PALUBA
July 24, 2019, 01:07:41 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Upozorenje za sve clanove
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 26 27 28 29 30 [31]   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 91390 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #450 on: May 19, 2019, 06:39:01 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Кад Даринка оца и мајку замени карабином и камом
Аутор: Милош М. Дамјановић субота, 18.05.2019.

У рат је 1912. добровољно отишла са тринаест година и била трипут рањавана. На ратишту се удала и породила и вратила након седам година као победница са ордењем и чином наредника, али остала непозната за нараштаје којима је даровала слободу. Овај кратак текст биће омаж заборављеном четнику Даринки Симић, која је, према сопственим речима, оца и мајку заменила карабином и камом.


* 01darinka.jpg (62.89 KB. 672x486 - viewed 9 times.)


Даринка Степановић Симић рођена је 1899. године у Неготину, где јој је отац Миленко, војни чиновник из Црне Горе, био у служби. Мајка јој је била Чачанка. Школовала се у Жагубици, Јасики и Ивањици. Скамију је заменила бусијом, а писаљку револвером, који је раније потајно узимала од оца, на шта јој је увек одговарано покудом да је то неодговарајући женски накит. У четнике се пријавила међу првима у чачанском крају, приликом доласка војводе Воје Танкосића. Због одвраћања родитеља, кришом је морала да побегне из дома. Положила је четничку заклетву и после месец дана пребачена у Куманово у одред војводе Вука Поповића, затим у Скопље као редов у одреду Косте Војиновића, где је прошла војну и обуку. У средњовековној српској царској престоници био је тада и чувени Гвоздени пук, у чијем је саставу био други четнички одред под командом Милића Димитријевића, а у њему и жене ратнице – Милунка Савић, Мара Петровић, Софија Јовановић и две Енглескиње. Задатак ових формација био је извиђање непријатељских положаја и, према потреби, отворена борба са мањим одредима османске војске. У Првом балканском рату, Дара комита је имала ватрено крштење на Козјаку, Вучитрну и Кајмакчалану и први пут била рањена, у ногу.

Озледа је није зауставила, па је у Другом балканском рату била на положајима око Охрида и Дебра, заједно са познатом Милунком Савић. Након краткотрајног рата, са саборцима је боравила у околини Скопља.

И у Великом рату Даринка се срчано борила, ратујући 1914. на Убу, Конатици, Рогатици, Вишеграду и другим местима у Подрињу, спречавајући надирање аустроугарског непријатеља преко Саве и Дрине.

Четујући на Кајмакчалану, упознала је будућег супруга Стевана Симића, наредника у њеном одреду, са којим ће се венчати 1916. на Кајмакчалану током оружаног затишја. Уприличено је весеље на ком су узели учешће сви четници, а војводе су са гордошћу гледале овај необичан брак на бојном пољу. Брак је крунисан рођењем детета које није имало срећу да преживи нехумане и тешке ратне прилике – умрло је након годину дана. Две године по венчању, Дара комита је остала и без мужа и ратног друга, који је изгубио живот у једном од бројних сукоба. Губитак драгих лица, учинио је Дару још енергичнијом и неустрашивијом ратницом. Након пробоја Солунског фронта и незаустављивог напретка српске армије, Даринка се са својим четницима борила против непријатељских трупа у околини Призрена. Из рата се вратила кући тек 1919. године, кратко настанила у Београду, још краће боравила код својих у Чачку, да би се поново вратила у престоницу, где се придружила четницима Косте Пећанца.

После рата радила је као дактилографкиња у Министарству шума и рудника, одакле је 1926. године отпуштена под образложењем – неквалификована. Оставши без посла, почела је да ради као слушкиња у богатим београдским домаћинствима. У родни Чачак се вратила 1935. године, а новембра 1938. се преселила у Крагујевац, где је живела као подстанар. Запослила се у тамошњем Војно-техничком заводу и на прагу Другог светског рата, поручивала: „За Краља и Отацбину данас сам готова да погинем пре него икад.” На своје године није гледала као на препреку за одбрану домовине. Самоуверено и у борбеном расположењу изјавила је: „Дајте ми само 300 метака за реденике, а кола са муницијом иза мене, па ћете видети шта ће бити! У четрдесет година човек није стар. Здрава сам и орна, хвала богу, а то је довољно.” Је ли успела да оствари свој наум након уласка Југославије у рат 1941. године остаје енигма. Баш као и њена даља животна судбина.

Izvor: www.politika.rs

Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 25 292



« Reply #451 on: June 09, 2019, 10:19:43 am »


Pronađena grobnica srpskih vojnika


U ataru sela Kula, kod Požarevca, na brdu Vranjevac iskopane kosti, sa delovima vojničke opreme iz Prvog svetskog rata.

Na oko 300 metara od spomenika na brdu Vranjevac, u ataru sela Kula, pronađeni su ostaci tela srpskih vojnika poginulih u borbama u oktobru 1915. godine.

Na ostatke je 18. marta ove godine slučajno naišao meštanin Predrag Lukić dok je iz zemlje vadio mlado stablo divlje jabuke. On je o tome odmah obavestio Živislava Antonijevića, istraživača ratne prošlosti Braničeva i Stiga, i Dragana Jacanovića, arheologa Narodnog muzeja Požarevac, pišu "Večernje novosti".

"Izlaskom na lice mesta ustanovili smo da se u iskopu nalazi desetak ljudskih kostiju. Kasnijom ekspertizom nađenih vilica utvrđeno je da se radi o osobama starim od 20 do 25 godina. Nađene su i četiri čaure, kao i deo vojničke kopče i vojnička sekira. Kosti su spakovane, vraćene u zemlju i zatrpane, a predmeti predati Narodnom muzeju u Požarevcu", kaže Antonijević.

Arheološkom opservacijom utvrđeno je da je reč o grobnici vojnika poginulih u borbama vođenim u oktobru 1915. godine. Smatra se da su to srpski vojnici, jer su austrougarski sahranjeni na posebnom groblju između Kule i Boževca, odakle su njihova tela posle rata izmeštena.

"Izvesno je da delovi skeleta potiču od leševa sakupljenih na bojištu tokom asanacije terena koju su obavile nemačka i austrougarska vojska. Postoji priča da su teren čistili starci i žene koji nisu izbegli iz sela po povlačenju naše vojske", smatra Antonijević.

Ostaci srpskih vojnika nađeni su u severnoj humci, a pretpostavlja se da u njenoj blizini, na 30 metara, postoji još jedna. O otkriću koje ukazuje na postojanje masovne grobnice obavešteni su predsednik opštine Malo Crniće Goran Dačić i direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Dejan Radovanović.

Spomenik na brdu Vranjevac otkriven je 2015. , u čast vojnika i civila Braničevskog okruga nastradalih od 1912. do 1918. U blizini spomenika su očuvani rovovi srpske topovske baterije, koji su ograđeni užetom provučenim kroz izlivene topovske granate. U humkama koje se nalaze na oko 300 metara od spomenika smatra se da je pokopano stotinak srpskih vojnika. U planu je da im se održi opelo, a humke ograde i zaštite.

"Iskopavanjem je nađeno desetak ljudskih kostiju: delovi tri različite donje vilice, dve butne kosti, četiri kosti ruku, jedan deo karlice i nekoliko sitnijih fragmenata. Nesumnjivo je utvrđeno da se radi o tri različita skeleta", napisao je u službenoj belešci, nakon otkrivanja ostataka, arheolog Dragan Jacanović.

Zajedno sa Predragom Mirkovićem, Antonijević je objavio četvorotomnu knjigu "Srpski ratni pomenik", u kojoj su navedena imena nastradalih i okolnosti pod kojima su okončali svoj život - u borbi, zarobljeništvu, od tifusa ili gladi. Knjiga sa 23.560 imena zalivena je voskom i uzidana u spomenik na Vranjevcu.

izvor
Logged
Boro Prodanic
Prijatelj foruma
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 768


« Reply #452 on: June 09, 2019, 07:19:01 pm »

Neka pali heroji počivaju u miru i večnoj slavi!
Logged
ssekir75
poručnik korvete
*
Offline Offline

Posts: 3 820


« Reply #453 on: June 09, 2019, 09:05:01 pm »

слава им и лака им српска земља за коју млади изгибоше.

иначе оваквих налаза може бити безброј ако се само загребе. зна се где су вођене битке. мени се десило 18.3.2004. док сам био дежурни у батаљону у пиротској касарни да је војска, чистећи постојеће и копајући нове заклоне у касарни пронашла кости. позвали су ме и на основу ознаке на нађеној чаури, једног дугмета и остатку манлихеровог бајонета закључио сам да је у питању бугарин. пошто је био дан који је био (сви знамо шта је било претходног) нико од претпостављених није хтео да се за*ебава са тим, само су одмахнули руком и рекли баците их, немамо времена. ипак, кости смо ископали и сложили у ону црну врећу за ђубре. пошто је у то време свако мало долазио неко из манастира поганово (немам појма шта су тражили у касарни), пар дана касније замолио сам једног монаха да их узме и да их сахране како доликује хришћанину. прво му није било јасно откуд то ту, како знам да је бугарин и слично, али је онда одмахнуо руком и рекао, био он србин или бугарин не заслужује да му се кости развлаче. сахранићемо га по протоколу. касније сам питао једног бугарског свештеника моторџију колико се разликује наш и њихов обред сахране. каже, скоро ништа. испричао сам му шта је било и овај ми је дословце поновио реченицу нашег монаха, био он србин или бугарин, не заслужује да му се кости развлаче. ко зна да ли га је тад поп опевао. сад јесте и лака му земља.
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #454 on: July 01, 2019, 05:51:48 am »

Za šaku dinara izdali Srbiju
Ivan Miladinović   30. jun 2019.

Priča o našim ljudima koje je vrbovala austrougarska obaveštajna služba. Moćni bečki aparat lako je među našim svetom pronalazio uhode i doušnike

Portret Jovana Savića, odnosno Ivana Jugovića / Todor Stefanović Vilovski / Živojin Balugdžić

* 0119.jpg (70.75 KB. 620x298 - viewed 6 times.)


ŽIVOT špijuna je odvajkada intrigirao običnog čoveka. Tajnovitost, misterije, opasnost i opsena ljudi od kojih dobijaju poverljive informacije, sastavni su deo špijunskog posla. A to podrazumeva inteligenciju, lukavstvo, čvrstinu i mnoge druge veštine, pa zbog toga ne iznenađuje što ih običan narod vrlo često doživljava kao nadljude.

Stvarni život velikih špijuna zapravo je mnogo zanimljiviji od onih opisanih u romanima, filmovima ili televizijskim serijama. Njihove operacije zadivljuju više od legendi koje su o njima nastale, zapisao je jednom prilikom Robert Dž. Lampir, specijalni agent FBI. Živeći u dubokoj senci, vodeći dvostruke ili trostruke živote, oni su vrlo često, hladnokrvno i nepokolebljivo, poverljivim informacijama do kojih su dolazili, menjali postojeći balans vojne, političke ili ekonomske moći, u vremenima u kojima su živeli. Motivi za ovu vrstu životne klackalice su mnogostruki. Od dubokih patriotskih osećaja, komplikovanih porodičnih i životnih okolnosti i ucena, pa do pohlepnosti i privlačnosti zveketa novca.

Naravno da ni Srbi nikada nisu bili ravnodušni prema takvim izazovima. Listajući požutele stranice arhiva, ili mnogobrojnih knjiga objavljenih na ovu temu, otkrićemo tuce naših ljudi koji su život stavljali na kocku ne bi li došli do neke informacije koja bi mogla da pomogne njihovoj zemlji. Ti poduhvati se često ubrajaju u najveće svetske špijunske operacije. Međutim, bilo je i onih koji su zbog pregršt para izdavali svoju domovinu i nudili i najtajnije podatke službama drugih država, a najčešće onim koje su bile otvoreno neprijateljski raspoložene prema Srbiji.

OD IZBIJANjA Prvog ustanka i početka formiranja moderne države, Srbija je bila na udaru pojedinih evropskih zemalja. U tome je, naravno, prednjačio sveznajući policijski i obaveštajni aparat Austrije, koji je još od 1805. godine bio upućen u gotovo sve značajnije tajne u Srbiji. U bečkim arhivima sačuvana su dokumenta koja kazuju da je jedan od prvih "informatora" Beča bio Jovan Savić, u našoj istoriji poznatiji kao Ivan Jugović, koji je kao sekretar Karađorđevog sovjeta, svake večeri, preko jednog alasa, dostavljao svoje izveštaje u Zemun, tamošnjem austrijskom komandantu, a ovaj ih je prosleđivao generalu Simbšenu u Petrovaradin.

Jovan Savić, ili Ivan Jugović, zauzimao je važne položaje u ustaničko vreme. Bio je jedan od najuglednijih ljudi svoga doba, profesor na Visokoj školi i jedan od šest ministara u Karađorđevoj vladi. Rodio se oko 1733. godine u uglednoj svešteničkoj porodici Savić u Somboru. Nije uspeo da se zakaluđeri u jednom od fruškogorskih manastira, pa u Ugarskoj završava prava. Radio je kao profesor u Sremskim Karlovcima, a potom kao sekretar vladike u Vršcu. U Srbiju dolazi 1805. Kao obrazovanom čoveku i poznavaocu više stranih jezika, nije mu bilo teško da ostvari zavidnu karijeru.

Konstantin Dumba, austrougarski poslanik

* 19-5-konstantin-dumba.jpg (20.94 KB. 300x379 - viewed 5 times.)


Aleksa Ivić, profesor istorije prava, 1929. godine je u bečkom državnom arhivu pronašao dokaze da je Ivan Jugović bio zavrbovan od Austrijanaca i da je osposobljen za korišćenje šifrarnika. Među dokumentima, bile su i priznanice na pristojne sume koje su isplaćivane Subotiću, odnosno Jugoviću. U maju 1813, kada je osetio da će biti otkriven, beži u Zemun. Iste godine umire u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Neki istoričari su dovodili u sumnju njegov špijunski rad. Vladimir Ćorović u "Istoriji srpskog naroda" piše da je Jugović bio darovit i učen, ali da nije bio moralno čist čovek. Povodom dvestogodišnjice Velike škole, objavljena je monografija "Jovan Savić - Ivan Jugović", u kojoj je predstavljen kao ličnost bez mrlje.

UKAZOM kneza Mihaila 1861. godine, osnovan je Pres-biro Ministarstva spoljnih poslova. Prvih godina zvao se Preski biro. Prvi šef ovog biroa bio je Matija Ban, do 1880. godine, i, po svemu sudeći, jedini čelnik ove službe koji nije bio istovremeno i austrijski agent. Jedan od čelnika biroa bio je i Todor Stefanović Vilovski, koji je rođen 1854, a umro 1920. godine. Pre dolaska u Srbiju 1881. uređivao je "Srbadiju" i "Srpsku zoru". Bio je poslanik i sekretar Srpskog narodno-crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Po dolasku u Beograd, postao je najpre sekretar Ministarstva spoljnih poslova, a zatim šef Pres-biroa. Za vreme Srpsko-bugarskog rata 1885. bio je i sekretar kralja Milana. Vilovski je Beču dojavljivao sve ono što je uspevao da sazna.

Istoričar Vasa Kazamirović je u austrijskim arhivima pronašao podatak da je Vilovski bio taj koji je Ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske 1883. godine dostavio i prepis Načertanija Ilije Garašanina, koje bečke službe do tada nisu registrovale. Špijunska aktivnost Vilovskog je vrlo intenzivna u vreme aneksione krize 1908, a zatim tokom Prvog svetskog rata. Septembra 1912, ponovo dolazi u Srbiju i po drugi put postaje šef Pres-biroa, ali ga ovog puta Pašić koristi i "namešta" mu informacije, one koje je on hteo da stignu u Beč. I poslednji šef Biroa iz vremena Obrenovića, Branko Petrović Šandor, takođe je radio za Ministarstvo spoljnih poslova u Beču. Njegovo šifrovano ime bilo je Mali Branko. Posle prevrata 1903, iz straha beži u Austrougarsku.

DOLASKOM Karađorđevića na presto, nažalost, u Srbiji se ništa ne menja. Dostavljača, informatora, uhoda, doušnika, potkazivača i špijuna uvek je bilo. Moćni, sveznajući, bečki obaveštajni aparat pronalazi pravog čoveka na pravom mestu. Ovoga puta to je bio Živojin Balugdžić, lični sekretar kralja Petra Prvog Karađorđevića i, gle čuda, prvi čovek Pres-biroa. Kralj Petar imao je u Balugdžića neograničeno poverenje, i pre dolaska i po dolasku na presto Srbije. On je po nalogu kralja obavljao najpoverljivije misije. Sve najznačajnije tajne informacije sa Dvora i iz srpske vlade stizale su direktno na sto ministra spoljnih poslova Austrougarske. Koliko su ta obaveštenja za vladu u Beču bila značajna, svedoči izveštaj otpravnika poslova Leventala od 13. juna 1906. godine upućen ministru spoljnih poslova u Beč.

- Kako bi Vašoj blagorodnosti smelo da bude poznato, gospodin Pašić je naimenovao g. Balugdžića za prvog sekretara poslanstva u Carigradu i on bi trebalo da tamo otputuje tokom sledećih mesec dana... Ja sam usled toga prinuđen da se postaram za druge izvore informacija, pri čemu od g. Dumbe (poslanik u Beogradu) svojevremeno predloženi Nikola Petrović, koji je sasvim ispao iz političkog života, ne bi za to uopšte došao u obzir. Momentalno mi se čini da bi jedan od sledećih časnih ljudi koji su se nedavno vratili u Beograd mogao doći u obzir: bivši dvorski novinar kralja Aleksandra Obrenovića, Pera Todorović, koji je sada primljen u staroradikalsku partiju i priključen njenom organu Samoupravi - ili raniji šef srpskog Pres-biroa Šandor (Branko) Petrović, koji navodno sada ponovo treba da tu dužnost preuzme. Da li bi se cela stvar uopšte mogla realizovati, i u okviru momentalno odobrenih troškova za obezbeđenje informacija, ili će možda biti nužna dodatna sredstva, tek će se videti. Za ovaj čas slobodan sam da zamolim da mi se javi da li je neka od pomenutih ličnosti možda već stajala u vezi sa Informacionim biroom - zapisao je Levental.

JOŠ jedan strogo poverljiv izveštaj austrougarskog poslanika iz Beograda svedoči o doslednom prosleđivanju informacija o događanjima u Srbiji. Ovog puta na tapetu je prestolonaslednik Đorđe Karađorđević:

- Što se tiče prestolonaslednika, gospodin Balugdžić kaže da njegovo ponašanje u poslednje vreme zadaje ponovo mnogo brige kraljevskoj porodici. Nijedan sluga, nijedan ađutant ne može da izdrži kod njega, jer ih on na najbrutalniji i neuračunljiv način psuje i atakuje. U Dvoru je on nedavno posle doručka napao svog brata Aleksandra i hteo da ga - udavi. On Aleksandra goni sa osobitom mržnjom, optužujući ga da nastoji da se dočepa prestola i da je plaćenik Austrije.

I Srpsko poslanstvo iz Londona upozorilo je Pašića da Balugdžić radi za Austrijance. U poverljivom obaveštenju od 8. maja 1913. godine, upozoravaju da je Balugdžić o planovima i namerama albanskog prvaka Biba Dode, koji su se ticali saradnje sa Srbijom, a koje je saznao od Berović-paše, prvo obavestio Beč, a potom Beograd. Kako bi naš narod rekao, vuk dlaku menja, a ćud nikako.

LUKAV PAŠIĆEV POTEZ

ODLAZAK Balugdžića za Carigrad bio je posledica njegovog podužeg sukoba sa Nikolom Pašićem. Lukavi Baja će iskoristiti jednu njegovu nesmotrenost kada je obelodanio tajni razgovor između kralja Petra i bugarskog kneza Ferdinanda na železničkoj stanici u Beogradu. Pašić ga je primorao da podnese ostavku na položaj šefa Pres-biroa i poslao u diplomatiju.

Izvor: www.novosti.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 32 872



« Reply #455 on: July 01, 2019, 12:34:41 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Српски војници из Њујорке, Ћикаге, Милвоке и Шакрамента
Аутор: Мирјана Сретеновић понедељак, 01.07.2019.

Када је емигрирао у САД наш сточар постао је рудар. Када је букнуо Велики рат обукао је униформу. Потом је бачен у заборав – каже историчар Милан Мицић, аутор књиге о српским добровољцима из Америке

Добровољци: Раде је у Америци постајао Реј па су и у домовини почели да га зову Рајмунда (Фотографија из књиге „Американци“)

* 01knjiga1A.jpg (145.29 KB. 672x458 - viewed 7 times.)


Индустријализација САД и уверење да је Америка земља шансе за материјални успон покретали су европске масе почетком 20. века на далеки пут преко Атланског океана. Одлазак у Америку за српске младиће био је први излазак из њихових села. Прелазећи океан наш исељеник није мењао само своје поднебље, већ и своје биће, од сточара се преображавао у индустријског радника и копача руде. А када је домовина рекла „упомоћ”, за време Великог рата, он се враћао кући и добровољно облачио војничку униформу.

Ратни ветерани из САД који су се након рада насели у Банату, Бачкој, Срему, Барањи и Славонији називани су Американцима. Они су жуљали руке у америчким челичанама, железарама и рудницима. Градили су пруге у деловима, како су говорили, „Њујорке, Ћикаге, Милвоке, Шакрамента”. Раде је тако у Америци постајао Реј па су и домовини почели да га зову Рајмунда.

– Путовање бродом, у трећој класи, на бескрајном океану, у непознато, био је први и дубоки стрес за једва писмене младиће који су тек напустили своја села. Пристизали су на острво Елис и путовали до одредишта у унутрашњости САД, где су их чекали браћа или рођаци. Било је ту и 14-годишњака који су кретали са завежљајем и картонски картоном на прсима с натписом куда иду – каже историчар Милан Мицић, аутор књиге „Американци, српски добровољци из САД (1914-1918)”. Његов деда Јован један је од Американаца. Разлог више да унук сакупи и објави 25 породичних сећања о српским добровољцима из САД и Аргентине.

– Хронична полуглад која је владала у динарским крајевима и могућност зараде у САД покретали су људе на сеобе. Радили су на најтежим пословима у угљенокоповима у Пенсилванији и Охају, у рудокоповима у Мичигену, Минесоти, Монтани, Аризони, Ајдаху, Вајомингу, Невади, у кланицама у Чикагу, Канзас Ситију, Сент Луису, на сечи шуме у Орегону и Вашингтону, у ресторанима и рудницима Калифорније, на спирању злата у Аљасци, у фабрикама гуме, на железници, фарми, у месари – наводи Мицић.

Срби су 1916. били присутни у 187 места у САД. Окупљали су се у „салунима” где су се налазили пре и после рада, ту су долазили до информација о послу и имали контакт са завичајем.

– Прикупљање добровољаца у САД наилазило је на озбиљне препреке. До априла 1917. САД су биле војно неутралне, а свако прикупљање добровољаца тражило је финансијску помоћ и превоз бродовима од стране савезника. Аустрофилски оријентисани Хрвати радили су на сузбијању југословенске идеје у хрватској заједници у САД. Извесни Грга Старчевић 1915. објавио је брошуру у којој је оптуживао Србе да они неће Југославију и да је она „само копрена у стварању Велике Србије”, истиче аутор књиге.

– За потребе прикупљања српских добровољаца из Америке, Француска је обезбедила кредит од два милиона франака. На челима српским заједница били су салонери који су живели од печалбара (упошљавали их, формирали добротворна друштва, покретали новине на српском језику) и њима није одговарало да им „потрошачи” иду у рат. Услед рата наднице у САД су знатно скочиле, радници су добили социјално осигурање, што није подстицајно деловало на пријављивање у војску – примећује Милан Мицић.

Међу добровољцима био је Ристо Вајагић из Босанске крупе, одликован Карађорђевом звездом. Ту је и Анка Тројановић из Херцег Новог, која је из САД 1914. распоређена за болничарку у Призрену. Добровољац Владимир Лучић из Мркоњића имао је два разреда основне школе и срце у јунака. Рањен је на Солунском фронту. Када је 1976. одлазио са овога света, имао је делић бомбе испод једног уха, а много делића налазило се на леђима и једној бутини...

Марко Раичковић, рудар у Монтани, после рата није хтео да се одриче српства као неки други. „Ја сам доша' из Америке да гинем за српство, а сад ми Титешко говори да сам Црногорац само да нас је мање”. На његовој кући омладина је исписивала пароле о Титу и Стаљину. Кад је 1948. Удба тражила да брише пароле о Русима, Марко је рекао: „Нит сам их писа', нити ћу их брисати”.

Након рата добровољац Митар Раичковић за празнике је облачио кангар одело из Америке и обувао жуте опанке извезене белим концем. У том оделу је и сахрањен, посведочили су његови синови. Марка Басарића заболео је зуб и од доктора је тражио да му да инјекцију. „Јеси ли ти Марко добровољац?”, питао га је доктор. „Тражиш инјекцију, срам те било!” Онда му је извадио зуб без инјекције.

– Добровољци из САД били су млади људи који нису служили војску и у америчким градовима развили су врло либералне навике. Зато су били тежак материјал и од њих није било лако направити дисциплинованог војника. Самовоља старешина била је страна динарском менталитету ових Срба и навикама које су стекли на печалби у САД. Од обилне америчке хране имали су и стомаке, тако да им опасачи нису били потребни.

Аутор књиге наглашава да њихово насељавање Баната и потом немачка окупација чине причу о људској решености да се опстане и траје, о смислу у бесмислу, о потреби да се преживи упркос околностима.

– Окупација коју су прошли у Банату за њих је била невоља која „буде и прође”, још један рат који ваља преживети, где је требало сачувати децу која су вођена њиховим примером често кретала пут отпора окупатору. Послератни свет комунистичких вредности и потпуна идеолошка промена после Другог светског рата били су њихова духовна, ментална и вредносна окупација. Бацање њиховог света на маргину, у таму непамћења, у заборав као казну – каже Милан Мицић.

Izvor: www.politika.rs

Logged
Pages:  1 ... 26 27 28 29 30 [31]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.021 seconds with 24 queries.