Veliko Hitlerovo bekstvoNe postoje forenzički dokazi o Hitlerovoj smrti u bunkeru u Berlinu.
Lobanja za koju su Rusi tvrdili da je Hitlerova pripadala je mladoj ženi, tvrdi novinar Džerard Vilijams
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Hitler je preživeo Drugi svetski rat. Sa Evom Braun iz berlinskog bunkera pobegao je kroz sistem tunela podzemne železnice do velikog bulevara na kojem ih je čekao avion i prevezao do Danske. Drugim avionom stigli su do Kanarskih ostrva, odakle su se do Argentine prevezli podmornicom. Hitler je zatim u Argentini živeo do 1962. godine. Činjenice o ovom velikom bekstvu su u knjizi „Sivi vuk, bekstvo Adolfa Hitlera”, izložili britanski istoričar Sajmon Dansten i poznati novinar Džerard Vilijams. Ovu knjigu kod nas je objavila izdavačka kuća „Admiral buks”, u prevodu Gorana Skrobonje, i ona će u prisustvu Džerarda Vilijamsa biti predstavljena večeras, u beogradskoj knjižari „Akademija”, od 17 do 20 časova, a sutra u novosadskim knjižarama „Evro-Đunti”, od 17 do 19 časova, i „Serendipiti”, u Spensu, od 19 do 21 čas.
Džerard Vilijams radio je za Bi-Bi-Si, Skajnjuz, Rojters, Asošijeted pres, bio je u Argentini i pravio dokumentarce o veteranima u Foklandskom ratu, zatim o argentinskom Prljavom ratu, u kojem je sedamdesetih godina 20. veka ubijeno trideset hiljada ljudi, bio je dva puta u Iraku, u Beogradu je boravio dve i po godine, od 1991. do 1993. godine, pratio je oba rata u Persijskom zalivu, krvavi rat u Ruandi...
– Prijatelji su me uveravali da ću knjigom o Hitleru, na kojoj sam radio pet godina, uništiti tridesetogodišnju ozbiljnu internacionalnu karijeru, ali ova priča me je razljutila i morao sam da je objavim. Možda nemamo sve detalje, ali priča je tačnija od istorije koja nam je servirana. Do priče o Hitlerovom bekstvu došao sam u Argentini, i prvi put u svom internacionalnom novinarskom životu sinula mi je ideju o dokumentarnom filmu u stilu teorije zavere. Radio sam mnogo ozbiljnih stvari i poželeo sam da uradim nešto manje ozbiljno. Počeo sam da istražujem i shvatio da neće ići onako kako sam prvobitno zamislio – kaže u razgovoru za „Politiku” Džerard Vilijams.
Njegovi glavni dokazi zasnivaju se na činjenici da zvaničnih dokaza zapravo nema. Naime, ne postoje forenzički dokazi o Hitlerovoj smrti u bunkeru u Berlinu. Lobanja za koju su Rusi tvrdili da je Hitlerova pripadala je mladoj ženi, očigledno starijoj od Eve Braun.
– Razgovarao sam sa svojim prijateljem Sajmonom Danstenom, vojnim istoričarem. Rekao je: „Neću da pišem o Hitleru, smejaće nam se!” Ali kada je video kakve sve podatke imam, shvatio je da su zvanične priče u koje smo verovali laži.
Staljin je na kraju rata govorio da je Hitler pobegao u Argentinu; Ajzenhauer je 1945. izjavio da nema dokaza o Hitlerovoj smrti; Džon Edgar Huver poslao je agente u Južnu Ameriku da ga traže, imao je izveštaje o tome gde je sve Hitler viđen do šezdesetih godina 20. veka – objašnjava Vilijams.
Koliko je zla mogao Hitler dalje počiniti ostajući živ, pitamo našeg gosta.
– Hitler je već u kasnijim fazama rata bio narušenog zdravlja i zbog toga na fotografijama iz tog vremena vidimo nekoliko njegovih dvojnika, (kažu da ih je bilo trojica), a verujemo da ako je uopšte nađeno neko telo u bunkeru, to je bilo telo dvojnika Gustava Vebera, koji je viđen upravo na poslednjoj slici u martu 1945. Martin Borman, lični sekretar Adolfa Hitlera, stigao je u Argentinu 1948. godine i postao planer dalje budućnosti Nemačke. Smatramo da su se Hitler i Borman ozbiljno posvađali ranih pedesetih. Hitler je hteo povratak nacističke partije, sa uniformama, čizmama i svastikom, ali tada je svet već imao saznanja o Aušvicu, Treblinki, Buhenvaldu i Jasenovcu, tako da nije bilo načina da se nacistička partija ponovo vrati u tom obliku. Tako da je Martin Borman bio taj koji je ostvarivao političku i industrijsku kontrolu u posleratnoj zapadnoj Nemačkoj, mišljenja je Vilijams.
On navodi podatke o pilotu Peteru Baumgartu koji je prevezao Hitlera i Evu Braun iz Berlina, i koji je iz poljskog zatvora bio pušten 1951. godine, da bi bio prebačen u Ameriku, gde mu se gubi svaki trag.
– Mnogi očevici su svedočili o Hitlerovom prisustvu u Argentini posle rata, kao i o njegovoj ženi i dve kćerke. Prva kćerka rođena je 1938. u Nemačkoj, druga u Argentini krajem 1945, budući da je pri kraju rata Eva Braun bila noseća. Ništa od ovoga zvanična istorija ne prenosi, ipak iz intervjua, koji je Evina majka dala za Asošijeted pres posle rata, znamo da je Eva Braun sa Hitlerom imala još jedno mrtvorođeno dete. Ima još mnogo priča o deci koju je Hitler imao sa drugim ženama, jedne izgledaju istinito, druge ne – dodaje Vilijams.
On smatra da ne postoje dokazi o smrti Martina Bormana i Hajnriha (Gestapo) Milera u Berlinu, ali da postoje dokazi pouzdanih očevidaca o njihovom preživljavanju.
– Ono što me najviše ljuti jeste način na koji su ujedinjene američke obaveštajne službe, banke i industrijalci dozvolili Hitlerov beg, još pre rata podržavajući naciste. Sve u zamenu za tehnologiju „koja će čoveka odvesti na Mesec – ističe Vilijams.
Sledeći trag novca, autori navode dokaze o tome da su Nemci, kada su shvatili da će izgubiti rat, pripremili devetsto kompanija na neutralnim teritorijama, u Siriji, Švajcarskoj, Turskoj, Argentini, Paragvaju, Čileu, a da su sredstva prebacili putem međunarodnog novčanog transfera.
– Nemačke kompanije koje postoje i danas, među kojima je i „Simens”, povratile su taj novac kasnih četrdesetih kako bi kreirale zapadno-nemačko ekonomsko čudo. Međutim, pre rata, „Simens” je Britanska obaveštajna služba ocenila kao međunarodno pokriće za naciste. Ne kažem da je današnja Nemačka nacistička tvorevina, ali jeste zasnovana na onome što smo videli u Drugom svetskom ratu. Sada radim na knjizi koja govori o nacističkoj „Gelen” organizaciji, koja je suprotstavila Ameriku i Rusiju, da se ne bi bavile onim što se dešava u posleratnoj Nemačkoj – kaže Vilijams, zaključivši da oni koji ispisuju istoriju našeg sveta treba da budu manje lenji i da upoznaju mnogo više izvora.
Marina Vulićević
objavljeno: 12.12.2012.
http://www.politika.rs/
