Шта народ мисли:
Саша и наш крстКрстоноша Саша Павлић препешачио је готово 200 километара револтиран јер држава има новац за половне борбене авионе, а нема за лечење деце која умиру
Мислите да је све супер. Имате посао, брак, децу, живот на високој нози, а онда одједном – мрак. Све нестане у секунди. Дете има дијагнозу – карцином. И нема вас више нигде, јер је то нешто што не можете изнети сами. Држава не стоји уз вас, а држава, то смо ми”, написао је на „Твитеру” Саша Павлић, који је у четвртак у 11 сати код седишта владе на Марковом тргу окончао своје ходочашће. Прошле суботе се пешке запутио из Ријеке ка Загребу, одлучан да крст тежак двадесетак килограма, који је сам направио, носи све до трга.
На пут дуг готово 200 километара кренуо је јер је осетио бес, тугу и немоћ када је у штампи прочитао две вести. Један уз други објављени су текстови који обавештавају да је влада издвојила пола милијарде долара за половне борбене авионе и да држава нема новца за лекове и лечење деце.
Тада се у њему нешто пробудило. Устао је и започео несвакидашњу петодневну мисију. У Загребу су га примили политичари након што су га на тргу, где је стигао носећи крст на леђима, дочекали грађани окупљени у намери да га подрже.
Пре него ће окончати племенити чин за наш лист је рекао да није битно да ли ће га неко од политичара примити и са њим разговарати.
„Носим поруку да се не сме више догодити да дете не може добити лек јер држава нема новца. Наша деца треба да се лече подједнако као она у Немачкој. Новца за авионе има, а фондови за ретке болести готово да су празни. Зар не можемо за стотинак малишана обезбедити све што треба? Ово је питање за све нас који одлучујемо шта ћемо читати у новинама. Ову поруку носим у Загреб. Не могу писати законе, али могу урадити свој посао, о коме ће известити медији и што ће примити политичари. Шта ће они учинити, није до мене. То остаје свакоме на савести. Свако носи свој крст”, каже Павлић за „Политику”.
Његов крст, који је оставио када је уплакан након разговора са премијером напустио владу, представља патњу родитеља и деце која се боре за живот у болници и не знају да ли ће дочекати још један Ускрс, а понеки и наредни дан. Сашина породица је здрава, тако да није подстакнут личном муком. Једноставно је мислио да је исправно то што ради. Нада се да ће својим делом нешто променити, али, без обзира на исход, битно му је да зна да је покушао.
„Показујем колико мало човек треба да уради, колико свако од нас може да пружи само ако се мало измести из своје позиције и учини праву ствар”, прича „Политици” и одговара да не зна чега ће се сећати кроз десет година када помисли на овај догађај – али да зна да га је овај пут променио.
„Речима се не може пренети емоција коју осећам због сусрета са родитељима чија су деца болесна или више нису жива јер за њих није било новца. Осим тога ништа ме не покреће. Нисам политички или на други начин мотивисан. Стога нећу користити ову акцију као увод у неку даљу причу, поготово не политичку”, каже нам Саша и додаје да је своје завршио и да је његова породица поносна.
Људи које је сретао уз пут показали су хуманост и саосећање. У почетку је спавао у шатору, а онда су почели да му доносе храну и позивају га у своје домове. А осталима је, на крају свог пута, поручио: „У овој држави има четири милиона људи. Нека они наставе. Нека свако од њих учини мали корак напред. Предајем им овај крст.”
извор
