PALUBA
March 28, 2024, 03:19:48 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jednu cifru, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 [34] 35 36 37   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 208080 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #495 on: June 23, 2021, 01:38:34 pm »



Quote
„Srbi i Rusi su zajedno“: Zejtinlik, mesto gde počiva 21.000 ratnika iz pet vojski

Na savezničkom groblju Zejtinlik u Solunu sahranjeno je 21.000 vojnika koji su dali živote u borbi za slobodu tokom Prvog svetskog rata. Zajedno počivaju srpski, ruski, italijanski, francuski i britanski vojnici, a među njima i jedna žena.

U Solunu, u ulici Lagada, smešteno je ovo groblje, nazvano po turskoj reči „zetenlik“, koja znači maslinovo ulje. U vreme otomanske imperije, na tom mestu bila je pijaca na kojoj se prodavalo maslinovo ulje, a tokom Prvog svetskog rata tu se nalazila srpska vojna bolnica. Ranjenici koji su podlegli ranama sahranjivani su na tom mestu, pa je vremenom odlučeno da Zejtinlik postane mesto gde će počivati ratnici poginuli na Solunskom frontu.

Kada se uđe na vojno groblje, ulična buka volšebno nestaje, i tišina prekriva poslednje počivalište ratnika, koju nisu mogli da imaju boreći se u rovovima. Čak ni šuštanje drveća i pesma ptica ne mogu da odvrate pažnju posetilaca od hiljada grobova koji se prostiru na Zejtinliku.

Ovo je najveće vojničko groblje na Istočnom frontu i jedino gde zajedno počivaju vojnici pet savezničkih nacija.

Groblje je podeljeno u pet delova: italijanski, francuski, britanski, srpski i ruski. Iako nema oznaka koji deo pripada kojoj vojsci, može se prepoznati po imenima napisanim na krstovima.




Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #496 on: June 27, 2021, 05:28:58 am »

субота, 26.06.2021.
Бранко Пејовић

Пук водио преко Сибира, Манџурије и Суеца до Солуна

У ово доба заборав је незаслужено пао на српског официра и ратног команданта Велибора Н. Требињца (1878–1922). Он је јуначки војевао и јединице до победа водио у крвавим борбама Великог рата, борећи се против непријатеља тих ратних година и на тлу Србије, далеке Русије и на Солунском фронту.

Прочуло се то тада, па је ратно ордење достојно красило груди храброг пуковника Требињца: две Карађорђеве звезде и два Бела орла, као и одликовања других држава – руско, персијско, румунско, енглеско, чехословачко, црногорско.

„Према себи лично Велибор је био неумољиво строг, али је и од потчињених тражио службу на првом месту. Истина, за потчињене је то било веома тешко, али видећи свуд и свагда свог команданта пред собом, нити се роптало, нити се чак осуђивало. И у Русији и на Солунском фронту осветлао је образ у свим борбама у којима је учествовао... Његов пук је прешао пут с југа европског дела Русије, преко Сибира и Манџурије, Сингапура, Суеца и Александрије и срећно допловио у Солун.”

Овако је о пуковнику Требињцу писао његов савременик и колега истог чина Вел. Ј. Белић, чији је тај давнашњи запис објавила 2008. године „Историјска баштина” (бр. 17), часопис Историјског архива Ужице.

Пожега је родно место Велибора Требињца, из које је на школовање отишао у Крагујевац, па завршио Војну академију. „Као одличан питомац, имајући нарочиту љубав за војнички позив, још онда бира пешадију, најглавнији род оружја, како је говорио. Већ као млад капетан члан је комисије за израду митраљеског правила и наставе за гађање пушком, митраљезом и карабином. Доцније у Пешадијској школи гађања постаје наставник и помоћник команданта школе, на тој га дужности и ратови затичу.”

Кад је плануо Велики рат Требињац је постављен за помоћника начелника штаба Ужичке војске, с којом се борио око Вишеграда до Хан Пијеска. Затим га хитно упућују за начелника штаба Браничевског одреда, а одатле у Македонију, где је начелник штаба Команде трупа нових области. На том положају остаје у најтежим тренуцима тих јединица, све до повлачења на Крф и реорганизације наше војске на овом грчком острву. Ту је од претпостављених тражио да иде у Русију (руски народ је увек волео) где би од српских добровољаца формирао војне јединице, за васкрс своје отаџбине. Прихватили су да га пошаљу у ову мисију, па је с Крфа отишао 5. марта 1916. и преко Француске стигао у Русију.

Велибор је у највећој земљи, у новоформираној Првој српској добровољачкој дивизији, командовао Четвртим пешадијским пуком.

„У Добруџи пук је имао неколико страховитих борби, нарочито на Кокарџи, где је једним ванредним јуришем нагнао бројно знатно јаче Бугаре у бекство. Велибор на челу свог пука, у борби код Амзаче, буде рањен у десну руку, али из строја није излазио. Коњички јуриши Бугара одбијени су и ми смо остали господари разбојишта. Заслуга највише припада хладнокрвном команданту пука Требињцу и његовој великој маневарској способности... С пропашћу режима у Русији опстанак наших добровољачких јединица тамо био је онемогућен, те су се све јединице морале пребацити на Солунски фронт.”

Зато се и догодило путешествије ратника „преко пола света”, од Сибира и далеког Истока до Средоземља и Солуна, где је Требињац затим учествовао и у нашој офанзиви на Солунском фронту. Ту је био веран сарадник и помоћник у штабу команданта Друге армије војводе Степе Степановића.

После рата Велибор је цењен високи официр, а смрт га је наједном покосила у миру, и то на војној дужности. „Срчани удар, као непријатељско зрно, погодио га је у тренутку кад је за својим столом обављао службу, у логору у Калиновику код Сарајева.”

Пуковник Требињац сахрањен је у Сарајеву 7. октобра 1922. године. На сахрани у посмртном говору артиљеријски пуковник Драгољуб Ж. Стојановић је рекао: „Требало је да пропутујеш цео свет, да не будеш потопљен у морским валима, да прођеш кроз толике ратне окршаје и да те смрт мимоиђе. Да не будеш разнет непријатељским зрнима и толиким ратовима за ових 10 година и да дочекаш да млађим официрима покажеш како се треба спремати за рат, како војску спремати за одбрану отаџбине и како треба умрети на дужности за добро отаџбине!”

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #497 on: July 03, 2021, 05:34:29 pm »

субота, 03.07.2021.
Гвозден Оташевић

Лепа Гагуна отишла је у рат за слободу уместо млађег брата

Како се млада племкиња с камена Катунске нахије код Цетиња борила за част и слободу

Чачак – Живот ми је до ратова текао својим редоследом. У кући родитељској, код Милице и Јанка, окупљали су се главари Црне Горе и о рату зборили. О чему би другоме?

Овако је у поратном добу, кад минуше дани чемера и страдања, беседила Василија Вукотић, кћи сердара Јанка, отиснувши се претходне деценије у војну за одбрану српске отаџбине уместо нејаког брата Вукашина, 12 лета млађег од ње, јер војвода са Чева, братственик с краљевским домом Петровића не имаше друге деце сем њих двоје. Ево како је лепа Гагуна сведочила о својим ратним стопама...

Отац ми је био из старе, знане породице Перка Вукотића, који је имао два сина, Стевана и Машана, а Стеван Петра и Мила, Машан – Станка, Јована, Николу и Салету. Војвода Петар је имао кћер Милену, која се удала за књаза Николу и у историју ушла као црногорска краљица Милена. Од сердара Станка Машанова, мој отац Јанко Вукотић, братић краљице Милене, ме је из миља звао Гагуна.

Шта је мене одвело на бојиште? То што сам била старија од брата. У то доба из појединих црногорских кућа у рату је било по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића ниједна. То је мучило мог оца, као да је био врло несрећан што нема мушке деце, али кад већ није имао одраслог сина, ту му је била кћер.

Школовала сам се на Руском институту на Цетињу. Нас девојака било је стотинак, училе смо на српском, руском и француском, спремале се за наставнике, али избише ратови против Турака. Куда би у таквим приликама могле да оду младе девојке, задојене родољубљем, ако не не бојиште или бар војну болницу. Од првог дана рата у болници била је и моја мајка Милица.

Минуше дани и у прве две ратне године оца сам видела само четири пута. Дође, најпосле, на Цетиње крајем јуна 1915. сломљен умором и несаницом. Безмало, три месеца у борбама. Неки војници изгинули, рањених и више, а зло тек долази. Из појединих црногорских кућа изгинуле и по три-четири мушке главе. Једног дана, на Цетињу, рече ми: „Спреми се, Гагуна, од данас ћеш са оцем. Где будем ја, бићеш и ти.”

То је била заповест сердара Јанка Вукотића, који је на месту начелника Врховне команде Црногорске војске столовао од јануара 1916. После капитулације црногорске војске одведен је у заробљеништво, а од 1919. примљен у Војску Краљевине СХС и 1926. унапређен је у чин армијског генерала. У том чину је и преминуо 1927. у Београду као армијски генерал, са Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

Куд су војнички богази водили сердареву миљеницу, једину жену која је учествовала у Мојковачкој бици? Да гледа рањенике с Дечића које су пренели у Подгорицу, из Пљеваља оде у Чајниче. Прваци тог места ћутаху, забринути. „Послушајте ме”, рече сердар. „Видим да ми нисте поверовали, али оставићу овде моју кћер Василију. Смирите се и не бојте се, са вама је она.”

А онда је дошла Мојковачка битка са Швабама, о Божићу 1916. Војска Краљевине Црне Горе, под заповедништвом сердара Јанка Вукотића, јуначки се одупрла Аустроугарима. Све српске јединице прођоше кроз Скадар, чекају бродове за Крф. Мојковчани су држали положаје све до 21. јануара, кад је стигло наређење да се разиђу „јер војска више не постоји”, Црна Гора je капитулирала. Василија беше једина жена учесник битке на Мојковцу.

Прође вихор, стиже слобода, и шта би још. То у својој повесници „Жене Солунци говоре” описује чачански књижевник Антоније Ђурић...

Пошто су сви њени одведени у ропство, удала се за доктора Ника Мартиновића, али је њега 1926.  убио Душан Рогановић, те оста удова. Обећала је 50.000 динара ономе ко ухвати убицу, или 100.000 ако га властима преда живог. Кућани сердара Јанка додали су, у своје исе, награду од 50.000 динара, а 50.000 понудила је и Муслиманска банка у Мостару јер је убица Мартиновића имао и нека непочинства у Херцеговини, па је Мартиновић убијен у некој заседи 1927. године.

Василија се, неколико година касније, удала за прослављеног генерала Блажа Врбицу. После смрти Врбице, Василија је живела усамљено у Улици мајке Јевросиме у Београду, где је Ђурић, у њеном стану, забележио ову исповест. Умрла је 20. новембра 1977. у 81. години.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #498 on: July 18, 2021, 05:17:02 am »

Субота, 17.07.2021.
Бранко Пејовић

У Скадру живи леш, у логору поцрнелих ушију, у Чешкој парадни кочијаш

Рад и ред у српској сеоској кући пред Велики рат. Живот у породичној задрузи, поштовање старијих. Стицало се и имало, пуне штале и торови... А онда ратно доба, мобилизација и страдања, одлазак у заробљеништво. Ту судбину доживео је Пожежанин Ђуро Николић, па је описао у позним годинама у аутобиографском спису „Успомене из живота”. Приредио их је у овом миленијуму Недељко Јешић, а објавио часопис „Историјска баштина”.

„Најлепше доба у нашој кући било је од 1907. до 1914. У кући 17 чланова задруге, много се радило. Било је увек слугу и слушкиња, а за време сезоне бербе шљива и кукуруза по 15, 20, па и 30 радника. Стоке је било доста: по 20 грла говеда, 80 оваца, 40-50 свиња, три-четири коња. У кући је владао патријархални обичај, млађи су поштовали старије. Кад отац или стриц Мојсо улазе у кућу, млађи су их поздрављали устајањем...”

„Долази аустроугарски рат 1914. у јулу месецу. Ја сам мобилисан и упућен на границу на Кадињачу. Код куће остаје стриц Мојсо са женама, остала је пуна кућа, пуни торови и обори, бурета ракије, приплодни бик доведен из Швајцарске који је мерио 1.200 кила... У новембру Швабе заузимају Србију све до Рудника и Јелице, где су били враћени и поражени. Одмах после тога моја генерација регрута буде позвана на одслужење кадровског рока.”

У Штипу је Ђуро примљен у штаб као писар, пре је примио перо него таин. „Али завлада у том граду епидемија тифуса тако страшна. Поумирали су моји најбољи другови, па и мој командант, најпосле се и ја разболим. После оздрављења будем прекомандован у Дринску болничку чету у Ваљево. У септембру 1915. будемо премештени у Пожегу, одакле настаје евакуација преко Чачка, Митровице, Вучитрна и ту нас замало Бугари нису заробили. У Пећи остајемо седам дана. Ту смо били сведоци да је запаљена имовина српске државе, највећи део ратне спреме погорело је и уништено”, писао је.

„Кренули смо преко Рожаја за Подгорицу, остављени сами. У Скадар стигли на Светог Николу потпуно исцрпљени, живи лешеви. Ту су нас тукли швапски авиони. Били смо скоро пред Драчем, али будемо враћени у Подгорицу да отворимо болницу и гледамо изнемогле војнике. Ту је сваког дана умирало по стотину људи! У том времену, баш на Светог Саву, у Подгорицу су стигли Швабе и били смо заробљени.”

Спроводе га са осталима преко Ловћена и Сарајева до великог логора у Добоју. Међу заробљеним је било босих и подераних, трећег дана пешачења стижу у Дервенту. Ту су их сачекали швапски официри хрватског порекла.

„Један официр упитао је лепо на српском језику: ’Како је Срби?’ На то је добио одговор од изнемоглих: ’Дајте нам леба и обућу па ћемо и у гору и у воду!’ На ове речи швапски официри су се згледали и зачуђено рекоше: ’То је много од умрлога српског војника.’ А зима је била страшна. Стрпали су нас у фургоне и закључали, други дан смо осванули негде на граници Баварске. Указао се огромни заробљенички лагер ’Хајнрихсгрин’ од преко 50.000 заробљеника разних нација. Дошли смо до њега толико промрзли да су нам доцније увета поцрнела. На температури 35 степени испод нуле морали смо сваког дана на купање. При уласку у купатило стајао је по један подофицир који је сваког прегледао и пљачкао. Храна у лагеру била је очајна.”

Касније је Ђуро са десетак сународника упућен на пољопривредне радове у Чешку, у близини Прага, на имање грофа Чернина. Ова грофовија имала је преко 30.000 хектара са 13 економија. Ту су биле огромне машине за орање на парни погон, у шталама по 300 музних крава и 100 теглећих коња, 20 липицанера. Штале су имале водовод на струју, музилице су електричне.

„Ми Срби имали смо храну, стан, огрев, одело, лечење, 50 одсто од зараде. За оне ратне прилике то је било боље него за њихове грађане. Доцније су дошли руски заробљеници, горди царски солдати, врло религиозни. Јутром и на подне кад полазе на рад сви су у хору певали њихове херојске песме.”

Ђуро је ту дуго радио. „Имајући у виду да су сваки дан настајала тежа времена уколико се рат продужавао, ми смо се овде осећали као у великој заветрини. Тако је трајало 1916. и 1917, а почетком 1918. ситуација је код чешког народа била друга, војници су напуштали фронт и крили се лети по пољима и житу, најрадије код наших Срба који су у шталама хранили стоку. Ја сам у то време био парадни кочијаш, још од младости сам волео лепе пунокрвне коње. Брзо сам научио да говорим чешки и на себе скретао пажњу. У слободном времену дала ми се прилика да с девојкама играм валцере, полку, мазурку... Једног октобарског дана осванули су огромни плакати и прогласи о Чехословачкој Републици. Није било ниједног швапског војника, тробојка је била знак новог времена. Ја сам се истог дана по прогласу републике јавио у Чехословачку соколску легију, њихове девојке су биле лепе као сан, то су за мене били најлепши дани. После шест месеци решим се да кренем за Србију”, бележио је у својим записима Ђуро Николић.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #499 on: August 29, 2021, 06:39:24 am »

Субота, 28.08.2021.
Бранко Пејовић

Ратне и поратне ране адвоката Радомира

Радомир Милаћевић у Солуну 1916.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

„Данас је потписан мир између нас, Бугарске и Аустрије. Тако је бар по форми завршена крвава трагедија која је почета 17. јуна 1913. године. Безбројне жртве не би биле скупе и излишне кад би оне могле научити доцнија поколења да буду паметнија и да не чине лудости какве смо ми чинили. Да ли ће тако бити тешко је рећи, али су изгледи врло, врло рђави. Изгледа да ће наши потомци нас претећи својим безумљима, као што смо ми претекли наше претке. Фатални пут изгледа да само у том правцу води...”

Ове реченице је на крају свог дневника из Великог рата записао Радомир Милаћевић (1888‒1971), адвокат и новинар. Родом из златиборског села Алин Поток, седмо од деветоро деце у родитеља. Студије права у Београду као најбољи завршио је 1913, стекавши стипендију за докторске студије у иностранству коју није искористио јер је избио рат. Указ о мобилизацији затиче га у Београду, на месту писара у Варошком суду. Са ужичким пуком „Стеван Немања” у борбе одлази на границу с Босном, па у ваљевски крај где је на положају Рожањ задобио пет рана (две кроз врат и плућа). До почетка 1915. лечи се у ваљевској и чачанској болници, затим у Ужицу. У јесен је поново у борбама, код Књажевца рањен у руку. С незалеченом раном одступа преко Албаније, јануара 1916. лађом стиже на Крф. Одатле у мају у Солун, учествује у борбама на Солунском фронту. Рањен је и тада, лечи се у Солуну, опоравља у Тунису и Алжиру. У лето 1918. Радомир се враћа у војну службу у Битољ, демобилисан је марта 1919. у чину резервног официра.

Након рата је секретар Окружног суда града Београда и један од оснивача и уредник листа „Београдски дневник”. Именују га с краја 1919. за  конзула у Њујорку, али тамо не одлази због постављених му услова. Одустаје од бављења новинарством и посвећује се адвокатури. Двадесетих година својим новцем и позајмицама гради хотел „Праг” (са 85 соба) у Београду, који завршава 1929. Потом прави четвороспратницу у Чика Љубиној, узима у закуп фабрику алкохола и шпиритуса, ускоро и бродарско предузеће „Дрина”, а на купљеном имању у Макишу ствара велику економију. Купује на Златибору земљиште и прави вилу на Палисаду 1940. Као добростојећи помагао је многима, давао прилоге хуманим друштвима. С почетка рата 1941. мобилисан је у Загребу, а одатле га спроводе у немачко ропство, у логоре Варбург и Нирнберг. Радомирови пријатељи, блиски Милану Недићу, успевају 1943. да га ослободе заробљеништва и он се враћа у Београд. Немци су му породицу већ иселили из куће на Дедињу, а његову имовину узели.

С доласком ослобођења Милаћевића, као државног непријатеља, хапсе ослободиоци: „Везаног га спроводе у затвор априла 1945. улицама Београда, кроз народ, уз пратњу медија. У затвору је до краја септембра 1945. када бива пуштен и осуђен на условну казну. До 1948. сва имовина му је одузета.”

Живи потом у тешким условима, власт му не дозвољава да отвори адвокатску канцеларију. Принуђен је да оде у Алексинац и тамо ради у адвокатској канцеларији свог колеге. Без икаквих средстава, с непокретном женом, 1954. се усељава у просторије напуштеног клозета железничке станице у Житковцу поред Алексинца. Касније их пресељавају у изнајмљену кућу. После многих обраћања држави, Радомир тек 1966. остварује право на пензију. Умире 1971, сахрањују га у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

У ратном дневнику описује многа дешавања, па и своје прво рањавање: „Изрешетан сам митраљеским куршумима. Имао сам пет рана које су, по свим законима анатомије, смртоносне. Моја блуза била је пробијена на 11 места. Тако страховито унакаженог нашао ме је мој земљак из Рожанства Милан Мићић. Њему сам остао вечити дужник, јер ме је са још једним војником успео извући са бојишта и ставити у заклон... Свучен сам са Рожња у Пецку, натоварен на волујску двоколицу. Кад смо стигли у Ваљево рабаџија ме је унео у ходник гимназије. Поред мене су лежали тешки рањеници, а међу њима и двојица мртвих које цео дан нема ко да изнесе. Лелек рањеника био ми је тежи него моје ране... После проведене целе ноћи и пола дана на бетону у ходнику успело се некако да и ја дођем на операцијски сто. Извађено ми је зрно из ноге и остале ране превијене. Приликом операције др Јордан Стајић ме је помиловао по глави и рекао: „Млади човече, ви сте најсрећнији рањеник који је прошао кроз моје руке. Право је чудо како се то зрно провукло кроз ваш врат, а да вам није живот угасило...”

Промоција књиге Радомира Милаћевића „Ратни дневник 1913‒1919. и сећања” уприличена је јуна ове године у београдском Медија центру. Говорили су др Војислав Коштуница, праунук Радомиров Милован Милаћевић који је приређивач и издавач књиге, те писац поговора Слободан Гавриловић. – У овом дневнику највећи утисак на мене учинио је пишчев однос према рату. С јаком антиратном поруком, грубим и огољеним сликама ратних страхота. Када је Кајмакчалан освојен Милаћевић бележи: „Ако је судити по осећајима, више нисмо људи него само живе ствари. Нема догађаја који нас може узбудити. Налазимо се у царству смрти где је смрт правило, а живот изузетак.” Те патње теже падају што се у рату показује и нешто друго: бездушност, обест, каријеризам и корупција појединаца у чијим је рукама најчешће судбина људи – рекао је Војислав Коштуница на овој промоцији.

Izvor: www.politika.rs


* advokat-radomir.jpg (41.03 KB, 677x381 - viewed 1 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #500 on: September 24, 2021, 02:35:01 pm »

Петак, 24.09.2021.

Обележено 105 година од битке на Кајмакчалану

Полагањем венаца и одавањем почасти српским војницима, данас је у Егзоплатаносу и Алмопији, у Грчкој, обележена 105. годишњица битке на Кајмакчалану, саопштило је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

На споменик српским војницима у селу Егзоплатанос, венац је положио државни секретар у ресорном министарству Зоран Антић, који је истакао да су у борбама за освајање Кајмакчалана учествовале елитне јединице српске војске, као и да Кајмакчалан у српском народу носи назив Капија слободе.

На споменик Шумадијској дивизији, на месном гробљу „Свети Лазар” у Алмопији, венац је положио државни секретар у Министарству, Миодраг Капор, који је подсетио на једног од најмлађих јунака са Кајмакчалана, Михајла Маџаревића, који је за храброст одликован Карађорђевом звездом и орденом Легије части.

Капор је нагласио важност неговања сећања на све јунаке са Кајмакчалана и да смо им вечно захвални за слободу у којој живимо. Венце су положили и представници Министарства одбране и Војске Србије, представници удружења опредељена за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, као и представници локалних грчких власти.

У име Одбора за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, захвалнице за нарочите заслуге и несебично залагање у области неговања традиција ослободилачких ратова Србије уручене су представницима Егзоплатаноса и Алмопије, преноси Танјуг.

У Солуну ће сутра, у оквиру комплекса српског Војног гробља Зејтинлик, бити обележена 103. годишњица пробоја Солунског фронта, наводи се у саопштењу.

Izvor: www.politika.rs
Logged
Rakan
mornar
*
Offline Offline

Posts: 11


« Reply #501 on: October 04, 2021, 08:15:39 pm »

Молим за помоћ. У Великом рату, један српски официр је се налазио у Русији, у Петрограду. (Због чега, не знам). Тамо упознаје рускињу која се удаје за њега. Они напуштају Русију пре бољшевичке револуције. Настављају живот по ослобођењу у Србији (вероватно у Београду). Крај приче.
"Морам" да нађем податке о овој жени. Знам њено девојачко име. Њена породица од тада губи траг о њој. Дошли су бољшевици и у Русији се све променило.
Како да кренем са потрагом? Требају ми вероватно имена официра који су били у Петрограду у време Великог рата.
Како то да сазнам? Где би могао уопште такве податке да пронађем?

Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #502 on: November 16, 2021, 06:08:39 pm »





Božić 1918. godine u  Bizerti.




[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Božić u Bizerti, 1918.jpg (59.23 KB, 960x623 - viewed 5 times.)
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 542



« Reply #503 on: November 20, 2021, 08:39:12 pm »

Ne znam da li je ova fotografija bila. Na njoj se nalaze, kako je napisano OSVAJAČI KAJMAKČALANA. Reč je o pripadnicima 7.pešadijskog puka "Kralj Petar I" Dunavske divizije koji su uz pomoć četničkih odreda osvojili sam vrh Kajmakčalana. Kako je napisano na fotografiji su komandant puka (ne znam ime) sa oficirima i zastavom puka pored graničnog stuba.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

kada smo već kod tog puka, navešću podatak da se taj puk popunjavao ljudstvom sa teritorije Lazarevca i da sam to saznao tek u poslednja dva dana. Evo još par fotograifija istog puka.

Puk na Solunskom frontu 1916
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Puk na Krfu
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Zastava puka
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Osvajači Kajmakčalana - VII pešadijski puk Kralj Petar I.jpg (128.26 KB, 800x535 - viewed 1 times.)

* 7, pešadijski puk na Solunskom frontu 1916.jpg (93.67 KB, 462x600 - viewed 1 times.)

* 7.pešadijski puk na Krfu.jpg (124.06 KB, 800x594 - viewed 1 times.)

* zastavnik 7.pešadijskog puka.jpg (68.3 KB, 528x600 - viewed 2 times.)
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 542



« Reply #504 on: November 20, 2021, 08:45:37 pm »

Pripadnici 7. peš. puka na Božićnom ručku u Zagrebu 1918.godine

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #505 on: November 21, 2021, 07:06:18 am »

Katolički Božić ili Pravoslavni? Ako je za Pravoslavni onda je možda 1919. godine.
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #506 on: November 21, 2021, 07:05:28 pm »

Na Torlaku kod Štaba odbrane Beograda sve je živo. Stari general stoji namrgođen kraj vatre i gleda na Beograd, koji pruža jezovit prizor. Gusti, niski oblaci dima, mnogobrojni požari, jata crnih nemačkih aviona kruže i bacaju bombe, a kroz dim beli se Beograd, kao da prkosno  kaže svome zavojevaču:

"Ne bojim te se! Mnogi su pali dok su došli do mene, pa ćeš i ti pasti".

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Torlak je najviša tačka Beograda, i mesto gde je 1914/15. bila smeštena Vrhovna komanda odbrane, na čelu sa generalom M. Živkovićem. Sam štab se nalazio u osnovnoj školi, a vojska je bila razmeštena okolo. Kada su Nemci, i za njima Austro - Ugari ušli u Beograd, branioci i civili su se starim kragujevačkim drumom izvlačili ka Torlaku. Torlak tako postaje jedino beogradsko utvrđenje koje se još bori.

Svaki topovski pucanj otkrivao je bateriju i značio je za sve vreme borbe na Torlaku, ni više ni manje, nego raširiti ruke pred nemačkim topovima i izvršiti samoubistvo. Jedan nemački aeroplan, koji je krstario iznad nas, sužavaše svoj krug iznad ove naše baterije. Jedna zelena raketla sinu ispod aeroplana i tog momenta u našu bateriju zgromi se strašna eksplozija  od četiri rafalne nemačke granate. Crn oblak zavi našu bateriju. Sa Torlaka su srpski vojnici uputili poslednji pogled, i počasni plotun nad spaljenim Beogradom. Sa Torlaka napravljen prvi korak ka Albaniji, Krfu i Kajmakčalanu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

A šta nas danas podseća na to? Odgovor je kratak i porazan - ništa.

Ništa onome ko se danas nađe ovde ne može reći da je tu bio Štab vrhovne komande. Ni ratna bolnica. Ni to, da je Torlački vis izgledao kao probuđeni vulkan, od siline nemačkih granata koje su sa Banovog Brda i  Vračara tukle poslednji stub odbrane. Na školi nema table, u Torlačkoj šumi nema takođe ničega. Ono što sam ja našao su udubljenja, ali, ja ne znam da li su to ostaci rovova, krateri od granata ili ih je pravila kiša. Jedino što na Torlaku podseća slučajnog prolaznika na Prvi svetski rat su stari spomenik podignut krajem 1914. o kome sam ranije pisao, spomenik poginulim ratnicima Kumodraža, te ime osnovne škole "Vojvoda Stepa", po velikom vojvodi koji je ovde i rođen.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ljudi Torlakom šetaju, džogiraju trim stazama, tu je i teretana na otvorenom, tu su i škola i crkva, ovo je sada lep deo Beograda. Ali, tu su i bezimeni mrtvi vojnici, kako branioci tako i osvajači Beograda, te 1915. Možda će nekad neko sve ovo označiti dostojnim spomenikom, ili tablom. Do tada, neka ove priče, da umesto voštanice osvetljava uspomenu na njih.

Izvor: Jevrejin_u_❤ Twitter


* gvozdeni.jpg (40.52 KB, 394x600 - viewed 1 times.)

* 001 torlak.jpg (66.37 KB, 679x477 - viewed 2 times.)

* 002torlak.jpg (451.16 KB, 2050x1262 - viewed 2 times.)
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 310


« Reply #507 on: November 22, 2021, 06:57:11 pm »

Quote
Reč je o pripadnicima 7.pešadijskog puka "Kralj Petar I" Dunavske divizije

Мирнодопска касарна 7.пука је била у згради која данас припада комплексу Генералштаба (раније ССНО), тачније у "Згради 2". То је зграда на углу Немањине и Ресавске, где трамваји скрећу према Београђанки. Зграда је под заштитом државе као културно добро.
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 542



« Reply #508 on: November 22, 2021, 08:16:15 pm »

Katolički Božić ili Pravoslavni? Ako je za Pravoslavni onda je možda 1919. godine.

Tada su oba bila 25. decembra.
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 542



« Reply #509 on: November 22, 2021, 08:23:39 pm »





Božić 1918. godine u  Bizerti.




[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Kada smo već kod Božića meni ovo izgleda malo verovatno da je 25.decembra 1918. bilo Srpske vojske u Bizerti koja bi slavila Božić. Jedino ako nije neka zaostala bonica sa nedovoljno oporavljenim ranjenicima. Te godine na Božić je rat već bio gotov a nova država je postojala celih 25 dana. Podsećam da je Božić tada i kod katolika i kod pravoslavnih slavljen istog datuma. Nov kalendar je uveden u KSHS naredne godine 1919.

Quote
У „Службеним новинама Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца” 28. јануара 1919, на сам дан ступања на снагу, обнародован је Закон о изједначењу старог и новог календара.

Први члан гласи: „Дана 14 јануара 1919 год. по старом календару престаје да важи стари календар, а дана 15 истог месеца, такође по старом календару, почиње да важи нов календар. Овај последњи дан ће се обележити датумом 28 јануара 1919 и за њим ће следовати датирање дана и месеца по новом календару.”
Logged
Pages:  1 ... 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 [34] 35 36 37   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.038 seconds with 23 queries.