PALUBA
December 12, 2019, 04:45:32 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: If you are experiencing problems during registration process, please contact us on flushroyal75@gmail.com
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 26 27 28 29 30 [31]   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 97808 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #450 on: May 19, 2019, 06:39:01 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Кад Даринка оца и мајку замени карабином и камом
Аутор: Милош М. Дамјановић субота, 18.05.2019.

У рат је 1912. добровољно отишла са тринаест година и била трипут рањавана. На ратишту се удала и породила и вратила након седам година као победница са ордењем и чином наредника, али остала непозната за нараштаје којима је даровала слободу. Овај кратак текст биће омаж заборављеном четнику Даринки Симић, која је, према сопственим речима, оца и мајку заменила карабином и камом.


* 01darinka.jpg (62.89 KB. 672x486 - viewed 17 times.)


Даринка Степановић Симић рођена је 1899. године у Неготину, где јој је отац Миленко, војни чиновник из Црне Горе, био у служби. Мајка јој је била Чачанка. Школовала се у Жагубици, Јасики и Ивањици. Скамију је заменила бусијом, а писаљку револвером, који је раније потајно узимала од оца, на шта јој је увек одговарано покудом да је то неодговарајући женски накит. У четнике се пријавила међу првима у чачанском крају, приликом доласка војводе Воје Танкосића. Због одвраћања родитеља, кришом је морала да побегне из дома. Положила је четничку заклетву и после месец дана пребачена у Куманово у одред војводе Вука Поповића, затим у Скопље као редов у одреду Косте Војиновића, где је прошла војну и обуку. У средњовековној српској царској престоници био је тада и чувени Гвоздени пук, у чијем је саставу био други четнички одред под командом Милића Димитријевића, а у њему и жене ратнице – Милунка Савић, Мара Петровић, Софија Јовановић и две Енглескиње. Задатак ових формација био је извиђање непријатељских положаја и, према потреби, отворена борба са мањим одредима османске војске. У Првом балканском рату, Дара комита је имала ватрено крштење на Козјаку, Вучитрну и Кајмакчалану и први пут била рањена, у ногу.

Озледа је није зауставила, па је у Другом балканском рату била на положајима око Охрида и Дебра, заједно са познатом Милунком Савић. Након краткотрајног рата, са саборцима је боравила у околини Скопља.

И у Великом рату Даринка се срчано борила, ратујући 1914. на Убу, Конатици, Рогатици, Вишеграду и другим местима у Подрињу, спречавајући надирање аустроугарског непријатеља преко Саве и Дрине.

Четујући на Кајмакчалану, упознала је будућег супруга Стевана Симића, наредника у њеном одреду, са којим ће се венчати 1916. на Кајмакчалану током оружаног затишја. Уприличено је весеље на ком су узели учешће сви четници, а војводе су са гордошћу гледале овај необичан брак на бојном пољу. Брак је крунисан рођењем детета које није имало срећу да преживи нехумане и тешке ратне прилике – умрло је након годину дана. Две године по венчању, Дара комита је остала и без мужа и ратног друга, који је изгубио живот у једном од бројних сукоба. Губитак драгих лица, учинио је Дару још енергичнијом и неустрашивијом ратницом. Након пробоја Солунског фронта и незаустављивог напретка српске армије, Даринка се са својим четницима борила против непријатељских трупа у околини Призрена. Из рата се вратила кући тек 1919. године, кратко настанила у Београду, још краће боравила код својих у Чачку, да би се поново вратила у престоницу, где се придружила четницима Косте Пећанца.

После рата радила је као дактилографкиња у Министарству шума и рудника, одакле је 1926. године отпуштена под образложењем – неквалификована. Оставши без посла, почела је да ради као слушкиња у богатим београдским домаћинствима. У родни Чачак се вратила 1935. године, а новембра 1938. се преселила у Крагујевац, где је живела као подстанар. Запослила се у тамошњем Војно-техничком заводу и на прагу Другог светског рата, поручивала: „За Краља и Отацбину данас сам готова да погинем пре него икад.” На своје године није гледала као на препреку за одбрану домовине. Самоуверено и у борбеном расположењу изјавила је: „Дајте ми само 300 метака за реденике, а кола са муницијом иза мене, па ћете видети шта ће бити! У четрдесет година човек није стар. Здрава сам и орна, хвала богу, а то је довољно.” Је ли успела да оствари свој наум након уласка Југославије у рат 1941. године остаје енигма. Баш као и њена даља животна судбина.

Izvor: www.politika.rs

Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 29 150



« Reply #451 on: June 09, 2019, 10:19:43 am »


Pronađena grobnica srpskih vojnika


U ataru sela Kula, kod Požarevca, na brdu Vranjevac iskopane kosti, sa delovima vojničke opreme iz Prvog svetskog rata.

Na oko 300 metara od spomenika na brdu Vranjevac, u ataru sela Kula, pronađeni su ostaci tela srpskih vojnika poginulih u borbama u oktobru 1915. godine.

Na ostatke je 18. marta ove godine slučajno naišao meštanin Predrag Lukić dok je iz zemlje vadio mlado stablo divlje jabuke. On je o tome odmah obavestio Živislava Antonijevića, istraživača ratne prošlosti Braničeva i Stiga, i Dragana Jacanovića, arheologa Narodnog muzeja Požarevac, pišu "Večernje novosti".

"Izlaskom na lice mesta ustanovili smo da se u iskopu nalazi desetak ljudskih kostiju. Kasnijom ekspertizom nađenih vilica utvrđeno je da se radi o osobama starim od 20 do 25 godina. Nađene su i četiri čaure, kao i deo vojničke kopče i vojnička sekira. Kosti su spakovane, vraćene u zemlju i zatrpane, a predmeti predati Narodnom muzeju u Požarevcu", kaže Antonijević.

Arheološkom opservacijom utvrđeno je da je reč o grobnici vojnika poginulih u borbama vođenim u oktobru 1915. godine. Smatra se da su to srpski vojnici, jer su austrougarski sahranjeni na posebnom groblju između Kule i Boževca, odakle su njihova tela posle rata izmeštena.

"Izvesno je da delovi skeleta potiču od leševa sakupljenih na bojištu tokom asanacije terena koju su obavile nemačka i austrougarska vojska. Postoji priča da su teren čistili starci i žene koji nisu izbegli iz sela po povlačenju naše vojske", smatra Antonijević.

Ostaci srpskih vojnika nađeni su u severnoj humci, a pretpostavlja se da u njenoj blizini, na 30 metara, postoji još jedna. O otkriću koje ukazuje na postojanje masovne grobnice obavešteni su predsednik opštine Malo Crniće Goran Dačić i direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Dejan Radovanović.

Spomenik na brdu Vranjevac otkriven je 2015. , u čast vojnika i civila Braničevskog okruga nastradalih od 1912. do 1918. U blizini spomenika su očuvani rovovi srpske topovske baterije, koji su ograđeni užetom provučenim kroz izlivene topovske granate. U humkama koje se nalaze na oko 300 metara od spomenika smatra se da je pokopano stotinak srpskih vojnika. U planu je da im se održi opelo, a humke ograde i zaštite.

"Iskopavanjem je nađeno desetak ljudskih kostiju: delovi tri različite donje vilice, dve butne kosti, četiri kosti ruku, jedan deo karlice i nekoliko sitnijih fragmenata. Nesumnjivo je utvrđeno da se radi o tri različita skeleta", napisao je u službenoj belešci, nakon otkrivanja ostataka, arheolog Dragan Jacanović.

Zajedno sa Predragom Mirkovićem, Antonijević je objavio četvorotomnu knjigu "Srpski ratni pomenik", u kojoj su navedena imena nastradalih i okolnosti pod kojima su okončali svoj život - u borbi, zarobljeništvu, od tifusa ili gladi. Knjiga sa 23.560 imena zalivena je voskom i uzidana u spomenik na Vranjevcu.

izvor
Logged
Boro Prodanic
Prijatelj foruma
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 952


« Reply #452 on: June 09, 2019, 07:19:01 pm »

Neka pali heroji počivaju u miru i večnoj slavi!
Logged
ssekir75
poručnik korvete
*
Offline Offline

Posts: 3 869


« Reply #453 on: June 09, 2019, 09:05:01 pm »

слава им и лака им српска земља за коју млади изгибоше.

иначе оваквих налаза може бити безброј ако се само загребе. зна се где су вођене битке. мени се десило 18.3.2004. док сам био дежурни у батаљону у пиротској касарни да је војска, чистећи постојеће и копајући нове заклоне у касарни пронашла кости. позвали су ме и на основу ознаке на нађеној чаури, једног дугмета и остатку манлихеровог бајонета закључио сам да је у питању бугарин. пошто је био дан који је био (сви знамо шта је било претходног) нико од претпостављених није хтео да се за*ебава са тим, само су одмахнули руком и рекли баците их, немамо времена. ипак, кости смо ископали и сложили у ону црну врећу за ђубре. пошто је у то време свако мало долазио неко из манастира поганово (немам појма шта су тражили у касарни), пар дана касније замолио сам једног монаха да их узме и да их сахране како доликује хришћанину. прво му није било јасно откуд то ту, како знам да је бугарин и слично, али је онда одмахнуо руком и рекао, био он србин или бугарин не заслужује да му се кости развлаче. сахранићемо га по протоколу. касније сам питао једног бугарског свештеника моторџију колико се разликује наш и њихов обред сахране. каже, скоро ништа. испричао сам му шта је било и овај ми је дословце поновио реченицу нашег монаха, био он србин или бугарин, не заслужује да му се кости развлаче. ко зна да ли га је тад поп опевао. сад јесте и лака му земља.
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #454 on: July 01, 2019, 05:51:48 am »

Za šaku dinara izdali Srbiju
Ivan Miladinović   30. jun 2019.

Priča o našim ljudima koje je vrbovala austrougarska obaveštajna služba. Moćni bečki aparat lako je među našim svetom pronalazio uhode i doušnike

Portret Jovana Savića, odnosno Ivana Jugovića / Todor Stefanović Vilovski / Živojin Balugdžić

* 0119.jpg (70.75 KB. 620x298 - viewed 20 times.)


ŽIVOT špijuna je odvajkada intrigirao običnog čoveka. Tajnovitost, misterije, opasnost i opsena ljudi od kojih dobijaju poverljive informacije, sastavni su deo špijunskog posla. A to podrazumeva inteligenciju, lukavstvo, čvrstinu i mnoge druge veštine, pa zbog toga ne iznenađuje što ih običan narod vrlo često doživljava kao nadljude.

Stvarni život velikih špijuna zapravo je mnogo zanimljiviji od onih opisanih u romanima, filmovima ili televizijskim serijama. Njihove operacije zadivljuju više od legendi koje su o njima nastale, zapisao je jednom prilikom Robert Dž. Lampir, specijalni agent FBI. Živeći u dubokoj senci, vodeći dvostruke ili trostruke živote, oni su vrlo često, hladnokrvno i nepokolebljivo, poverljivim informacijama do kojih su dolazili, menjali postojeći balans vojne, političke ili ekonomske moći, u vremenima u kojima su živeli. Motivi za ovu vrstu životne klackalice su mnogostruki. Od dubokih patriotskih osećaja, komplikovanih porodičnih i životnih okolnosti i ucena, pa do pohlepnosti i privlačnosti zveketa novca.

Naravno da ni Srbi nikada nisu bili ravnodušni prema takvim izazovima. Listajući požutele stranice arhiva, ili mnogobrojnih knjiga objavljenih na ovu temu, otkrićemo tuce naših ljudi koji su život stavljali na kocku ne bi li došli do neke informacije koja bi mogla da pomogne njihovoj zemlji. Ti poduhvati se često ubrajaju u najveće svetske špijunske operacije. Međutim, bilo je i onih koji su zbog pregršt para izdavali svoju domovinu i nudili i najtajnije podatke službama drugih država, a najčešće onim koje su bile otvoreno neprijateljski raspoložene prema Srbiji.

OD IZBIJANjA Prvog ustanka i početka formiranja moderne države, Srbija je bila na udaru pojedinih evropskih zemalja. U tome je, naravno, prednjačio sveznajući policijski i obaveštajni aparat Austrije, koji je još od 1805. godine bio upućen u gotovo sve značajnije tajne u Srbiji. U bečkim arhivima sačuvana su dokumenta koja kazuju da je jedan od prvih "informatora" Beča bio Jovan Savić, u našoj istoriji poznatiji kao Ivan Jugović, koji je kao sekretar Karađorđevog sovjeta, svake večeri, preko jednog alasa, dostavljao svoje izveštaje u Zemun, tamošnjem austrijskom komandantu, a ovaj ih je prosleđivao generalu Simbšenu u Petrovaradin.

Jovan Savić, ili Ivan Jugović, zauzimao je važne položaje u ustaničko vreme. Bio je jedan od najuglednijih ljudi svoga doba, profesor na Visokoj školi i jedan od šest ministara u Karađorđevoj vladi. Rodio se oko 1733. godine u uglednoj svešteničkoj porodici Savić u Somboru. Nije uspeo da se zakaluđeri u jednom od fruškogorskih manastira, pa u Ugarskoj završava prava. Radio je kao profesor u Sremskim Karlovcima, a potom kao sekretar vladike u Vršcu. U Srbiju dolazi 1805. Kao obrazovanom čoveku i poznavaocu više stranih jezika, nije mu bilo teško da ostvari zavidnu karijeru.

Konstantin Dumba, austrougarski poslanik

* 19-5-konstantin-dumba.jpg (20.94 KB. 300x379 - viewed 16 times.)


Aleksa Ivić, profesor istorije prava, 1929. godine je u bečkom državnom arhivu pronašao dokaze da je Ivan Jugović bio zavrbovan od Austrijanaca i da je osposobljen za korišćenje šifrarnika. Među dokumentima, bile su i priznanice na pristojne sume koje su isplaćivane Subotiću, odnosno Jugoviću. U maju 1813, kada je osetio da će biti otkriven, beži u Zemun. Iste godine umire u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Neki istoričari su dovodili u sumnju njegov špijunski rad. Vladimir Ćorović u "Istoriji srpskog naroda" piše da je Jugović bio darovit i učen, ali da nije bio moralno čist čovek. Povodom dvestogodišnjice Velike škole, objavljena je monografija "Jovan Savić - Ivan Jugović", u kojoj je predstavljen kao ličnost bez mrlje.

UKAZOM kneza Mihaila 1861. godine, osnovan je Pres-biro Ministarstva spoljnih poslova. Prvih godina zvao se Preski biro. Prvi šef ovog biroa bio je Matija Ban, do 1880. godine, i, po svemu sudeći, jedini čelnik ove službe koji nije bio istovremeno i austrijski agent. Jedan od čelnika biroa bio je i Todor Stefanović Vilovski, koji je rođen 1854, a umro 1920. godine. Pre dolaska u Srbiju 1881. uređivao je "Srbadiju" i "Srpsku zoru". Bio je poslanik i sekretar Srpskog narodno-crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Po dolasku u Beograd, postao je najpre sekretar Ministarstva spoljnih poslova, a zatim šef Pres-biroa. Za vreme Srpsko-bugarskog rata 1885. bio je i sekretar kralja Milana. Vilovski je Beču dojavljivao sve ono što je uspevao da sazna.

Istoričar Vasa Kazamirović je u austrijskim arhivima pronašao podatak da je Vilovski bio taj koji je Ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske 1883. godine dostavio i prepis Načertanija Ilije Garašanina, koje bečke službe do tada nisu registrovale. Špijunska aktivnost Vilovskog je vrlo intenzivna u vreme aneksione krize 1908, a zatim tokom Prvog svetskog rata. Septembra 1912, ponovo dolazi u Srbiju i po drugi put postaje šef Pres-biroa, ali ga ovog puta Pašić koristi i "namešta" mu informacije, one koje je on hteo da stignu u Beč. I poslednji šef Biroa iz vremena Obrenovića, Branko Petrović Šandor, takođe je radio za Ministarstvo spoljnih poslova u Beču. Njegovo šifrovano ime bilo je Mali Branko. Posle prevrata 1903, iz straha beži u Austrougarsku.

DOLASKOM Karađorđevića na presto, nažalost, u Srbiji se ništa ne menja. Dostavljača, informatora, uhoda, doušnika, potkazivača i špijuna uvek je bilo. Moćni, sveznajući, bečki obaveštajni aparat pronalazi pravog čoveka na pravom mestu. Ovoga puta to je bio Živojin Balugdžić, lični sekretar kralja Petra Prvog Karađorđevića i, gle čuda, prvi čovek Pres-biroa. Kralj Petar imao je u Balugdžića neograničeno poverenje, i pre dolaska i po dolasku na presto Srbije. On je po nalogu kralja obavljao najpoverljivije misije. Sve najznačajnije tajne informacije sa Dvora i iz srpske vlade stizale su direktno na sto ministra spoljnih poslova Austrougarske. Koliko su ta obaveštenja za vladu u Beču bila značajna, svedoči izveštaj otpravnika poslova Leventala od 13. juna 1906. godine upućen ministru spoljnih poslova u Beč.

- Kako bi Vašoj blagorodnosti smelo da bude poznato, gospodin Pašić je naimenovao g. Balugdžića za prvog sekretara poslanstva u Carigradu i on bi trebalo da tamo otputuje tokom sledećih mesec dana... Ja sam usled toga prinuđen da se postaram za druge izvore informacija, pri čemu od g. Dumbe (poslanik u Beogradu) svojevremeno predloženi Nikola Petrović, koji je sasvim ispao iz političkog života, ne bi za to uopšte došao u obzir. Momentalno mi se čini da bi jedan od sledećih časnih ljudi koji su se nedavno vratili u Beograd mogao doći u obzir: bivši dvorski novinar kralja Aleksandra Obrenovića, Pera Todorović, koji je sada primljen u staroradikalsku partiju i priključen njenom organu Samoupravi - ili raniji šef srpskog Pres-biroa Šandor (Branko) Petrović, koji navodno sada ponovo treba da tu dužnost preuzme. Da li bi se cela stvar uopšte mogla realizovati, i u okviru momentalno odobrenih troškova za obezbeđenje informacija, ili će možda biti nužna dodatna sredstva, tek će se videti. Za ovaj čas slobodan sam da zamolim da mi se javi da li je neka od pomenutih ličnosti možda već stajala u vezi sa Informacionim biroom - zapisao je Levental.

JOŠ jedan strogo poverljiv izveštaj austrougarskog poslanika iz Beograda svedoči o doslednom prosleđivanju informacija o događanjima u Srbiji. Ovog puta na tapetu je prestolonaslednik Đorđe Karađorđević:

- Što se tiče prestolonaslednika, gospodin Balugdžić kaže da njegovo ponašanje u poslednje vreme zadaje ponovo mnogo brige kraljevskoj porodici. Nijedan sluga, nijedan ađutant ne može da izdrži kod njega, jer ih on na najbrutalniji i neuračunljiv način psuje i atakuje. U Dvoru je on nedavno posle doručka napao svog brata Aleksandra i hteo da ga - udavi. On Aleksandra goni sa osobitom mržnjom, optužujući ga da nastoji da se dočepa prestola i da je plaćenik Austrije.

I Srpsko poslanstvo iz Londona upozorilo je Pašića da Balugdžić radi za Austrijance. U poverljivom obaveštenju od 8. maja 1913. godine, upozoravaju da je Balugdžić o planovima i namerama albanskog prvaka Biba Dode, koji su se ticali saradnje sa Srbijom, a koje je saznao od Berović-paše, prvo obavestio Beč, a potom Beograd. Kako bi naš narod rekao, vuk dlaku menja, a ćud nikako.

LUKAV PAŠIĆEV POTEZ

ODLAZAK Balugdžića za Carigrad bio je posledica njegovog podužeg sukoba sa Nikolom Pašićem. Lukavi Baja će iskoristiti jednu njegovu nesmotrenost kada je obelodanio tajni razgovor između kralja Petra i bugarskog kneza Ferdinanda na železničkoj stanici u Beogradu. Pašić ga je primorao da podnese ostavku na položaj šefa Pres-biroa i poslao u diplomatiju.

Izvor: www.novosti.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #455 on: July 01, 2019, 12:34:41 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Српски војници из Њујорке, Ћикаге, Милвоке и Шакрамента
Аутор: Мирјана Сретеновић понедељак, 01.07.2019.

Када је емигрирао у САД наш сточар постао је рудар. Када је букнуо Велики рат обукао је униформу. Потом је бачен у заборав – каже историчар Милан Мицић, аутор књиге о српским добровољцима из Америке

Добровољци: Раде је у Америци постајао Реј па су и у домовини почели да га зову Рајмунда (Фотографија из књиге „Американци“)

* 01knjiga1A.jpg (145.29 KB. 672x458 - viewed 20 times.)


Индустријализација САД и уверење да је Америка земља шансе за материјални успон покретали су европске масе почетком 20. века на далеки пут преко Атланског океана. Одлазак у Америку за српске младиће био је први излазак из њихових села. Прелазећи океан наш исељеник није мењао само своје поднебље, већ и своје биће, од сточара се преображавао у индустријског радника и копача руде. А када је домовина рекла „упомоћ”, за време Великог рата, он се враћао кући и добровољно облачио војничку униформу.

Ратни ветерани из САД који су се након рада насели у Банату, Бачкој, Срему, Барањи и Славонији називани су Американцима. Они су жуљали руке у америчким челичанама, железарама и рудницима. Градили су пруге у деловима, како су говорили, „Њујорке, Ћикаге, Милвоке, Шакрамента”. Раде је тако у Америци постајао Реј па су и домовини почели да га зову Рајмунда.

– Путовање бродом, у трећој класи, на бескрајном океану, у непознато, био је први и дубоки стрес за једва писмене младиће који су тек напустили своја села. Пристизали су на острво Елис и путовали до одредишта у унутрашњости САД, где су их чекали браћа или рођаци. Било је ту и 14-годишњака који су кретали са завежљајем и картонски картоном на прсима с натписом куда иду – каже историчар Милан Мицић, аутор књиге „Американци, српски добровољци из САД (1914-1918)”. Његов деда Јован један је од Американаца. Разлог више да унук сакупи и објави 25 породичних сећања о српским добровољцима из САД и Аргентине.

– Хронична полуглад која је владала у динарским крајевима и могућност зараде у САД покретали су људе на сеобе. Радили су на најтежим пословима у угљенокоповима у Пенсилванији и Охају, у рудокоповима у Мичигену, Минесоти, Монтани, Аризони, Ајдаху, Вајомингу, Невади, у кланицама у Чикагу, Канзас Ситију, Сент Луису, на сечи шуме у Орегону и Вашингтону, у ресторанима и рудницима Калифорније, на спирању злата у Аљасци, у фабрикама гуме, на железници, фарми, у месари – наводи Мицић.

Срби су 1916. били присутни у 187 места у САД. Окупљали су се у „салунима” где су се налазили пре и после рада, ту су долазили до информација о послу и имали контакт са завичајем.

– Прикупљање добровољаца у САД наилазило је на озбиљне препреке. До априла 1917. САД су биле војно неутралне, а свако прикупљање добровољаца тражило је финансијску помоћ и превоз бродовима од стране савезника. Аустрофилски оријентисани Хрвати радили су на сузбијању југословенске идеје у хрватској заједници у САД. Извесни Грга Старчевић 1915. објавио је брошуру у којој је оптуживао Србе да они неће Југославију и да је она „само копрена у стварању Велике Србије”, истиче аутор књиге.

– За потребе прикупљања српских добровољаца из Америке, Француска је обезбедила кредит од два милиона франака. На челима српским заједница били су салонери који су живели од печалбара (упошљавали их, формирали добротворна друштва, покретали новине на српском језику) и њима није одговарало да им „потрошачи” иду у рат. Услед рата наднице у САД су знатно скочиле, радници су добили социјално осигурање, што није подстицајно деловало на пријављивање у војску – примећује Милан Мицић.

Међу добровољцима био је Ристо Вајагић из Босанске крупе, одликован Карађорђевом звездом. Ту је и Анка Тројановић из Херцег Новог, која је из САД 1914. распоређена за болничарку у Призрену. Добровољац Владимир Лучић из Мркоњића имао је два разреда основне школе и срце у јунака. Рањен је на Солунском фронту. Када је 1976. одлазио са овога света, имао је делић бомбе испод једног уха, а много делића налазило се на леђима и једној бутини...

Марко Раичковић, рудар у Монтани, после рата није хтео да се одриче српства као неки други. „Ја сам доша' из Америке да гинем за српство, а сад ми Титешко говори да сам Црногорац само да нас је мање”. На његовој кући омладина је исписивала пароле о Титу и Стаљину. Кад је 1948. Удба тражила да брише пароле о Русима, Марко је рекао: „Нит сам их писа', нити ћу их брисати”.

Након рата добровољац Митар Раичковић за празнике је облачио кангар одело из Америке и обувао жуте опанке извезене белим концем. У том оделу је и сахрањен, посведочили су његови синови. Марка Басарића заболео је зуб и од доктора је тражио да му да инјекцију. „Јеси ли ти Марко добровољац?”, питао га је доктор. „Тражиш инјекцију, срам те било!” Онда му је извадио зуб без инјекције.

– Добровољци из САД били су млади људи који нису служили војску и у америчким градовима развили су врло либералне навике. Зато су били тежак материјал и од њих није било лако направити дисциплинованог војника. Самовоља старешина била је страна динарском менталитету ових Срба и навикама које су стекли на печалби у САД. Од обилне америчке хране имали су и стомаке, тако да им опасачи нису били потребни.

Аутор књиге наглашава да њихово насељавање Баната и потом немачка окупација чине причу о људској решености да се опстане и траје, о смислу у бесмислу, о потреби да се преживи упркос околностима.

– Окупација коју су прошли у Банату за њих је била невоља која „буде и прође”, још један рат који ваља преживети, где је требало сачувати децу која су вођена њиховим примером често кретала пут отпора окупатору. Послератни свет комунистичких вредности и потпуна идеолошка промена после Другог светског рата били су њихова духовна, ментална и вредносна окупација. Бацање њиховог света на маргину, у таму непамћења, у заборав као казну – каже Милан Мицић.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #456 on: July 30, 2019, 05:56:22 am »

Глас поробљеног Београда – др Едвард Рајан
петак, 26.07.2019.

Амерички лекар је у току Првог светског рата у Србији оперисао више од осам хиљада људи, борио се против тифуса, спасао десетине хиљада живота, али и био заштитник српског становништва у Београду

Доктора Едварда Рајана су на београдским улицама грађани поздрављали узвицима „Вива Рајан”. Било је то признање за храброст овом америчком лекару у које су могли да се увере свакодневно док је лечио рањене и болесне у Београду, који су сви напустили осим цивила. Београд, главни град Краљевине Србије, на почетку Великог рата постао је караула пошто су га од надмоћне непријатељске војске делиле само реке Сава и Дунав па готово и да није био брањен. У граду који је немилосрдно засипан непријатељским гранатама остали су само цивили.

Циљ Аустроугарске није био само уништење Српске војске и државе, већ и затирање нашег народа. О томе сведоче незапамћена зверства над цивилним становништвом, посебно у Мачви на почетку рата 1914. године, за која никада ниједан аустријски официр или политичар који је то наређивао није одговарао. Намери Аустроугарске да уништи Србе супротставио се један Американац, др Едвард Рајан. Он је у току Првог светског рата у Србији оперисао више од осам хиљада људи, борио се против тифуса, спасао десетине хиљада живота, али и био заштитник српског становништва у Београду за време окупације. Нажалост, његово херојство смо заборавили. Да сазнам колико је др Рајан помогао Србији помогла ми је књига Ратомира Дамјановића „Др Едвард Рајан – спасилац Београда”.

Доктор Едвард Рајан је, заједно са два хирурга и 12 медицинских сестара, у име америчког Црвеног крста 16. октобра 1914. године стигао у полуразрушени Београд који је разаран аустријским гранатама. Дошао је у главни град земље коју је моћна Аустроугарска царевина осудила на смрт и затирање. У Београду је провео две окупације, 1914. и 1915. године. Одмах се уселио у напуштену зграду Главне војне болнице и прогласио је америчком болницом изнад које је поред заставе Црвеног крста развио америчку заставу. О томе је писала британска болничарка Емили Симондс у „Вашингтон посту” 17. јануара 1915. године. Како је то учинио, аустроугарске батерије престале су да гађају болницу и тако је београдско становништво имало где да се превија, оперише и лечи. Пошто су САД тада биле неутралне, према Петој хашкој конвенцији из 1907. године, ова зграда је третирана као америчка територија.

У првом извештају који је др Рајан послао Националном штабу Црвеног крста у Вашингтону писало је: „Имамо око 150 тешких рањеника, нови случајеви стижу сваког дана, а има око 50.000 рањених широм целе земље.”

Доктор Рајан је веома брзо под својом одговорношћу имао чак пет болница размештених у 40 зграда, у оквиру њих било је девет српских лекара и око 150 сестара на више од 1.200 болесника, а од марта 1915. морао је да се бори и са пегавим тифусом који је почео да коси престоницу, али и друге делове Србије. По тадашњим проценама у Београду, на врхунцу епидемије, умирало је до 50 људи дневно, а др Рајан се, лечећи болесне, и сам заразио. Његове колеге, амерички лекари, др Ернест Пендлтон Магрудер из Вашингтона и др Џејмс Френсис Донели из Бруклина подлегли су зарази.

Доктор Рајан није био само лекар, већ глас поробљеног Београда. Када су Аустроугари, у другом заузимању Београда, захтевали да избаци из болнице српске рањенике да би се направило места за аустријске, он је то одбио. Када су Аустријанци бежали из Београда после контраофанзиве српске војске, аустријски генерал је оставио рањене војнике у америчкој болници и рекао др Рајану да од „њега само тражи да се добро брине о његовим војницима као што се бринуо о српским”. Доктор Рајан је то учинио и Аустроугарска га је одликовала. Као што га је одликовала Француска Република Легијом части и Краљевина Србија Орденом белог орла.

Доктор Рајан је у два наврата вршио и дужност неформалног конзула САД у Београду, након што је из града повучен дипломатски кор: први пут у току двонедељне окупације Београда децембра 1914. године, а други после октобра 1915. када је дошло до слома нашег краљевства и повлачења преко Албаније. Тада је одбио наређење америчког Црвеног крста да напусти Београд.

Као „конзул” у Београду зна се да је спречио вешање неколико српских младића које је окупатор осудио на смрт, тражио од окупатора да према српском становништву поступа у складу са хуманитарним правом, на његов захтев су уклоњена вешала са Теразија на којима су стајала тела обешених српских младића и вршио је координацију програма помоћи српским избеглицама. Почетком 1916. делио је београдској сиротињи у окупираном граду жито које је амерички Црвени крст нарочито у ту сврху, на његов захтев, купио у Румунији.

Његова мисија у Србији завршила се 16. октобра 1916. године када се вратио у САД. Већ у априлу 1917. године нашао се на Солунском фронту, сада званично на савезничкој страни одмах пошто је Конгрес САД објавио рат Немачкој, са задатком да координира рад савезничких медицинских служби. Заједно са српском војском у новембру 1917. године ушао је ослобођени Београд. После капитулације Централних сила нашао се у Берлину, 1918. године, као други човек америчке мисије Црвеног крста.

Доктор Едвард Рајан је, лечећи, чувајући и бранећи Београд и његове становнике у тешко време окупације, заслужио своје место у историји. На нама је да покажемо да ли смо достојни овог хероја тако што ћемо чувати успомену на њега и његово дело. Нажалост, до сада нисмо показали да то знамо, бар у овом случају.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #457 on: August 04, 2019, 07:44:42 pm »

Nestvarna priča iz Velikog rata - Kad su Irci krenuli na Bugare da bi pomogli Srbima
Darko Nikolić  03.08.2019.

Decembar 1915. Srbija pred kolapsom, napadnuta od tri velike sile, Austrougarske, Nemačke i Bugarske. Država se izmešta sa svoje teritorije, a saveznici... Malo ih je tada bilo dovoljno blizu da pomognu. Ipak, pokušaja je bilo. Jedan od takvih izveli su Irci. Evo ih na fotografiji. Na srpskoj teritoriji. Ovo je priča o njima.


* 01Irci.png (596.17 KB. 735x557 - viewed 13 times.)


Kada je bilo jasno da Bugari kreću sve južnije, ne bi li opkolili srpsku vojsku u povlačenju, na granici Kraljevine Srbije i (u Velikom ratu tada neutralne) Grčke, irska Deseta divizija, sastavljena od oko 8.000 dobrovoljaca, kod sela Kosturino je pokušala nemoguće. Da zaustavi celu jednu bugarsku armiju. Od 99.497 ljudi.

Samo, gde su se uopšte nalazili ti Irci? Levo od njih su Francuzi gledali da budu najbliži ugroženim Srbima, štiteći im povlačenje, a irska divizija je pokušala da spreči prodor kroz jedini planinski prolaz u Vardarskoj dolini koji je Bugarima značio. Hteli su da opkole Srbe i da Nemcima obezbede prugu Berlin – Konstantinopolj (Istanbul), kako bi se pomogao saveznik, Turska. A Irci su se u Solun iskrcali u letnjoj opremi, pravo posle sopstvenog pokolja kod Galipolja, u sastavu britanskih imperijalnih trupa kojima je dat u zadatak da ovlada svim tim morsko-kopnenim, a strateški važnim tačkama na svetskim raskrsnicama. Tako to, valjda, sa imperijama i ide, dok ih ne dočeka neko odlučan, kao što su Turci to bili kod Galipolja. I, u pomenutoj letnjoj opremi Irci su i stigli u novembru u okolinu Kosturina. Do početka bugarskog napada više od hiljadu Iraca odnešeno je u bolnice, zbog promrzlina.

Pa opet, kada je strašan bugarski napad počeo, a trebalo je braniti visoravan okruženu visokim vrhovima (što samo po sebi predstavlja težak položaj), i to visoravan toliko kamenitu da je najdublji rov mogao biti 60 centimetara, što nikako ne štiti dovoljno od artiljerije a i snažne pešadijske vatre, Irci nisu pobegli glavom bez obzira.

Došli su da pomognu Srbima, i – ostali su gde je trebalo.

Kada je napad počeo, zaboravili su na zmije o kojima su pisali rodbini, zaboravili na decembarsku planinsku balkansku hladnoću. Na ogromnu snagu neprijatelja. Samo u prvom udaru, u borbi prsa u prsa, 138 Iraca iz petog, dablinskog bataljona, ostavilo je svoj život na tada još uvek neokupiranom srpskom tlu. U tri dana borbi, taj irski bataljon je sa 1.042 spao na 565 vojnika. Ništa bolje nisu prošli ostale irske jedinice. Jer ništa manje hrabrije nisu ni bile.

Kada je komanda videla da je dalji otpor uzaludan, jer je (i pored hrabrog držanja Francuza, kojima je poginulo 1.804 vojnika), ogromna brojnost omogućila Bugarima da se uvuku između dve savezničke vojske, ali i da zađu kroz razruđene spojeve irskih jedinica, naređeno je francusko-irsko povlačenje. Bugari su trijumf slavili uz trube i signalne rakete, Nemcima su u naredna dva dana obezbedili sigurno funkcionisanje pruge Berlin – Konstantinopolj, a Srbi... Srbi su uspeli da se, uz nekoliko bravura sopstvenih snaga, ipak domognu obale. A onda, kroz novu Golgotu, preko Krfa... Ostalo znate.

U slavu Iraca koji su se borili da bi Srbija opstala - tamo negde kod Dojrana i dan danas stoji keltski krst. Na njemu piše „U znak sećanja na one iz Desete irske divizije koji su pali na Galipolju, a dali živote u odbrani Srbije, a i u slavu svih Iraca koji su dali svoje živote u Velikom ratu“.

Ova priča je poput tog krsta, znak sećanja na te Irce.

Izvor: www.blic.rs

Logged
banebeograd
mladji vodnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 158



« Reply #458 on: August 04, 2019, 08:04:10 pm »

Nestvarna priča iz Velikog rata - Kad su Irci krenuli na Bugare da bi pomogli Srbima

U slavu Iraca koji su se borili da bi Srbija opstala - tamo negde kod Dojrana i dan danas stoji keltski krst. Na njemu piše „U znak sećanja na one iz Desete irske divizije koji su pali na Galipolju, a dali živote u odbrani Srbije, a i u slavu svih Iraca koji su dali svoje živote u Velikom ratu“.

Ova priča je poput tog krsta, znak sećanja na te Irce.
slava JUNACIMA 
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #459 on: August 11, 2019, 05:56:19 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Живот за добро Краља и Отаџбине
Аутор: Олга Јанковић субота, 10.08.2019.

Коњички капетан 1. класе Кирило Кира Драгићевић, рођен је 1884. године у Ивањици. Свршио је подофицирску школу у Београду, а доцније преведен у Коњицу, да би с почетка првог Балканског рата постао официр.


* kirilo-kira-dragicevic-kkk.jpg (46.41 KB. 675x490 - viewed 11 times.)


Претурио је Кирило преко плећа и Турски и Бугарски рат и у оба био рањаван. Потом је службовао у Краљеву, у 4. Коњичком пуку, одакле је отишао и у борбу против Аустроугарске. Одмах с почетка Првог светског рата, септембра месеца 1914. године, опет бива тешко рањен у борбама на Мачковом камену.

„И ноћ проводимо на путу у колони. Ослушкујемо бахат коњских копита. То дивизијски ордонанси разносе заповести, све до јутра – дивног, сунчаног. На домаку смо Шанца, веле да су тамо трупе пуковника Петра Мишића. Артиљерија се одваја, а пред нама врх Јагодње планине – Мачков камен. Журним кораком сручисмо се у дубоку вртачу, али тог часа добисмо плотуне шрапнела, све фијучу изнад глава. И наша артиљерија отвара ватру, већ имамо рањених, од нас ватра се преноси и на нашу батерију, зазујаше зрна. Осетих да ме нешто прострели, ту под груди, па у руку и кроз раме. Видим још рањених повлаче се дубље у шуму... Чујем и како неко каже: ’5. прекобројни води борбу, рањен је и принц Ђорђе.’ То је све што сам чуо”, последње је чега се сећа Киро Драгићевић, пре него ту паде и бива заробљен, да би у заробљеништву у баварском Гредингу остао до пред крај рата.

Лошег здравља, нарушеног рањавањем и нељудским условима у ропству, ипак је, према писању уредништва „Ратног поменика”, смогао снаге да по Ослобођењу, настави своју војничку каријеру. Службује у 5. Коњичком пуку у Ваљеву, за овим у Депоу коња у Словенској Бистрици, у којој му се здравље нагло погоршало од задобијених рана у Светком рату и јула 1927. године умире, оставивши за собом незбринуте жену и малог сина Светозара од две године.

„Везан још од првих дана војничке службе за Кирила, још док не наступише ратови, увек сам у њему сретао вернога и вреднога помоћника у времену заједничког нам службовања у Коњици. Доцније нас је судбина упутила једно на друго и у ратовима и ја сам био поносан када сам му могао какав ратни задатак поверити, знајући да ће га он увек с храброшћу и самопрегором потпуно извршити. На концу његове дичне војничке каријере, овенчане ордењем и признањима, сусрели смо се опет на службовању у Ваљевском војном округу”, говорио је над Драгићевићевим одром његов претпостављени старешина Ђока Исаковић.

Ту помиње, а „Поменик” бележи и сећања на зараван Мачков камен, тродневне узалудне напоре, земљу натопљену људском крвљу и покривену лешевима српских и аустроугарских војника и официра.

„Нит смо ми могли освојити упорно брањене ровове нити су Аустријанци смели да из њих излазе. Веле да је пало преко 100 официра и око 10.000 људи, а данас 25 година касније, иако су кости палих бораца брижљиво сакупљене у костурницу, ипак у свакој јамици или старом рову налазе се људске кости и предмети ратне опреме, највише у онима које су Аустријанци држали. И увек кад се у сећањима помене Мачков камен, сетим се капетана Кирила Драгићевића. Сетим га се, високог наочитог, храброг, гвоздене воље и како је вредно настојавао да одговори својим напорним дужностима. Уз његово име, име тог ратника и витеза, зато ће занавек стајати, да је жртвовао себе за добро Краља и Отаџбине.”

Izvor: www.politika.rs

Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 18 199


« Reply #460 on: August 11, 2019, 09:58:21 pm »



У претходном тексту се помињу "трупе пуковника Петра Мишића". Ради се о овом официру:


* IMG_20190811_223626.jpg (1650.57 KB. 3120x4160 - viewed 16 times.)


"Петар Мишић (Рајац, Неготин, 1863. - Беч, 1921.). Завршио је 15, класу Нише школе Војне академије и Николајевску генералштабну академију у Русији. Учествовао је као командир пионирског вода Шумадијске дивизије у српско-бугарском рату 1885. Након тога је био командир вода и чете и професор у Војној академији, командант пешадијског батаљона и пука. Један од водећих учесника Мајског преврата 1903. Након преврата био је начелник одељења у Министарству војном и командант пука. Пензионисан је након британске интервенције 1906. Посветио се политици и био народни посланик народне радикалне странке.Иницирао је низ афера у вези са набавком топова у Француској. У Првом светском рату реактивиран је и командовао је Крагујевачким резервним трупама, самосталним одредом а потом и Шумадијском дивизијом. После рата био је командант Дунавске дивизијске области у Београду.Председник Војног суда за официре који је судио водећим "црнорукцима" 1917. Почасни ађутант краља и уредник "Ратника".
Преузето из књиге Миле Бјелајац: "Генерали и адмирали Краљевине Југославије (1918-1941.)"

Одред пуковника Мишића формиран је 3. септембра 1914. Чинила су га четири батаљона Комбинованог пешадијског пука Крагујевачких резервних трупа, који су добили задатак да иу Зжица крену ка Крупљу.У Пожеги је у састав одреда ушла и једна спорометна артиљеријска батерија система "Де Банж". У одрд су ушли и 1. батаљон 5. пешадијског пука трећег позива и 1. позицијска батерија. Одред јачине пет пешадијских батаљона и две артиљеријске батерије имао је задатак да брани прелаз преко реке Дрине, од реке Трешњице до Љубовије. (Д. Стефановић, Дневник из 1914", Београд , 2017, стр. 199.)

Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 29 150



« Reply #461 on: August 24, 2019, 04:09:04 pm »


Emisija RTS "Kvadratura kruga", prvi deo posvećen Budimiru Davidoviću, junaku Velikog rata.


Quote
Jedan od najvećih junaka iz Prvog svetskog rata Budimir Davidović nepravedno je skrajnut i zaboravljen u vreme obeležavanja stogodišnjice Velikog rata.

Posle Prvog svetskog rata Davidović je jedva sastavljao kraj sa krajem, a za vreme Drugog svetskog rata molio je tadašnje vlasti da mu pomognu da ne umre od gladi.





Logged
Topola
Prijatelj foruma
vodnik I klase
*
Offline Offline

Posts: 664



« Reply #462 on: September 26, 2019, 11:46:18 am »


* dum dum 2.png (1846.01 KB. 1557x948 - viewed 22 times.)


Srpski vojnik ranjen "eksplozivnim" metkom, po prijemu u ratnu bolnicu u današnjoj osnovnoj školi "Kralj Petar I"u Beogradu, 1914.

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #463 on: October 13, 2019, 08:02:06 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Револуционар
Аутор: Коста Ђ. Кнежевић субота, 12.10.2019.

Остао је веран Марксовој идеји, бива често затваран, да би на крају успео да оде, августа 1933, у новонасталу совјетску Русију, где је током Стаљинових чистки, 1938, погубљен.


* Rada-Vujovic-Pariz-1920-srb.jpg (21.96 KB. 675x429 - viewed 7 times.)


Када је неминовност Великога рата била извесна, свако је желео да помогне у одбрани домовине. Србија је примала и добровољце. У добром делу добровољаца били су и момци које је Војна комисија одбацила из разних разлога. Један од таквих младића био је и Радомир Рада Вујовић (1895–1938). Стасао је у Пожаревцу, у бројчано великој породици ковача-колара Димитрија, који се доселио из банатског села Лесковице и брзо развио свој занат. По опредељењу био је члан Радикалне странке. Кућа са радионицом налазила се испод цркве на самом крају Радичевичевог сокака.

Рада Вујовић је био добар ђак и другар. Приступио је подмлатку Српске социјал-демократске странке, на чијем је челу тада био Димитрије Туцовић (1881–1914). Желео је да студира медицину, али му је изгледа политика лагано постајала важнија од свега, па је покушао да подбуни и очеве раднике, те на крају је извукао дебљи крај, јер су радници радили као у породици и није им падало на памет да увреде свог газду који им је био као отац.

Испит зрелости положио је у Пожаревачкој гимназији 1913/14. Иако он и другови из разреда, нису још потпадали под војну обавезу, Рада се, као родољуб, пријавио за преглед надајући се да ће га примити, јер је имао кондицију као члан Соколског друштва. Војна комисија га је одбила због платфуса и кратковидости. Није му било право, али се сети и пријави се као добровољац.

Тих месеци, од атентата 1914, на врх Варошког брега се улогорио Браничевски одред где су Раду убацили у чету за везу. Са њим је још неколико школских другова-добровољаца. Постао је телефониста чији је задатак био одржавање телефонских линија од Голупца до Смедерева. Тај фронт држао је Браничевски одред и било је ситуација када се беспрекидно дежурало и више од 48 часова. Случајем су преживели и ваздушни напад када је непријатељ из извиђачког аероплана просуо сандук челичних „пикада” који су са висине од 1-1,5 километара пробијали и уништавали све пред собом.

Током летње ноћи, када је било мирније, а Рада дежурао, у станицу је бануо и командант Одреда пуковник Светомир Љ. Матић (1870–1891) каснији ђенерал и бан Дунавске бановине. Ни он није могао ока склопити од спарине. Знао је по причи да су примљени школарци добрим делом присталице Туцовићеве странке, те је хтео да се у то увери. Са момцима се лепо опходио. Нудио их дуваном и пићем и пажљиво слушао шта школарци причају. Тек када се ноћ почела лагано губити, пуковник Матић устане, поздрави се са децом и крене ка Команди. Отворивши врата промрнџа себи у браду, али довољно да је Рада разумео шта каже:

− Море, све вас комунце требало би кад-тад без разлике повешати да децу толико не трују!..

Браничевски одред је остао на Варошком брду до јануара 1915, а онда су се маршом спустили до Скопља где је већ стигла и Ђачка чета. Дошавши у Скопље морали су сви школарци-добровољци да се построје пред Војном комисијом да би видели ко од њих може даље, јер ће пут бити неизвестан и дуг. Комисија је и други пут огласила Раду Вујовића за неспособног. Био му је то најтежи час у животу, али није клонуо. Кумио је и молио, слао молбе и недељама чекао да му стигне потврдан одговор, али војска остаде непопустљива.

Морао је да напусти гарнизон, али се надао да ће кренути даље. Те зиме живео је врло тешко у Скопљу. Није био на казану па се некако сналазио, тек толико да се прехрани. Није имао довољно новаца, али се снашао: успео је да му неки лимар направи самовар. И тако, ујутру распали мангало, пристави самовар и војницима, после прозивке, нудио би шољу топлог чаја по цени од пару, две и на томе је успевао да мало заради. То се није допало новом команданту пуковнику Ђорђу Глишићу, јер када је дошло и негативно решење, он га је, у рано пролеће те године, возом вратио у Пожаревац.

Рада није могао да поднесе бугарску окупацију Пожаревца па је преко старих другова који су исто остали успео се пребацити у Смедерево у немачку болницу као помоћник апотекара. Занимљиво је да му је у сусрет изашао и сам командант болнице, војни лекар Холцман, пољски Јевреј који је волео Србе и увек гледао да им кришом помогне...

Рада Вујовић је без успеха, 1919, покушао, и то о трошку пожаревачке општине, да оде на студије медицине у Паризу. На крају одлази о свом трошку, радећи све да би преживео. Међутим, француске власти су га 1921. протерале из Француске, а слично се десило и у Бечу. Пошто је до краја остао веран Марксовој идеји, бива често затваран, да би на крају успео да оде, августа 1933, у новонасталу совјетску Русију, где је током Стаљинових чистки, 1938, погубљен.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 34 455



« Reply #464 on: December 09, 2019, 09:11:38 am »

Жртве Великог рата уписане у вечност
Аутор: Димитрије Буквић недеља, 08.12.2019.

На основу грађе из Војног архива објављен први комплетан списак 322.877 српских војника и цивила страдалих у Првом светском рату

После више од сто година, Србија се одужила својим војницима и цивилима страдалим у Првом светском рату. Њихова имена уписана су у вечност захваљујући шестогодишњем труду Војног архива. С намером да установи детаљан списак српских жртава Великог рата, колектив ове институције је 2013. на иницијативу Министарства одбране започео детаљно проучавање грађе у овој значајној архивској ризници. Истраживачко прегалаштво је резултирало недавно објављеним капиталним делом „Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату – Архивска грађа Војног архива” у издању Медија центра „Одбрана”.

Овај прворазредни подухват од националне важности чини 14 књига на чијих је 8.924 странице пописано 322.877 страдалих војника и цивила, уз електронску верзију на ДВД-ју.

Ово капитално дело већ је овенчано наградом за издавачки подухват године, а његова вредност превазилази историографске оквире и има цивилизацијски и хумани значај, будући да су први пут детаљно пописане српске жртве, при чему је база података остала отворена за допуне и налазе из других архива и извора.

У раду на пројекту био је ангажован целокупан колектив Војног архива, укључујући и његове војне и цивилне припаднике који су у међувремену пензионисани. Како за наш лист каже капетан бојног брода Горан Петровић, који је од 2017. директор ове институције, Војни архив је израдио и софтверску апликацију за упис података који могу да се претражују и „извозе” у различите формате докумената.

Један од рецензената, др Александар Животић, професор на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, каже за „Политику” да су међу грађом Војног архива коришћеном за прављење пописа биле листе губитака, спискови страдалих, болничке листе, логорске књиге, пописи жртава, затим српски, аустроугарски, немачки и бугарски документи првенствено војне провенијенције и француска санитетска документација. Проучавајући их, истраживачи су наилазили и на тешкоће попут непрецизно вођених евиденција у условима рата, свесног скривања жртава од стране окупационих власти, али и „дуплираних” података.

„Дешавало се да се у два различита документа помиње исто име, презиме, па чак и средње слово и датум смрти жртве, а да се накнадно установи да су то два човека преминула у истом дану, само што је један погинуо а други умро у Бизерти на лечењу. Истраживачи су зато у штампано издање уврстили само оне жртве за које је недвосмислено да ли је реч о једној или различитим особама, док су у електронском издању оставили и дуплирана имена, јер је база података отворена за допуњавање”, каже Животић. Додатни проблем, каже он, било је и стање постојеће грађе која је више пута премештана.

„Тако је у Другом светском рату сав материјал пренет у Аустрију, на тријажу. Такође, фондови Војног архива су услед неколико пресељавања те установе али и штете претрпљене у НАТО агресији често чувани у неадекватним условима и у знатној мери физички оштећени, а поједини су и добрим делом уништени”, наводи Животић.

Од 322.877 пописаних жртава велика већина су војници, док је страдање цивила документовано у мери у којој је грађа то дозвољавала. Подаци о идентитету страдалих садрже личне податке, време, место а често и околности страдања, војну јединицу којој је жртва припадала као и сам извор што изнете податке чини проверљивим.

„На тај начин је први пут у домаћој историографији утврђен прецизан списак страдалих у коме је постојање и страдање сваке жртве појединачно документовано и доказано”, напомиње Животић. Ово, ипак, није листа свих жртава рата, већ искључиво оних о чијој смрти постоје докази у грађи Војног архива.

„Цела ова прича неће бити потпуна док се оваква иста истраживања не предузму и у архивима Југославије, Србије, Српске академије наука и уметности и Српске православне цркве, као и у низу локалних архива. Потребно је организовати и теренска истраживања јер нема села у Србији које није поставило спомен-плочу страдалима у Првом светском рату с пописаним именима, која би такође требало евидентирати и проверити. Осим тога, држава би могла да подржи и истраживања домаћих стручњака у релевантним архивским институцијама у иностранству. Тек тада ће бити заокружен напор на плану утврђивања идентитета српских жртава Великог рата”, каже Животић.

Стручну и организациону помоћ у овом подухвату пружили су представници релевантних организацијских целина Министарства одбране – међу којима и Универзитет одбране и Институт за стратегијска истраживања – али и Катедра за историју Југославије Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, неколико историографских института и многе друге стручне институције.

„Посебно значајну помоћ су пружили рецензенти: академик проф. др Љубодраг Димић, проф. др Александар Животић и пуковник др Миљан Милкић, као и академик проф. др Мира Радојевић”, каже директор Петровић.

Како до података

Осим куповине електронског издања пописа жртава Првог светског рата, сви који су заинтересовани за увид у базу података могу да се обрате и Војном архиву дописом или да дођу у ту институцију. Подаци из пописа се достављају правним и физичким лицима без накнаде. У блиској будућности, очекује се да буде оформљена и интернет база података која ће бити доступна свим грађанима, каже Горан Петровић.

Пантеон народног памћења

Попис који је сачинио Војни архив је утолико значајнији јер, како подсећа др Александар Животић, читав век од завршетка Првог светског рата југословенска и српска држава нису успеле да утврде укупан број страдалих војника и цивила.

„Било је више покушаја да се утврди број жртава у Великом рату, па је тако двадесетих постојала идеја да буде створен ’пантеон народног памћења’. Ипак, то је стало јер кад год се отварало питање српских жртава, отварало се и питање губитака друге стране. А пошто су обе југословенске државе биле државе помирења, у све то се није дирало”, каже Животић.

Србија се сећа

Пре неколико година, непрофитни сектор у Канади је уз подршку владе те земље покренуо међународни пројекат „Свет се сећа” с намером да се пописивањем свих који су изгубили живот у Првом светском рату ода почаст свакој жртви понаособ. Према речима Горана Петровића, иницијатива Министарства одбране о засебном попису српских жртава настала је у исто време кад и овај канадски пројекат али није део њега.

„Влада Канаде је упутила позив Републици Србији да учествује у пројекту ’Свет се сећа’, који је прихваћен, али је за своје учешће Србија морала да обезбеди финансијска средства. Услед одређених разлога, Министарство одбране је напослетку одлучило да одустане од учешћа у канадском пројекту, али и да се настави с радом на уносу података из Војног архива”, објашњава Петровић.

Izvor: www.politika.rs
Logged
Pages:  1 ... 26 27 28 29 30 [31]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.033 seconds with 25 queries.