PALUBA
June 01, 2020, 09:15:51 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Važno,
Obaveštenje o dopunama pravilnika foruma
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 21 22 23 24 25 [26] 27 28 29 30 31 32   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 105794 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #375 on: April 30, 2018, 10:10:28 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Оданост до гроба.
Аутор: Коста Ђ. Кнежевић недеља, 29.04.2018.

С почетка 20. века све три наше армије имале су коњичке јединице. Једна од најелитнијих била је и Коњичка дивизија коју је сачињавало 140 официра, 94 подофицира, 1.340 војника и 1.366 коња, под командом ђенерала кнеза Арсена (1859–1938), млађег брата краља Петра Првог Ослободиоца и била у саставу Прве армије.

За време повлачења 1915, Коњичка дивизија штитила је трећу Армију све до 9. новембра, када су нас Бугари напали у правцу Лесковац–Лебане, Врховна команда ју је пребацила у другу Армију ради одржавања сталне везе између Тимочке војске и Шумадијске дивизије другог позива, ради задржавања сталних бугарских напада ка Лесковцу. Потом је штитила одступницу истој армији до Приштине и даље до Скадра. Првобитним планом по коме је требало да се од Скадра спустимо до делте реке Бојане, где би нас савезници прихватили, пропао је пошто су Аустро-Угари минирали ушће и морски прилаз. Морало се спустити до Медове, Драча и Валоне.

Док смо још били у Скадру и ту скапавали од глади, а поврх тога били честа мета аустроугарских хидроплана, ноћу 22/23. 12. 1915, из Бриндизија, контраторпиљером „Мангини”, у Скадар стиже француска мисија предвођена ђенералом Лисјеном де Мондезиром (1857–1943), чији је задатак био да установи у каквом је телесном и духовном стању српска војска и да припреми евакуацију. Адмиралу Трубриџу – или, како су га Срби тада називали – „Гувернеру Скадра”, француска мисија се није допала, јер су енглески инжењерци увелико сређивали какав-такав друм куда је наша војска морала да крене даље, тако да су они знали у каквом смо били стању.

Французи нису џабе поставили на челу те мисије ђенерала Де Мондезира, јер је он већ био у Србији 1913. одакле је уз новинара Анри Барбија, најпохвалније о нама извештавао.

Ђенерал Де Мондезир у завршном извештају мисије закључује да се морају спасти поред војног људства и коњи. Енглези и Руси су се с њим сложили, али не и Италијани. Они су сматрали да би ваљало спасавати само српску војску, јер шта ће им изморене раге и кљусад! Поред овог њиховог мишљења, скоро све време нашег боравка у Албанији, Италијани, улогорени у Драчу и Валони, стално су се према нама понашали не као да смо савезници већ непријатељи, јер је од неког њиховог потекла гласина да је краљ Петар Први одлучио да му ново стоно место буде у Албанији, поткрепљујући све то и доласком српске војске и владе!

Захваљујући упорним залагањима Лисјена де Мондезира наша војска је најзад почела да прима све редовнију исхрану у сарадњи са британском мисијом пуковника Фиц Вилијемса, док су Италијани престали са бездушним командама. Но, исхрана коња и војних волова још није била сасвим решена.

Српске армије биле су привремено смештене у Драчу, док је Коњичка дивизија била по италијанској одлуци улогорена између Драча и Валоне на обе обале мочварне реке Војуше где није било никакве прехране. У једном од та два сабирна логора предвиђеном за животиње били су смештени преживели коњи из свих наших армија тако да је укупан број био доста велики (16.500). У просеку је дневно умирало од 30 до 50 коња. Оближње албанске аге и бегови имали су доста сточне хране за коју су тражили дукате што наша војска тада није имала чак ни у сну.

Заиста су се бројали дани када ће праве сенке и вејке што остадоше од доскорашње славне српске војске, пасти у заробљеништво. Одступницу је држала последњом снагом прва Армија. Савезнички бродови су скоро даноноћно пребацивали наше трупе из валонског затона. Италијани на крају под притиском осталих прихватише Де Мондезирову одлуку, али само донекле: основаше комисију марвених лекара да би се видело који су коњи и волови здравији и који могу крочити на слободно тло. По њима је само једна трећина свих била за пренос лађама (око 5.000 коња), док су остале оболеле хтели да пребаце у Солун.

Коњичка дивизија била је пребачена у две лађе и последња је напустила, 5. априла 1916, Валону, негде око пола четири по подне. Наши болесни, изнемогли коњи и волови, које су ветеринари који дан раније отписали, видевши своје господаре са којима су и зло и добро годинама ћутке подносили, како одлазе, без ичије команде, с последњом снагом запливаше према лађама које су се удаљавале. Племените животиње су лагано, једна по једна, без икакве њиске или мука тонуле. Само су два коња успела да допливају до лађа и без речи потонула у ропцу.

Сви српски војници и официри, који су са палуба гледали шта се дешава, скидоше капе и прекрстише се. Италијански маринци и официри нису веровали својим очима шта су управо видели – и они, без ичије команде скидоше капе и прекрстише се. Дежурни официр који је био код крманоша и одатле све видео као на длану, прекрсти се и повуче три пута дугу сирену за покој племенитих животиња...

Из истог тог времена и места имамо још један страшан догађај. Италијани су, наиме, кренули да се повлаче сувише касно из Драча и Валоне, тако да нису могли да спасу и своје војне мазге. Да не би пале непријатељима у руке, они су тада, крајем априла 1916, више од 1.000 својих мазги морали да покољу!

Izvor: www.politika.rs
Logged
Boro Prodanic
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 11 364


« Reply #376 on: April 30, 2018, 08:21:10 pm »

Bože, suze mi krenuše čitajući ovo...
Logged
motorista 57 klasa
Prijatelj foruma
poručnik korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 3 011


Да ли ћемо још коме сметати зато што смо своји?


« Reply #377 on: May 01, 2018, 07:38:14 pm »

Bože, suze mi krenuše čitajući ovo...
Moj deda, majčin otac Milutin N. Vuković, bio je kaplar u konjičkoj diviziji.
Svoju kobilu, Lastu uspeo je da vrati u rodno selo. Šepšin kd Mladenovca. Sa njom je
zaradio Obilićevu zlatnubza hrabrost, Kradjordjevu zvezdu i još par francuskih i engleskih
odlikovanja. Lastu po povratku iz rata niko više nije osedlao. Sahranjena je na
porodičnom imanju 1924 kada je unrla prirodnom smrću.
Logged
Boro Prodanic
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 11 364


« Reply #378 on: May 01, 2018, 08:00:07 pm »

Često pišemo i pričamo o patnjama ljudi u ratovima, o patnjama životinja veoma retko. A životinje vodimo ili teramo u ratove htele one ili ne, a ipak nam pokazuju svoju vernost koju najčešće ne znamo da cenimo...
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #379 on: May 06, 2018, 03:31:27 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Човечни према побеђеном непријатељу
Аутор: Бранко Пејовић субота, 05.05.2018.

У Великом рату, а и пре њега, српска војска је према побеђеном непријатељу неретко исказивала витешко понашање и човечност. Наше војсковође су, како пише златиборски историчар Милисав Р. Ђенић, своју официрску част преносиле на своје ратнике захтевајући поштовање међународних правила о ратовању, што је довело да као народ будемо од противника поштовани, а од савезника цењени и вољени.

У прилог томе Ђенић најпре помиње 1885. годину, време најжешћих борби између Србије и Бугарске, када је по Европи прикупљана помоћ у лековима и санитетском материјалу за нашег противника. Конвоји су били спремни да робу превезу до Софије, али се испречио фронт са српском војском. Тада на молбу Међународног црвеног крста краљ Милан Обреновић одобрава Војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти помоћ из Беча упућену у Софију. Наша држава се придружује апелу Европе и отвара своје војне магацине, па земљи са којом тада ратује испоручује лекове, ћебад, кревете и друго за опремање једне болнице у Бугарској. За овај гест племенитости и милосрђа Међународни црвени крст у Женеви додељује признање српском друштву Црвеног крста, а у холу поставља таблу са натписом: „Будите тако хумани као што је Србија била хумана 1885. године.”

Срби су, наставља Ђенић, овако ратовали и кроз ослободилачке ратове с почетка 20. века. Пред Први балкански рат 1912. на српско-турској граници код Ристовца регент Александар Карађорђевић, као врховни командант, рече војсци: „Јунаци, према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имања, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штедите и штитите као и куће, имања и част сопственог народа, јер то не захтева само човечност и наша православна вера, него тако и доликује јунацима!”

У време балканских ратова „Политика” пише: „Синоћним транспортом рањеника дошла су у Београд и два турска официра, који су у бици код Куманова тешко рањени. Оба официра оперисали су синоћ чешки хирурзи и операција је срећно испала. Верује се да ће обојица остати у животу, те ће бар моћи причати кад се врате својим кућама како се у једној културној земљи поступа са ратним заробљеницима.” Сутрадан је стигла нова вест: „Ноћас у 11 часова дошао је један транспорт рањеника са разних бојишта. У овом санитетском возу било је 319 српских и 38 турских рањеника.”

У Великом рату сјајна победа српске војске на Церу била је и прва победа Антанте. Изненађен и понижен поразом непријатељ у одступању према Дрини чини зверства по Мачви, Јадру, Лозници... Наше трупе током гоњења наилазе на призоре које људски разум не може да схвати: заклани људи, жене, деца, слике варварства и ужаса. Читав цивилизовани свет био је згрожен. Сви су стрепили од српске одмазде, али Србија није узвратила ударац. Тих дана о овоме пише Анри Барби, дописник париског „Журнала”: „Ја дрхтим при помисли на сву ту злочиначку гнусобу, коју ћемо имати да констатујемо када дефинитивно буде одагната та војска која се сматра за цивилизовану. За сада су њени рањеници смештени заједно са Србима у српским болницама. Негују се као и Срби. Према њиховим заробљеницима поступа се као са људима. Србија овог пута болно пати и кипти крвљу... она јечи од ужаса, али се не свети над обезоружаним непријатељем.”

Тада је, наводи Ђенић, у ужичкој војној болници лечено 500-600 Аустроугара који су имали исти третман као и Срби. Излечени су дочекали своју војску крајем 1915, а умрли су, заједно са Србима, по хришћанским обредима сахрањени у војничко гробље, делу ужичког гробља на Доварју.

После пробоја Солунског фронта Дринска дивизија је незадрживо гонила непријатеља. Испред Куманова одиграо се расплет рата са Бугарском чија је војска, у рату подмукла и дивља, сада била разбијена ордија која скрушено полаже своје осрамоћено оружје пред ноге српских ратника. Пуковнику Крсти Смиљанићу допала је част да разоружа најбољи део бугарских трупа, четврту Тракијску дивизију, одобравајући њеном команданту генералу Киселеву 100 пушака на сваку бригаду. На питање шта ће му оружје, одговорио је: „Бојим се нереда, јер је дисциплина била јако опала, а сада када се буду као разоружана руља враћали кућама нема те силе која би могла одржати ред и дисциплину и заштитити успутно становништво.”

„Овде су се растали непријатељи, а победник није показао ни најмању жељу за осветом. Наши ратници гледали су ту јадну, потучену и морално растројену армију која журно, немирне савести и понижена жури ка својим границама како би што пре побегла са територије својих гнусних злочина”, бележи Милисав Р. Ђенић.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #380 on: May 26, 2018, 07:40:32 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

„Дош’о Шваба чак до Раље…”
Аутор: Олга Јанковић субота, 26.05.2018.

Многе песме испеване на почетку Првог светског рата брзо су се пронеле и до нас у Панчеву. Фронт је био близу, рат је беснео и зато није могло бити ни речи о њиховом јавном певању, али су се оне често чуле кадгод су се састајали пријатељи, бележи у својој књизи „Записи старог Панчевца” хроничар ове банатске вароши Гига Стојнов, започињући приповест о стиховима који су испевани на фронту и у позадини ратних дешавања. Занимљиво је, додаје он, да су оне верно пратиле све догађаје на српском ратишту, тако да је одмах на почетку рата 1914. године била популарна песма:

„Наша Сава, наша Дрина,

Не сме Шваба на Србина…”


А када је Аустроугарска војска, којом је командовао „фелдцајгмајстер” Поћорек, прешла у Србију и тамо била до ногу потучена, та велика победа српске војске, у народу је прокоментарисана стиховима:

Дош’о Шваба чак до Раље

Ал од Раље не мож’ даље.

Хтео Шваба чак до Чачка

Ал’ од Цера маглу фаћка…


Родољубивим стиховима стизале су и вести, па тако пошто је у Ваљеву био штаб аустроугарске балканске војске, то је и ова команда заједно са својим потученим региментама морала наврат-нанос да побегне из Србије. И то је, вели Стојнов, забележено у песми:

„У Ваљеву цика дрека

Јури Србин Поћорека…”


Из времена када су Аустроугарска, Немачка и Бугарска заједно напале Србију и наша се војска после Албанске голготе докопала Крфа, у овим крајевима се певала она и данас популарна:

„Тамо далеко где цвета лимун жут,

Тамо је српској војсци једини био пут…”


Биле су испеване и песме које су говориле о нечувеном терору окупатора у прегаженој Србији. У њима су се поново појавили оптимистични тонови после славне победе на Кајмакчалану, а кад је српска војска пробила Солунски фрон и пошла у победоносну офанзиву, све чешће се и гласније певало:

„Ситна киша пада,

Аустрија пропада…”


Ето то су само неке које су у овим крајевима певане током Првог светског рата, док посебна занимљивост прати настајање песме „Зови, само зови”.

У Панчеву је 1916. године био батаљон пионира (понтоњера) у коме су служили само Чеси. Кадгод су они ишли на вежбе, приповеда Стојнов, увек су панчевачким улицама певали песму „Наша стара права и чешка држава”.

Мелодија је била тако лепа да су и наши људи почели да је певуше. Једног дана је нас неколико отишло код чика Туне Освалда, који је био хоровођа и композитор, а родом је био Чех. Замолили смо га да нам одсвира целу песму и да нам протумачи речи. Чика Туна је сео за хармонијум и почео да свира и пева. Рекао нам је да је то родољубива песма и да ју је он већ певао на ноте, па чак и да јој је дао наше речи. Он је написао текст само прве строфе, а касније смо ми додавали и друге родољубиве стихове. Та песма је 1918. певана у свакој нашој кући и готово постала химна српске омладине, пише Гига Стојнов.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #381 on: June 03, 2018, 08:15:36 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Српкиња се не одриче Отаџбине за чанак сочива.
Аутор: Гвозден Оташевић петак, 01.06.2018.

„Добре, добре, ће видиме”, узвратио је бугарски пуковник бунтовној књижевници Даници Марковић, о јесени 1917. у поробљеном Прокупљу


* Markovic-Danica.jpg (16.5 KB. 672x419 - viewed 29 times.)


Чачак – Отаџбина је ступала из рата у рат, а Даница Марковић о јесени 1913. оставила Београд и осванула у Прокупљу. Са шесторо деце и изабраником животним, Момчилом Татићем, који ту бејаше постављен за окружног начелника. У новом станишту, попут хеленских јунакиња, прикључила се бунтовницима. И, много година касније написала: „Никад не осетих живот тако интензивно, као у паланци за време окупације.”

Овако Милица Баковић, библиотекарка из Чачка, отвара причу о ратној части и усуду прве модерне српске песникиње. Кћи чачанског учитеља, Даница Марковић (Чачак 1879 – Београд 1932), пролећа 1917. стала је уз раме топличким устаницима, али је после слома буне почео нови круг пакла за њу. Те судбинске дане лепе књижевнице описује, у сећањима 1932, њена учитељица Милена Бојовић. Овако...

Прва последица устанка била је долазак 21. пука бугарске војске. Оставише згаришта и крваве трагове наследницима. То је био 11. пук „ополчежаца”, а за њима у јесен, као у најгорим збитијима, дођоше комитаџије, да доврше ако је шта остало. Прочуше се, по злу и нечину, имена пуковника Атанасова, Николова, Оровчанина, Крума...

У Прокупљу је седео неки пуковник, нерад да се подигне против комитског беса, па Даница реши да иде у молбу, генералу Тасову који је столовао у Нишу. Рече, да би је пустили, да у Ниш носи ракију а трампиће је за со. Те крете пешице са још три сиротне жене, које су терале једно натоварено магаре. Даница се срела са генералом и представила му сву несрећу коју трпи њен народ, молила је и неке бугарске журналисте да служе истини, добила адресу бугарског романописца Ивана Вазова, те му писала о злом стању. Мало умирена, и с нешто наде, врати се кући и деци.

Тасов је обећао да ће зулум прекратити, а Даницу је у Прокупљу сачекао пуковник Атанасов и стао испитивати: зашто је ишла у Ниш, с ким се виђала, шта рекла. Једном је претио – одвојићу те од деце и интернирати „в стара Блгарија”. Мотрио је куд се креће. Па окренуо причу. Вели, сад, да ће јој набавити све намирнице, шта треба. Она, овако отпоздравља бугарском пуковнику: „Ви тражите од мене, као Српкиње, да се за чанак сочива одрекнем своје дужности. То нећу никада учинити, ни по цену живота своје деце.”

Јунаштво је било разговарати на тај начин с нечовеком који је водио крваво коло. „Добре, добре, ће видиме”, отпоздравио је пуковник Чачанки. Али, генерал Тасов беше од речи, покушао је да домороце реши комитског ига. А једина душевна одбрана несрећницима православним указа се у Кости Војиновићу. И утеха. Часом, онако око Јастрепца против Аустријанаца, часом са ове стране Топлице око Видоваче против бугарских комита. И, тако из дана у дан, док не погибе близу Гргура, на концу 1917. То је било неминовно. Онаки јунаци морају погинути.

Комите се на ту погибију помамише од радости и дадоше у нови бес, трпајући народ у неки подрум у Прекадину код Прокупља, где их је мучио комита Лазар, веома у вољи Атанасову. Очајни народ још једаред моли Даницу да иде у Ниш код генерала, и опет је успела да прође кроз те двери. Срећом, у повратку Атанасов не беше у Прокупљу, Тасов је тамо послао неког пуковника Рајева да ствар испита, а Даница јавила Топличанима: „Доћи ће изасланик генералов и треба ићи пред њега, жалбом против злочина, и молбом да се наши људи отргну из руку Атанасова и Лазара, и спроведу у Белољин где ће поступати командант ’ополчежаца’. Дигоше се жене јер су људи били покупљени, а Рајев се показа као приступачан, и њему је било комита преко главе.

„Чим је стигао Рајев, долетео је и Атанасов да штити своје ’војводе’. Наши беху проведени у оближњи Белоњин, где осташе до почетка јуна. После тих догађаја мене су Бугари протерали на аустријску територију преко Блаца, и више се никад не видех са сиротом Даницом” – забележила је њена учитељица.

У време Топличког устанка, бугарске власти ухапсиле су Даницу Марковић, утамничиле у Нишкој тврђави и осудили на смрт, а ослобођена је благодарећи залагању Црвеног крста, холандске краљице Вилхелмине и бугарског књижевника Ивана Вазова. Све до краја окупације није успела да побегне из Прокупља и у то време умире јој син Слободан.

По повратку у Београд развела се од мужа који је отишао с другом, изгубивши при томе и здравље и прилично имање, па је убрзо умро, остављајући Даницу саму у престоници и немаштини, са петоро деце. У размаку од неколико лета преминуле су и њихове две кћери, Милица и Љубица, а књижевница је скончала 9. јула 1932. на клиници доктора Антића у престоници Србије.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #382 on: June 03, 2018, 09:39:02 pm »

Solunac podigao spomenik konju - Neobično obeležje u Osečini krije jedinstvenu priču
Predrag Vujanac  03.06.2018.

Imanje Petrovića u podgorskom selu Osečina čuva u Srbiji jedinstveni spomenik - podignut konju, kao vek dugo svedočanstvo o ljubavi čoveka i životinje koja je život svom vlasniku spasla u tri rata.


* 001.jpg (364.83 KB. 578x433 - viewed 22 times.)


Koliko je znano, u prošlosti Srbije niko ni od vladara, ni od vojskovođa, nije se setio da podigne spomenik konju, kao odanom ratnom drugu. Učinio je to, pre nešto manje od sto godina, jedan srpski seljak - Vladislav Petrović iz Osečine, koji je spomen, ukazujući mu tako čast i zahvalnost za spasen život, podigao svome konju Acku sa kojim je prošao oba balkanska i Prvi svetski rat. To u Srbiji jedinstveno obeležje, srećom, postoji i danas, a o njemu brine Ranko Petrović, Vladislavljev unuk.

- Iz štale u kojoj je bilo sedam konja deda je izveo najmlađeg Acka i 1912. godine otišao u Prvi balkanski rat. Sa njim je u vojevanje, vodeći kobilu Ticu, pošao i njegov rođeni brat Radoje. Posle šest godina ratovanja, hvala bogu, obojica su se vratili živi u Osečinu, a živa su bila i oba konja. Još pet godina poživeo je Acko, kojeg je deda Vladislav zvao bratom i ratnim drugom. Zajedno su išli na vašare i druge seoske skupove, a Acko je bio pošteđen svih radova. Kada je uginuo, deda je odlučio da ga sahrani i da mu podigne spomenik, jer ga je na svojim plećima nosio kroz ratove i vratio ga kući živog - priča Ranko Petrović ispred neobičnog spomenika. Obeležje se nalazi u imanju porodice, pored seoskog puta u Osečini. Ranko otkriva da je trebalo da Vladislav i Acko počivaju zajedno, jer je njegov deda vernog ratnog druga želeo da sahrani na porodičnom groblju. Ta želja mu, međutim, nije ispunjena.


* 002.jpg (139.33 KB. 578x461 - viewed 37 times.)


- Jednostavno, kada je Acko uginuo, tadašnji paroh nije dozvolio da se konj sahrani među ljude, iako ga je deda ubeđivao da mu je Acko, pored Radoja, drugi rođeni brat i da ga mora sahraniti u porodičnom groblju. No, nije vredelo, popova je bila poslednja, nije želeo čak ni opelo da održi, zbog čega je Vladislav bio mnogo razočaran. Tako je Acko sahranjen van groblja, na našem imanju pored puta -
objašnjava unuk Solunca iz Osečine. Petrović dodaje da dok je živ neće dopustiti da grob i spomenik konju ostanu zapušteni i zaboravljeni, da, kako kaže, priča o velikoj ljubavi i poštovanju traje i posle celog veka.

Izvor: www.blic.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #383 on: June 24, 2018, 07:36:13 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Срби Мојсијеве вере у Великом рату
Аутор: Олга Јанковић петак, 22.06.2018.



„Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина вели наша Библија”, прибележено је за потоње генерације у „Споменици погинулих српских Јевреја у Балканском и Светском рату”. Потомци Срба Мојсијеваца написаше још и да су доследни тим речима, од када су напустили своју рођену груду, били кроз сва времена добри грађани, свуда куд их је водио пут историје.

Повест бележи да је Јевреја, српских ратника било још у Српско-турским ратовима од 1876–1878. године, али је њихова љубав за српску земљу дошла до пуног и свестраног изражаја у Балканским и Првом светском рату, када су као грађани и војници, стари и млади, примили своју дужност искрено и са самопрегоревањем.

"Око шест стотина ратника, од око 7.000 јеврејских житеља у предратној Србији, неколико стотина рањеника, довољан број јунака одликованих за храброст на бојноме пољу, близу 150 гробова јеврејских палих неимара на остварењу српске заветне мисли – стотине јеврејске ратне сирочади, велик број инвалида, цео један крај, цела Јеврејска Махала на београдској Јалији са погинулим старцима, женама и нејачи под рушевинама својих домова проузрокованим непријатељевим бомбардовањем – све су то речити доказ њихове љубави према Српскоме народу и оданости према својој Отаџбини”, записано је у вредној Споменици.

У Јеврејском историјском музеју у Београду, који је посветио изложбу српским Јеврејима који су као ратници или медицинско особље учествовали у свим ратовима за слободу Србије 1912–1918., нашла се и једна архивска кутија са око 35 фотографија међу којима и оригинална слика до сада непознате српско-јеврејске хероине Наталије Нети Мунк која на леђима носи болесног човека из периода ужасне епидемије тифуса. Иначе, она је рођена Београђанка, добитница низа одликовања, међу којима и Карађорђеве звезде са мачевима.

Ту су и чланци из „Политике” и оригинални „Дневник евакуације” из 1916. године коњичког официра Моше Мевораха, који је, осим што је ратовао изванредно цртао, па и једно војничко ћебе које је прелазило Албанију и штитило од зиме свог власника Гавриела Новоновића, сефарда из Приштине… О држању Срба Мојсијеве вере, како су себе називали Јевреји тога доба, „Политика” из 1933. године пише: …„У ратовима за ослобођење, које је водила Србија, учествовали су и сви наши Јевреји. Равноправни у свему са осталим грађанима, били су увек међу првима који су испуњавали и своје обавезе. Када је требало поћи у рат наши Јевреји пошли су… не заостајући нимало за осталима.”

Тако из кутака прошлости израња лик поднаредника, голобрадог Леона Б. Лебла, који живот даде у истом боју, а кости му осташе у истом гробу са српском браћом и онај Београђанина Давида И. Амара, резервног коњичког поручника, ратника у Балканским ратовима одликованог Медаљом за храброст и ревносну службу. Ту је и први адвокат међу београдским Јеврејима, Давид А. Коен, који даде живот не желећи да се одрекне своје књиге „Бог чува Србију – Апотеоза српском генију у светлости религије” и два брата Давича, два Хаима, који одужише дуг према Отаџбини…

Треба говорити и о октобру 1915. године када су се на Београд обрушиле аустроугарске и немачке снаге, а осим француских артиљераца и руских морнара у одбрани престонице учествовали су и Јевреји са Дорћола. Том приликом истакао се командант батаљона, мајор Аврам Бехара. Септембра две године каније Никола Пашић у САД упутио је санитетског капетана др Давида Албалу са задатком да пропагира ратне циљеве Србије међу америчким Јеврејима, а почетком 1918. преко океана прешао је и главни рабин Србије др Исак Алкалај са истим задатком.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #384 on: July 01, 2018, 05:13:00 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

У Скадру се за јело купити није имало ништа.
Аутор: Гвозден Оташевић недеља, 01.07.2018.

„Од ма кога Црногорца потражиш да ли има хлеба да ти прода, казаће ти сваки истим одговором: ’Нема, чоче, богуми, ово је сиромашна и гладна Црна Гора’”, забележио је у Подгорици новембра 1915. артиљеријски наредник Милета М. Продановић, током повлачења Српске војске

Чачак – „Пре него што се батерија кренула, рано сам се упутио у Подгорицу, купио нешто за јело и пиће што се дало наћи и сачекао моју војску, која се убиваковала пред самом Подгорицом у вашаришту. Овде се прими нешто хране – кукурузна хлеба за војнике.”

Ове и редове који следе у свешчицу, у среду, 25. новембра 1915. уписао је артиљеријски наредник Милета М. Продановић (1883–1945) из Прањана код Чачка, напомињући да је увек био у борбеном делу батерије са командиром, а доцније у штабу са командантом одсечне артиљерије на положају, на осматрачници.

„Све сам борбене ситуације и догађаје на бојном пољу могао лично видети и убележити у свој дневник”, вели овај народни и демократски првак, страдао на самом крају Другог светског рата, негде око Фоче, од потере КНОЈ-а. Следе записи о новим данима, сведочанства трагедије српске...

„Петак, 27. новембар. Кренули смо се из Подгорице за Скадар у 7 изјутра лепим друмом до варошице Тузи, а одатле преко врло каменитог и хрђавог пута изашли на брдо. У 11 часова угледасмо Скадарско језеро, за које сам као дете знао и које је опевано из старих времена. Хране понестало, ми смо јутрос последњи хлебац, који смо нашли у комори, дали војницима, још имамо шест џака брашна које носимо као резерву, а купити се нигде нема. Од ма кога Црногорца потражиш да ли има хлеба да ти прода, казаће ти сваки истим одговором:

’Нема, чоче, богуми, ово је сиромашна и гладна Црна Гора’. Гладни и заморени војници ипак су се трудили да би што пре стигли Скадру, тој нашој обетованој земљи, где ћемо се нахранити, одморити и примити оружје и одакле ћемо удружени са савезницима ударити понова на непријатеља.

Са том надом сваки је упињао своју снагу. Уз пут је било разних шала и доскочица, да би се човек разонодио и на умор и глад унеколико заборавио. У четири часа по подне стигли смо у село Хотски Хан, под самим кршом албанским, скренули са пута и заноћили.

Субота, 28. новембар. Кретали смо се полако све подножјем кршних албанских планина које својим врховима додириваху беле облаке, а села арнаутска беху припета уз овај крш као ластина гнезда, којим само пешачке путање прилазе; куће су озидане све од камена, плочом покривене, па издаље човек кад гледа не може разликовати село од кршева.

Само по неколико јабланова, обично посађених негде у селу око чесмице, обележавају село издаље. У 11 часова стигли смо у село Кастратски Вирови, овде је већ била постављена наша водна станица, где примисмо помало кукурузна хлеба, који разделисмо војницима и кренусмо даље. У село Враке стигли смо у мрак, на преноћиште.

Недеља, 29. новембар. Рано сам се кренуо за Скадар, пре него што пође батерија, јер ме командир упути да купим нешто за јело и пиће док они дођу, а нареди ми да га сачекам код топовског парка, који смо ми замишљали да нас чека у Скадру. У 10 сам стигао у варош пуну силна света бежаније и војске, тако да само по улицама меша и купити се за јело није имало ништа.

Нађем нашег коначара и он ми рече да ће наш бивак бити код старих касарни на северном делу вароши, на путу који води за Ђаковицу. Изађем на ту страну и сачекам батерију. Од топовског парка, од хране и удобности, коју смо ми очекивали и надали се да ћемо овде имати, нема ништа. Разочарење још веће.

Одмах по нашем доласку, непријатељски аероплани преко Тарабоша од Бара дођоше и бомбардоваше логоре око вароши; мало подаље од нашег логора падоше две бомбе, од којих је један војник погинуо. Већ страх и разочарење све више човека притискује, хране нема, изделисмо оних шест џака брашна војницима, а још нам траје волова, па смо понеког клали.

Ружно и кишно време, умирање војника веома велико, свако јутро поред нашег логора протерују по неколико воловских двоколица натоварених као дрва мртвих војника за сахрану; аероплани готово сваки дан бацаху бомбе, топова за гађање истих нема. И што има брдских, немају муниције. Старешине и колико би хтели набавити храну за људе немају средстава да је донесу, јер стока готово сва остала на путу.

И што је преостало то сад без хране липсава. Сваки је готово остављен самом себи, да се што збрине и набави за храну. Наш папирни новац неће да примају и ако ко притешко да плати банку више од 5 до 5,50 динара у сребру.

На овом биваку провели смо 12 дана, кад смо се по наређењу команданта дивизије преселили у Стару варош испод Скадарског језера и разместили по кућама и шталама.

У Скадру смо провели до 20. децембра када смо добили наређење за покрет у Љеш, где ћемо, ако се могне, укрцати се у лађу за Сан Ђовано, а ако не могне онда ћемо ићи до Драча пешке па ћемо се тамо укрцати у бродове и ићи ћемо, како чујемо, на острво Корзику или у Алжир. Полазак је наређен за сутра у шест изјутра...”


Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #385 on: July 05, 2018, 07:37:12 pm »



I kritički osvrt na knjigu Oružje naših pobeda 1914-1918.

Logged
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 4 787



« Reply #386 on: July 18, 2018, 08:48:28 pm »

Zaplenjena fotografija

„Zauzmite ga. Beograd se ne predaje!”



* bg.jpg (39.39 KB. 523x472 - viewed 37 times.)



Početkom februara, 1915. godine, naši osmatrači sa beogradske obale uočavaju, kako im se približava, izviđački austrougarski monitor „Patrolbot Ce”. O tome hitno obaveštavaju pukovnika Dušana Tufegčića, komandanta Kombinovanog odreda odbrane Beograda, koji uzima dvogled i pomno posmatra brod koji pristiže. Našoj vojsci, spremnoj da otvori vatru, pukovnik Tufegčić ipak naređuje da nikako ne puca, jer je na pramcu broda uočio istaknutu belu, parlamentarnu zastavu.

I zaista, ispostavilo se da je austrougarski komandant, fregatenlajtnant Cangel, lično doplovio do Savskog pristaništa i doneo dokument - ponudu za predaju Beograda.

Slika baš to prikazuje. Naime, jedan neprijateljski vojnik je ovekovečio trenutak kada pukovnik Tufegčić čita poziv na predaju, dok se sa njegove leve strane vidi austrougarski komandant Cangel. Nekoliko trenutaka nakon „škljoca” foto-aparata, naš komandant je presavio ponuđeni dokument, vratio ga donosiocu i odlučno rekao:
„Zauzmite ga. Beograd se ne predaje!”

Ova fotografija je pronađena u kabini „Patrolbota Ce” koji su naše snage, krajem maja iste godine, pogodile i potopile. Odnosno, brod je bio samo zadnjim delom potopljen, dok je prednji deo sa komandantskom kabinom ostao iznad vode, te je tako, među ostalim dokumentima, pronađena priložena fotografija.

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #387 on: July 22, 2018, 07:43:07 pm »

Deda našeg čuvenog trubača bio pripadnik Gvozdenog puka, a retko ko zna da je važnu bitku preokrenuo u srpsku korist

Malo ko danas zna za Rustema Sejdića iz Bojnika kod Leskovca.

Nema ni spomenika, ni ulice koja nosi njegovo ime, na žalost i sramotu svih nas. A deda legendarnog trubača Fejata Sejdića bio je podnarednik "Gvozdenog puka" koji je prošao gotovo sve bitke Prvog svetskog rata uključujući prelazak Albanije i povratak kući. Nosilac je i Albanske spomenice.

Mladi Rustem, rođen 1892. godine, bio je raspoređen u Prvu četu Trećeg bataljona Drugog gvozdenog puka "Knez Mihailo" Moravske divizije. Sem puške nije se odvajao ni od trube koja je donela svetsku slavu i narednim generacijama Sejdića. Za vojnika koji je trubeći označavao različite manevre koje vojska treba da ispuni tada je postojao danas zaboravljen naziv – značar. Tako je mladi Rustem danonoćno davao znak za napad ili povlačenje i bio zadužen za prenos svake važne komande. A to je svakako bio najopasniji vojnički zadatak! Svaki neprijateljski vojnik bi prvo zapucao na trubača jer je protivnika uvek bilo najlakše obezglaviti tako što mu se preseku linije komunikacije.

Rustem je tokom rata dobio najviše vojničko odlikovanje - Karađorđevu zvezdu - zbog izuzetne hrabrosti koju je pokazao tokom sukoba sa Bugarima. Bila je to pretposlednja noć oktobra 1916. godine.  "Gvozdeni puk" je bio određen da zaustavi neprijatelja koji je nadirao s Kajmakčalana. Tri puta su ljuti protivnici do jutra isterivali jedni druge iz rovova. A baš kad je naša vojska posustala gromoglasno se začuo zvuk srpske trube koji je naredio nezadrživ juriš.

- Po okončanju krvavog obračuna komandantu Dimitriju Miliću ostalo je zagonetno po čijem je to naređenju oglašen juriš. Posle raspitivanja među oficirima pred starešinu je izveden Ciganin iz okoline Jablanice – piše u knjizi "Gvozdeni puk" Dobroslava Turovića. Milić, tobože besan, pitao je Rustema ko ga je ovlastio da upotrebi trubu i najavi juriš.

- Kada sam video da će naša slavna vojska da propadne, ja sam zasvirao juriš samovlasno, pa makar me streljali – odgovorio je hrabri trubač. Tako je Rustem zaradio prvi orden.

A svoje junačko srce trubač je pokazao i godinu kasnije nakon što su Bugari masovno streljali stanovništvo jablaničkog i topličkog sreza. Ubili su više od dve i po hiljade ljudi i spalili hiljade kuća u Rustemovom rodnom kraju. Borci "Gvozdenog puka" – inače mahom Topličani – čuli su za taj masakr dok su bili na Solunskom frontu. Rustem i još dvojica vojnika su rešila da se osvete i to bez znanja komande. Pokolenja pamte i imena te dvojice junaka: Ilija Ivić i Buksan Strugoprutić. Suludo hrabra akcija je počela usred kišne noći. Tokom nevremena njih trojica su otpuzali do bugarskih rovova, a zatim čekali grmljavinu kako bi kleštima neopaženo presekli bodljikavu žicu.

Onda su Ilić i Strugoprutić zasuli bombama bugarske rovove, a Rustem gromoglasno zasvirao za srpsku vojsku "napad". Nekoliko sekundi kasnije još glasnije je Bugarima odsvirao "povlačenje" koje je kao vrsni sluhista "skinuo" tokom prethodnih sukoba. Nastao je pakao u kišnoj noći! Naprasno probuđeni Srbi su prosto razneli bugarske vojnike koji su uveliko bežali misleći da čuju svog trubača. Ostalo je zabeleženo da smo ih jurili 10 kilometara! Trojica junaka su već sutradan dobili orden i to lično od regenta Aleksandra Karađorđevića i francuskog komandanta Franša d'Eperea.

Fejat svirao besplatno zbog dede

Legenda kaže da je Rustemov unuk Fejat bio poznat i prema tome što je samo u dve prilike svirao besplatno: za svoju dušu i na ispraćajima u vojsku zbog dede junaka!  Čuveni trubač, koji je inače preminuo 2017. godine, pamtio je poslednji razgovor s dedom:

- Truba traži dušu, neće bez duše da se svira, ne pomažu note ako nemaš duše.

Izvor: www.srbijadanas.com
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #388 on: July 22, 2018, 08:01:41 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Краснопис у дневнику ратника Алексе
Аутор: Бранко Пејовић субота, 21.07.2018.


* Aleksa-Lucic.jpg (44.93 KB. 675x489 - viewed 27 times.)


Лето је 1918. године. Српска војска надире с југа да ослободи своју отаџбину. Борбе се воде, вароши освајају, окупатор узмиче пред ослободиоцима. Каплар Алекса Лучић родом из Качера код Ужица, ратник Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања”, у кратком затишју борбених дејстава и брзог напредовања води дневник. Као што је педантно чинио током читавог рата. Записује да се ратна страдања упамте и поколења о томе читају, у једну свешчицу правим краснописом.

„Од 7. до 14. августа били смо под Црвеном стеном. Увече 14. кренули смо се испод Црвене стене, сменили су нас Грци. Били смо цео дан у Ражени, па дошли у Доњи Пожар. Били смо цео дан у Пожару и 16. увече кренули смо на положај. Ишли смо на положај у три сата изјутра, ретке шуме и туј смо се утврђивали... 1. септембра сам рањен, почело је бомбардовање. 2. септембра кренули смо у правцу Ветерника и Преклопа, од Преклопа смо кренули низ реку која се уливала у Вардар код Демир Капије...

Била је борба код села Конопиште. Пред Демир Капијом нас је непријатељ сасекао 8. септембра и тукао нас из хаубице, убијо је команданта батерије и рањен је Драгољуб Димитријевић... 10. смо се кренули и прешли Вардар, 13. смо стигли на Бели Камен и била је борба, рањен је командант 1. батаљона и одатле смо потисли непријатеља у правцу Радовиша”
, бележио је Алекса.

„Непријатељ нам није могао дати отпора и повлачијо је се у правцу Плачковице. 17. смо се одморили, кренули смо напред и увече у три сата притисли су Бугари и мајор бугарски, начелник штаба бугарске бригаде дошао је код нас и изјавио да је примирје, али му наши нису веровали... 6. октобра у Липљан, конак Приштина, и ту сам био на гробу цара Мурата. И све је златом извежено, гробница до саме Приштине... 7. правац Вучитрн и из Вучитрна правац у Митровицу. У Митровици је било одлично, јер није било опљачкано. 11. правац Рашка, 17. смо стигли у Краљево, 18. 10. смо се кренули из Чачка до села Паковраће, 19.10. Пожега, 21.10. Ужице, 22.10. код куће, батерија је остала у Ужицу...”, пише Лучић о повратку кући.

Али то није био крај његовог војевања: одмах је наставио с јединицом даље, па су прешли Дрину и једно време провели у Босни (Сребреници, Завидовићима, Сарајеву), тамо били и почетком 1919. године. Тек је у свој Качер, после пет година ратних бојева и путешествија – од Мачковог камена преко Албаније, Крфа, Марсеља и Солунског фронта – Алекса коначно дошао у новембру 1919. године. Одликован је са четири ордена, међу којима је и Карађорђева звезда.

Овај дневник ратника Алексе Лучића (1898–1968) и данас се брижљиво чува у породици Лучић у Качеру, потомци негују сећање на свог храброг претка. Ту невелику бележницу стару више од века, у очуваном кожном повезу, с  дневником исписаним необично лепим рукописом чувају ратников син Милан Лучић, који је прешао 90 годину, и унук Василије.

Они о Алекси кажу да је био угледан домаћин, познавалац многих заната: вешт зидар, столар, качар, умешан све да направи. Имао је петоро деце. Упамтили су га као строгог, а правичног родитеља.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 36 231



« Reply #389 on: July 30, 2018, 10:43:12 pm »

Перо заменили пушком
Аутор: Димитрије Буквић понедељак, 30.07.2018.

Браћа Владислав и Дарко Рибникар, покретачи „Политике”, страдали су у борбама у Првом светском рату, и то – дан за даном


* ribnikari.jpg (68.34 KB. 672x504 - viewed 27 times.)


„Два брата Рибникара пролили су своју крв као официри за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари.” Ова реченица Јована Дучића најбоље сажима историјску улогу Владислава и Даворина (Дарка) Рибникара. Двојица интелектуалаца школованих на Сорбони и у Берлину најпре су се уписала у повест српског журнализма покретањем „Политике” – првог листа у Србији који је одвајао „политику од клевете, погане досетке од културних средстава борбе, шарлатанску реторику од научне аргументације”, како записа Дучић. А када је перо требало заменити пушком, обојица су исказали храброст, борећи се најпре у оба балканска рата, где су и рањавани – Владислав на Једрену, а Дарко на Куманову. Из трећег оружаног сукоба у који су отишли за три године – до тада највећег, Првог светског рата – нису се вратили. Страдали су као резервни пешадијски капетани у борбама на фронту у западној Србији. И то – дан за даном.

Владислав Рибникар (1871–1914) рођен је у Трстенику 1871. године. Школу је похађао у Јагодини и Београду, где је студирао историју и филологију на Филозофском факултету (1888–1892), да би потом магистрирао на Сорбони и отишао на Хумболтов универзитет у Берлину као државни стипендиста. Мајски преврат 1903. га је одвратио од довршетка докторске дисертације и подстакао да се врати у Србију. По повратку је заложио сву своју имовину, наговорио братовљеву ташту да стави имање под хипотеку, оца да узме кредит, прикупио десет хиљада динара и покренуо „Политику”.

Убрзо ће му се у новинарском послу прикључити и млађи брат Дарко (1878–1914), који је после школовања у родном Свилајнцу и Београду дипломирао правне науке у Немачкој – на универзитетима у Јени и Берлину. Осим као уредник, у „Политици” се истакао и репортажама из Румуније о сељачкој буни 1907. и Фридјунговом процесу у Бечу 1909. године.

Пошто су исказали завидну храброст у балканским ратовима, браћа Рибникар су се одазвали и 1914. позиву на мобилизацију. Обојица ће страдати већ у првим месецима Великог рата: Дарко 31. августа на првој линији фронта на Равном брду, на Кулинама, а Владислав само дан касније, 1. септембра, у војевањима на Рожњу. На стогодишњицу њиховог страдања, у Дому културе „Политика” у Крупњу, 2014. је откривена спомен-плоча посвећена браћи Рибникар. На њој се наводи да је Владислав сахрањен у Пецкој, а Дарко у Белој Цркви код Крупња.

И текстови којима се наш лист опростио од својих уредника изашли су дан за даном. У чланку од 3. септембра 1914, посвећеном погибији Владислава Рибникара, писало је: „За два дана две драгоцене жртве, две непреболне ране. За два дана ’Политика’ је изгубила оне који су јој душу и живот дали, који су је подигли и који су је учинили оним што је она данас.” „У недељу по подне пао је Дарко Рибникар. У понедеоник по подне у јуришу са револвером у руци на челу своје чете, пао је и Владислав Рибникар. Он који је био први међу првима, који је био најхрабрији међу најхрабријима, он који никада није подрхтао, стресао се када је чуо за јуначку смрт свога милога Дарка”, писало је у тексту. Дан раније, „Политика” је известила и о смрти Дарка Рибникара. Уз подсећање на његово учешће у борбама „на Куманову, Једрену и Царевом врху”, посебно се издваја информација о последњим тренуцима његовог живота:

„Када му је комад непријатељске хаубичке гранате пробио плеће и раскидао снажне, пуне живота, прси и када је лекар притрчао да га – јер лека није било – утеши:

– Не бојте се!

Дарко Рибникар се, мучећи се, насмешио:

– Никада се у животу, докторе, ја нисам бојао...

И то су му биле последње речи.”


Стихови Исидоре Секулић

Поводом погибије браће Рибникар, ауторским текстом у „Политици” септембра 1914. огласила се и Исидора Секулић. У свом чланку, велика књижевница је том приликом написала и следеће стихове у спомен на Владислава и Дарка:

Обадва брата

У обадва рата

Били.

Обадва брата

У обадва рата

Рањени!

Обадва брата

У трећи рат

Пошли.

Обадва брата

Из трећега рата

Не дошли!


Izvor: www.politika.rs

Logged
Pages:  1 ... 21 22 23 24 25 [26] 27 28 29 30 31 32   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.031 seconds with 24 queries.