Pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije u zarobljenistvu 1941.-45.godine

[brodarski]

"Иди бегај" што би рекли моје земљаци из "Јужни крајеви". Још мало и златна медаља . Шалим се. Не разумем се уопште у вредновање писама као изложака. Ово је породична успомена и ја је чувам и ето делим овде са вама. Иначе, има око 80-так писама која су добро очувана.

More , ne beri brigu. Ja se razumim. Bitna je autentičnost i očuvanost. Dovoljan broj da upecaš zlatnu.

[dzumba]

Негде крајем фебруара или почетком марта 1945. године мој отац са још пар другова заробљеника је успео да пређе (побегне) у Швајцарску. То им у расулу и пометњи која је завладала почетком 1945. године нимало није било тешко. Посебно из разлога што су били распоређени на рад у некој текстилној фабрици (ткачница и бојење платна) у гради Констанцу који се налази на Боденском језеру, непосредно уз немачко-швајцарску границу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ово је рагледница града Констанца коју је мој отац донео из заробљеништва. Очигледно је од пре Другог светског рата. Задња страна је мало оштећена јер је била залепљена у неком албуму.

По његовом сведочанству понашање Немаца према заробљеницима се почело мењати већ у првој половини 1944. године, да би почетком 1945. године то било врло приметно. Немци су постали подмитљивији и попустљивији када је ум питању строгост режима према заробљеницима. Заробљеници су могли да и само прошетају градом уз дозволе (једни сам постави негде у овој теми). Док у почетку нису желели ништа да приме од онога што су заробљеници добијала од кућа или Црвеног крста, то се драстично почело мењати 1944. а посебно почетком 1945. године. И у немачким градовима се осећала несташица хране. Ипак, како ми је он приповедао није се дешавало да немачки војници краду храну из пакета намењених заробљеницима, али су сада прихватали понуде у виду конзерви хране или чоколаде.

Заробљенике који су били рапоређени на рад у поменутој текстилној фабрици су изводили у шетњу, углавном недељом (када фабрика није радила) по путевима у околини града. Заробљеници су то користили да са локалним становништвом мењају мараме и неко платно (које су крали из фабрике) за санину или нешто од хране. Немачки војници- стражари су то толерисали и за то добијали један део размењене хране.

Градом (Констанцом) су повремено пролазиле немачке војне јединице, углавном ка северу, односно француско-немачкој граници. Заробљљеници су волели да пркосно изађу на улицу и гледају пролазка, а појединци су се усуђивали да им нешто и добаце на српском. Када се у фебруару у граду појавила нека СС јединица, немачки стражари, као и пословође у фабрици су били забринути да заробљеници не испровоцирају СС-овце па су их буквално молили да се склоне и не добацују или гестикулирају. Шта више, чак су се и сами Немци склањали да СС-овцима не би дали повод да реагују. Наводне се ширила прича да су прислино мобилисали људе, па и стрељали смтарајући да се недовољно боре или залажу у борби против савезника. Та СС-јединица је долазила негде из правца Аустрије и по изгледу и понашању су деловали знатно одлучније и опасније од остале немачке војске. Бар такав је био утисак мог оца.

Једног недељног поподнева мој отац и пар његових колега су јендоствано одшетали до граничног прелаза. Раније им је био забрањен прелазак преко мостова који воде ка граници, али су они приметили да више неам страже. Отишли су до граничног прелаза и приметили су да граничне страже практично и нема па су једноствано прешли на другу страну. Нико их није заустављао. Швајцарци су их лепо примили, пописали, нахранили и после дан-два проследили у дубину територије, очигледно поступајући по већ уходаној процедури.

[dzumba]

Pregledajući zaroblejnička pisma koja sam nasledio do oca primetio sam da je bilo problema u dostavi pošte tokom dav perioda. Prvi, od septembra 1941 do januara 1942. godine i drugi od septembra 1944. do decembra 1944. godine. Ipak, upućena pisma su izgleda stizala, sa priličnim zakašnjenime ili "izokola".

Među tim pismima je i ovo  koje ću postaviti dole a koje je izgleda stiglo preko Francuske. Ima na sebi i pečat američke službe za ratne zarobljenike. Dakle, najverovatnije je upućeno u Srbiju preko Francuske i američke vojske koja je bila posrednik.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pismo je inače "kompletno" jer sadrži kako deo na kome zarobljenik piše, tako i deo za odgovor. Pominjao sam ranije kako su izgledala ova pisma pa se to na ovom može videti.

[dzumba]

Takođe, primećujem da svi zarobljenici čija pisma imam (njih četiri) skoro uvek na delu pisma za odgovor (na kome rodbina piše odgovor) upisuje datum kada su oni poslali pismo. Verovatno zbog neke svoje evidencije i praćenja odgovora. Takođe, svi kada pišu o sebi kažu: " do danas sam živ..." Napominjem da su svi oni bili u različitim logorima i da nisu mogli da se dogovore da tako pišu. Ovaj odgovor se bez izuzetka ponavlja u svim pismima, ne samo moga oca, već i njegovih rođaka koji su se javljali njegovoj majci. Verovatno su podučeni od starijih ili poverenika ratnih zaroblejnika, pre svega ovo u vezi datuma. Evo, to se vidi i na ovoj dopisnici za ratne zarobljenike koja je ostala "kompletna" (deo za pisanje i deo za odgovor).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[LXV]

Pozdrav svima!

Citam vec satima sve tekstove koji su stvarno neverovatni!
Interesuje me, da li neko zna neku od prica zarobljenika iz nekog od Stalaga XII ili savet kako da dodjem do nekih podataka iz tih kampova? Prvenstveno Mec, a moze i Forbah.

Hvala

Овде је фотографија југословенског бивших-заробљеника под америчком командом, која припада господину Ракић, који је још увек жив овде у Јужној Аустралији.

Био је заробљеник у Сталаг XII-D у Триру, где Немци су их користили као принудни рад на "Зигфрида-линија" / "Запад-зид" одбрану. Ту су били под већим америчким артиљеријском ватром када америчке снаге под командом генерала Паттон напредоваLi према Немачкој у октобру 1944. Господин Ракић покренуо бег у којој 30 или 40 заробљеника побегли ноћу преко реке Сауер америчким линијама, где су храњене и дат избор да оде у други логор или постати јединица под америчком командом.


(Извињавам се за граматичких и језичких грешака!)


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[LXV]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Titan]

Мој прадеда...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Полеђина (слаб апарат, следећи пут кад будем у Ужицу ћу да направим мало боље)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Иначе, једна од ретких ствари преосталих из тог времена. Приче везане за то време остају засад у кругу породице.

[dzumba]

Po otisku pečata rekao bih da ti je deda bio u istom zarobljeničkom logoru (XVIIb) kao i moj rođak, samo drugi odeljak logora.

[lovac]

Prvi put čitam postove iz ovog topica. Oduševljen sam jer obrađuju tematiku koja mi je do sada bila potpuno nepoznata.
Naravno trebaće mi dosta vremena da sve ovo pažljivo pročitam.

U svakom slučaju, hvala svima koji dali aktivno učešće!

[oficir neaktivne rezerve]

Izvod iz memoara Petra II Karađorđevića " Moj život u izgnanstvu " o pomoći jugoslovenskim oficirima u zarobljeništvu koju je dogovorio sa Crvenim Krstom USA prilikom svoje posete predsedniku Ruzveltu u Vašingtonu.

" Uredio sam sa Crvenim krstom da se jugoslovenskim ratnim zarobljenicima u Nemačkoj šalje pomoć, po Zakonu o najmu i zajmu. "

[dzumba]

Не знам да ли то има везе са овим, али и по причи мога оца добијали су пакете Црвеног крста који су слани из САД и Енглеске (Велике Британије), посебно 1944.године. Чак су добијали и неке делове одеће, углавном делове француских униформи (блузе, панталоне), на које су стављали југословенске ознаке.

[oficir neaktivne rezerve]

Koliko sam pratio memoare reč je o 1943-ćoj godini kada je taj dogovor postignut.
Pa onda i nije nelogično da je tokom 1944 ta pomoć bila redovnija.

[oficir neaktivne rezerve]

Naiđem na simbolični podatak da su u Stalagu 325 u Striju zajedno bili u zarobljeništvu, pisac profesor Stevan Jakovljević i komandant njegove 5-te Timočke baterije iz I svetskog rata, tada divizijski đeneral Lazar Tonić.

Jakovljević je tamo dospeo Marta 1943 iz zarobljeničkog logora u Italiji.
Dok je Tonić tamo bio odranije.

Ironija sudbine da se dva ratna druga ponovo sretnu ovaj put kao zarobljenici u novom ratu.

Inače koliko mi je ukratko objasnio jedan od Tonićevih potomaka po bočnoj liniji, dečiji anesteziolog pokojni dr Bine Tonić, po objavljivanju Srpske Trilogije Lazar Tonić i Jakovljević se nisu nešto naručito obožavali jer se Toniću nije svidelo kako ga je Jakovljević prikazao.

[brodarski]

Zarobljeno naoružanje i oprema jugoslavenske vojske.

[brodarski]

Ratni zarobljenici.