PALUBA
July 24, 2019, 02:10:47 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: If you are experiencing problems during registration process, please contact us on flushroyal75@gmail.com or miodrag.radojkovic@paluba.info
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 25 26 27 28 29 [30] 31   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 91394 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 17 526


« Reply #435 on: December 18, 2018, 08:53:26 pm »

Генерал Љубомир Милић, "последњи српски генерал" написао је сећања на своје командовање током Првог светског рата где је описао и поменути "маневар" а које је генерал Милић назвао "Бојеви на Пустој реци код Лесковца" (од 27. до 31. октобра 1915.године).

Вреди прочитати ту књигу. Занимљиво је и то да је генерал Милић ова сећања написао док су му, како каже, сећања још била свежа као и на основу докумената. У овом делу он исправља неке непрецизности и нетачности и књизи "Велики рат Србије" издање Главног генералштаба.

Ова сећања су објављена први пут ове године иако их је генерал Милић припремио за штампу још пре Другог светског рата.

* IMG_20181218_203443.jpg (200.32 KB. 1259x944 - viewed 33 times.)

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #436 on: December 23, 2018, 07:36:19 am »

Овејани Србин, Владимир Фијат
Аутор: Олга Јанковић субота, 22.12.2018.

Последњих дана године, која изброја век од завршетка Великог рата, добише корице мемоари Румуна пореклом, а добровољца солунца, који је јуначио, србовао и даровито о томе приповедао


* Vladimir-Fijat-ratni-dobrovoljac-iz-Banata-srbija.jpg (51.08 KB. 672x598 - viewed 24 times.)


Панчево – „Ето, сад сам војник, добровољац српске војске. Да бих боље представио себе као борца другог позива, описаћу свој изглед, од главе: прави ’панама’ шешир, светлоплаво одело по ондашњој моди, плитке жуте ципеле са високим штиклама и широким пертлама које су при ходу лепршале и краћи зелени ’модл’ мантил. Ни војник ни грађанин, али ипак војник. После првог додира са непријатељем изменио сам донекле изглед. Обуо сам заплењене аустријске резервне лаке цокуле жуте боје, а мантил заменио шињелом непријатеља. Прву шајкачу ставио сам на главу тек после извесног времена. Скинуо сам је са једне крстаче пободене изнад погинулог српског ратника”.

То пише Владимир Фијат, добровољац, другопозивац – борац четврте чете првог батаљона шестог пешадијског пука, паметан, спретан, који се служи са четири језика и зна да то искористи у тешкој ратној ситуацији… То је Румун, добровољац српске војске, којем „срце бије и искрено ће крварити на бојном пољу, за Српство и слободу…” То је трговачки путник, који је волео уметност и свом маленом, родном Самошу оставио легат – колекцију слика и уметничких дела каква немају ни неке градске галерије. То је солунац који је бележио фотоапаратом призоре Великог рата и сабрао их у вредан албум, прикупио обиље војних докумената, носилац највиших српских одликовања попут Ордена Карађорђеве звезде са мачевима. Он је и аутор четрдесетак густо куцаних листова мемоара, који последњих дана ове године, која изброја век од завршетка Великог рата, доби корице и наслов „Овејани Србин” – Велики рат у сећањима добровољца из Баната”, књиге објављене у оквиру награђене едиције „Србија 1914–1918” ИК „Прометеј” и РТС-а, из које је „Политика” неколико епизода, овековечила и пре објављивања.

„Признајем: имао сам привилегију да радим на овом рукопису и част такође!…" пише у предговору, Милован Лукић који је књигу приредио, а тај посао назива, најлепшима даром у години јубилеја, када славимо велике победе!... "Сада је заборав побеђен и Владимир М. Фијат (1883–1959), Банаћанин из Самоша, усправља се, ево, пред нама незахвалнима, у свој својој величини, саздан од врлина, доречен..."

„Фијат је на основу докумената која је сачувао и сећања, реконструисао ратне догађаје и изузетним списатељским даром, осећајем за детаље написао праве мемоаре. Иако их пише 30 година по завршетку рата, у старости, толико су били живи ти догађаји у њему, да му читалац са пуно поверења може веровати”, оцењује за наш лист књижевни критичар, Васа Павковић, уредник издања у ком има и једно писмо са предлогом за награђивање каплара Фијата (и оно се налази у витринама Легата – галерије у месној заједници Самош, која носи његово име, баш као и сеоски дом културе). Потписује га командир Љуб. А. Петровић и сведочи како је Владимир посебно и изразито био вичан извиђању, бацању бомби, упадању у пушкарнице и ровове непријатеља и њиховом заробљавању, па Лукић пита: „Има ли тежих и рискантнијих подухвата? И све то уз рецитовање Петефијевих стихова на мађарском! Зато он припада правим Српским витезовима и одиста с правом, лишен жеље да се хвали, на једном месту у Сећањима себе је назвао ’овејаним Србином’. Широкогрудо и несебично”, наставља приређивач издања, „исти је израз употребио и за своје Самошане: ’Али, ипак ја сам овејани Србин. До своје дванаесте године нисам знао никакав други језик осим српског. Село у коме сам рођен овејано је српско – православно…’”

Вујаклија каже – „овејан” је бандоглав, тврдоглав, задрт, својеглав, истрајан, јогунаст, занесен, поуздан… додајемо наочит бркајлија, и такав Владимир 1954. године бележи и ове мисли: „… Стара је констатација да смо сви ми глумци на позорници света – сваки своје врсте. Неко одигра улогу бриљантно, неко трагично, неко вечито статира, а појединци су шепртље од рођења до спуштања завесе.” За њега она се спушта 16. марта пет година касније, када се један частан живот завршава тужно – у вршачкој душевној болници.

„Нема никог ко би га сахранио у родном Самошу, па је вероватно у банатску земљу положен о трошку државе, негде у Вршцу… Питаће се неко – где почива овај српски див – јунак, овејани Србин? Одговор је најтужнији, онај који говори о нама самима – његово гробно место барем за сада није познато, а врло је вероватно да га нико није ни тражио… Барем толико морамо учинити”, закључује Милован Лукић.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #437 on: January 06, 2019, 09:32:17 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Ратна срећа
Аутор: Ко­ста Ђ. Кне­же­вић субота, 05.01.2019.


* mihailo madzarevic.jpg (66.91 KB. 675x481 - viewed 27 times.)


Ка­да при­ча­мо о чој­ству и ју­на­штву срп­ске вој­ске, би­ли би­смо гре­шни а да не по­ме­не­мо и јед­ног од на­ших ве­ли­ких ју­на­ка из Бал­кан­ских и Ве­ли­ког ра­та ко­ји је ду­го пао у за­бо­рав. То је био ма­јор Ми­ха­и­ло – Ми­ка Ил. Ма­џа­ре­вић (1896–1965). По­сле Ва­љев­ске основ­не шко­ле и два раз­ре­да тр­го­вач­ке шко­ле, по­што је од ма­ле­на во­лео вој­не па­ра­де и уни­фор­ме, упи­сао се у Пе­ша­диј­ску под­о­фи­цир­ску шко­лу ко­ју је за­вр­шио као нај­бо­љи пи­то­мац 21. кла­се 1910.

Зве­зди­це на епо­ле­та­ма углав­ном је до­би­јао са­бљом у бо­је­ви­ма и то за­хва­љу­ју­ћи ве­ли­кој хра­бро­сти и по­зна­ва­њу он­да­шње рат­не так­ти­ке. Иако је имао вој­ну шко­лу, због сво­јих ју­на­штва и на­пре­до­ва­ња спа­дао је у та­ко­зва­не труп­не офи­ци­ре. Ма­џа­ре­ви­ћа ни­су са­мо Ср­би од­ли­ко­ва­ли за хра­брост, већ и са­ве­зни­ци, та­ко да је био ви­тез Ле­ги­је ча­сти (пе­ти сте­пен) и но­си­лац бри­тан­ске Ме­да­ље рат­ног кр­ста. Ва­ља још по­ме­ну­ти да је он, по­што је де­мо­би­ли­сан, био про­из­ве­ден са са­мо 27 го­ди­на, у нај­мла­ђег ма­јо­ра пе­ша­ди­је.

О ње­му се ра­зу­мљи­во, при­ча­ло и зна­ло још ка­да је об­ја­вио и сво­ја рат­на се­ћа­ња из Ве­ли­ког ра­та (1933), ме­ђу­тим, од свр­шет­ка Дру­гог свет­ског ра­та он је ско­ро пот­пу­но пао у за­бо­рав, мо­жда и због то­га што, иза­шав­ши из Oflag. VI-c у Осна­бри­ку, где је био пре­ба­чен по свр­шет­ку Април­ског ра­та, јер ни­је же­лео да са­ра­ђу­је са оку­па­то­ром, ни­је хтео да се вра­ти у отаџ­би­ну због но­во­на­ста­лих при­ли­ка у та­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји, та­ко да је умро у из­гнан­ству у Ви­скон­ти­ну у Или­но­и­су, САД. По­чи­ва у пор­ти ма­на­сти­ра Све­тог Са­ве у Ли­бер­тви­лу.

Да­нас, ка­да се о ње­му при­ча, углав­ном се го­во­ри о ње­го­вом по­ре­клу и учи­ње­ним ју­на­штви­ма, ме­ђу­тим, ни­ко не при­ча и о чи­ње­ни­ци да је он био тај ко­ји је мо­гао да скра­ти ду­жи­ну ра­то­ва­ња на Со­лун­ско­ме фрон­ту, та­ко да би број из­ги­ну­лих и ра­ње­них на обе стра­не био са­свим си­гур­но знат­но ма­њи, али, рат­на сре­ћа – као и сва­ка дру­га – је­сте сле­па и вар­љи­ва и бр­зо про­ла­зи. Ево тог до­га­ђа­ја...

По јул­ској при­пе­ци 1918. го­ди­не, ка­да се чак ни зри­кав­ци ни­су мо­гли чу­ти, Ми­ха­и­ло Ма­џа­ре­вић је та­да био у пр­вом ба­та­љо­ну Пе­тог пе­ша­диј­ског пу­ка Дрин­ске ди­ви­зи­је, од­ла­зи до осма­трач­ни­це да ви­ди да ли се што де­ша­ва код не­при­ја­те­ља из­ме­ђу 312. и 313. ко­те (ко­ју су зва­ли „Ро­вов­ском ко­сом”), јер тих да­на ни­ко од ње­го­вих ни­је про­ве­ра­вао. Ни­шта се ни­је ми­ца­ло. Је­ди­но је угле­дао на­ше не­ек­спло­ди­ра­не то­пов­ске гра­на­те ко­је су штр­ча­ле из рас­тре­си­те ро­вов­ске зе­мље.

Хтео је да их ак­ти­ви­ра ни­ша­ње­њем из пу­шке, али ни­је же­лео да ри­зи­ку­је, јер ни­је по­нео сво­ју „ма­у­зер­ку”, ко­ју ни­је пре­дао са­ве­зни­ци­ма на Кр­фу, ка­да смо од Фран­цу­за при­ми­ли но­ве Ле­бе­ло­ве „тро­мет­ке”. Ма­џа­ре­вић је, као и мно­ги дру­ги, при­ме­тио да се Ле­бе­лов ме­так, ко­ји је при вр­ху пот­пу­но обао и аеро­ди­на­ми­чан, че­сто, ка­да уда­ри на не­што чвр­сто и обло, од­би­је, док је код ста­ре до­бре Ко­ки­не „ма­у­зер­ке”, ме­так при вр­ху оштар и рет­ко кад се од­би­је о об­лу под­ло­гу ка­кве су ре­ци­мо у овом слу­ча­ју гра­на­те.

Због све­га ово­га по­слао је вој­ни­ка осма­тра­ча до би­ва­ка да му до­не­се Ма­у­зе­ро­ву „пе­то­мет­ку”. Мо­мак се ско­ро ни­је ни из­гу­био из Ми­ха­и­ло­вог ви­до­кру­га, ка­да се на су­прот­ном та­бо­ру по­че до­ста ко­ме­ша­ти: од­је­да­ред су се по­ја­ви­ли бу­гар­ски офи­ци­ри, ко­ји уоп­ште ни­су би­ли у по­ход­ним уни­фор­ма­ма већ у бе­лим па­рад­ним са ак­сел­бен­де­ри­ма и ши­ри­ти­ма! Би­ло је са­свим ја­сно да је до­шао не­ко нео­бич­но про­чи и ви­со­чи­ји од свих бу­гар­ских тру­па, јер се из­ре­ђа­ла чи­та­ва сви­та, ко­ја до­ла­зи до не­при­ја­тељ­ске осма­трач­ни­це уда­ље­не од на­ших ро­во­ва не ви­ше од 50 ме­та­ра. Уско­ро су се Бу­га­ри са­свим ја­сно ви­де­ли у тој осма­трач­ни­ци: јед­ном се ви­де­ла гла­ва, ра­ме­на, до­бар део пр­са...

Као за па­кост наш вој­ник осма­трач ка­да је кре­нуо да ка­пе­та­ну Ма­џа­ре­ви­ћу до­не­се „ма­у­зер­ку”, по­нео је и сво­ју „тро­мет­ку”, та­ко да у том тре­нут­ку ни­је имао ни­јед­ну пу­шку, а ре­вол­вер „на­ган”, на то­ли­кој раз­да­љи­ни, ни­је му мо­гао би­ти уоп­ште од ко­ри­сти. Сви­та се за­др­жа­ла и ка­пе­тан угле­дав­ши на­шег по­сла­тог вој­ни­ка ка­ко се вра­ћа, мах­не му и да­де знак да по­хи­та. Мо­мак по­жу­ри, али се са­пле­те, пру­ћи се ко­ли­ко је дуг и ши­рок, пра­ве­ћи та­ко до­ста бу­ке у оп­штој ти­ши­ни. Бу­га­ри су га због то­га угле­да­ли и је­дан из сви­те бр­зо по­ву­че оног ко­ји се до­тле мо­гао ви­де­ти ско­ро до па­са, а це­ла та бе­ла сви­та се уско­ро пот­пу­но скло­ни са њи­хо­ве осма­трач­ни­це...

По­чет­ком сеп­тем­бра 1918, до­ђе до ноћ­ног окр­ша­ја на Ов­чем по­љу из­ме­ђу Ма­џа­ре­ви­ће­ве је­ди­ни­це и не­ког бу­гар­ског од­ре­да. До­бар део те бор­бе ре­ши­ли су те­са­ци и ба­јо­не­ти уз ра­све­ту тром­бло­на. Ка­да се раз­да­ни­ло ви­де­ло се да је по­ги­нуо и ко­ман­дант бу­гар­ских ју­ри­шни­ка по­руч­ник Ди­ми­три­јев. На пр­вим стра­на­ма ње­го­ве бе­ле­жни­це пи­са­ло је: „Са­чу­вао сам, 18. јул 1918. го­ди­не, жи­вот прин­цу Бо­ри­су, из­ме­ђу ко­та 312. и 313. на фрон­ту пре­ма Ср­би­ма”...

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #438 on: January 13, 2019, 07:18:47 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Победници се враћају у отаџбину.
Аутор: Гвозден Оташевић субота, 12.01.2019.

Дечица су сва око мене, грле ме, пењу се у крило, само мали Момчило не сме мени да дође. Стра’ га, не познаје ме..., пише Милета Продановић октобра 1918. кад се из рата вратио у Прањане

Милета Продановић (лево са шубаром) и оцем (десно са шубаром) и породицом у Прањанима (Фото: „Ратни дневник 1914–1918”)


Чачак – Минуше године чемерне и суре, неко навек клекну у балканском кршу а други осташе на ногама, Српска војска враћа се отаџбини. Победничка, јуначка, осакаћена и осокољена, иде на север, завичају своме. Ако рат уопште може имати лепше дане, то су ови. Описује их у дневнику Милета М. Продановић из Прањана код Чачка.

„Петак, 5. октобар 1918. Дивизион је био у првом ешалону, креташе се лагано. Пут је био утабан од колона Тимочке дивизије које су прошле, па је удобан. Око девет часова време почиње да се мења, наоблачи се и ветар престаде дувати, црни облаци гомилаху се. Ми улазимо у клисуру Качаничку. Крећемо се уз Лепенац истим оним путем којим сам пре шест година пролазио за време Турског рата 1912. Пут беше мало поправљен, а и сада на њему су журно радили мештани и наш трећи позив. Скидали су блато и обављали најнужније поправке. Бугари и Немци при одступању бацили су у ваздух све гвоздене мостове на железничкој прузи и они се дуже време неће моћи оправити.

Субота, 6. октобар 1918. Дивизион је кренуо са преноћишта из села Елез Хана у седам часова. Време се излепшало. Изнад пута наш брдски пук стајаше спреман за полазак, чекаше да ми прођемо па да уђе у колону. Прође нас и командант Друге армије војвода Степа аутомобилом. Око осам часова возови се почеше пети уз брдо.

Стрме стране Качаничке клисуре су се високо уздизале са обе обале Лепенца који у своме каменитом кориту хучаше, а изнад ових сурих стена видели су се орлови који вијају, круже и шестаре, јер беше меса лешева на све стране.

Око девет часова већ улазимо у најтешње грло Качаничке клисуре, где се виде силни трагови непријатељске пропасти. Колоне Једанаесте немачке армије које су одступале од Тетова биле су заузећем Скопља одсечене па су се морале кретати новопросеченим путем који излази испод Елез Хана на овај пут за Качаник. На све стране виђале су се разбацане хартије и књиге немачке и бугарске архиве, поломљена кола, разбацане ствари, аутомобили и мотор-бицикли, бурад, санитетски материјал,... Виђаху се и мртви неодрани коњи. Распадајући се они су кужили ваздух и велики се смрад осећао.

У 10.30 часова прошли смо варошицу Качаник где беше око 500 аустријских војника, заробљеника. Чули смо овде да је Турска са Енглеском закључила мир – пристала је на све услове које им је Енглеска поставила.

Кретали смо се ка Урошевцу.

Среда, 10. октобар. Када смо одмакли ка Приштини, командант пуковник Вукашин (Петровић) ми рече: ’Ободи, Милета, коња па хајдемо брже. Хоћу да ти покажем на терену распоред трупа Косовске битке 1389. године’. Показујући ми руком ка турбету Муратову на Мазгит пољу, командант ми рече: ’Видиш, Милета, ту је славно изгинула наша војска на Видовдан 15. јуна 1389. године. Погледај тамо преко реке Лаба ка Вучитрну, видиш онај брежуљак, ту је био шатор кнеза Лазара, ту је био центар наше војске, а мало ниже, ка реци Ситници, била је црква Самодрежа, у којој је српска војска причешћена’.

Четвртак, 11. октобар. Већ излазимо са Косова, прошли смо кроз Косовску Митровицу и по прелазу реке Ибра, ево нас под градом Звечаном. Увече нам командант рече да Југословенска дивизија из наше Друге армије остаје овде у Косовској Митровици, за операције према Црној Гори и северној Албанији... Ми, пак, продужујемо северу...

Уторак, 16. октобар. Код села Конарева убиваковали се за преноћиште. Увече ми командант рече: ’Пошто ћемо ми, Милета, преко Чачка, то можеш узети мога коња, отиди својој кући у Прањане, па 20. овог месеца да будеш у Чачку, јер ћемо ми тада тамо стићи...’

Четвртак, 18. октобар. Свети Лука. Кренуо сам кући за Прањане... Никакво перо не може описати радост која ме је обузела када сам, Богу хвала, дошао опет своме дому, својим милим и драгим у њихов загрљај. Дечица коју сам оставио малу, беху сада већ поодрасла. Истрчала су преда ме, заједно са мојом сестром Љубинком и мајком Мацом, која је плакала од радости. Отац беше отишао у Каменицу на славу, а тако исто и моја Цвијета са ћерчицом Босом, на славу у Марковиће. Одмах су отрчали да им јаве и узму муштулуке... Отац, кад ме виде, поче од радости плакати. Сви су, хвала Богу, живи и добро изгледаху... Све је то отац добро очувао колико се могло. Имали су свега и свачега. Нисам знао куд бих пре погледао. Свега сам се ужелео и хтео сам све видети...

Увече смо сви поседали у кујни за вечеру. Причали су ми како су преживели ове тешке дане под непријатељем. Дечица су сва око мене, грле ме, пењу се у крило, само мали Момчило не сме мени да дође. Стра’ га, не познаје ме... Како смо ми у кујни гласно разговарали и пас Џома чуо мој глас споља, који од 1914. не беше чуо, лупио је свом снагом у врата на кујни. Шип од врата избио и улетео. Весело скичући, скакао је на мене умиљавајући се тако да ме свог искаља. Није се никако дао од мене одвојити...

Петак, 19. октобар. Мали Момчило тек се мало ослободи и дође мени, виде како ме ова друга моја деца, Боса, Ана, Крина и Милан грле. Обишао сам све имање и зграде, а цео дан долажаху код мене комшије и пријатељи.”


Izvor: www.politika.rs

Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 17 526


« Reply #439 on: January 13, 2019, 06:12:29 pm »

Та аутентичан сведочења аутентична сведочења војника (и официра) из строја су најбоља сведочења о догађајима. иако субјективна, када се сва саберу дају прави утисак и догађајима, посебно о емоцијама, проблемима које су имали и како су их решавали.
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #440 on: January 20, 2019, 09:45:07 am »

ПРИЧА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Одани пријатељ
Аутор: Коста Ђ. Кнежевић субота, 19.01.2019.

Ретке су особе које пуно столеће од Великога рата, знају за француског пилота Робера Мартинеа (1886–1917). Одмалена се заносио летењем и када је авијација била у повоју почео је и он да се од 1909. њоме занима. Није се обесхрабрио чак и када је био повређен испавши из аероплана током такчмичења Париз–Брисел 1910. Имао је своју летелицу и свој аеродром тако да је могао на миру да се усавршава.


* avion-u-I-sv-ratu.jpg (49.48 KB. 672x356 - viewed 15 times.)


Када је светска војна кренула 1914, Робер је био пилот у француској Трећој армији. С почетка 1915. године Французи су послали у Србију као војну помоћ своју ескадрилу МФ-99 под командом Рожеа Витра, у којој је био и Робер Мартине. Он је необично брзо у Србији постао драга и позната особа и то не само у војним круговима, јер је био простосрдачан, темпераментан и вољан да помогне свакоме. Док је његова ескадрила двокрилних „фармана” (с потисном елисом) била у српској престоници, иако је био нежна здравља, неуморно је летео више часова сваког дана извиђајући непријатељске.

Оновремени Београђани су пратили са највећом напетошћу и зебњом његов окршај, априла 1915, са аустроугарским аеропланом и то над самим градом. Противник га је хтео „скинути” митраљезом, а Мартине је пилотирао и нишанио пушком са врло мале раздаљине док је имао муниције, не пуштајући уопште непријатеља да дане душом. Није га оборио, али се непријатељ морао вратити одакле је дошао... Морамо поменути да када се уљез појавио на небу изнад Београда, Робер је журећи ускочио у аероплан не утопливши се тако да се разболео. Због оваквих и сличних напора и неуморног рада у Београду и околини, Мартине је добио јак напад албуминурије, а старе предратне ране су се знатно погоршале, тако да је био, пред Макензенову најезду, послат на лечење и опоравак у Француску...

Изашавши из болнице, Мартине добија посао учитеља у пилотској школи. Јуна 1916, француски пилоти дођоше на Солунски фронт у нашу војску, а Робер Мартине скоро одмах подноси молбу Врховној команди француске војске да га прекомандују на новоотворени грчки фронт, јер је желео да настави да се бори раме уз раме са Србима које је необично заволео као да су му рођена браћа. Команда му је одмах изашла у сусрет и дошао је као један од водећих техничких помоћника шефа француско-српске авијације. Пошто је у то време добар део околине Солуна био мочваран, харале су маларија и жутица. Као и остали родови војске и пилоти су били десетковани. Међу разболелима од жутице био је и капетан Мартине, који није хтео да легне поново у болничку постељу, већ је замењивао болесне другове лечећи се, колико је могао, на ногама, летећи као извиђач. Између осталих таквих летова у неколико наврата, пребацивао је својим „фарманом” и начелника штаба Врховне команде, ђенерала Петра Бојовића, потоњег српског војводу.

На крају, због свега што је до тада био учинио био је постављен за шефа српског ваздухопловног парка, где је Мартине наставио да даје све од себе. Ниједан авион није пустио у употребу док га он лично није прегледао и пробао. И поред овог уистину обимног посла увек је имао воље и времена да ради на усавршавању наших младих пилота преносећи им тако своје драгоцено искуство старог вука.

На Велики понедеоник, 9. априла 1917, Мартине је погинуо у Солуну због једног необјашњивог случаја, када је хтео да испроба тек склопљени нови аероплан. На тај пробни лет повео је и свог госта, колегу, британског официра. Узлетевши, мотор је одједаред закрчао, а који трен доцније и букнуо. Пламен се брзо ширио, због дрвене конструкције и гумираног платна. Искусни небески вук је покушао безуспешно да приземљи летелицу, али ватра га је прогутала, док је Енглез искочио и погинуо, јер се падобрани још нису почели користити. То беху две језиве смрти...

Преданим радом и пожртвованошћу овај француски пилот је задужио нашу војску и – као што већ рекосмо – био врстан другар и српски брат. На сахрани је била скоро цела српско-француска војска са Зејтинлика. Изасланик регента Александра био је командант Краљеве гарде, потпуковник Петар Живковић, каснији ђенерал и политичар. Слово су одржали пуковник Роже Витра и капетан Предић. Посмртни марш свирали су наши војни музичари, док је стража била мешовита. Леп некролог је написао Арчибалд Рајс, који је покојника упознао још на ондашњем Бањичком аеродрому приликом одбране Београда 1915. године.

Капетан прве класе Робер Мартине одликован је француским Ратним крстом и Орденом Легије части још 1912, тако да је био најмлађи витез. Такође, на прсима је носио и српска одликовања Карађорђеве звезде четвртог степена с мачевима и Белог орла петог степена с мачевима.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #441 on: February 08, 2019, 06:53:25 am »

Цензурисана пошта у Првом светском рату
Аутор: Александра Куртеш четвртак, 07.02.2019.

Изложба „Цензурисана пошта у Првом светском рату” која је урађена захваљујући приватној колекцији Владислава Пријића представљена је у Малој галерији Дома Војке Србије. Аутор је подсетио да је Први светски рат непресушан историјски извор и да је мала српска држава успела да се консолидује у туђини. Посебно место, према речима Пријића, у реорганизацији државног апарата, посвећено је пошти. Он је истакао и важност шифровања тадашње поште и специјални третман који су имала писма српске војске.


* 001.jpg (79.47 KB. 672x415 - viewed 15 times.)


– Свака пошта пролазила је војну цензуру и оверавана је посебним жигом или потписом у одређеној боји оловке и тек тада је упућивана на адресу примаоца. У случају да се прималац налазио на окупираној територији, пошта је пролазила и цензуру окупатора. Пошта која је одлазила са окупиране територије, тј. из Србије, слала се у Женеву, одакле је преко Црвеног крста упућивана примаоцу. Тако на дописницама које су послате из окупиране Србије постоји жиг поште пошиљаоца, овера окупаторске цензуре, жиг Црвеног крста Женеве, жиг пријема у српској Врховној команди, преглед српске војне цензуре, жиг армије и жиг пука где се налазио прималац. На појединим доставницама приметно је прецртавање одређених података које је вршила цензура, ако се мислило да су од важности и да могу користити непријатељу – објаснио је Пријић. Функционисање ових пошта, како је рекао аутор,  престало је са демобилизацијом српске војске у марту и априлу 1920. године, а код Треће армије и неких пешадијских пукова 1917.


* 002.jpg (94.95 KB. 672x423 - viewed 11 times.)


Јелена Кнежевић, виши кустос и начелник Галерије, казала је да је дописна карта у Србији почела да се користи 1873. године, док су се 1895. појавиле разгледнице које су постале средство масовне комуникације у том периоду. О значају изложбе говорили су и Влада Арсић, писац и новинар, и Стојан Батинић, бригадни генерал у пензији, који је изложбу свечано отворио. Арсић је рекао да је ова поставка још једна прилика да се освежи сећање на најтрагичнији период у српској историји и подсетио на епидемију пегавог тифуса када је нација била на ивици биолошког опстанка, а ми о том догађају данас имамо мало података. Батинић се осврнуо на историјске чињенице голготе и изгнанства српског народа у Првом светском рату и на то како се народ сналазио у тим приликама.

Посетиоци су до 26. фебруара у прилици да виде богату грађу међу којом су дописна карта послата 1918. године из Бизерте са поштанским маркама и жиговима поште Туниса, као и штамбиљима војне цензуре. Ту је и дописна карта „Долазак престолонаследника на Крф”. Пажњу привлачи образац телеграма са телепринтера о цензури поште за заробљене српске војнике и официре у Аустроугарској са жигом поште у Ниш од 10. новембра 1914. године, ручном белешком „цензура” и етикетом телеграфа. Међу изложеним документима је и грчка дописна карта адресирана на госпођу Виду Јовановић у Приштини, са штамбиљем „Штаб Команде одбране Београда”…

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #442 on: February 12, 2019, 06:54:04 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Неславан крај.
Аутор: Коста Ђ. Кнежевић понедељак, 11.02.2019.

Француска 122. дивизија је прешла Албанију, заједно са српском војском, стигавши – како се то тада говорило – у Стару Србију (Македонију). Њима су се придружиле и јединице чувеног нашег четничког војводе Јована С. Стојковића – Бабунског (1875–1920). Његове јединице биле су у склопу поменуте француске дивизије, која је остала на Солунском фронту и држала положаје са јужне стране Преспе.

На северном делу језера и Перистера биле су утврђене бугарске и немачке јединице, које су скоро сваког дана слале велики моторни чамац до варошице Ресна, на источној обали језера ради извиђања и прибављања хране.

Француски артиљерци беху кивни јер нису успевали да тај чамац погоде. Бабунски је неуспешно покушао да замоли команданта 122. дивизије пуковника Дешизела да му дозволи да са четворицом својих људи проба да онеспособи немачки чамац, јер је пуковник сматрао да је такав подухват ризичан. Војвода је на своју руку одабрао четворицу момака и на обали направио чеку где се Ђерманска река улива у језеро.

Та делта чинила је мртви угао савезничкој артиљерији, којим је чамац често пролазио. После 48 часова ишчекивања чамац се појавио и укотвио. Немачки мајор и двојица подофицира отишла су до села ради набавке намирница, док је у чамцу остао само механичар. У тренутку када су се ова тројица враћала у чамац натоварени храном, четници су искочили из шевара с пушкама на готовс, а Бабунски је узвикнуо:

– Доле оружје! Руке увис, или сте готови. Немци се предадоше, а војводини момци их везаше осим механичара коме су наредили да чамац управи ка француским положајима. Схвативши да нешто није у реду, Бугари са Перистера безуспешно су припуцали, а Французи преузели ватру. Прилазећи француским положајима Бабунски нареди да се уместо немачког ратног барјака стави бела марама. Када је чамац пристао и Бабунски изашао са заробљеним Немцима, Французи су били изненађени, док је пуковник Дешизел одушевљено узвикнуо:

– За Србина нема немогућности чак и у највећој опасности, само када је решен за извршење задатка! За овај подвиг војвода Бабунски примио је од Француза Медаљу Ратног крста са палмином гранчицом.

По свршетку Великога рата, овенчан славом, вратио се у Велес, где је, 17. фебруара 1920, умро од шпанске грознице. Поред ове уобичајене приче за јавност постоје сумње да су га поражени Бугари отровали (изјава његових директних потомака). Пошто се рат увелико завршио требало је стварати мирољубиве односе са доскорашњим противницима, тако да је ондашња наша власт ту истину заташкала.

Удружење резервних официра и ратника подигло му је скроман, али леп споменик у Велесу (у виду гранитног зарубљеног обелиска на коме је орао са раширеним крилима, а на средини овал са његовим портретом), откривен 29. октобра 1924. На откривање, као и на сахрану, дошао је и изасланик регента Александра (каснијег краља ујединитеља)... Бугари су, по свршетку Априлскога рата 1941, уништили споменик, а војводин гроб раскопали и кости расули, слично како су учинили са Рајсовим срцем у капели на врху Кајмакчалана...

Док је војвода Јован С. Стојковић – Бабунски војевао у Великоме рату, бугарске власти су за време њихове окупације Велеса, војводину супругу Радмилу ухапсили, а најмлађу ћерку двогодишњу Зорицу изболи бајонетима... Нешто старија ћерка Наталија (*1904; удата Васић) завршила је медицину и радила као београдски лекар. Умрла је у дубокој старости... Сви Бабунски – изузев славног оснивача – почивају на Новом гробљу у Београду.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #443 on: February 20, 2019, 08:57:44 am »

Feldmaršal Mekenzen.


* Feldmaršal August fon Makenzen .jpg (169.4 KB. 750x628 - viewed 23 times.)

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #444 on: March 17, 2019, 09:52:22 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Под заставама два цара и једног краља

Аутор: О. Јанковић субота, 16.03.2019.

„Свима нам је Добруџе било до грла”, записао је Милић Павић, командант првог пука. Та реченица ишла је од уста до уста бораца Прве српске добровољачке дивизије, која је крајем 1916. године на Дунаву код Игулче данима скелом прелазила реку када је стигла наредба да се и пребачени врате.


* 01.jpg (33 KB. 672x461 - viewed 15 times.)


„Тако нешто може да нареди само идиот. Дивизија у оваквом стању није у стању да ратује”, беснео је пуковник Стојан Поповић, прибележио је Милић у својим сећањима, па и то да је командант дивизије пуковник Хаџић провоцирао Поповића, наредивши му да издвоји за борбу способне војнике ради повратка на фронт. Поповић је свом претпостављеном одговорио: „Господине пуковниче, мој пук има 200 војника способних за борбу, а то је чета. Ја сам командант пука, а не чете, дајте ми пук па ћу да извршим ваше наређење.” Ово се препричавало, а став одобравао међу добровољцима, чија дивизија је за само четири недеље интензивних борби преполовљена.

Наредник Милић Павић налазио се у том тренутку у ешалону дивизијске болнице, у последњој борби, наново повређене руке. Са њим су и двојица тешко рањених нишанџија на митраљезима из његовог вода – поднаредник Видак Братић са шест рана у пределу бедара и Никола Вукадиновић са 36 рана од шрапнела. Они се нису нашли међу првоевакуисаним рањеницима током пребацивања преко Дунава – лекари су их оставили као безнадежне.

Милић није хтео да остави своје другове. Остаје упоран и организује њихово ношење, а носили су их лакши рањеници, па и сам рањени Милић, све до Измаила са једном руком у повезу. Одатле су ова двојица упућена у Одесу у руску болницу и Милић бележи да су тамо стигли живи, а дивизија је, по преласку на леву обалу, наставила маршем ка Измаилу.

Били су гладни, али задовољни, сећа се Павић, што се удаљавају од Добруџе из које су понели тужне успомене. Певали су: „Ој, Србијо, мајко мила, бићеш опет царевина. Ој, Србијо, мили роде, ти си нама дом слободе!”, а као рефрен овој песми понављали су: „Не брини се, сиви тићу, ми смо с тобом, Петре Карађорђевићу!” „Певали смо што смо преживели, али смо и плакали што смо тамо оставили многе, на брзину сахрањене другове, што су многи тамо оставили делове свога тела и што смо пролили потоке српске крви у туђој земљи.”

Али ко је Милић Павић? Ко је човек којем је Миливоје Станковић посветио књигу, издало Удружење ратних и мирнодопских инвалида Србије, а која већ у наслову „Ратник митраљезац” даје део одговора. Станковић у предговору упућује читаоца на младог Кордунаша са Петрове Горе, „којем је судбина доделила да ратује под два цара и једним краљем”.

Пред Први светски рат Милић Павић је регрутован у војску аустроугарског цара Фрање Јосифа. Истакао, се, наставља писац, марљивошћу и дисциплином, па је послат у школу за резервне официре. Напредујући до командира митраљеског вода, понео је и чин наредника-водника. Ратовао је на Дрини, наставља Станковић, против браће Срба, затим на Галицији против Руса, којима је побегао и постао њихов заробљеник.

Као српски добровољац, ратовао је у Добруџи у руско-румунској Добруџанској армији, а затим доспео и на Солунски фронт, у свим ратовима са истим чином и на истој дужности – командир вода тешких митраљеза.

Вратио се у свој родни крај као ратни инвалид са осам одликовања, аустроугарских, руских, румунских и српских. Његову епопеју, додаје аутор, обележава и шест залечених рана, а своје ратничке дане описао је у четири ђачке свеске – само оно што је доживео као старешина...

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #445 on: April 14, 2019, 07:35:48 am »

ПРИЧА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Драгачевцу похвала војводе Мишића
Аутор: Олга Јанковић субота, 13.04.2019.

Мислило се да је погинуо, те је Радомир Станојевић, грешком добио споменик 1915. године – још за живота. А овај Драгачевац, свој овоземаљски пут окончао је 24 године касније у набујалој Моравици, враћајући се са панађура у Ариљу. Лежи овенчан Орденом златне Карађорђеве звезде са мачевима, на гробљу родног села Горње Краварице, у ком се родио 1884. године, а читав живот био земљорадник кредитне задруге. С једним прекидом – док је јуначио у Великом рату.


* dragacevac.jpg (31.82 KB. 672x557 - viewed 13 times.)


Милисав Д. Протић у књизи „Драгачево и његови славни синови” наводи да о јунаштву Радомира Станојевића, најречитије сведочанство јесте Похвална наредба војводе Живојина Мишића, команданта Прве армије српске војске, датирана на 25. мај 1918. године. Мишић похваљује наредника Станојевића из кадра Треће чете Првог батаљона 21. Пешадијског пука и пише: „Истичем га армији, као пример јунаштва и патриотизма”, па педантно наводи све Радомирово подвиге...

...Из августа 1916. када је са патролом извршио успешно извиђање, ноћу по испресецаном терену и под јаком непријатељском фронталном и бочном ватром и само неколико дана касније, на Островском положају, када је успео да са 20 бомбаша претрчи 200 метара, ускочи у непријатељске ровове, примора га да их напусти и остави сву опрему и оружје. Мишић примећује, да је заузећем овог положаја добијена, врло згодна осматрачка тачка.

Децембра исте године на Изгорелој земљи, северно од коте 1.050, наредник Станојевић је, наставља војвода, добровољно изашао из рова, приближио се непријатељском стражару, заговорио га, бацио бомбу и убио га, а на истом положају за време пребацивања упао је у баражну ватру и том приликом, по други пут, тешко је рањен...

Код Велеса, октобра 1918, приликом јуриша на солидно утврђеног непријатеља, Станојевић се опет добровољно привлачи непријатељским рововима, на 10, 15 метара. Позива стражара да се не бију из пушака, већ бомбама, на шта је овај пристао, јер је био у заклону. Радомирова прва бомба пала је у непријатељски ров, од које су одмах излетела парчад одела и опреме, али је у том тренутку и сам рањен непријатељским пушчаним зрном... а Мишић закључује: „Као вођа патроле, командир стражарског одељења, на најопаснијим местима одликовао се највећим јунаштвом.”


Овом надасве неустрашивом сељаку, посвећен је и један наслов међу корицама књиге групе аутора „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом”, у којем је између осталог забележено за незаборав и да се Радомир Станојевић, скроман и поштен човек, по повратку из рата, мада су га сви славили као великог јунака, понашао као да се није разликовао од својих суграђана, па додају и то да је витезове Карађорђеве звезде са мачевима, највишег одличја ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, чије биографске податке исписујемо, кажу аутори у предговору исте књиге, у којој су побројана херојства 36 див-јунака, родило поднебље у коме живе људи од давнина познати по ослободилачком духу, радишности, честитости и поштењу. Такав је, казује и ова цртица из ратне биографије, Горњокраварац Радомир, прави пример правог Драгачевца.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #446 on: April 23, 2019, 05:39:58 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

На командном месту кад је најтеже
Аутор: Олга Јанковић недеља, 21.04.2019.


* Petar--M--Martinovic-srb.jpg (98.65 KB. 672x515 - viewed 7 times.)


Неумитна судба све више нам проређује и иначе већ јако проређене редове наших хероја из минулих ратова - пише помен свом саборцу, ратном другу Петру М. Мартиновићу, пуковник у пензији Живојин Благојевић, а објављује „Лист народне захвалности”, штампан у Београду на резмеђи 1939/40. године. Пише и да бригадни ђенерал Мартиновић, измучен тешком болешћу, прекрати себи живот – „тај јунак од оца Мила, артиљеријског командира и из породице која у минула два века даде низ знаменитих људи”.

„Тај државни питомац, на војној академији школовани официр, који прође Балканске ратове, а по објави Првог светског, 1914. године, одређен би за шефа штаба Санџачке војске, највећег и најважнијег оперативног тела војске, којом је командовао сердар Јанко Вукотић, армијски ђенерал и Почасни ађутанат Њ. В. Краља, службовао је на потпуно задовољство обе Врховне команде и српске и црногорске”, закључује Благојевић,

А, када су се наредне 1915. на српску војску сручиле уједињене силе два велика царства и једна краљевина, и са три стране почеле једновремено нападати, он је у тим најкритичнијим данима био одређен за команданта новоформиране Јаворске бригаде, са задатком да штити најугроженији бок одступајућих српских армија преко Косова.

За успешно извршење те операције и стечене заслуге, унапређен је 6. децембра исте године у чин бригадира и одликован Медаљом за храброст, те се прима команде над Санџачком војском, на место сердара Јанка, који би позван да хитно преузме дужност начелника штаба Врховне команде.

Под Мартиновићевом командом војска је тукла и једну од највећих битака, оне на Мојковцу – „у којој је показано јунаштво, још једном осветлало образ српском имену и у којој се војска непоштедно залагала за спас одступајућих српских армија”, ниже сећања Благојевић.

Када је почело формирање добровољачких корпуса Срба, Хрвата и Словенца у Русији, Мартиновић је по својој жељи упућен у Русију и одређен за команданта 1. пешадијског пука Прве добровољачке дивизије, који успешно води кроз крваве борбе на Добруџи и бива рањен.

Из Русије пук улази у састав Југословенске дивизије и узима видно учешће у операцијама, септембра месеца 1918. године, приликом пробијања Солунског фронта. Исказано војничко умеће и заслуге у Првом светском рату, овенчало је Петра М. Мартиновића многим високим ратним признањима, као што су француски Орден Легије части и руски Орден Светог Станислава са мачевима другог реда.

По свршетку ратних операција, Мартиновић остаје да даље служи војсци, најпре као командант Зетског, па Вардарског артиљеријског пука, 21. октобра 1923. године, унапређен је у чин бригадног ђенерала и одређен за команданта артиљеријске бригаде, а седам година касније и за помоћника команданта Вардарске дивизијске области, када по својој жељи одлази у пензију. Чини то овенчан и ордењима Светог Саве и Југословенске круне трећег реда.

Мировину Мартиновић проводи активан у свим националним, културним и хуманим удружењима. Био је на челу Патријаршијског савета, председник Пододбора резервних официра и ратника на Цетињу, оснивалац и затим потпредседник тамошњег Историјског друштва,

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #447 on: April 24, 2019, 06:52:56 am »

Премијера документарног филма „Момчило“
22.04.2019

Документарни филм „Момчило“, који сведочи о херојству најмлађег српског каплара Момчила Гаврића, премијерно је приказан вечерас у дворани Југословенске кинотеке  у Београду. Аутор филма, рађеног у копродукцији Војнофилмског центра „Застава филм“ и куће „Tangram Entertainment“, је Милан Поповић, а пројекат су подржали Дунав осигурање и Град Београд.

Према речима једног од продуцената филма „Момчило“, директора Војнофилмског центра „Застава филм“ потпуковника Горана Иконића, тај филм је још једно у низу остварење посвећених 100. годишњици Великог рата и пројекат који је „Застав филм“ прихватила будући да се тиче традиције српске војске.

Филмску причу о најмлађем хероју Великог рата, сто година касније приповеда десетогодишњи дечак Момчило, који је, на срећу, рат упознао само играјући видео игре. Када га аутор филма виртуелно посети, њих двојица крећу у невероватну авантуру, откривајући један другом чињенице о необичној судбини и херојству Момчила Гаврића.

Несвакидашња структура филма лако кореспондира са најширом публиком, а посебно је атрактивна за школарце, јер им на занимљив и пријемчив начин нуди сазнања из историје која се лако уче и усвајају.

Улогу Момчила тумачи Алекса Гитарић, док се као војвода Мишић у филму појављује Алек Родић.

Вечерашња премијера симболично је уприличена поводом обележавања Дана Војске Србије – 23. априла и  датума  рођења (1. мај 1906.) и смрти (28. април 1993.) Момчила Гаврића.

Izvor: www.mod.gov.rs
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #448 on: April 30, 2019, 04:08:43 pm »

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #449 on: May 06, 2019, 06:10:11 am »

Породице у вихору рата
Аутор: Мирјана Сретеновић недеља, 05.05.2019.

Дневник Наталије Аранђеловић из Првог светског рата пружа увид у свакодневни живот жена и деце у окупираној Србији, говорећи о дечјим болестима, селидбама, одласцима у школу, цркву, на пијацу


* Natalija-Arandjelovic.jpg (26.14 KB. 672x504 - viewed 8 times.)


Ратне хронике често, и сасвим оправдано, величају добијене битке, подвиге, освојене тврђаве. Ређе читамо о томе како изгледа живот оних који су остали иза те војске: породица, мајке, жене и деца који их чекају или – не дочекају. Један такав дневник, на 400 страна, који је од 1915. до 1918. водила Наталија Аранђеловић (1884–1951), управо је објавио Историјски архив Београда.

Наталија је рођена у породици Бајаловић, од мајке Марије и оца Љубомира, пешадијског пуковника и ађутанта краља Милана Обреновића. Њен муж Никола Аранђеловић (1876-1963), на почетку Првог светског рата био је потпуковник, командир телеграфског одељења треће армије, од 1916. помоћник шефа телеграфа у Врховној команди, а после рата редовни професор на Војној академији. Имали су петоро деце: Предрага, Миодрага, Јована, Анђелију и Надежду, о чијим наследницима данас мало знамо.

Наталијин муж и браћа Драгољуб, Димитрије и Момчило су се, након слома Србије 1915. са војском повукли преко Албаније на Крф, а Наталија се са децом, мајком и сестром Радојком нашла у привременом избеглиштву у Ћуприји све до 1916. када прелазе за Београд. Њена мемоарска грађа нам је потребна, примећује проф. др Милан Ристовић, рецензент књиге, како бисмо се „ишчупали” из оне чисто мушке војничке историје Првог светског рата.

– Ниједан рат није једнообразан и не завршава се на фронту. Његове последице су дубље, много теже и често заборав прекрије онај беспомоћни део становништва попут ове жене са петоро деце. Наталијин дневник преноси сваку дечју болест, стрепњу, страх због недостатак лекова, сва надања и све изгубљене наде у ситуацији у којој се нашла једна породица у вихору Првог светског рата – каже професор Ристовић.

Историјски архив Београда 1959. откупио је дневник од Наталијиног мужа, пензионисаног генерала Николе Аранђеловића, а приредили су га историчари Јелена Митровић Коцев, Марко Перић и Слободан Мандић. Они указују да дневник представља фантастичан извор о обичајима и навикама тадашње више класе. На једном месту у књизи Наталија рецимо пише: „Данас смо одлучили да у кући причамо само француски!”. И њен муж у писмима тражи да деца уче овај језик.


* Nikola-Arandjelovic.jpg (33.96 KB. 672x494 - viewed 8 times.)


Од Јелене Митровић Коцев сазнајемо да је Наталија похађала приватну школу Љубице Сладојевић за девојке из имућнијих породица, где је учила домаћинство, певање, вез, језике. Говорила је француски, немачки и енглески. Читала окупациону штампу и писала о међународним догађајима, бележила и лажне вести потекле из пропагандних извора, али и очајничких надања да је слобода близу. „Шта ће бити са нама? Сутра треба Бугари да оду. Мађари су опет узели стражу. Аероплани лете. Неки високо, здраво високо, тако да изгледају као нека тица. То су, говори се, савезнички”, бележи Наталија Аранђеловић.

У дневнику она неретко коментарише временске услове забринута како ће они утицати на пољопривредне радове и количину хране. Посебно велики проблем била су дрва, око чије се набавке и потрошње планирало све остало. Страх од глади и хладноће је свеприсутан. Тако у Молеровој, где живи, прави кокошињац како би за децу било довољно јаја. Не преза да пише и о заплени свиња, што су чинили окупатори, наводно као резерву да би становништво у случају глади могло да опстане. „Данас нам пописали кокошке обе и пилиће. Свуда пописују стоку и живину, све ће нам однети”, наводи своје страхове мајка петоро деце. Цитира и једног официра: „Убијати вас нећемо, али ће доћи време када ћете ви један другог убијати зубима”.

У жељи да сазна исход рата Наталија прибегава и гледању у карте, па у писму мужу наводи: „Карте су рекле да ћеш ускоро доћи”, а муж је касније дописао: „Јесте, јесте, али за три године”. Пише и о осећањима према мужу и деци, о губитку мајке, положају жене у друштву. Слободан Мандић помиње и готово филмске сцене када породица у Ћуприји позајмљује грамофон за дочек Нове године и Наталијине речи колико им та музика значи, док за разлику од њих Немци нису имали ни војну музику. „Видимо и њену религиозност и унутрашње молитве које води са свевишњим. Описује колико јој значи када је чула да  звоне звона у цркви и олакшавају јој страхове”, истиче Мандић.

Из бележака сазнајемо и да се дружила са тадашњим виђенијим породицама (Бајлони, Вагнер, Гођевац, Елезовић, Барловац...), али и о страним хуманитарним мисијама које су се трудиле да грађанима олакшају живот. Дневник доноси и јадиковање због немогућности да породица прода нешто од имовине попут сребрних кашика из времена Обреновића које су понудили једној енглеској грофици. Наталија продаје мужевљев капут, скраћује и крпи осталу гардеробу. Наложила је да се деци узме мера за ципеле, али два броја веће...

Када јој није све по вољи, овако се оглашава: „Данас сам просто несрећна. Здраво сам нерасположена, јер не чујем добре вести. Биће глади. Брашна, кромпира, шећера нигде нема! Зар да гледам да ми деца гладују? Па ја ћу се од те мисли разболети!” Помиње и да прави џем од купина и „кува паприку за зиму”, док је за рођендан трпеза ипак богатија и на менију чорба од патлиџана, говеђи ђувеч и кох од гриза. Професор Ристовић наглашава да Наталија Аранђеловић не верује ни добрим вестима о нашој војсци јер се и раније радовала па се испоставило да су биле лажне.

– Она критикује понашање београдских познаница које су ушле у везу са окупатором и каже да су „морално пале”. То је тема о којој није смело да се говори како би тај велики ратни раздор и ожиљци некако били залечени – наводи овај историчар.

Занимљива је и њена опаска: „Не могу да се измирим да једну Немачку не могу да сломију четири велике силе! Шта раде? Да ли је могуће да морамо ми пропасти? Боже, Боже, како је нама тешко и за нас жалосно што морамо оволико трпети и бити право робље...”

Када су се поново срели Наталија и Никола Аранђеловић то не сазнајемо из бележака. Последња страна дневника посвећена је дану ослобођења када је Наталија дала деци да понесу заставе савезника.

Izvor: www.politika.rs

Logged
Pages:  1 ... 25 26 27 28 29 [30] 31   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.037 seconds with 24 queries.