Традиција у ВС - обележавање годишњица историјских догађаја

[Zaslon]

@micha

Dobro de sad, ako ja do sada nisam pročitao/čuo da se ova katastrofa (bitka) naziva i "na Legetu" (a ne samo na Čevrntiji) ne znači da sam u pravu. Evo iz jučerašnjeg teksta sa sajta RTS-a može se podosta saznati o istoj, autor je dr Milić J. Milićević, istoričar, naučni saradnik Istorijskog instituta u Beogradu.

Citat je samo deo teksta, glupo je da prenosim sve a u okviru istog ima dosta slika i dokumenata vezanih za ovaj poraz.

Samo da dodam da je vaš tekst iz prethodnog posta o bitci na Legetu dosta uopšten, donekel netačan i malo preteruje sa brojkama jer većina srpskih boraca je dopala zarobljeništva a nije poginula, što se može pročitati i u tekstu na sajtu RTS-a. 

Golgota Timočke divizije

 Piše dr Milić J. Milićević, istoričar

Šestog septembra 1914. godine trupe Timočke divizije 1. poziva, u pokušaju da pređu Savu i prodru na teritoriju Austrougarske, doživele su verovatno najteži poraz u Prvom svetskom ratu.

Bitka na Ceru, vođena u drugoj i trećoj dekadi avgusta, znatno je podigla moral srpske vojske, a istovremeno i njen ugled u očima saveznika. Zbog toga je još pre okončanja bitke, došlo do snažnih pritisaka Pariza, još više Moskve, da se ofanzivnim delovanjem i prelaskom na teritoriju Habzburške monarhije olakša položaj savezničkih armija. U pritisku na srpsku vladu prednjačili su Rusi želeći da što većim angažovanjem austrougarskih trupa na Balkanu spreče njihov odlazak na Galicijski front.

Srpska Vrhovna komanda u početku se odupirala takvim zahtevima. Navođeno je da su snage nakon Cerske bitke krajnje istrošene, ali i to da je njihova opremljenost zaista nedovoljna. Ovo se naročito odnosilo na tehnička sredstva za prelazak velikih reka. Ipak, 1. septembra Vrhovna komanda je konačno popustila "da se našoj vladi ne bi prebacilo da je nelojalan saveznik i da nas saveznici ne napuste i ostave našoj sudbini".

Plan za predstojeću ofanzivu bio je složen i predviđao je više istovremenih akcija, kako prema Drini tako i na Savi. Prodor u pravcu Drine podrazumevao je zauzeće Višegrada, od strane trupa Užičke vojske, dok bi prelaz preko Save bio izveden na dva mesta. Prvi, glavni desant, izveo bi se odmah iza ponoći 5. na 6. septembar i to u rejonu Kupinova, a taj zadatak poveren je 1. armiji odnosno, njenim trima divizijama.

Drugi, demonstrativni, prelaz na levu obalu Save dodeljen je generalu Vladimiru Kondiću. Njegova Timočka divizija 1. poziva trebalo je da pređe reku istovremeno kad i 1. armija i da svojim dejstvom privuče neprijateljske snage iz šireg rejona Sremske Mitrovice, pri čemu je kao alternativa ostavljena i mogućnost zauzimanja ove varoši.

Kompletan teksta na http://www.rts.rs/page/stories/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2216/Srbija+u++ratu/1677251/Golgota+Timo%C4%8Dke+divizije.html

[dzumba]

U "Srpskoj trilogiji", Stevana Jakovljevića je ova bitka dobro opisana. Nije ona bila zaboravljena, nego su  je se odgovorni srpski generali (kasniji jugoslovenski) nerado sećali. Čak je i Stevan Jakovljević trpeo kritike zbog njenog pominjanja i opisa.  Bio je to katastrofalan poraz, kao posledica lošeg komandovanja. Neko se bojao da bi to pomutolo slavu Cera i Kolubare. Njen zaborav nema veze sa "nacionalnim buđenjem srpskog naroda".

http://svisrbisveta.org/wp-content/uploads/2012/01/Stevan-Jakovljevic-Srpska-trilogija-I.pdf

Opis prelaska Save i nesreća koja se desila su od strane 65. (Poglavlje "Preko Save")

[micha]

   Napisao sam da se za ovu bitku javnost počela interesovati ranih 90-tih u okviru nacionalnog buđenja, a da se do tada o njoj jako malo znalo i govorilo. Iz tog perioda datira i knjiga Bitka na Legetu 1914.  Radovana Srdića 1994.godine. U to vreme je obnovljen i spomenik koji je Sokolsko društvo iz Sremske Mitrovice 1923. podiglo umesto velikog drvenog krsta na postolju od kamena sa natpisima na nemačkom i srpskom,a koji su prvobitno podigli austrougari u spomen stradalim vojnicima obeju strana neposredno po okončanju bitke.

   Neobično je važan momenat u kome se proslavlja 100. godišnjica bitke na Legetu. I sada kao i onda, naši saveznici i pored velikih žrtava traže od nas još veći dokaz odanosti, iako nas to još više košta. Sama bitka nastupila je na izričit zahtev Francuske i Rusije radi odvlačenja snaga Austrougarske sa zapadnog fronta i iz Galicije koja je na tlu današnje Ukrajine ! I pored upozorenja Vrhovne komande da je vojska posle Cerske bitke iscrpljena i da nema tehničkih mogućnosti za prelazak velikih reka saveznici su bili uporni u svom zahtevu. S tim u vezi je bio i govor ministra Vulina.

[dzumba]

Не знам шта је Вулин говорио на обележавању битке. Неоспорно је да је одавно требало обележити и место и догађају дати заслужено место у повести. Ипак, ако је говорио тако како пишеш, одна то ипак није историјски коректно. Не могу се тадашњи догађају тумачити изван контекста тог времена. А тај контекст је у суштини следећи: Србија је нападнута и АУ јој објављује рат. Русија, држећи се обећања (а није морала) објављује рат Немачкој и АУ. Француска такође (улази у рат а није морала). Дакле, те две државе су ушле у рат из својих разлога, али ипак, формално да заштите Србију. И сад неко прича није требало послушати њихов захтев да се након победе на церу крене у даље наступање (напад). Да, тадашње политичко и војно руководство Србије је имало моралну обавезу да послуша савезнике, противно војним разлозима. И послушало је. Тако је то у политици ( а рат је пре свега политика). 

[Zaslon]

Dzumba kao i uvek pravo u centar. Vaši odgovori (mišljenja, zaključci ...) o bilo čemu, ovde na forumu, mogu nekome da se ne dopadnu (nekad čak i većini) ali su uvek odmereni i "bolno" tačni, što bi rekli "ni po babu ni po stričevima", samo realni, trezveni i gotovo uvek tačni. Nije nikakva hvala ili ti šta već bez veze, već je ovo što pišem sušta istina.

Evo da dodam da sam i sam primetio kako se taj "pritisak" saveznika (a nije moralo pod navodnike i jeste bio pritisak), u raznim knjigama i tekstovima, s' obzirom na godine pisanja (aktuelna naša-svetska dešavanja) različito akcentovao. Evo sad ovih dana na dva mesta čitam o istoj stvari a ono različito govore. Jedni kažu/pišu Francuzi su čak bili odustali od svog zahteva za ofanzivom ali su Rusi pritisli (i eto kakvi su nam Rusi prijatelji, insinuira se u daljem tekstu) .... drugi opet pišu kako je samo Francuska pritiskala a Ruse i ne spominju (ovo je bilo i u tekstovima 90-tih, kad se sa Francuzima nešto nismo mirisali).


Kako nemamo temu "Sremska ofanziva" ili možda " Ofanzivna dejstva srpske vojske 1914" (gde bi se kompletno obrađivalo i dejstvo u Bosni užučke i sandžačke vojske kao i oba pravca u Sremu) da napišem ovde da je komandant XIII puka "Hajduk Veljko" potpukovnik Dragutin Ristić, kad je video da je gotovo sa našim snagama sa sremske strane reke, uzeo pukovsku zastavu i dao je sanitetskom majoru dr.Milivoju Petroviću i redovu Jakovu Nalihu da je spasu. Oni su bili dobri plivači pa je praunuk Veljka Petrovića, dr.Milivoje obmotao zastavu oko struka i sa pomoćnikom plivajući je preneo preko Save kako ne bi pala u ruke neprijatelju (Bitka iznad oblaka-Cer, Gučevo 1914, Branimir Ginić).

Evo još jedna interesantna sličica-priča, vezana je za Sremsku ofanzivu, o mukama našeg naroda sa one strane reke i o (ne)razumevanju njihovih problema naših sa ove strane reke.

Vodeći svoje operacije u Sremu, Dunavska divizija uz pomoć Samostalne konjičke divizije zauzela je Zemun 10. septembra. O tome Anri Barbi, ratni dopisnik francuskog Žurnala u knjizi "Sa srpskom vojskom" piše "Zvona su, udarajući svom snagom, pozdravljala ulazak pobednika u grad, u kojem je, u svakoj crkvi, slavljen "Tebe Boga hvalim", kako bi se nebu zahvalilo na njihovoj potpunoj pobedi. Svi stanovnici Austro-Ugarske ilii Nemačke pobegli su sa trupama. Nasuprot njima, Srbi i Hrvati koji čine većinu građana Zemuna, ostali su i njihov doček pun entuzijazma, odjeknuo je do Beograda, odakle su u barkama stizali mnogi stanovnici. Oni su okitili grad srpskim bojama, a žene su same kitile cvećem srpske vojnike ...."

Kod drugog srpskog zauzimanja Zemuna, na Krstovdan 28. septembra doček nije bio kao prvi put. U knjizi "Junaci odbrane Beograda 1915" autor Žika Živulović piše "Ovoga puta nije bilo slavlja i grljenja sa Zemuncima, kao što se to dogodilo kada je srpska vojska 10. septembar u 17h ušla u Zemun, oduševljeno dočekana uz zvonjavu crkvenih zvona. Austrougari su posle toga masovno pohapsili Zemunce, mnoge osudili na teške kazne, neke čak i streljali. Svetislavu Krstiću, osamnaestogodišnjem dobrovoljcu, to je bilo i prvo ratno iskustvo: "Kad smo ušli u Zemun, ja pojurim kod tetke i babe da me vide s puškom, da sam borac, doneo sam im oslobođenje. A one se zamandalile u kuću. Tetka vrišti: "Beži odavde, što si doš'o, hoćeš da nas Švabe pobiju!" Teču su ti uhapsili što je srbovao. Ja besan, zar se tako dočekuju oslobodioci, u ljutnji porazbijam im kundakom sve prozore i vrata"  

[MOTORISTA]

KuK izveštaj o zarobljavanju srpskih vojnika.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

Stepin izveštaj VK.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

Обележено 100 година од Колубарске битке


Централна манифестација обележавања сто година од Колубарске битке одржана је у цркви и спомен-костурници Светог Димитрија у Лазаревцу. Том скупу прусуствовали су председник Републике Србије Томислав Николић, председник Републике Српске Милорад Додик, министри у Влади Републике Србије, начелник Генералштаба Војске Србије, изасланици одбране, престолонаследник Александар Карађорђевић, представници борачких организација, чланови породице војводе Живојина Мишића и потомака јунака Колубарске битке.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Помен палим колубарским борцима држао је Патријарх српски Иринеј, а потом су положени венци на спомен-костурницу. Између осталих, венце је положила и аустријска делегација.

Председник Николић је у пригодном говору подсетио на величину победе српске војске на Колубарској бици и истакао:
-Мит о непобедивости германског царског оружја сломљен је на Колубари и Сувобору, а та истина је, опет српском победом на Кајмакчалану и Солунском фронту, коначно запечаћена, рекао је председник. Он је нагласио да се та битка проучава безмало на свим војним академијама света, као пример војне вештине, генералске одважности, тактике и стратегије.

-Све што је било биће нашег народа, епско и историјско наслеђе, све што је заветни стих, сва крштења и опела, славе и свадбе, наша генетска историјска и митска матрица, сви наши преци, тада се прелило у онај део срца који бије и добија бој. То је оно што је на Колубари од каплара и трећепозиваца правило јунаке, од војника митског ратника, од генерала и стратега историјску личност. То је тај камен земље Србије, невидљив праг, који је одлучио о победнику, рекао је Николић и додао да је та битка, највећа перјаница у славној и победничкој епопеји Србије, не само у Великом рату, добијена колико вештином војсковођа, толико и преданошћу сваког војника.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

А пали борци обе зараћене стране, како је нагласио председник државе, сахрањени су у исту гробницу - у храм Светог Димитриј у Лазаревцу.

-Таква порука праштања, разумевања, човечности и поштовања према непријатељу, јединствен је пример. И то је она слика о нама самима, која је наук за будућност. Као што је и победа на Колубари наук, као што је и чињеница да Србија никада у својој историји није водила освајачке ратове, рекао је председник Србије истичући да данас, срећом, водимо неке другачије битке које од нас траже другу врсту мудрости и тактике.

-Победићемо поштујући породични заветни ковчег, који се преноси са оца на сина – да увек и свуда, у свакој животној прилици дамо све од себе, покажемо своје наслеђене врлине, своју љубав према отаџбини, јер немамо право да изневеримо своје јуначке претке, закључио је Николић.

Манифестацији обележавања стогодишњице Колубарске битке присуствовали су чланови колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, у оквиру студијског путовања „100 година Колубарске битке“. Они су на Врачевом брду, коти 239, присуствовали историјском часу „Ток Колубарске битке“, са сценским приказом. О току те битке говорио је потпуковник Слободан Ђукић, професор историје са Војне академије.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Битка на Колубари представља врхунац напора и вештине комндовања српске војске. У њој је, под најтежим условима, у неизвесној и тешкој борби, до ногу потучена ауастоугарска војска, чиме је рат 1914. године решен у корист српске војске. После Колубарске битке генерал Живојин Мишић унапређен је у чин војводе

Извор: сајт МО РС

[Рашо]

Документарни филм Колубарска битка из фонда Југословенске кинотеке.

Са сајта: www.europeanfilmgateway.eu

[dzumba]

Одата почаст жртвама геноцида у Другом светском рату


Код споменика „Жртвама геноцида у Другом светском рату" на Старом сајмишту данас је обележен Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма.

Почаст жртвама  одали су преживели заточеници логора смрти, чланови породица пострадалих, представници више министарстава и дипломатског кора, удружења и грађани, полагањем венаца код споменика који се налази у оквиру комплекса некадашњег нацистичког логора смрти Старо сајмиште. Церемонији су присуствовали и представници Савеза јеврејских општина Србије и Савета ромске националне мањине.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

У име Владе венац на вечно огњиште хиљада невино страдалих Срба, Јевреја и Рома положио је министар одбране Братислав Гашић, у пратњи бригадних генерала Жељка Нинковића и Предрага Симовића.

Гашић је, на централној комеморативној свечаности посвећеној Дану сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату, истакао да је Старо сајмиште место на коме је пре седам деценија човечност занемела, а злочин и тама надвладали разум. Он је подсетио да је управо тај концентрациони логор био један од првих у Европи, који је остао упамћен и као један од најсуровијих, међу чијим је зидинама у најгорим мукамо умрло хиљаде људи.

- Баш због свих невиних жртава, баш због сваког тог живота који се угасио, не смемо да заборавимо све оно што се дешавало у овом, али и у осталим логорима смрти. Одајемо почаст страдалима и подсећамо ко су били кривци, а ко су и зашто биле жртве, рекао је Гашић, истакавши да сваки трећи човек који је ушао у Старо сајмиште није изашао из њега, док су остали послати у логоре Бањица, Трепча, Јасеновац или у логоре у Немачкој, Пољској и Аустрији.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Министар је изразио жаљење што Београд, град на чијој је територији током Другог светског рата било четири логора, нема ни један меморијални центар који би сведочио о страхотама холокауста које су забележене на овим просторима. Он је напоменуо да је захваљујући Влади Србије и представницима града Београда већ покренута иницијатива да и престоница добије меморијални центар додајући да је циљ да се сећање на страдале у Другом светском рату не препусти забораву и да се подсете сви који живе у Србији али и ван ње на велику жртву коју је Србија платила током антифашистичке борбе у прошлости.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма посвећен је Србима, Јеврејима и Ромима страдалим у масовним злочинима током Другог светског рата. Обележава се у спомен на заточнике усташког логора смрти Јасеновац-Доња Градина у који су у ноћи између 21. и 22. априла 1945. године покушали пробој. Кроз логор "Старо сајмиште" који се налазио на територији тадашње НДХ, прошло је око 100.000 људи, од тога је у самом логору убијено 20.000, највише Јевреја, а још толико на стратиштима око града, док су остали слати на пут без повратка у логоре Бањица, Трепча, Јасеновац и даље у нацистичке логоре других земаља.

Izvor: http://www.mod.gov.rs/

[Kuzma®]

Откривено спомен-обележје Ђорђу Вајферту у Дому Војске


У част великану српске историје, Ђорђу Вајферту, вечерас (16.06.2015) је у Дому Војске Србије приређена свечаност поводом 165 година од његовог рођења, на којој је промовисана монографија и откривено спомен-обележје са његовим ликом.
Свечаности у Дому Војске присуствовао је министар одбране Братислав Гашић, државни секретар у министарству одбране Зоран Ђорђевић, чланови Фондације Ђорђе Вајферт, као и многобројни грађани.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Фондација Ђорђе Вајферт искористила је данашњу свечаност и уручила захвалнице институцијама и појединцима који су дали велики допирнос да овај пројекат угледа светлост дана. Међу њима је и Министарство одбране, у чије име је захвалницу примио министар Гашић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Рељеф у бронзи једног од највећих добротвора са ових простора открили су директор медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин и Миљан Шћекић, председник Управног одбора Фондације Ђорђе Вајферт.
Пуковник Карапанџин је том приликом нагласио да се током ослободилачких ратова с краја 19. и почетка 20. века посебно прославила српска артиљерија, чему није допринело само изузетно умеће српских артиљераца већ и најсавременији брзометни топови и хаубице за чију набавку заслуге припадају и Вајферту.

Он је напоменуо да ће у току ове године бити постављен рељеф Јовану Драгашевићу, почасном ђенералу и оснивачу првог војног часописа „Ратник“ чије традиције наставаљају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“.

Један од аутора монографије и редитељ филма о родоначелнику модерене српске индустрије, Светислав Бата Прелић истакао је да наш народ, нажалост, има навику да заборавља људе који су обележили његову историју. Он је напоменуо да је тако и са Вајфертом, кога се људи данас сећају само као богатог индустријалца, а не и као великог добротвора.

Покровитељ догађаја је Фондација Ђорђе Вајферт, која је овом свечаношћу желела да упозна ширу јавност са ликом и делом једног од највећих добротвора са ових простора.

Годину дане пре избијања Српско-турског рата, Ђорђе Вајферт је поклонио новац из фонда за куповину топова за српску армију, а он сам је као добровољац обукао униформу и служио при коњици. За показано јунаштво у српској војсци примио је орден за храброст. Током 1893. Године основао је фонд „Краљ Стеван Дечански“, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у нормалан живот.

Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду, а у доба Великог рата са југа Француске, где је тад живео, слао је помоћ Србији, у коју се после рата вратио, како би помогао у изградњи порушене престонице.Током 1929. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду, а за изградњу клуба „Београдско женско друштво“ поклања земљиште.
Такође, донира значајна средства за изградњу зграде Српске академије науке и уметности, а своју богату збирку даровао је Београдском универзитету.

Медија центар „Одбрана“ ове године је започео пројекат симболичног обележавања значајних јубилеја из српске историје откривањем спомен-обележја у Холу Дома Војске Србије. Од вечерас, осим барељефа „Око соколово на бранику отаџбине“ и „Надежда Петровић – ратна болничарка“, ово здање ће красити и лик Ђорђа Вајферта, који је 1887. године за изградњу велодрома (бициклистичке писте) поклонио велосипедистима земљиште на коме се од 1931. године налази Ратнички дом, односно данашњи Дом Војске Србије.


Izvor: Sajt MO RS

[Kuzma®]

13.06.2015

ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ПИЛОТА МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА

У селу Влакча, недалеко од Крагујевца, данас је обележана 131. годишњица рођења пилота Михаила Петровића, наредника српске војске и првог српског војног пилота који је, настрадавши у авиону 20. марта 1913, постао прва ваздухопловна жртва наше војне авијације.


У име Министарства одбране венац крај спомен-плоче на родној кући Михајла Петровића положила је делагација Команде Ратног ваздухопловства и ПВО коју је предводио пуковник Драган Панић, а у име Ваздухопловног савеза Србије секретар Савеза Лабуд Булатовић. Осим њих, пошту пилоту Петровићу одали су и представници града Крагујевца, Удружења за неговање ваздухопловних традиција и многобројни мештани.

У склопу манифестације, коју је организовало Завичајно удружења „Михаило Петровић“ из Влакче и Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, одржан је богат културно- уметнички програм.

Izvor: Sajt VS

[JASON]

28. 6. 2015. на Видовдан, центром Крушевца литију су предводили припадници Војске Србије и Министарства одбране. Они су носили ковчег са моштима Цара Лазара, а помен косовским јунацима код Споменика држао је владика крушевачки Давид. Након литије, у Касарни 'Цар Лазар'  положен је камен темељац и освештан крст за цркву која ће на том месту бити изграђена.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На Видовдан 1904. године, поводом откривања Споменика косовским јунацима у Крушевцу, директор крушевачке гимназије Димитрије Тричковић обратио се краљу Петру Првом, ослободиоцу:

Српском народу бијаше суђено спречавати силну најезду да и Европу не поплави. На Видовдан 1389. године после љутог и јуначког боја, подлегоше Срби овој валовитој најезди, а јуначку погибију косовских хероја осети и Европа. Витешки косовски јунаци падоше за веру и слободу свога народа, а са њима паде и њихов дични војсковођа цар Лазар, српска круна златна, да у небеском царству заузме светитељско место. Сломи се скиптар али мач остаде.

[Kuzma®]

Дан војних ветерана – 4. децембар обележава се први пут ове године. Тог дана 1912. године потписано је примирје у Првом балканском рату, а око 400.000 бораца Војске Краљевине Србије постали су „стари ратници“, а данас ветерани.

Уз највише државне и војне почасти, председник Републике Србије Томислав Николић, у пратњи министра одбране Братислава Гашића и начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића, положио је венац на Споменик Незнаном јунаку на Авали, поводом Дана војних ветерана – 4. децембра.

„Када сте одлучивали – Србија или живот, одлучили сте Србија и живот за оне који ће тек да се роде. Србија ће да постоји док рађа такве синове. Рађа их и данас. Хвала вам у име данашње Србије“- уписао је председник Републике у спомен књигу.
Низом догађаја данас је, први пут широм земље обележен Дан војних ветерана.

У исто време, делегације Министарства одбране и Војске Србије положиле су венце крај Спомен костурнице страдалих у српско-турским и српско-бугарском рату, Спомен костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату на Новом гробљу, на Гробљу ослободилаца Београда у Другом светском рату и на Споменик жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990. до 1999. године на Савском тргу у Београду.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor: FB stranica MO i VS

[Kuzma®]

Nije direktno vezano za MO RS i VS ali je objavljeno na njihovoj FB stranici i tice se tradicije.

У жељи да сачувају од заборава део српске историје, мештани куршумлијског села Игриште подигли су споменик борцима „Гвозденог пука”. На откривању споменика, из руку седамнаесторо деце полетело је седамнаест голубова у знак сећања на исто толико бораца пука из села Игриште.

Други пешадијски пук „Књаз Михаило“био је једна од најславнијих јединица српске војске. Овај пук је учествовао у Кумановској, Прилепској и Битољској битки. Због енергичности, силине и непробојности одбране у Брегалничкој битки, од противника добија епитет „гвоздени“.

I jedan komentar

Споменик који су мештани куршумлијског села Игриште изградили Гвозденом пуку, а уједно и први споменик овом јуначком пуку Српске војске. Споменик је висок шест метара, основа споменика је направљена од италијанског гранита, док на врху стоји двоглави орао направљен од белог мермера.

Мештани села (њих двадесетак), првобитно су направили удружење "Гвоздени пук", и подизање споменика покренули као дуг седамнаесторици мештана који су погинули јуначки се борећи у овој јединици.

Други пешадијски пук "Књаз Михајло" првог позива, познатији као Гвоздени пук је био елитна јединица Српске војске у два рата. Пук је чинило 60. официра, 445. подофицира и 4210. редова. Ова јединица је најодликованија у Српској војсци, а већином су је чинили Топличани.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]