PALUBA
March 29, 2024, 03:39:37 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Donirajte Palubu
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 [32] 33 34 35 36 37   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 208291 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #465 on: January 01, 2020, 12:39:01 pm »











Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #466 on: March 15, 2020, 02:47:47 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Мита Паук
Аутор: Гвозден Оташевић   недеља, 15.03.2020.

Чачак – То је било за време окупације Србије 1916. Миљин муж отишао је на фронт а она остала са нејаком дечицом код куће. Није јој оставио богзна каквог трошка јер није ни имао, али се ипак надао у срећу и добре људе. Ко вели, наћи ће се неко да их помогне, неће скапати од глади. А и крава је ту. И она ће давати млека и тако ће се некако преживети ови тешки и чемерни дани...

Кад је прешао Албанију и после отишао са Крфа на положај, писао је и питао како су. Миља му је јавила да у селу нема ништа ново и да га они сваког дана чекају. Плакало се и уздисало на растојању од хиљаде километара, али се увек исто осећало, једнако дисало и искрено богу молило, јер су се уздаси и сузе сусретали, састајали и ступали у једно, преко врхова наших поносних гора и питомих долина.

Но, време је пролазило и падало на душу као олово. Мило пролеће и кишна јесен са жутим лишћем мењали су се. Душе су тињале и копниле, а општа беда чинила је своје. Сиротиња поче цркавати и тонути. Миљи нестаде новца да купи бар кукуруза и шта ће, куд ће, те код газда Мите. Он је у селу познат као домаћин. Добар домаћин, али рђав човек. Но, нужда брода не гледа.

– Молим те да ми позајмиш мало пара, да купим деци брашна – рече му она.

– Колико ти треба – упита газда Мита.

– Помози колико можеш, ја сад ја никад... Мој Здравко ће ти све поштено вратити кад дође кући.

Он јој пружи новац и рече: кад ти нестане дођи опет.

А газда Мита који није био војни обвезник нити га је ко дирао за окупације, имао је око педесет година и једну краћу ногу. Бавио се давајући паре под интерес, јер му је посао добро ишао још за време рата. Звали су га у целој околини Паук. Ваљда због тога што је сисао свакога ко му падне у мрежу у те црне дане. Није имао милости ни према коме и није веровао у бога, који види свачија дела. Он није знао да постоји један виши, невидљиви морални судија у дане кад на земљи не беше суда и није мислио на поредак.

Кад оде Миља он погледа за њом, насмеши се и као за себе рече: већ сам је капарисао. И тако из дана у дан он Миљи даваше банку или две и на све је рачунао интерес. Једног дана бану код ње у кућу:

– Дошао сам – вели јој – да се обрачунамо. Знаш како је време данас, па опет кад ти треба узми.

И обрачунаше се. Изађе неких три стотине деведесет и пет динара.

– Е, сад знаш, да ти мени дадеш ову краву па смо квит...


Миља пребледе. Деца вриснуше, он остаде хладан.

– Знаш, није ми због краве, него због телета. Биће добар бик. За приплод ми треба. Краву ћу гледати а даваћу ти млека кад устреба.


Он и не доврши, а Миља заплака. Кроз сузе су се чуле њене очајничке речи:

– Немој, молим те, газда Мито. Па она ми храни децу, шта ћемо ми без ње?

Мита оста неумољив. Сутра дође с једним војником и одведе краву и теле, храниоце деце једног ратника који се са пушком у руци бори за слободу Мите Паука. Више Миља не виде ни краве ни млека. Мита је њу присвојио за дуг, јер му срце беше без љубави и милосрђа. Некако су животарили, јер се бог брине и о црву под кором, а камоли о доброј деци својој.

Миља је ишла у надницу и сваке вечери они су имали проје и сира што су им добри људи давали, јер нису сви били као газда Мита. Иначе се не би могли распознавати добри од злих, ни милосрдни од отимача и себичњака. А кад се рат сврши вратише се ратници и јавише да је Здравко погинуо на Ветернику. Газда Мити као да се свали неки сињи терет са душе, јер се бојао освете. А млади бик добре расе растао је у његовом имању и напредовао из дана у дан.

После неког времена од ослобођења Миља продаде оно мало куће и окутњице, па се пресели у варош. Даде децу на занат, а и она се упосли. Деца су расла, били су примерни младићи и често се с мајком богу молили за покој душе свог доброг оца. Све горње редове исписао је чачански јереј Живојин Алексић, на крају рата, и унео у „Преглед цркве епархије жичке”, словећи напослетку:

„Кад сам ушао у њихов мали, скромни стан да им светим водицу, кућа је мирисала на измирну. Кандило је било прислужено а њихова лица светла. Не познавајући их, запитах их одакле су се доселили, тада ми Миља исписа ово што написах.

А кад је запитах шта је било са газда Митом, одговори ми:

– Е, мој господине, бог ником дужан не остаје. У бога нема парника. Грехота је и да ти кажем. Краву је продао чим је чуо да је мој Здравко погинуо, а онај исти мој бик убио га је усред његове ливаде. Просто му рогом распорио трбух, те није живео ни неколико сати. Па каже неко да нема бога, заврши она, те се прекрсти и једна суза јој се скотрља преко набораног лица."


Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #467 on: March 29, 2020, 07:29:59 am »

ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Храбри официр у „престоници земље смрти”
Аутор: Слободан Ћирић субота, 28.03.2020.

Мајор др Милан Пецић био је надуправник свих војних болница у Ваљеву, „граду болници” 1915. године у време епидемије пегавог тифуса

Мајор др Милан Пецић (седи у средини) са колегама у Ваљеву 1915. (Фото Музеј науке и технике – Фонд Музеја Српског лекарског друштва)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ваљево - У времену пандемије вируса корона, која је и те како погодила и град на Колубари се намеће сећање на још једну тешку епидемију старију од једног века. Пред крај 1914. године, непосредно по завршетку Колубарске битке, Србију је захватила пошаст трбушног тифуса, праћеног пегавим тифусом и рекуренсом. Оболело је више од пола милиона људи, а број умрлих војника, цивила и заробљеника процењен је на преко 170.000. Својеврсни центар епидемије било је Ваљево које је имало нешто више од 8.000 становника, а у њему је у неколико месеци 1914. и 1915. умрло 3.500 војника, око 2.000 заробљеника и 4.000 цивила, што грађана ове вароши и околних села, што избеглица...

„Ако је Србија те избегличке 1915. године била земља смрти , а била је више од тога, онда је Ваљеву било суђено да буде њена престоница”, писао је о том времену амерички новинар Џон Рид. Историја медицине поклањала је велику пажњу том времену.  Један од прилога тим открићима свакако јесте књига „Др Милан Пецић ‒ Аутобиографија најстаријег пуковника српског санитета”, у издању Српског лекарског друштва, коју су приредили историчари др Владимир Кривошејев из Ваљева и Нинослав Станојловић из Јагодине.

Др Милан Пецић (1865‒1959) био је надуправник свих војних болница у Ваљеву 1915. године био је први обучени санитетски официр у Србији, додатно се усавршавао на Војномедицинској академији у Берлину. Након што се усавршавао у Бечу, био први ваљевски и други српски војни стоматолог, упамћен је и као конструктор санитетске опреме ‒ носила и пољске мобилне апотеке, као и аутор бројних чланака и књига на тему војног санитета...

Др Пецић од 1904. до 1910. године биоје  управник ваљевске Сталне војне болнице Дринске дивизијске области,  допринео је да се она реновира и уреди. Пецић је  у град на Колубари стигао у фебруару 1915. и постао надуправник свих осам постојећих ваљевских војних болница, болница у „престоници земље смрти”...

‒ Преузео је водећу улогу у борби против смртоносне пошасти, као и координацију рада српског санитета ‒ истиче др Кривошејев.

Др Пецић у аутобиографији наводи да је за преглед болесних војника узета кућа Манојла Пањевића, а приликом њеног чишћења приметио је закључана врата собе. Кроз мали отвор уочио је да у соби има нешто бело наслагано... „Врата су отворена и   у соби је нађено пуно нових чаршава. Они су одмах подељени болницама”, пише др Пецић.  Нико се није сетио да попуни редове болничара, јер су и они у рату умирали, па је рад у болницама био скоро немогућ...

„Ја сам писао Врховној команди да се што пре повећа број болничара и, ако ових нема, да се у Ваљево упути већи број заробљеника ‒ најмање 300. И на крају је добио управо заробљенике за болничаре, па је тек тада постало могуће почети уређење болница и вршити службу код болесника. Свакога дана умирало је од тифуса 40, 60, 80, 100, једног дана чак 150 људи. Било је то страшно умирање, али пренос умрлих још страшнији, јер су товарени у проста сељачка, отворена кола и то по 8-10, па су та кола са умрлима пролазила усред бела дана и то главном улицом... „Ја сам одмах наредио да се израде затворена кола, тако да се ништа није могло видети шта има у колима. Свет је био ужасно преплашен гледајући овај ужасан пренос умрлих, а одмах је дануо душом и ослободио се и јавно се говорило, од како дође др Пецић престаде и умирање. Није престало умирање, али је ужасан пренос умрлих престао”, пише др Милан Пецић. Подсећа и да је град био претрпан ђубретом, па је око 200 осуђеника упућено да га најпре покупи, а онда су чишћене улице. „За поливање улица удешена су била нарочита кола са једним великим буретом, за буре је везана гумена цев са решетком и тако су улице поливане и чишћене сваког дана”, пише др Пецић.

Овај вредни официр је током тридесетогодишње радне каријере, од 1893. до 1923. године, обављао седам различитих дужности у 11 места, укључујући Прокупље, Ваљево, Тулон, Крф... Пензионисан је 1923, пензионерске дане провео у Београду. Умро је 1959. у 94. години и остао познат као најстарији пуковник српског санитета.

„Српско буре”

Ваш као узрочника и преносиоца пегавог тифуса идентификовали су француски научници неколико година пред Први светски рат. Крајем јануара 1915. начелник српског санитета др Лазар Генчић обавестио је војводу Путника да се „рекуренс и пегави тифус преносе преко вашију којих сада има у нашој војсци у највећем степену, треба, дакле, уништавати вашке”.

Одмах је уз ограничено кретање и дезинфекцију и дезинсекцију железничких композиција и просторија у објектима, прописан и спровођен низ мера за побољшање хигијенских услова војске и становништва. Једна од кључних била је масовна примена „српског бурета”, импровизованог Коховог лонца, средства за дезинфекцију воденом паром. Док се људство купало у импровизованим купатилима, њихово рубље, одећа и постељина, уместо да буду откувани и дуго сушени док војници немају шта да обуку, третирана је врелом воденом паром, што је омогућавало да врло брзо буде у употреби. Тако је заустављена епидемија.

Izvor: www.politika.rs


* oficiri-rat.jpg (86.21 KB, 672x512 - viewed 40 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #468 on: October 17, 2020, 01:31:16 pm »

ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Рањен савладао непријатеља
Олга Јанковић субота, 17.10.2020.

Родом из Мале Јежевице код Пожеге, Обрад Ј. Јовичић учествовао је у оба Балканска и Првом светском као борац у јединицама Дринске дивизије и прошао албанску голготу. При повлачењу преко њених врлети, први пут је рањен у Драчу, али је у тешком стању ипак стигао на Крф, где се опороваио, па опет у ров.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Крварио је Oбрад и на Солунском фронту 1918. године, као припадник 4. чете, 1. батаљона 21 пешадијског пука испољавајући у многим приликама невиђену храброст, тако почиње запис о пољопривреднику и кувару, који начини књижевник и песник Милијан Деспотовић у књизи „Витезови Црногорског среза”, биографском лексикону јунака Карађорђеве звезде. За нарочиту храброст коју је пожешки сељак показао у августa 1918. године на линији фронта између Бугара и наших снага, бележи аутор, командант Друге армије, војвода Степа Степановић, „за јуначка дела похваљује каплара Марка А. Васиљевића и редова Обрада Јовичића”, а догађај се збио овако:

‒ Ноћ је била између 19. и 20 августа на Солунском фронту. Бугари су напали с циљем хватања живог језика и прикупљања података о распореду и јачини наших снага на правцу напада њихових јединица -, казивао је у перо Обрад. После брзе пушчане паљбе и праска бомби на објавници, у ров испред земунице у којој су се налазили он, каплар Марко Васиљевић и редов Божидар Демировић, ускочи врло снажан непријатељски војник, који бацајући бомбу повика на српском ‒ Предај се!

У експлозији погибе Марко. Обрад га је видео кроз густи дим како у самртном ропцу кркља, дрхти и тек онда осети да је и сам погођен. Рука га је јако заболела, а иза ува осети како му цури нешто топло... Иако рањен, у руку и главу, прихвати борбу у сусрету. Ухвати непријатеља и поче се гушати са њим. Вукли су се све до грудобрана, овај га снажно угризе за здраву руку, али се Обрад не осврће на бол, чврст, држи непријатељског војника. Уто, већ на крају снага, стижу му другови у помоћ, савладаше и убише непријатеља, а најважније, вели Обрад, спречише га да изврши задатак. За показану храброст, Обрад и још деветнаест бораца са подручја среза Црногосрског, одликован је Орденом сребрне Карађорђеве звезде са мачевима, под бројем 150810.

По повратку са ратишта оженио се Савом Антовић из Мушића и отишао у мираз. Обрад и Сава добили су троје деце ‒ кћери Загорку и Милијану и сина Милића, заснивајући тако род Јовичића у Мушићима, бележи из биграфије о српском јунаку Деспотовић и још пише да је Обрад, свеукупно био интересантан човек. Бавио се земљорадњом и куварским пословима по чему је био нашироко познат у околини. И опет се прича вуче још са ратишта на ком се знало да од скоро ништа Јовичић може да спреми ручак, а то је било од значаја када се стварно није ни имало готово ништа...

Обрад је волео да за свечане прилике, каквом пригодом у селу, стави свој орден Карађорђеве звезде, који га је подсећао на дане ратовања, саборце... муке и ране. Звезда је имала облик крста, чији зраци завршавају лучно и сужавају се исто тако ка месту укрштања, а између кракова шире се златни зраци. На плаво емајлираној таблици, причвршћено је црвено огњило са амблемом „Само слога Србина спашава”, а на венцу „За веру и слободу ‒1804”. Другу страну ордена, у злату краси израђен двоглави бели орао, а око њега натпис: „Петар I – 1904”. Цео орден причвршћен је за златну круну, а ако је са мачевима, као Обрадов, онда су између кракова укрштена два мача.

Izvor: www.politika.rs


* 002.jpg (39.06 KB, 677x381 - viewed 3 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #469 on: November 11, 2020, 12:46:53 pm »

ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

cреда, 11.11.2020.
Олга Јанковић

Сећање на хероје уз Дан примирја: из рата изнео само го живот

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Остао је без свега другог због чега би човек имао воље и радости да живи. Три рођена брата погинула на фронту, мајка пресвисла од туге, отац погинуо на кућном прагу, а два стрица изгубила главу негде на Церу... Само једном је дошао у родну Љубовију да види згариште очинског дома и упали воштаницу на гробу своје мајке. Земљу је разделио рођацима и комшијама, а он наставио да се пробија кроз живот, бележи Милан Шантић у књизи „Витезови слободе”, исповест Милана Гачића, начиње га питањем где је било најтеже за време рата и одговором ‒ свуда, па ниже сећања на септембар 1916. и Кајмакчалан, када Милан са саборцима тера Бугаре низ Рововску Косу.

Опет му пало у део да иде у патролу, да извидим положај, такозвани „Фердинандов нос”, огромну стену с непријатељском објавницом. Пошли су он и наредник Благоје Сузовић из прве чете, скинули обућу и око ногу обавили омотаче. „Около умукнули топови и пушке да нас наши не би убили, а нису пуцали ни Бугари”, прича.

„Потрбушке сам се довукао до њихових ровова. Мртва тишина, чујем како ми срце удара, а ноћ ведра, звездана. Измилио сам главу, мислио да објавница нема војника, али кад боље погледам приметим да на врху рова копају и бацају земљу, спремају га за сутра. Кажем Сузовићу да ми да и своје бомбе и отшрафљујем паклене јабуке. Једну, па другу бацио сам на гомилу, право међу њих и наста кукњава. То ми није био задатак, али ми није дао ђаво мира. Њихова артиљерија поче да бије, пробуди се и намах запали цео фронт. Порањаваше се и неки наши, чуо сам како запомажу, мене није ни окрзнуло, а после су сви честитали, био сам зверка, па добио тада француски Ратни крст и Медаљу милитер, причао је Гачић, па се сели на почетак августа 1918, кад је опет ишао у извиђање. „Безимена коса, ко ће? Маџаревић и Гачић као и увек”. Са још двојицом сиђе под саме ровове са укопаним гнездом код Соколца, до бугарске осматрачнице.

„Само севне кад пусте шаржер. Пришао сам близу, чујем их како разговарају. Ја опет бомбе, па бацам на њих. Плануле су на самој ивици рова. Њихови митраљези отворили паљбу, осули ватру и рововци. Све звижди изнад нас... све оде доле, растурају дрвеће и џакчиће... Из штаба телефоном питали да ли сам се вратио... а кад је фронт пробијен, онда је било лако. Као да смо ишли у шетњу, јурили смо напред. Вардар прешли код Велеса и избили на Овче поље, а код села Павлешинаца, Бугари нас задржали и нападали, али све им је било узалуд”, вели Гачић, који за подвиге завредио Крађорђеву звезду са мачевима и Похвалницу команданта Треће армије, па пружа Шантићу пожутело, изгужвано парче хартије које је пре толико година добио у рову на Кајмакчалану и каже ‒ ево читајте:

„Част, понос и поштење, потпуна преданост раду, ретко поимање дужности, храброст која иде до неустрашивости, самопрегоревање, самопожртвовање – то су особине овог узорног подофицира, овог челик-карактера, који је љубио слободу своје домовине и за њу исувише дао. За њега нису постојале препоне, он за њих није знао. Тешко је наћи место, где се нарочито одликовао. Свугде је био међу првима, најхрабрији међу храбрима, с највећи поносом, међу онима који поноса имају”, па се нижу редови Миланових подвига... а кући се вратио тек пред крај 1924. године. Раније није ишао. Отупео.

„Једно време клонио сам се људи и никога нисам могао да гледам" говорио је Гачић, касније чиновник Пореске управе у Цареву Селу, а по премештају долази у Љубовију, где налази пустош, згаришта и зидине. „Нисам познавао никога и од тада више нисам ни свраћао у свој крај, јер све ме то подсећа на младост, родитеље и браћу и на све што сам изгубио”, причао је Милан који се после пресели у Сремску Митровицу, ожени и доби осморо деце... 

Izvor: www.politika.rs


* Milan-Gacic.jpg (39.79 KB, 677x381 - viewed 3 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #470 on: November 11, 2020, 05:45:11 pm »

среда, 11.11.2020.

Крај узалудног рата или победа којом је заустављен пројекат доминације светом?

Специјално за „Политику” Др Миле Бјелајац

Прошло је више од 100 година од Великог рата, а традиција опстаје, носе се цветови булки у реверима и обилазе гробља и споменици палима. Традиција опстаје и као државни празник у некадашњим земљама победницама, а одскора и у Србији. Враћена је и српска застава у меморијални центар у Компјену 2008. на месту где је Немачка потписала акт капитулације 11. новембра 1918. Ипак, тешко је заборавити да је 2018. тренутни политички разлог, тамо на месту централног славља, био старији од захвалности Србији за убрзавање краја рата и жртве које је поднела заједно са својим савезницима да се не оствари један пројекат доминације светом и наметање тешких услова свим пораженим нацијама. Диктирао би се мир тежи од оног који је Пруска наметнула пораженој Француској 1871. године.

Сто година после примирја од 11. новембра и 75 година од слома покушаја обнове пројекта који је поражен 1918. године, намећу се нове интерпретације за нове генерације које више немају властито сећање на те борбе и масовна страдања. Пригодним говорима француских и немачких државника инсистира се на једнаком страдању војника и једне и друге стране, њихова заједничка жеља да се врате што пре својим кућама. Обнављају се сећања на тешко страдање војника у блатњавим, затрованим рововима, на тактички промашено јуришање преко жица на митраљезе, несахрањене кости које су лежале на ничијој земљи. Дневници наде и страха писани од оних на првој линији, војника, лекара, рањеника, заробљеника, у масама су објављивани поводом стогодишњице. Вапај ужаснутих, овековечен у сликарству и литератури, пацифистичким покретима некада, замаглио је одговор на просто  питање – од чега су се победом одбраниле државе које су се нашле на путу великог дизајна.

Рат, који данас сматрају непотребном кланицом, поведен је са идејом креирања нове светске мапе моћи и са идејом очувања једне старе средњоевропске империје. Повеле су га Немачка и Аустроугарска. Нападнути су били Луксембург, Белгија, Француска, Србија и Црна Гора. Русија и Велика Британија браниле су дотадашњу равнотежу снага и постојећи поредак. И Немачка и Аустроугарска избегле су све понуде за мирно разрешење Јулске кризе 1914. Из свега што знамо, желео се рат јер је једино војничком победом могао бити диктиран мир који би значио успостављање новог светског поретка. Сматрало се да је последњи час док неке силе, као Русија, не ојачају и спроведу планиране војне реформе и доврше градњу железничке мреже.

Ратне операције отпочеле су на западу првих дана августа, упадом у Луксембург и нападом на Белгију и Француску. На Балкану, изузев симболичних хитаца на Београд 28. јула по објави рата, ратна дејства почела су тек 12. августа.

Готово непрекинута историографска ревизија оцена о узроцима који су довели до рата и данас збуњује – сви су подједнако криви, али највише Балкан и Русија, пишу. Версај је био неправедан и ужасан мир који је довео до реванша побеђених само двадесет година касније. Версај је створио неприродне, вештачке државе које треба ликвидирати, такође пишу и проповедају. Остајући на међуратним покушајима ревизије оцена о узроцима рата, савремени историчари који су их оживели заборавили су да се у међувремену десио Други светски рат и да су ревизионисти у пракси показали своје право лице. Пројектима истребљења појединих народа или њиховог пресељења, протеривања, само су додате нове димензије као што је Холокауст и геноцид. Некада планирани рат супериорних и инфериорних култура (цивилизација), економске и геополитичке доминације добио је само у новим, изведбеним детаљима. Немачки историчари који су научно демистификовали ове намере, указали на континуитет циљева и пројеката, данас, 100 година касније желе се омаловажити и дискредитовати.

Канадско-британска историчарка Маргарет Макмилан не искључује да су миротворци из 1919. чинили грешке, али да сам Версајски уговор није узрок Другог светског рата. Често је постало опште место, пише она, да се за политичке одлуке из двадесетих и тридесетих година прошлог века кривица баца на сам мировни процес. Заборавља се да је одговорност била на онима који су их у том времену доносили. Чак и много деценија касније, овакве оцене су у оптицају. Тако се у миленијумском броју „Економиста”, наводи Макмиланова, написано да је „Последњи злочин био Мир у Версају, чије су тешке одредбе омогућиле Други светски рат”. Макмиланова закључује да Хитлер није водио рат због Версаја, мада му је он пружио изговоре за пропаганду – он је водио рат за доминацију у Европи. Планирао је уништење Пољске, Чехословачке и освајање Совјетског Савеза. Он је тражио експанзију немачког народа и животни простор. Успут, уништење Јевреја, бољшевика и других. Такође, она, али и француски историчар Жан-Жак Бекер и други, оспорава још једну честу флоскулу да је Версај створио Пољску, Чехословачку и Југославију јер су оне већ биле створене пре конференције, биле су свршен чин.

Британски историчар Макс Хејстингс упозорава у својој књизи „Париз 1919...” да је Версајски мир из 1919. имао мањкавости, „али да су Немци којим случајем били победници и диктирали услове, европска слобода, правда и демократија платиле би огромну цену. Немци су у Првом светском рату поставили територијалне ратне циљеве који нису били ништа мање амбициозни од оних које су њихове вође пропагирале у Другом светском рату. Стога је прилично погрешно описивати несумњиву европску трагедију од 1914. до 1918. као узалудну, што је став који често имају млађе генерације имајући у виду људске жртве”. Додајмо, према истим плановима, Србија би била умањени протекторат Аустроугарске, а Срби из источне Босне и Херцеговине трајно протерани из Подриња. Југ би припао Бугарској и Великој Албанији.

Британски војни теоретичар Лидл Харт је поодавно устврдио да су пробој Солунског фронта, избацивање Бугарске и Турске из рата растресли Аустроугарску и присилили Немачку да хитно затражи примирје. Био је то школски пример стратегије посредног наступања и решења које је омогућио споредни фронт.

И ова проста истина је још у јесен 1918. заташкавана, војна цензура у Паризу није пуштала извештаје који би славили победу савезничке источне армије генерала Депереа, те одлучни допринос српске војске и њој придодатих двеју француских дивизија, коњичке бригаде и тешке артиљерије. О овоме су са горчином писали Депере и његови штабни официри, а посебно Луј Кордије, велики пријатељ српског народа и војске и душа ветеранске организације „Ратници са истока”. После свих жртава на западном фронту, ловорике је требало да падну на вође које су тамо ратовале. О томе је сведочио и британски адмирал Ернест Трубриџ у својим дневницима, не без горчине али и британског смисла за реалности.

Ако и данас има сумње у ове наводе, њу ће најбоље развејати наводи историчара који су поодавно установили да је аустроугарска влада већ 25. септембра, дакле пре коначне капитулације Бугарске, увидела да је све изгубљено и да наступа слом, а немачка врховна команда дан уочи бугарске капитулације тражи од канцелара да се хитно поведу разговори о примирју. На западу, Зигфридова одбрамбена линија још није била начета, поготово не савладана. Аустроугарска је капитулирала 3. новембра на италијанском тлу, неколико дана раније Турска, док ће Мађарска потписати сепаратно  примирје пред војводом Мишићем и француским генералом Анријем, по овлашћењу командујућег генерала Депереа, 13. новембра у Београду.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #471 on: November 15, 2020, 02:14:46 pm »

ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

недеља, 15.11.2020.
Бранко Пејовић

Непријатељ терао српске цивиле пред пушке српских војника

У касну јесен 1915, док непријатељ свом силином надире на Србију, повлаче се житељи севернијих српских вароши ка јужним крајевима. У Краљевo се тада слива више десетина хиљада избеглица. Овуда у одступању ка југу пролазе и краљ, влада, Врховна команда.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ратни путеви у те крајеве доводе и ратнике Ужичког одреда, који је припадао Дринској дивизији. Храбро бранећи нападнуте положаје на овом подручју они, заједно са другим српским снагама, омогућавају главнини војске и државе повлачење кроз Ибарску клисуру на Космет и даље ка Јадранском мору, пре непријатеља који би да је окружи и порази. У тим тешким борбама око Ибра неки Ужичани дају животе за отаџбину.

Донедавно се у ужичком крају није довољно знало око учешћа бораца са овог подручја у тим дешавањима. Краљевчани су ове догађаје редовно обележавали, спомен-меморијал подигли на брду Врановац, али су углавном изостајали доласци представника Ужица. Све до почетка овог месеца, када су предавању у Матарушкој Бањи о Краљеву у Великом рату присуствовали и представници града Ужица, ужичког Удружења потомака ратника „Мајор Коста Тодоровић”, Историјског архива и Друштва историчара Ужица.

– Предавање у Цркви Светог кнеза Лазара у Матарушкој Бањи одржао је мајор у пензији Раде Вукосављевић. Упознали смо борбе Ужичког одреда на том подручју. Свештеник у Матарушкој Бањи Љубинко Костић пореклом је из ужичког села Биоска, а нашем укључивање у обележавање посредовао је свештеник Милош Босић из Ужица. Чули смо овде да су претходних година о обележавању обавештавани град Ужице и војна команда, али да нису слали представнике – каже Радиша Марјановић, потпредседник ужичког Удружења потомака ратника „Мајор Коста Тодоровић”.

На презентацији је Раде Вукосављевић (који је објавио и књигу о Краљеву у Великом рату) говорио, уз остало, о ратним путевима Ужичке војске у ослободилачким ратовима Србије. С тим што је почео о Краљеву, пренасељеном избеглицама јесени 1915. године, на кога надире непријатељ.

– Војвода Мишић доноси одлуку да град Краљево војнички не брани, да би избегао непотребно страдање цивила и рушење града. Краљево су Немци заузели 6. новембра 1915, ту запленили 130 српских топова и ратни материјал, чак и један аероплан. Заузећем Краљева престала је да постоји Железница Краљевине Србије, чији се последњи писак локомотиве чуо 6. новембра изјутра са краљевачке станице – рекао је Вукосављевић.

У таквој ситуацији војвода Мишић са јединицама Прве армије запоседа линије на северном излазу из Ибарске клисуре, да брани тај правац. Ту су и борци Ужичког одреда с командантом пуковником Иваном Павловићем.

По Мишићевој заповести, Дунавска дивизија другог позива са Ужичким одредом и Соколском бригадом спрема се за одбрану главних положаја северно од Богутовца линијом ка Врановцу. Дуги и дубоки ровови су ту, да омогуће евакуацију коморе и артиљерије Ибарским теснацем и подизање понтонског моста на Ибру за пребацивање дела трупа Дринске дивизије.

За одбрану су главни положаји добро припремљени. Док немачке и аустроугарске трупе након заузимања Краљева настављају даље, с циљем да у Ибарској клисури окруже српске јединице и потпуно их поразе. Већ 7. новембра окупатор артиљеријском ватром туче одбрамбене положаје. Најтеже борбе воде се 9. новембра на левом крилу Ужичког одреда, жртве су на обе стране. Зато немачки корпус, услед добро постављене одбране, неколико дана не успева да напредује кроз Ибарску клисуру.

Онда се окупатор послужио нечасним поступком. Специјални Алпски корпус за ратовање на планинама, уведен у битку као свежа аустроугарска снага, узима за таоце сељаке из околних села. Аустроугари са упереним бајонетима цивиле терају испред себе ка српским положајима (што је забрањено ратним правом), знајући да Срби неће пуцати у њих. Видевши то, српски војници нису хтели да пуцају у свој народ. Неки су се, бацивши оружје, и предали.

После оваквог поступка Аустроугара с цивилима, попушта одбрана Дунавске дивизије. До 17. новембра окупирана је цела територија општине Краљево. Ипак главнина српске војске, знатно ослабљена, успева да настави одступање ка Космету. Наредба Врховне команде за повлачење ка Јадранској обали издата је 25. новембра 1915., и то у три правца. Одлука је да српска влада иде из Призрена у правцу Скадра, за њом и Врховна команда.

У Матарушкој бањи приказана су обележја палим у тим борбама. Ту су и спомен-крст, плоча и надстрешница „Меморијал Ужичког одреда” на брду Врановцу у Пекчаници. Као сећање на погибију ратника из Ужичког одреда и других јединица. Који, пише на плочи, заклети на верност краљу и отаџбини јуначки погибоше на Врановцу и околним положајима 1915. у борбама са немачким и аустроугарским окупационим трупама.

Izvor: www.politika.rs


* Odstupanje-srpske-vojske-na-Moravi-u-jesen-1915.jpg (134.63 KB, 677x381 - viewed 1 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #472 on: November 21, 2020, 11:44:06 am »

субота, 21.11.2020.
Ђ.Ђ.

Изложба посвећена добровољцима

У зрењанинском Народном музеју посетиоцима је доступна изложба „Прва српска добровољачка дивизија”, чији су аутори чланови Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда. Она је отворена поводом Дана ослобођења Зрењанина у Првом светском рату. Тема поставке је настанак и ратни пут Дивизије, која је формирана далеко од отаџбине њених актера, у Русији, у пролеће 1916.

Надлежни кустос је историчарка Владислава Игњатов која објашњава да изложба говори о српском добровољачком покрету у Првом светском рату и његовим актерима – добровољцима који су се у српској војсци нашли по сопственом избору из патриотских и националних побуда. На око 40 паноа представљени су текстови о настанку ове војне формације, карте које приказују ратна дејства, фотографије и спискове припадника, те одликовања која су им додељена, ратна гробља на којима су сахраљени и споменике који су им посвећени. Изложба ће бити доступна посетиоцима до краја године.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #473 on: November 29, 2020, 06:29:31 am »

субота, 28.11.2020.
Гвозден Оташевић

Јован прошао 50 држава да би стигао на Солунски фронт

Ратна повест Јована Зековића (1892–1983), сва је прилика, нема упоредиву. Прошао је 50 држава и половину северне хемисфере да би се о Васкрсу 1918. обрео са српском војском на Солунском фронту, и дочекао да још дуго поживи у слободи некад поробљене отаџбине. Титов исписник je пет година пред крај свог овоземаљског века (1978) свом сину Млађену, који данас живи у Чачку, у магнетофон до појединости опричао како све то беше.

Ево нечега од тог, скоро невероватног, збитија...

Младог сељачића из Бјелосављевића на обронцима Романије у данашњој општини Соколац, царске власти раселиле су после атентата на Фердинанда у Српску Крајину, као и многе завичајце да би их што више одвојили од Србије. Допао је у Кључ неком домаћину као избеглица, а овај имао сина који је позван у ћесарску војску па подметне Јована уместо својега.

Тако се Романијац после обуке код Будимпеште створио на фронту у Галицији, у боју против руске војске. Ту је, са другаром и земљаком Душаном Велетићем од Калиновика, решио да пребегне Русима, једне ноћи 1916. уочи Лучиндана и срећа их погледа да прођу.

„Удесило се да смо са руским сељацима, где смо после распоређени, успоставили пријатељство, а мене дају код црквеног клисара, брачном пару без дјеце. Због поштеног обављања сеоских послова много су ме завољели... У кући се није смјело пушити, а на зиду је било много икона светаца. Једном, оду клисар и жена у цркву а ја останем сам и ријешим да запалим цигару. Гледају ме свеци са зида а ја се попнем на столицу и све иконе окренем према зиду. Стигне клисарева жена, види ме да пушим и иконе окренуте, много се наљути и грди ме. Скочим на столицу и вратим како су биле. Увече стиже газда. Жена му рече шта сам учинио а он се слатко насмијао. Кад сам од њих одлазио, дуго су плакали”, казивао је Јован Зековић.

Онда су их позвали у логорашку бараку и окупили у Српску добровољачку дивизију, којом је командовао пуковник Стеван Хаџић.

„Посебно сам у тој бараци запамтио Саву Боровину из Долова код Сокоца, по дивовској снази, огроман човјек, у целој царској Русији нису за њега могли наћи одијело, па је носио цивилно. Погинуо је на Добруџи у борби с Бугарима. Нашли смо Сава у рову мртва, а око њега 12 мртвих Бугара...

Из логора смо кренули на ратиште, дио пјешице, други возом. У Кијеву смо се састали са официрима који су дошли са Крфа, одатле возом до Одесе. Униформе и оружје добили смо одмах, 11. фебруара, по наредби цара Николаја...”


После крвавих борби на Добруџи српска дивизија се повукла преко Одесе у позадину и у јануару 1917. стигла у Вознесењск. Ускоро почиње Октобарска револуција а Срби и остали земљаци из непрегледне царевине крећу свако својим путем. Једни су приступили Црвеној армији, други нашли посао и остали, трећи побегли ко зна којима богазима а део, Јованов, запутио се на Солунски фронт.

У Полтаву су путујући непрегледном равницом приспели 19. новембра 1917. Одатле у Курск, па у Тулу и Москву. У Волгород стижу 16. јануара 1918. („На том путу имали смо војну пратњу. Два ешалона кретала су се истовремено по двоструком колосијеку, један поред другог, то су били војници бољшевици”).

Следе Омск, Николајевски, Краснојарск и Иркутск где су прозори воза били оковани у лед, 5. фебруара прелазе у Манџурију а дан касније у Харбин где је просечна температура у то доба нижа од 20 степени Целзијусових.

„У мјесту Ташицјон, на путу кроз јапанску Манџурију дође кратки одмор уз гријање поред ватре на отвореном. Били смо на крају издржљивости, на станици Вафадјан узалуд су гореле ватре, од умора нико није ни помислио да изађе из вагона”.

У Дајрану су их, 9. фебруара, постројили јапански официри („Педантни, углађени”) и укрцали на енглеску лађу „Аксион”. („Завладало је огромно весеље, многи су на јапанском усхићено викали ’Бонзај Нипон’, живио Јапан”).

„Након три мјесеца вожње у вагонима, прешли смо у лађе. За само 15 дана дошли смо из Сибира, где је било минус 50, у Тихи океан на плус 50 степени. Прва лука била је Сингапур, друга Коломбо и после три седмице на лађи, стигли смо у Суец, марта 1918. После су нас, на Средоземном мору, пратили велики и снажни таласи, а у логор Микра код Солуна стигли смо пред православни Васкрс.

Наш трећи пук распоређен је у Вардарску дивизију, напредовали смо  преко Кавадараца, Велеса, Кочана, Штипа... Краљ Петар је често ишао кроз ровове и соколио војнике. Када ти стави руке на раме, одмах би полетио на непријатељски бункер, па макар погинуо.”


То је био завршни јуриш за слободу поробљене отаџбине.

Пет лета од одласка из завичајног села Јован је поново крочио на своју Романију у кућу рођене тетке која му рече: „Бог ти помогао војниче, одакле идеш?”. Није га препознао ни стриц Ђорђе Зековић, рекавши на сусрету: „Одакле си, мора да си издалека?”. Стрика је исправила Јованова родица Савка, долазећи из друге собе, раширених руку: „Благо мени, ево нашег Јована”, рече и загрли великог ратника.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #474 on: December 15, 2020, 01:36:51 pm »

уторак, 15.12.2020.
Бранко Пејовић

Генерала непораженог у ратовима покосила епидемија

Умешно је командовао и само победе низао, отаџбину од окупатора прве ратне године ослобађао. Али кад су се та почетна дешавања Великог рата стишала њега, непораженог на бојишту, покосио је невидљиви непријатељ – подлегао је епидемији пегавог тифуса 1915. године.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Тако је прекраћен пут српског генерала Вукомана Арачића, првог команданта Ужичке војске у Великом рату,  официра који се истакао још у младости у бојевима против Турака и Бугара.

Његову биографију истраживао је историчар Милорад Искрин.  Док је за своју књигу пописивао споменике на ужичком гробљу Доварје, Искрин дознаје да је ту некад био сахрањен и генерал Арачић. Трага на гробљу за генераловим спомеником, али га не налази. Испоставља се да је Арачићева породица посмртне остатке генерала, на Доварју сахрањеног 1915, двадесетих година 20. века пренела у Београд у породичну гробницу на Новом гробљу.

Искрин о Вукоману Арачићу пише да је рођен 1850. у Ланишту код Јагодине, да jе Војну академију завршио 1874. године. Официр Арачић убрзо ступа у ратне окршаје. Војује у рату против Турака (1876–1878) и као начелник штаба Јагодинске бригаде на челу својих земљака улази у Нишку тврђаву 1877. године. После тог рата је капетан друге класе и официр ордонанс Шумадијске дивизије, да би 1880. као државни питомац отпутовао у Беч да студира инжињерију. По повратку из Беча обавља дужност начелника штаба Инжињеријског пука.

Учествује у рату против Бугара, начелник је штаба Дринске дивизије првог позива, а 1887. постаје командант Шестог пешадијског батаљона. Деведесетих година 19. века обавља дужности при централној војној управи (уз остале је и начелник Општевојног одељења Министарства војног, помоћник начелника штаба Команде активне војске). Од  априла 1902. командант је Тимочке дивизијске области и почасни ађутант краља Александра Обреновића.

Арачић је и професор на Војној академији, уредник је часописа „Ратник” и „Службеног војног листа”, члан војнокасационог суда, објављује две књиге. Један је од утемељивача првог коњичког клуба у Шумадији.

Пуковник постаје 1897, али његово напредовање зауставља Мајски преврат и промена династија, па је у том чину (као обреновићевац) 1903. пензионисан из политичких разлога. Наредну деценију Вукоман проводи као пензионер у родном Ланишту, где је око 1910. саградио велику кућу која и данас стоји у центру села. Ланиште је захваљујући њему добило железничку станицу, названу Арачићево између два светска рата.

Али кад је држави опет било тешко, сетила се занемареног Арачића. У освит балканских ратова 1912. активирају га и као резервног генералштабног пуковника постављају за команданта Тимочке дивизијске области. Искрин наводи да Арачићево умеће командовања долази до изражаја у Другом балканском рату 1913, после јунског препада Бугара на Брегалници. Тада је он са својим јединицама разбио налет Бугара и прешао у контранапад, заузевши Кулу и Белоградчик у Бугарској и опседајући Видин, где су се зауставили. За те успехе крајем 1913. године унапређен је у чин генерала и враћен у активну војну службу. Одликован је Карађорђевом звездом, а Зајечар га проглашава почасним грађанином.

Уследио је Велики рат, у коме је генерал Арачић командовао Тимочком и Шумадијском дивизијом при ослобађању Шапца у лето 1914.. Затим је постављен за команданта Ужичке војске. На њеном челу је у јесен прве ратне године са својим војницима одолео аустроугарској офанзиви, па у противудару водио борбе у источној Босни. Тамо су продрле српске јединице и нанеле велике губитке непријатељу да би се потом, из стратешких разлога, повукле у Србију.

За време Колубарске битке командовао је борбама на линији Варда–Кадињача–Поникве, где је противофанзива српске војске добро напредовала. Гонећи окупатора, Арачићеве трупе улазе у Ужице 29. новембра 1914. године.

„После победоносне Колубарске битке генерал Арачић се предано ангажује на стварању услова за оздрављење и опоравака војника заражених у епидемији пегавог тифуса. И он се заразио од аустроугарских заробљеника. Преминуо је од тифуса 12. фебруара 1915 (по старом календару) и сахрањен у Ужицу”, пише о генералу Арачићу, одликованом високим ордењем, нашим као и страним: руским, француским и црногорским. О њему је „Политика” писала 26. фебруара 1915. у тексту „Ђенерал Вукоман Арачић – над гробом једног јунака и војсковође”.

Izvor: www.politika.rs


* General Vukoman Aracic.jpg (41.46 KB, 677x381 - viewed 2 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #475 on: January 02, 2021, 01:06:39 pm »




Sanitetsko vozilo Moravske divizije I armije, poklon Društva britanskog Crvenog krsta i Udruženja za hitnu pomoć Svetog Jovana.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Moravska divizija, I armija.jpg (234.83 KB, 1280x826 - viewed 5 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #476 on: January 02, 2021, 01:15:12 pm »

Na Solunskom frontu ili u Srbiji pre ofanzive 1915?
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #477 on: January 02, 2021, 01:16:57 pm »




Pre okupacije Srbije, verovatno početkom 1915. godine.
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #478 on: January 02, 2021, 01:26:03 pm »




Na odmorištu, 1914. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Na odmorištu - 1914.jpg (375.46 KB, 1280x968 - viewed 9 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #479 on: January 02, 2021, 01:47:21 pm »

Pre okupacije Srbije, verovatno početkom 1915. godine.

Hvala!
Logged
Pages:  1 ... 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 [32] 33 34 35 36 37   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.042 seconds with 22 queries.