ заштите, уграђени су нови осматрачки и нишански радари и сходно томе постављени велики решеткасти јарболи. Брод је добио изглед какав има и данас. По завршеној модернизацији, «Белфаст» је 1959. испловио поново на Далеки исток и следеће три године спроводио уобичајене дужности британског ратног брода у мирнодопским условима далеко од куће – вежбање посаде и показивање заставе по најегзотичнијим лукама света. Вративши се кући 1962, «Белфаст» је још једном учествовао у војним маневрима на Медитерану следеће године и 24. августа 1963. је демобилисан, пошто је препловио готово пола милиона миља до тада. Још осам година «Белфаст» ће стајати на везу у Девонпорту, класификован као стамбени брод, јер Морнарица није имала храбрости да расходује брод који се налазио у одличном материјалном стању.
У мају 1971. последњи преживели брод Краљевске Морнарице који је служио у другом светском рату коначно је избрисан са флотног списка. Нормално, то је значило и слање у резалиште, али се то није догодило. Империјални војни музеј био је још 1967. заинтересован да сачува један брод-музеј из другог светског рата, али британска влада није имала фондове и то није дозволила. Али је 1971. јавност била узбуркана информацијом да ће и последњи бити послат у резалиште, па је формиран доброовољни приватни фонд из донација, који је успео да откупи «Белфаст». После неопходног доковања «Белфаст» је предат Империјалном војном музеју и 21. октобра 1971, на годишњицу битке код Трафалгара, отворен за посетиоце на везу на десној обали Темзе, преко пута Лондонског Тауера, где и данас стоји. Од тог времена видело га је више од седам милиона посетилаца, па коначно и ја!
|
