Pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije u zarobljenistvu 1941.-45.godine

(1/90) > >>

dzumba:
На лицу места

Оснабрик, шта је остало од историје

Зашто је нашој земљи требало 65 година да се сети цвета војне интелигенције Југословенске краљевске војске заробљене у логору у Немачкој који је британска авијација брутално бомбардовала
Коњички официр Градимир Милојковић (у средини) са својим колегама официрима 1942. године

Од нашег специјалног извештача
Оснабрик, децембра – Субота ујутро, док град спава мирним европским сном, љубазни домаћини отворили су ми капију некадашњег највећег логора за официре ратне заробљенике Југословенске краљевске војске у Немачкој. Снежне пахуље, трава зарасла у коров, надограђена заштитна жица, две старе оригиналне бараке какве су биле пре 65 година и пуно неких новијих објеката које су касније подизали Британци, који су ту после маја 1945. имали своју војну базу. С једне стране логора железничка је пруга, с друге нове изграђене приватне куће. Мир и тишина царују овим простором.

Оснабрик, „Офлаг 6 Ц” логор у којем је у Другом светском рату био затворен цвет војне интелигенције Југословенске краљевске војске, официри који се нису мирили с поразом у Априлском рату. Њих више од 6.000 било је смештено у педесетак барака опасаних бодљикавом жицом уз стражарске торњеве начичкане митраљезима. На сваког заробљеника одређено је четири квадратна метра простора. У једној соби у бараци било је двадесетак официра.

Заробљени југословенски официри били су заштићени Женевском конвенцијом, животи им нису непосредно били угрожени, нису морали ни да раде. Свако јутро било је постројавање, старешине барака давали су рапорт дивизијском генералу Милану Љ. Поповићу, он је рапортирао армијском генералу Димитрију Живковићу, а он је у име свих официра предавао рапорт о бројном стању немачком генералу команданту логора.

Били су југословенски краљевски официри ратни заробљеници, али су и у тим условима задржали официрски понос и достојанство професије. Негде одмах после доласка у логор, почела су прва одвајања по националној основи, официри Хрвати одмах су се одвојили у посебан део логора. Свако јутро су подизали своју хрватску заставу и после месец дана Немци су их пустили кући. Официре Јевреје, а било их је скоро 500, Немци су прво груписали у лошије бараке, али су после протеста осталих југословенских официра престали да их малтретирају, јер су Немци Женевску конвенцију ипак поштовали колико-толико. Живот у логору сводио се на слушање вести Би-Би-Сија на прошверцованом радио-апарату, свакодневна постројавања ујутро и увече, али и спортске и културне активности. У логору је било чак пет фудбалских тимова, играле су се утакмице којима је присуствовао целокупни састав логора. Један од тих тимова играо је 1943. године у саставу: Сава Аџић, Андрија Вајс, Иван Јоксић, Живојин Гуцић, Божидар Трифуновић, Гавра Гаврановић, Војислав Николић, Стојан Стојановић, Драго Петровић, Живојин Миловановић, Стеван Кривокапић, Бранко Радосављевић, Момчило Рајић. Официри су имали и своје позориште у којем су давали представе, као рецимо, „Коштану”. Имали су и редовну верску службу коју је обављао свештеник, официр Милан Јовановић. Заробљеници су добијали пакете хране од Црвеног крста из Србије и никада се није догодило да су Немци отворили било који пакет. Чак ни пред крај рата када хране није било ни у Немачкој.

И онда је 6. децембра 1944. године британска авијација брутално бомбардовала логор југословенских краљевских официра. Била је ноћ, а заробљеници ни у време тог бомбардовања нису смели да излазе из својих барака јер би немачка посада логора одмах отварала ватру. По логору су падале британске фосфорне бомбе, 116 југословенских официра тада је убијено, шездесетак их било рањено. Немци су касније отпочели с расељавањем логора, колону заробљеника је код Остеркапена опет бомбардовала по дану британска авијација и тада је погинуло још 14 југословенских официра. И коначно крајем рата Британци су ослободили југословенске краљевске официре.

Док стојим у хладно суботње јутро поред остатака бараке 54, у којој је четири године у соби број 15 био и мој отац као активни потпоручник Југословенске краљевске војске, размишљам како је тужна била судбина тих официра. Зашто су их Британци два пута бомбардовали, а знали су да је то логор наших официра? Постоје снимци РАФ-а на којима је обележено да су ту ратни заробљеници. Да ли је логор у Оснабрику, заправо, могао да буде српска Катинска шума? Део наших млађих официра вратио се 1945. у Југославију, највећи део виших официра, посебно генерала, отишао је за САД, Канаду, Аустралију, Британију. Бојали су се комуниста у Југославији.

После 65 година од британског бомбардовања логора у Оснабрику је одржана велика комеморација, свету архијерејску литургију служио је владика средњоевропски Константин. Положени су и венци на гробове и спомен-костурнице погинулих официра. Били су ту и представници Војске Србије, војни аташе из Берлина, наши официри на школовању у Немачкој, генерални конзул Србије из Хамбурга. И људи који су највише учинили да се трагичне жртве од пре 65 година не забораве, пре свега госпођа Љеља Слијепчевић и парох цркве у Оснабрику

отац Синиша Вујасиновић. У храму Српске православне цркве у Оснабрику био је и бискуп Франц Роде, као и градоначелник Оснабрика, Бурхард Јаспер. Сви годинама долазе овде, а ученици гимназије у Оснабрику раде матурске радове на тему тог логора и његовог бомбардовања.

Нама је требало 65 година.

Мирослав Лазански

Извор: Политика http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Osnabrik-shta-je-ostalo-od-istorije.sr.html

brodarski:
Da nije Lazanskog ne bi znali da su se Hrvati odvojili. Ma kako su se usudili?

jadran2:
Izgleda da gospodin Lazanski malo preuvelicava "idilu" zivota u ovom logoru.

Osim toga, u prvom napadu su poginuli i nadnarednici (15), narednici (23) i vojnici (3).

O opijenosti "idilom", kada smo vec kod ove teme, a u svrhu istine - malo kasnije.

jadran2:
Da ne prevodim sa engleskog - vise manje se iz redaka nize navedenih moze dobiti uvid u stanje Oflaga VI-C; nize je u dijelu bilo izlozeno i na sudjenju u Nurnbergu.

Excerpts from the Nuremberg Trials

Besides this terrible treatment of the captured soldiers of the Yugoslav National Army of Liberation and the Partisan Detachments, the Germans also treated prisoners of war from the ranks of the old Yugoslav Army in complete contravention of international law and contrary to the Geneva Convention on the Treatment of Prisoners of War, of 1929. In April 1941, immediately after the occupation of the Yugoslav territory, the Germans drove into captivity in Germany about 300,000 noncommissioned officers end men. The Yugoslav State Commission has at its disposal much evidence of the unlawful ill-treatment of these prisoners. We shall give here a few examples only.

On 14 July 1943 in the officers' SS camp at Osnabruck, 740 captured Yugoslav officers were separated from the remainder and placed in a special penitentiary camp called Camp D. Here they were all crowded together in four huts; all contact with the rest of the camp was prohibited. The treatment of these officers directly contravened the provisions of the Geneva Convention even more so than the treatment of the other prisoners. In this penitentiary camp were placed all those whom the Germans considered as supporters of the National Liberation movement and against whom they very frequently applied measures of mass punishments.

=== usporebe radi ===Заробљени југословенски официри били су заштићени Женевском конвенцијом, животи им нису непосредно били угрожени, нису морали ни да раде.

The Germans gambled with the lives of the prisoners and frequently shot them from sheer caprice. Thus, for instance, at the aforesaid camp at Osnabruck, on 11 January 1942, a German guard fired at a group of prisoners, severely wounding Captain Peter Nozinic. On 22 July 1942 a guard fired on a group of officers. On 2 September 1942, a guard fired on the Yugoslav lieutenant, Vladislav Vajs, who was incapacitated by a wound he had received some time before. On 22 September 1942, a guard from the prison tower again fired on a group of officers. On 18 December 1942 the guard fired on a group of officers because, from
their huts, they were watching some English prisoners passing by.

20 February 1943 a guard fired on an officer merely because this officer was smoking. On 11 March 1943 a guard opened fire on the doors of a hut and killed General Dimitri Pavlovic. On 21 June 1943 a guard fired at the Yugoslav lieutenant colonel, Branko-Popanic. On 26 April 1944 a German noncommissioned officer, Richards, fired on Lieutenant Vladislav Gaider, who subsequently died of his wounds.

On 26 June 1944 the German captain, Kuntze, fired on two Yugoslav officers, severely wounding Lieutenant Djorjevic.

All these shootings were carried out without any serious reasons or pretext and only as a result of brutal orders issued by the German camp commandants, who threatened that firearms would be used even in the case of the most insignificant offenses.

All these incidents occurred in one single camp. But this was the treatment applied in all the remaining camps for Yugoslav officers and soldiers-captives in the hands of the Germans.

____________________________________________________

Ako se pazljivi Palubarci sjecaju, ima jedna fotografija iz Boke Kotorske koju je svojevremeno postavio Dreadnought (ona sa tepihom i kbb Stumbergerom) gdje je jedan oficir KOV-a u prednjem planu.

Rekonstrukcijom (Brodarski) se doslo do pretpostavke da bi to mogao biti gen. Despot Damjanovic - ukoliko je to on, poginuo je u gore spomenutom bombardiranju Oflaga VI-C.
____________________________________________________

Evo i popisa poginulih:

http://www.spc-osnabrueck.de/geschichte/116Offiziere-welche-gefallen-sind.pdf

treciclan:
Da nije Lazanskog ne bi znali da su se Hrvati odvojili. Ma kako su se usudili?
Iako sam se trudio da shvatim smisao ove recenice nisam uspeo.Molim te objasni mi Jadrane
U Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci nisu postojali nadnarednici koliko ja znam, postojali su podnarednici i narednici vodnici razlicitih klasa.Mora da se ovo o nadnarednicima odnosi na neku drugu vojsku.

Vise o idili u logoru moze se saznati iz knjige Ota Bihalija Merina u kojij je opisao dane koje je provodio u logoru u Osnabriku kao oficir Vojske kraljevine Jugoslavije

Navigation

 Message Index