Pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije u zarobljenistvu 1941.-45.godine

[Dreadnought]

Dve fotografije sa zarobljenicima iz neutvrđenog logora.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ViribusUnitis]

Po jedan oficir na svakoj slici ima opasač i uprtač. Zanimljivo, jer, koliko znam, to je zabranjeno u zarobljeništvu. Osim možda, ako Nijemci nisu dopuštali da ih nosi dežurni oficir, jer dežurstva u zarobljenim jedinicama vjerojatno su postojala.
Postojao je i običaj da se generalima dopusti da zadrže lični pištolj, ali to je, mislim, bio samo običaj (ne i kodificirano pravilo) koji je ovisio o dobroj volji komandanta koji vodi operaciju zarobljavanja, više kao kolegijalni, viteški gest. Moguće i zato da bi se zarobljenom generalu dala prilika da izvrši samoubistvo.

[oficir neaktivne rezerve]

Moguće i zato da bi se zarobljenom generalu dala prilika da izvrši samoubistvo.

Ovo je istina.I odnosilo se na vrlo kratak period prilikom samog zarobljavanja ali nije bilo pravilo i stalna već po negde simbolična pojava.
Inače nema šanse da se zarobljenim oficirima po prijemu u zarobljeničke logore išta ostavljalo od oružija.

[Dreadnought]

April 1941. godine ...


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[LXV]

Još jedna slika iz Osnabrik-a, iz albuma deda Milorada.
Mislim da dvojica muškaraca su također na fotografiji Barrack 14 koju je Dreadnaught objavio na prvoj strani ove teme.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[dzumba]

Кроз овај топик сам укратко описао боравка у ратном заробљеништву мог оца Милоша, ваздухопловно наредника ВКЈ. "Остао сам дужан" да укратко опишем и његов повратак, јер је и то саствани део тегобног живота ратног заробљеника. Ако је неко пратио овај топик написао сам да је он почетком 1945. године једноставно прешао у Швајцарску. Швајцарске власти су њега и његове другове сместили у прихватни логор али су одмах потом били распоређени у једном панисону. Разгледница ток насеља или места је на доњој фотографији.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

По његовом исказу боравак у том пансиону, за њега и његове другове плаћала је влада нове Југославије чије је изасланство постојало у Швајцарској. Не само то, већ су добијали и неку врсту плате или џепарца према чиновима које су имали. Наиме, током боравка у прихватном логору, али и касније водила се интензивна, супростављена кампања између нове југословенске владе, односно партизанских власти и симпатизера Краља, односно монархиста. Монархисти су углавном као главни аргумент против враћања у Југославију потезали гласине да нова комунистичка власт убија краљевске официре и подофицире, да ће они који оду у најбољем случају завршти у затвору а да их потом њих и њихове породице чекају патње и муке. Такође, говорили су да се не треба враћати док савезници не врате Краља и протерају комунисте што ће се извесно десити доста брзо. Са друге стране нова власт је свима који су прихватили да се врате давала смештај бољи од оног који су имали они који су одлучили да се не враћају. Такође, наговештавано им је да ће се нова власт коректно понашати према сваком ко се патриотски понашао у заробљеништву и да новој војсци требају стручни људи, али да ће они који не буду примљени у Војску моћи да се баве нечим другим.

По речима мог оца он се повео за сопственом памећу. На наговарање колега да не одлази у Југославију отрпилике је рекао да како буде његовој мајци, брату и сестрама (тада није био ожењен), тако нека буде и њему. На крају зашто би га неко мучио или убио када није ни био у земљи и кад ништа није лоше урадио током заробљеништва. Чврсто је одлучио да се врати па шта буде. Признаје да је код свих било неке зебње, не толико због страха да ће их убити, него од непознатог и тога како ће се снаћи. Већина је била свесна да неће моћи да раде у војсци. Рат је изнедрио нову војску и ту припадници поражене војске нису имали шта да траже.

Мој отац се  у Југославију вратио у септембру, највероватније преко Француске (имам белешке које говоре и времену проласка воза кроз неке француске градове). По пристизању у Југославију пар дана су задржани у неким војним објектима у Београду. Са сваким је обављен разговор и добио је пропусницу за одлазак у своје родно место. Мој отац каже да га је официр са којим је разговарао дочекао речима: "Па где сте ви, чекамо вас одавно." За разлику од других речено му је да нема потребе да објашањава своје понашање током боравка у Немачкој јер све већ имају. Одмах му је саопштио да ће бити распоређен у ЈА али да ће до добијања распореда бити у родном граду (Ужицу) где ће се јавити месним властима. Отац каже да није  ни у сну очекивао такав дочек и поступак. Чудио се ко бит то било шта могао да каже новим властима о његовом боравку у Немачкој. Тек прилично касније је то сазнао.

Наравно, одмах се јавио у Ужице. Ту је добио привремени распоред на административним пословима и среској власти на пословима евиденције и дистрибуције хране, огрева и сл. као помоћи становништву. Након два месеца добио је телеграм да се јави у ваздухопловни гарнизон Скопље у команду једне ваздухопловне дивизије (заборавио сам које). На телеграму је писало његово име и чин "старији водник" и да понесе своју униформу. По доласку у јединицу примио га је командант дивизије. Распоређен је зе референта у штабу дивизије, задуженог за "гарнизонска питања" (ред, дисциплину, прописе, администрацију и сл.). То је нешто као команда стана. Такође, речено му је да користи своју стару ваздухопловну униформу. Једино је добио титовку и ознаку за капу. Тако је почела његова каријера у ЈНА која се окончала 1957. године када је, у оквиру тадашње "трансформације" ЈНА, заједно са великим бројем других, углавном "партизанских" официра, пензионисан у 44. години живота, у чину капетана авијације. Пензију је уживао све до 2006. године.

[oficir neaktivne rezerve]

Džumba zahvalan sam na velikoj iskrenosti,pedantnosti i brojnosti iznetih preciznih detalja prilikom tvog rada na ovoj temi.

U lično ime se najiskrenije zahvaljujem.

[ViribusUnitis]

Priča o Džumbinom ocu, na čemu smo zahvalni Džumbi, je prvorazredan historijski izvor, kako zbog detalja u zarobljeništvu tako i zbog repatrijacije.

[oficir neaktivne rezerve]

Ne preterujem ali negde drugde bi odavno po ovoj priči napisali scenario i ako ništa drugo snimili bar izvanredan TV film.

[dzumba]

Таквих прича је било на хиљаде само их нико није испричао. Врло је мало и литераланих дела на ту тему. Ваљда се заробљеништво само по себи сматрало срамотним па се нико није усуђивао да га описује.

[LXV]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[kumbor]

Не могу наћи погодније фотографије и документе, а знам да сам их имао, па прилажем фотографију из заробљеничког логора у Италији. Сви који су тамо били давно су помрли, па и Стеван Јаковљевић, који је између осталог написао и књигу "Ликови у сенци", у којој се помиње и лик са приложене фотографије.

[kumbor]

Campo dei prigioneri da guerra N.26 био је логор Corte Maggiore, у близини Пјаченце. Лик са фотографије је два пута из тог логора бежао, па је после другог хватања жестоко испребијан, бачен у самицу, а затим преведен у логор строжијег режима Vestone код Бреше. Одатле је поново побегао у рану зиму 1943., сам преко завејаних Алпа у Швајцарску, бежећи пет дана од потера са немачким овчарима, овај пут од есесоваца. Није баш копао тунел са Стивом Мек Квином, али да је било филма вредних момената било је.

[dzumba]

Стварни ратни доживљаји "малих" обичних људи су занимљивији од оних филмских, али није имао ко да их запише.  Ни сами учесници се у то време нису сетили да доживљено и преживљено запишу. Најчешће нису придавали важност томе а и мучиле су их текуће ствари и потреба да се живот живи даље.

[kumbor]

Управо тако, и тек кад је заувек отишао, схватио сам колико је тога остало неиспричано, неказано и незабележено. А имао сам времена, све своје дотадашње младе године. Но, увек нам се нешто у свакодневној гунгули и стрци чини прече и важније, а није.