Srbija u Prvom svetskom ratu...

[fazan]

Постоји извештај Карнегијеве фондације за мир у свету, који је објавила комисија која се бавила злочинима у Балканским ратовима 1912-1913. Део о злочинима над Албанцима је углавном преузет и Туцовићевих ”Радничких новина”, тако да ту нема пуно нових ствари. Међутим, ако говорите енглески, вреди га макар прелистати, да би се добила боља слика у простору и времену. Извештај се пуно више бави сукобима Бугара и Грка у којима су нестајала цела насеља.

У својој књизи ”The Balkans: From the End of Byzantium to the Present Day”, британски историчар Марк Мазовер (Mark Mazower) тврди да су ”упркос напажљивим тврдњама појединих српских официра о истребљењу Албанаца, ова убиства су више узрокована осветом него геноцидом”. Да не би било забуне, ради се о професору са Колумбија универзитета у Њујорку који је често на мети критика Наома Чамског и не може се рећи да држи страну Србима.

Наш познати историчар, академик Димитрије Богдановић, у ”Књизи о Косову” критијује Туцовићев став, кога интересује може да прочита.

Ја не поричем да је било злочина, али тврдим да су ови злочини само последица тадашњих (већ постојећих) лоших српско-албанских односа, а не њихов узрок. Односи се посебно погоршавају након српско-турских ратова 1875-1878, где су се ова два народа нашла на различитим странама. Албанци у тим ратовима нису били посматрачи него активни учесници, део турске војске. Срби су их на подручју које су у тим ратовима ослободили и третирали као Турке, непријатељску популацију. Након тога долази до периода од тридесетак година, током кога је преостало српско становништво на Косову остављено на милост и немилост Албанцима, турске власти би реаговале тек када их притисну велике силе, као када су Албанци убили руског конзула који је покушавао да заштити Србе. Дечане је чувала војна посада, ходочаснике је пратила турска војска.

[gocemk]

Не сакам да бидам адвокат на бугарите но тие веке се повелекуват успешно кон Благоевград и тука почнуват веке да се укопуват или таа прва линија на фронтот многу повеке бугарите се плашат од соцјалистичка револуција кај нив одошто од странските армии .И  на западните сили не му одговара болшевичка бугарија во 1918 година оти веке ја имаат болешевиците власта во русија во унгарија започнува процес веке баварија е опфтена од таа револуција . Иако по капитулацијата во Бугарија власта ја преземат соцјалистите  со комунистите.

[gocemk]

Мислам дека кралстово схс направи грешка што на бугарите му ја дадоја пиринска македонија , требаше комотно да си барат.

[dzumba]

Nikola87@ Не разумем зашто си уопште питао друге за мишљење? При том, благо речено, посредно импутираш нешто што нисам рекао.

[Nikola87]

Тек сам касније увидео да моја порука има (дефинитивно случајни и индиректни, не намерни) увредљиви контекст, иако се не ради о томе да сам хтео да поткачим тебе или иког директно, већ разне наше коментаторе са портала либералне оријентације који врше поређења наше војске са Американцима, Вијетнамцима, Авганистанцима... редовно унижавајући нас. Видео сам, без дубље анализе с моје стране, да си у исти коментар ставио америчку војску у Ираку и нашу у 1 светском рату, и ваљда је то утицало на мене као црвена боја на бика. Ипак, извини на несмотрености...

[motorista 57 klasa]

@Nikola na tvoju izjavu izvini trebao bi da se ugleda i jedan naš član koji
na ideju odgovara kritikom a ne idejom i upropaštava forum i diskusije iz
njemu znanih razloga. "Moj Beograde"

[motorista 57 klasa]

@Nikola na tvoju izjavu izvini trebao bi da se ugleda i jedan naš član koji
na ideju odgovara kritikom a ne idejom i upropaštava forum i diskusije iz
njemu znanih razloga. "Moj Beograde"

Izvinjavam se zbog pisanja bez interpunkcijskih znakova, bio sam pod
utiskom i żurio na ukrcavanje u avion.

[Nikola87]

@motorista Не правимо од муве слона. Није ми била намера да нападнем Џумбу, нити мислим да сам упропастио дискусију. На крају, ја као ја сам небитан, битна је тема.

[motorista 57 klasa]

Nisi ti upropastio nista, zbog nedostatka interpunkcije moj post je bio nedovoljno jasan. Treba da glasi:

@Nikola, na tvoju izjavu "izvini" trebao bi da se ugleda i jedan naš član, koji na ideju odgovara kritikom, a ne idejom,
i upropaštava forum i diskusije iz njemu znanih razloga. "Moj Beograde"

mislim da je sada jasnije

[Milan (longtrip)]

Zastava "Drinskog konjičkog diviziona 2. poziva"-na zastavi je izvezen koncem raznih boja Sveti Apostol Andrej Prvovenčani i natpis "ZA KRALJA I OTAČASTVO S VEROM U BOGA".Na zastavi je rađena nova konservacija,zato što je predhodna urađena platnom koje je pokrivalo i zaklanjalo vezeni prikaz svetitelja.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

Непознато из Првог светског рата: Како смо изгубили заставу Гвозденог пукa
by Sanja Bajić   Published 14. фебруара 2017.

Генерал Аугуст фон Мекензен извештава немачког цара Вилхелма о победи над српском војском, а овај захтева да му се донесе једна заплењена српска пуковска ратна заставу као симбол победе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара немачког цара јер током две године ратовања Србима није заробљена ни једна једина пуковска застава. Иако су губили битке Срби до краја Првог светског рата нису изгубили ни једну пуковску заставу што представља преседан у модерној историји ратовања

Застава 2. коњичког пука „Цар Душан“ изложена у бечком Војном музеју
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату, овај војни сукоб имао је и своју мистериозну страну. Многи догађаји из тог рата до данас су остали обавијени велом тајне, неразјашњени или тек делом објашњени, што их је временом учинило још загонетнијим и мистериознијим. Ово је прича која открива једну такву енигму везану за српску војску, а тиче се несталих пуковских застава из Првог светског рата. Краљевина Србија је у првој ратној години Великог рата успела да се носи са далеко надмоћнијим непријатељем. Извојеване су невероватне победе на Церу и Колубари које ће заувек остати златним словима записане не само у српској, већ и светској историји. Наредне године уследила је жестока тројна инвазија Централних сила. Српска војска, не желећи да се преда, била је присиљена да се повлачи ка југу државе и да на крају напусти границе своје државе евакуишући се на грчко острво Крф. Територије Краљевине Србије биле су званично и коначно окупиране, те подељене између чланица Централних сила. Генерал Аугуст фон Мекензен извештава немачког цара Вилхелма о победи над српском војском, а овај захтева да му се донесе једна заплењена српска пуковска ратна заставу као симбол победе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара немачког цара јер током две године ратовања Србима није заробљена ни једна једина пуковска застава. Иако су губили битке Срби до краја Првог светског рата нису изгубили ни једну пуковску заставу што представља преседан у модерној историји ратовања.

Тачан број пуковских застава српске војске на дан 30. новембар 1911. када их је лично краљ Петар I уручио комадантима пукова изгледао је овако:

– број застава Краљеве гарде: 1

– број застава пукова 1. позива: 20

– број застава коњичких пукова: 4

– број застава Жандармерије: 1

– број застава пукова 2. позива: 15

– број застава дивизијских коњичких пукова: 5

– број застава коњичких дивизиона: 5

То је било укупно 51 пуковска застава.

Данас се највећи број ових застава, односно 46 налази у Војном музеју у Београду. Једна српска пуковска застава чува се у француском Војном музеју у Паризу и то застава 4. пешадијског пука другог позива која је тамо остала после свечаног дефилеа савезничких јединица где су учествовале и српске јединице, одржаног поводом националног празника Француске 14. јула 1919. године. Нажалост, париски Војни музеј је пре неколико година уклонио део изложбе који говори о Источном фронту, како Французи зову Солунски фронт, те тако није могуће видети ни поменуту српску заставу која се данас налази у депоу музеја. Остаје нам тако чињеница да недостају четири пуковске заставе, и то:

2. пешадијског пука првог позива „Књаз Михаило“

9. пешадијског пука првог позива „Краља Николе I“

10. пешадијског пука првог позива „Таковског“

18. пешадијског пука првог позива „Краљевића Ђорђа“

За изгубљене пуковске заставе већина историчара сматрала је да су трајно изгубљене и да су вероватно уништене током Првог светског рата како не би пале у руке непријатељу, међутим нови докази које ћу изнети у овом тексту буде наду не само да су заставе „преживеле“ рат већ и да су сачуване до дана данашњег. Одмах се да приметити да је једна од четири заставе, које недостају, и застава најславнијег пука у српској историји, чувеног „Гвозденог пука“, односно другог пешадијског пука „Књаз Михаило“. Застава „Гвозденог пука“ је по неким информацијама била погребни покров на ковчегу краља Петра Првог Карађорђевића и дуго времена је чак трајало уверење да је застава покопана заједно са њим. Међутим, анализирајући фотографије и снимак сахране краља Петра види се да је његов сандук био прекривен краљевском стандартом. Ову информацију потврђује и лист „Политика“ у бројевима од 17. до 23. августа 1921. године.

Ипак, треба оставити простора да је можда у неком моменту ковчег заиста био прекривен и заставом „Гвозденог пука“ како би се славном пуку одала почаст. Током процесије и саме сахране ковчег није био прекривен пуковском заставом, те тако застава није ни сахрањена заједно са ковчегом. Да застава „Гвозденог пука“ није сахрањена са краљем Петром говоре и фотографије са смотре четничких одреда 1944. године у селу Ба. На тим фотографијама се види да четници дефилију са ратним пуковским заставама из Првог светског рата. Један од најпозванијих за ову тему је историчар Бојан Димитријевић из Института за савремену историју који се бави управо овим периодом. Професор Димитријевић потврдио је да су бригаде Првог равногорског корпуса ЈВуО носиле заставе управо Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије и Десетог пука „Таковског“ првог позива на смотри током Светосавског конгреса у селу Ба 1944. године. Откуд заставе код четничких одреда? Пуковске заставе су узете из Храма светог Ђорђа на Опленцу где су се налазиле од септембра 1930. године, након што су замењене новим.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Судбина ових двеју застава данас није позната, а професор Димитријевић истиче да су оне нестале заједно са нестанком четничких одреда и постоји шанса да су и данас сачуване, можда негде у иностранству. О преостале две нестале заставе 9. пешадијског пука првог позива „Краља Николе I“ и 18. пешадијског пука првог позива „Краљевића Ђорђа“ не зна се апсолутно ништа. Постоји сумња да се једна од те две заставе налази у Берлину. Из Војног музеја у Београду на то питање одговорили су следеће:

„Познато нам је да се у попису несталих предмета, сачињеном после Другог светског рата, ради потраживања предмета који су се нашли у неким европским музејима помиње и српска пуковска застава у берлинском Војном музеју. До данас ту заставу нисмо добили а не знамо о којој је реч“.

Како је српска ратна застава завршила у бечком музеју?

У другом делу приче о српским пуковским заставама откривамо заплет који је настао на стогодишњицу од почетка Првог светоког рата. Када је генерал Аугуст фон Мекензенизвестио немачког цара Вилхелма о победи над српском војском, овај је захтевао да му се донесе једна заплењена српска пуковска ратна заставу као симбол победе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара немачког цара јер током две године ратовања Србима није заробљена ни једна једина пуковска застава. Међутим, приликом откривања изложбe посвећене стогодишњици Првог светског рата у бечком Војном музеју један експонат изазвао је пажњу готово свих колекционара на свету а посебно српских. Погађате, појавила се једна од српских пуковских застава. Оно што је одмах све заинтригирало јесте откуд застава у бечком Војном музеју, да ли је у питању једна од изгубљених застава и да ли то значи да је ипак једна застава заробљена у Првом светском рату. За одговоре на ово питање обратио сам се директно Војном музеју у Бечу и добио одговоре из прве руке од заменика директора др Христофа Хачека (Christoph Hatshek).

„Застава је оригинална. Припадала је 2. коњичком пуку „Цар Душан“ првог позива. Музеј је ову заставу купио на аукцији 2014. године од немачке аукцијске куће „Andreas Thies“, а цена коју су платили је 17.000 евра.“  Ова информација није се сложила са обавештењем које сам добио из београдског Војног музеја, они су одговорили да та застава не недостаје. На питање о застави из Беча, одговорили су:

„Никада нисмо добили ни једну понуду за откуп заставе те нисмо упознати са заставом у бечком Војном музеју. Застава 2. Коњичког пука налази у поставци нашег музеја.“ Ситуација је сада таква да оба музеја имају заставу 2. Коњичког пука „Цар Душан“ првог позива за коју тврде да је оригинална?! Највероватнији сценарио је следећи: Застава која се налази у Бечу је нестала још за време Првог светског рата а пошто је пук био активан израђена је нова идентична застава која је такође оригинална. Та застава је била у употреби све до 1930. године када је краљ Александар Први Карађорђевић на Бањици уручио војсци нове заставе Краљевине Југославије, док су старе предате Војном музеју. Музеј тада није имао своју зграду, па су заставе чуване у храму Светог Ђорђа на Опленцу. Решен да решим ову енигму обратио сам се за помоћ колекционару Далибору Стојиљковићу који важи за једног од најбољих познавалаца милитарије из периода Првог светског рата. Усресредили смо се на заставу која се налази у Бечу јер смо ту имали опипљивији траг и после вишемесечног истраживања успели да сазнамо доста невероватаних информација везаних за ову пуковску заставу. Застава се до 1966. године налазила у власништву познатог француског трговца антиквитетима Рене Џонсона (Renee Johnson). Како је он дошао у њен посед нажалост није познато. Оно што знамо јесте да  застава 1966. године прелази у власништво нашег познатог песника и академика проф. др Душана Матића који је био велики поштовалац српске војске са којом је као дечак прешао албанске гудуре. Матић се школовао у Француској где је оставио велики траг у књижевности и културном животу. Kустос из „Легата Душана Матића“ у Ћуприји није упозната са чињеницом да је Душан Матић поседовао ову вредну заставу, али је потврдила да је Матић који је био и официр „Легије части“ након рата често путовао на релацији Београд – Париз те да је био нека врста културне споне између Југославије и Француске. Посебно је био активан 60-тих година 20. века. Не зна се тачно када и зашто Матић продаје заставу антикварници „Patrice & Patricia Reboul“ у Паризу али на последњој аукцији 2014. уз заставу је приложен рачун откупа од Матића, уверење од Матића о легалности,  неколико фотографија заставе, књига о историји српске војске са фотогарафијама ратних застава и његова књига песама „Багдала“ преведена на француски. Српска пуковска застава дуго времена је скупљала прашину у париској антикварници, разлог за то вероватно лежи у високој цени од 15. 000 евра колико је тражио власник Патрик Ребул (Patrice Reboul)  који је свакако знао шта поседује и само чекао прави тренутак за продају. На стогодишњицу од почетка Првог светског рата, потражња за предметима из рата је порасла, па је антикварница заставу понудила познатој немачкој аукцијској кући „Andreas Thies“ који су је 2014. године препродали бечком Војном музеју. По свему горе наведеном изгледа да су Аустријанци коначно „освојили“ српску пуковску заставу. Оно што нису успели у рату, остварили су у миру. Симболично на стогодишњицу од почетка Првог светског рата.

Милан Богојевић

Izvor: www.rasen.rs

[MOTORISTA]

Francuska haubica Bake, koja je bila u naoružanju srpske vojske na Solunskom frontu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

СРПСКА ВОЈСКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

У току рата 1914–1918. године Србија је имала укупно 3.712 активних официра. Од тог броја било је 43 генералштабна, 2.361 пешадијских, 268 коњичких, 689 артиљеријских, 126 инжењеријских, 11 артиљеријско-техничких, шест инжењеријско-техничких, 100 санитетских, 27 војно-судских и 66 жандармеријских официра. На врху официрског кора налазило се 1914. године три војводе и 12 активних генерала. До краја рата број генерала биће повећан на 15 а број војвода на четири, тако да ће укупан генералитет српске војске, укључујући и четири генерала у резерви, бројати 23 лица.

СРПСКА ВОЈСКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

(бројно стање, организација, формација и опремљеност)

У периоду који је претходио епохи ратова 1912–1918. године српска држава створила је супериорну војну организацију која је своју
вредност показала у балканским и Првом светском рату. Творци те професионалне војне организације у Срба били су краљ Милан
Обреновић чијим су војним реформама из осамдесетих и деведесетих година 19. века створене све институције које је једна савремена армија онога времена морала да има и генерал и касније војвода Радомир Путник који је у периоду од 1903. до 1912. године, налазећи се на челу Главног ђенералштаба највише допринео њеном даљем усавршавању и осавремењавању. Нарочито значајну улогу у модернизацији српске војне организације играо је официрски кадар. Српски официри били су васпитавани на врлинама патриотизма, високог морала, војничке части, јунаштва, дисциплине, послушности, поштења, искрености, несебичности, истрајности, достојанства, племенитости и свести о потреби сталног стручног, физичког и интелектуалног усавршавања. У Српској војсци постојало је према начину ступања у официрску службу више типова официра: официри промовисани из трупе, официри из подофицирске школе, официри који су завршили нижи курс српске Војне академије, официри који су завршили нижи курс српске Војне академије па онда слати као војни питомци у иностранство, официри који су завршили нижи и виши курс српске Војне академије, официри који су завршили нижи и виши курс српске Војне академије па онда слати као војни питомци у иностранство, официри који су у српску војску прешли из страних војски (аустро-угарске, немачке, руске...) и официри који су после завршетка српских грађанских школа ступили у стране војне школе па након њиховог завршетка добили официрски чин у српској војсци. Србија је на бази система заснованог на позитивној селекцији, пред епоху ратова успела да изгради изузетно способан старешински
кадар. Поред Ниже и Више школе Војне академије официри српске војске усавршавали су се и у Пешадијској и Артиљеријској школи гађања и такозваним Зимским трупним школама, организованим у месецима када се због отежаних временских услова није могла изводити обука трупа, тако да је рад на личном оспособљавању био стални пратилац старешина српске војске током читаве каријере. Од свршених слушалаца Више школе Војне академије сваке године је одабиран известан број официра и упућиван у Главни генералштаб, на двогодишњу припрему за генералштабну струку. Ови официри су припремани за штабне службе и за највише положаје у војсци и представљали елиту српског официрског кора. Колико је систем селекције генералштабних официра био
ригорозан можда најбоље сведочи чињеница да је двогодишњу припрему за генералштабну струку у периоду од 1880. до 1911. похађало 164 кандидата од којих је завршни испит успело да положи само њих 55 или 33,5%. Међутим, иако су генералштабни официри представљали праву елиту српске војске и могли се због тога осећати супериорно над осталим старешинама, војвода
Радомир Путник је умео да зближи Генералштаб и трупу, одређујући правилно делокруг рада генералштабних официра, дајући им улогу стручног, помоћног органа команданата обласних команди и оперативних јединица. Због тога је, како у балканским ратовима тако и у Првом светском рату, владала највећа хармонија у раду између виших команданата и њихових начелника штабова, што је било од највећег значаја за успешно вођење операција.

Један број српских официра школован је и усавршаван у иностранству. Тако је од 1900–1912. у Француској било 13 питомаца на школовању и 70 официра на стажу од шест месеци до годину дана, Русији осам питомаца и 69 официра, Немачкој девет питомаца и 38 официра, Аустроугарској 60 питомаца и 32 официра, у другим државама 16 питомаца и 26 официра. Питомци су углавном школовани за потребе санитетске, војно-судске, артиљеријско-техничке и инжењеријско-техничке струке, док су официри стажирали у трупи или похађали ратне школе (ранг Више школе српске Војне академије). Активни официрски кор српске војске био је плански, законима и уредбама, усмераван да буде поред образовања и својим друштвеним положајем права елита. Тај положај су утврђивали женидбама са девојкама из претежно средњих и богатијих грађанских породица. У земљи у којој су сељаци чинили 85% целокупне популације, официрске супруге потицале су готово, 100 % (99,8 %) из грађанског сталежа.

У току рата 1914–1918. године Србија је имала укупно 3.712 активних официра. Од тог броја било је 43 генералштабна, 2.361 пешадијски,268 коњичких, 689 артиљеријских, 126 инжењеријских, 11 артиљеријско-техничких, шест инжењеријско-техничких, 100 санитетских, 27 војно-судских и 66 жандармеријских официра. На врху официрског кора налазило се 1914. године три војводе и 12 активних генерала. До краја рата број генерала биће повећан на 15 а број војвода на четири, тако да ће укупан генералитет српске војске, укључујући и четири генерала у резерви, бројати 23 лица.Војска је поред војвода и генерала имала 141 пуковника, 221 потпуковника, 588 мајора, 698 капетана I класе, 259 к апетана II класе, 788 поручника, 997 потпоручника и пет заставника. Од наведеног броја 1.697 официра завршило је српску Нижу школу Војне Академије, док су остали официрске еполете добили завршивши војне школе истог ранга у иностранству (углавном руска војна училишта и аустро-угарске школе сличног ранга) те напредовали из трупе (подофицири) кроз лично усавршавање или исказано јунаштво у претходним ратовима. Значајну улогу у ратној формацији имали су резервни официри. Резервни официри добијани су од ђака средњих и виших школа.

Захваљујући оваквом начину регрутовања у састав српског официрског кора улазила je комплетна интелектуална елита Краљевине
Србије мушког пола. У састав резерве улазили су и пензионисани официри српске војске, као и они некадашњи активни официри који су из разних разлога напустили војну службу. У периоду од 1914. до 1918. у српској војсци је укупно 6.725 људи носило чин резервних официра. Од тог броја било је четири генерала, 46 пуковника, 31 потпуковник, 250 мајора, 867 капетана I класе, 1.086 капетана II класе, 1.236 поручника и 3.205 потпоручника. Ако изузмемо генерале, резервни официрски кор састојао се од укупно три генералштабна, 5.292 пешадијска, 350 коњичких, 486 артиљеријских, 251 инжењеријског, шест артиљеријско-техничких, 274 санитетска, 54 судска и пет жандармеријских резервних официра. Један део српских резервних официра чинили су и добровољци, ратни заробљеници из аустроугарске војске, српске, хрватске и словеначке националности, те Чеси, Словаци, Руси и други припадници словенских народа. Захваљујући пре свега искуству стеченом за време балканских ратова српски резервни официри израсли су у одличан командни кадар нижих тактичких јединица (водова и чета) са којима се по стручности и искуству нису могле
мерити њихове колеге из аустро-угарске војске.

Старешински кадар српске војске употпуњавали су и активни и резервни подофицири. Они су се у српској војсци добијали из двого-
дишњих подофицирских школа родова или из трупе, од каплара који су остајали на поновном року службе. Подофицири су се по чиновима делили на поднареднике, нареднике и нареднике-воднике. Школовани су у подофицирским родовским школама: пешадијској у Београду (од 1889), артиљеријској у Крагујевцу (од 1890), коњичкој у Београду (од 1899) и инжињеријској у Нишу (од 1896), или су одабирани од ислуженика у кадровском року који су упућивани на одговарајуће курсеве за подофицире у оквиру пуковских школа, који су трајали непуних пет месеци. У пуковским подофицирским школама учили су се безмало сви предмети предвиђени наставним планом за редовне подофицирске школе. Даље усавршавање подофицира вршено је у трупи, у Зимским трупним школама, сличним онима за официре, које су радиле у оном периоду када није извођена настава са регрутима. Захваљујући тако обимном начину припреме по речима предратног аустроугарског војног изасланика у Србији, генералштабног мајора Ота
Гелинека, активни подофицири српске војске разликовали су се много мање од официра него од војника према степену образовања, понашању и одевању. Подофицири су често обављали и официрске дужности командира вода. Резервни подофицири добијани су од свршених ђака више гимназије, више реалке, богословија и учитељских школа који су по полагању испита за резервног поднаредника имали право служења скраћеног војног рока. За унапређење у више чинове, како активни, тако и резервни официри и подофицири морали су полагати захтевне испите. За официре то су били испити за чин потпоручника, капетана и мајора, а за подофицире за чин поднаредника и наредника.

Када су у питању обични војници, општа војна обавеза уведена је 1883. године а сви војни обвезници делили су се на први, други и трећи позив и трупе последње одбране. Први позив чинили су сви мушкарци старосне доби од 21. до 31. године, други позива лица од 31. до 38. године, а трећи позив лица од 38. до 45. године старости. Последња одбрана обухватала је омладину од 18. до 21. и старије грађане од 45. до 50. навршене године старости. Војни рок служио се две године, али је постојао и скраћени рок од шест и девет месеци за ђаке и храниоце породица.

Према војнотериторијалној подели читава државна територија Краљевине Србије делила се 1914. године на 10 дивизијских области, али је српска војска ушла је у Први светски рат нe успевши да искористи војне могућности нових области стечених балканским ратовима (Ибарска, Косовска, Брегалничка, Вардарска и Битољска дивизијска област). Највећи број јединица мобилисан је тако на територији пет старих дивизијских области (Дунавска, Дринска, Моравска, Тимочка и Шумадијска). Оперативна војска коју су сачињавали I и II позив била је састављена из 11 пешадијских дивизија (од чега шест I и пет II позива), једне коњичке дивизије, брдског артиљеријског пука и хаубичке артиљерије.

[MOTORISTA]

У састав дивизије I позива улазила су четири пешадијска пука (16 батаљона), један пољски артиљеријски пук (шест до девет батерија – укупно 24 до 36 топова) и један коњички пук (три ескадрона). У њеном саставу били су још пионирски полубатаљон, телеграфско одељење и позадинске јединице и установе. Формацијска бројна стања пешадијских пукова I позива износила су од 4.421 до 4.453 човека, 1.398 у брзометним артиљеријским пуковима, 540 у коњичким пуковима, 585 у допунским батаљонима, а у осталим деловима око 3.000 људи. Формацијско бројно стање дивизија I позива пуног састава износило је 25.313 људи, 20.500
пушака и карабина, 20 митраљеза, 36 топова 75 mm, 5.110 коња, 1.538 волова и 1.645 кола.

Дивизије II позива биле су састава три пешадијска пука (12 батаљона), један пољски артиљеријски дивизион (три до шест батерија
– укупно 12 до 24 топа) и један коњички дивизион (два ескадрона). Укупно бројно стање дивизије II позива износило је око 15.000 људи.

Коњичка дивизија састојала се од две коњичке бригаде од по два пука (укупно 16 ескадрона у дивизији) и дивизиона коњичке артиљерије (две батерије са укупно осам топова).

Брдски артиљеријски пук имао је девет брдских батерија (36 оруђа), док се хаубичка артиљерија састојала од 15 хаубичких батерија калибра од 120 и 150 mm и једне мерзерске батерије калибра 150 mm.

Оперативна војска била је формирана у три армије, Ужичку војску и потребан број одреда. На почетку рата, у саставу I армије налазили су се Браничевски одред (Дунавска дивизија II позива, 3. арт. дивизион и 2. пеш. пук III позива), Дунавска I позива, Тимочка I и Тимочка II позива и Моравска дивизија II позива. У саставу II армије биле су Моравска дивизија I позива, Комбинована дивизија I позива и Шумадијска дивизија I позива. Трећу армију чиниле су Дринска дивизија I позива и Дринска дивизија II позива, а Ужичку војску Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред. Поред тога формирана су и четири четничка одреда (Златарски – под командом мајора Косте Тодоровића, Јадарски – под командом мајора Војина Поповића, Руднички – под командом
мајора Војислава Танкосића и Горњачки – под командом мајора Велимира Вемића) за потребе извиђачко-диверзантских акција.

Укупан број бораца I и II позива износио је 336.063, III позива 52.392, последње одбране 6.220 и 27.756 људи у војним станицама, санитетским и профијантским возовима, тако да је до септембра 1914. укупно је мобилисано 423.441 лице, међу којима 870 виших и 3.869 нижих активних и резервних официра и 1.485 административних чиновника и обвезника чиновничког реда.

Пешадијско наоружање било је врло разнолико и чиниле су га српске и заробљене турске брзометне пушке и карабини система Маузер калибра 7 mm, заробљене бугарске пушке система Манлихер, старе преправљене пушке система Маузер - Кока М.80, као и стара руска пушка Берданка са црним барутом (за III позив и Последњу одбрану). Све ове пушке биле су већ доста истрошене у балканским ратовима. У току 1914. из Русије је набављено још 144.000 брзометних пушака Мосин-Наган М.91 калибра 7.62 mm. До непријатељске офанзиве у јесен 1915. године српска оперативна војска располагала је са 203.326 брзометних пушака у јединицама
I и II позива. Митраљези којих је било укупно 246 (по два вода од по два оруђа на пук) били су система Максим М.1909. калибра 7 mm.

Од модерних артиљеријских оруђа располага- ло се пољским брзометним топовима система Шнајдер – Кане М 1907 (47 батерија) и М 1907А (15 батерија) калибра 75 mm, те са девет батерија брдских топова М 1907 калибра 70 mm, брзометним хаубицама М 1910 120 mm (осам батерија) и 150 mm (две батерије) истог произвођача. Поред тога био је коришћен и један број заробљених турских брзометних топова марке Круп М 1904 калибра 75 mm. До избијања Првог светског рата од ових топова биће оспособљена у радионицама Војнотехничког завода у Крагујевцу, три пољска (24 оруђа) и један брдски (осам оруђа) дивизион. У наоружању оперативне војске било је и пет спорометних брдских батерија Дебанж М.85 калибра 80 mm са по шест топова, 22 спорометне
хаубице М.97, калибра 120 mm, шест спорометних пољских мерзера М.97 калибра 150 mm, 17 спорометних дугачких топова калибра 120 mm и 65 застарелих оруђа у градском опсадном парку. Крајем 1914. и почетком 1915. године за одбрану обале од аустроугарских монитора српској војсци стављене су на располагање савезничке тешке морнаричке батерије и минерски одреди. Руска батерија имала је два топа калибра 152 mm, француска три топа калибра 140 mm док су четири енглеске батерије биле наоружане са по два морнаричка топа калибра 120 mm.

Српска инжењерија по мирнодопској формацији састојала се од два инжињеријска батаљона, понтонирске команде и понтонирског моста. Телефонски и телеграфски материјал за коњицу, артиљерију, пешадију и инжењерију, четири рефлектора, две бежичне телеграфске станице „Телефункен“, и једно балонско одељење били су немачког порекла укључујући и најмодернија телеграфска и балонска возила.

[MOTORISTA]

Од војне индустрије Србија је располагала Војнотехничким заводом у Крагујевцу који се бавио преправком пешадијског и артиљеријског материјала и израдом артиљеријске и пешадијске муниције, ручних бомби и хладног оружја, затим са две барутане у Страгарима и Обилићеву и заводом за узраду војне одеће са испоставама у Београду и Нишу. У свим гранама материјалне спреме осећала се оскудица, нарочито у одећној и логорској спреми: ни I позив није био потпуно војнички одевен, II позив само делимично (шињел и шајкача), а III позив није имао ништа од војничког одела и обуће. Није било довољно ни мостовог материјала за прелаз преко Саве и Дунава.

Војска је располагала и са 57.718 коња, 42.611 волова и 23.558 кола, као и око 60 војних и реквирираних теретних и путничких
аутомобила. После завршене мобилизације 1914. српско ваздухопловство које је формирано у саставу инжењерије још 1912. године располагало је са три исправна авиона (Аеропланска ескадра) и имало два пилота оспособљена за извршење ратних задатака, док је трећи био командир балонске чете, од које је било оспособљено само једно одељење. У априлу 1915. као испо- моћ српској војсци пристигла је из Француске једна ескадрила са осам авиона и 99 људи под командом мајора Р. Витреа.

И војни аутомобилски транспорт доживљава велики развој након формирања Аутомобилске команде марта 1915. која је до јесени 1915. располагала са 334 моторна возила (углавном камиона носивости од 1,5 до 2,5 тоне) којима је поред 329 српских управљало и око 100 француских војних шофера.

У току 1915. формиране су још две дивизије, Брегалничка (18.280 људи са 15.638 пушака, 16 митраљеза и 30 топова) и Вардарска (9.530 људи, пет митраљеза и 15 топова), па је српска војска у свом формацијском саставу у време аустро-угарско-бугарско немачке офанзиве у јесен 1915. године имала 13 пешадијских и једну коњичку дивизију, док је до новембра 1915, према подацима српске Врховне команде, упућен позив на мобилизацију за још 207.500 људи. Укупно бројно стање српске војске 6. октобра 1915, на дан отпочињања офанзиве Централних сила износило је 404.020 официра, подофицира и војника. Губици након операција 1914. године износили су 163.546 људи од чега је било 22.274 погинулих, 95.695 рањених, 418 контузованих и 45.159 несталих (углавном
заробљених) официра, подофицира и војника. Највеће губитке српска војска претрпела је у време офанзиве централних сила у јесен 1915. године и одступања преко Црне Горе и Албаније у зиму 1915/16. године. Тада је само у заробљеништво у Аустро-Угарску, Немачку и Бугарску одведено преко 170.000 српских официра, подофицира и војника, док је број мртвих и рањених износио око 94.000.

Након повлачења преко Албаније бројно стање српске војске значајно је смањено због великих губитака, тако да је Врховна команда морала да приступи њеној реорганизацији. Француска Врховна команда рачунала је на шест српских дивизија од по 12 батаљона, укупно 72.000 пушака, приближно 140.000 људи и 30.000 грла стоке. Планирала је да српску војску постепено опреми и наоружа митраљезима, хаубицама, пољским и брдским топовима, али не и тешком артиљеријом, јер је одлучено да се по том питању
и питању организације снабдевања ослања на савезнике.

Снабдевање српске војске у даљем току ратних операције вршили су Енглези и Французи на основу конвенција потписаних у
фебруару 1916. године и њихове модификације од 25. јула 1918. године, када су у снабдевање српске војске укључене и САД.

Комплетна српска војска на Солунском фронту опремљена је пешадијским и артиљеријским наоружањем и опремом француског порекла (пушке Лебл-Сен Етјен М.1907/15, Митраљези Сен Етјен М. 1907, пољски топови Шнајдер М.1912 калибра 75 mm и хаубице 120 mm).

Према изменама Уредбе о формацији из 1913. од 27. фебруара 1916. године целокупна српска војска распоређена је у три армије од по две дивизије састављене од војника свих позива, слабије јачине него 1914. године. У саставу I армије биле су Моравска и Вардарска дивизија. Другу армију чиниле су Шумадијска и Тимочка дивизија, а трећу Дринска и Дунавска дивизија. Свака армија имала је у свом саставу, поред две пешадијске дивизије и тешки артиљеријски пук састављен од хаубичког дивизиона 120 mm, хаубичког дивизиона 150 mm и дивизио- на од три батерије од по два дугачка топа 105 mm. За сваки дивизион било је обезбеђено по
једно одељење муницијске колоне. Поред тога, предвиђене су армијска (резервна) муницијска колона од девет одељења за артиљерију у дивизијском и артиљеријском саставу, телефонско одељење, покретно слагалиште телеграфско-телефонске спреме, инжињеријска алатна колона, мостови трен, рефлекторско одељење, аеропланска ескадрила, армијска провијантска колона од два одељења и армијска пекарска чета.

Пешадијска дивизија имала је у свом саставу две пешадијске бригаде од по два пука, сваки пук од по три батаљона, сваки батаљон по три чете и једно митраљеско одељење од четири митраљеза, један пук трећег позива, коњички ескадрон са једним митраљеским одељењем са два митраљеза, команду дивизијске артиљерије под којом су се налазили пољски артиљеријски пук од два дивизиона од по три батерије, брдски артиљеријски дивизион од три батерије, хаубички артиљеријски дивизион од три батерије 120 mm, муницијску колону од шест одељења и артиљеријску радионицу, команду дивизијске инжињерије под којом се налазио пионирски полубатаљон од две чете, лаки (товарни) мостови трен и телеграфско одељење.

Санитет се састојао од болничке чете са седам водова, четири пољске болнице, санитетске колоне и пољске марвене болнице. У састав дивизије улазиле су и Војна пошта, профијантска колона од три одељења, муницијска колона и покретна артиљеријска радионица и пекарска чета са пољским пекарама. При штабовима пешадијских дивизија образоване су полицијске секције.