Pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije u zarobljenistvu 1941.-45.godine

[JASON]

Господин Илија – Дода Николић, из Прокупља, био је предратни коњички официр војске Краљевине Југославије. За време рата био је у заробљеништву. После неколико покушаја успео је да побегне из логора. Пребегао је у Пољску где се прикључио Покрету отпора, али не комунистичком (ПЛА) већ Армији Крајове (АКА), у којој је био официр.
Пре рата бавио се позоришном режијом (код Хуга Клајна) и био ожењен се Аном Леђански – Качаник, позоришном уметницом. У логору је за заробљенике приређивао представе. Према причи Г. Доде Апотекара (то му је био надимак) у једној тачки на српском певали су Лили Марлен на следећи (његов) препев:

На источном фронту сад је пао снег
Хитлерове хорде дале се у бег
Падај снеже, падај, сакри сваки траг
Хитлерове хорде нек однесе враг
Лили, Лили Марлен…

[relja]

Господин Илија – Дода Николић, из Прокупља, био је предратни коњички официр војске Краљевине Југославије. За време рата био је у заробљеништву. После неколико покушаја успео је да побегне из логора. Пребегао је у Пољску где се прикључио Покрету отпора, али не комунистичком (ПЛА) већ Армији Крајове (АКА), у којој је био официр.
Пре рата бавио се позоришном режијом (код Хуга Клајна) и био ожењен се Аном Леђански – Качаник, позоришном уметницом. У логору је за заробљенике приређивао представе. Према причи Г. Доде Апотекара (то му је био надимак) у једној тачки на српском певали су Лили Марлен на следећи (његов) препев:

На источном фронту сад је пао снег
Хитлерове хорде дале се у бег
Падај снеже, падај, сакри сваки траг
Хитлерове хорде нек однесе враг
Лили, Лили Марлен…

He, he, dobar "prepev".
Da li se znaju i ostali stihovi?
Šta je na kraju bilo sa čovekom?

[kumbor]

A melodiji odgovara i ovo:

Na poljanče
cveta jedan
mali cvet...
bordo cvet...
Erika.

Neću više u OT, ali mi se učinilo na mestu. Da se nisu šalili u logorima, više bi ih pomrlo...

[JASON]

Šta je na kraju bilo sa čovekom?

Господина Доду последњи пут сам видео почетком деведесетих на клупи у парку. Како је изгледао, обзиром да је имао више од осамдесет година? Држећи. Крупан, изразито висок растом. Кратка седа коса, кратка седа брада, и светло плаве очи. Покрети промишљени, сигурни.
После рата, пошто су му комунисти откупили кућу и имање у П., Господин Дода је живео као подстанар у Београду. Цео живот му је био везан за позориште, а касније и филм. Са Аном је путовао по многим градовима у земљи, а вечни живот обезбедио је и њој и себи у Прокупачкој земљи, на Прокупачком гробљу. Умро је 1. септембра 1996. године, и сахрањен је поред своје многољубљене Ане. Био је то тужан погреб. Само гробари и поп. Бог душу нека му прости и нека му је лака, Његова Прокупачка земља.

[JASON]

Недељник Коло који је у Недићевој Србији излазио од 3. јануара 1942. до 30. септембра  1944. године, имао је илустровану рубрику Наши у заробљеништву. Препоручивао се, као једини српски илустровани и породични лист, који објављивањем слика и разних појединости из живота ратних заробљеника, то чини једино у жељи да, српским породицама, и десетинама хиљада својих читалаца, ублажи тугу за милим и драгим, и да их кроз те драге слике, бар једном недељно, поведе онима који су  далеко од Отаџбине. У написима и сликама, живот српских заробљеника у Немачкој приказиван је идиличним, а највећа пажња посвећена је њиховим спортским и културним активностима. Недељник је често позивао своје читаоце, да помогну тиме, што би редакцији уступили групне фотографије заробљеника, у колико их имају, бар дотле док их редакција не буде добила предусретљивим бригом надлежне немачке власти.
Осим написа о српским заробљеницима у Колу је писано о култури, моди, здрављу исхрани, спорту, затим, о немачким победама у рату и немачком успеху у свим сферама живота – култури, науци, спорту.
У неколико првих бројева, под насловом Поздравите ми Србију, недељник доноси опширан интервју између уредника Миће Димитријевића и министра унутрашњих послова Милана Аћимовића, у коме, за читаоце Кола, Аћимовић (потресно) прича о својој, пред Божићне празнике 1942., посети неколико српских заробљеничких логора у Немачкој.

Ево неколико фотофрафија из поменутог недељника.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Наши у заробљеништву
(Коло 1942-1-31)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Наши у заробљеништву нису занемарили спорт. У Варбургу су приредили спортски турнир. То је била смотра готово свих спортских дисциплина, нарочито лакоатлетике и фудбала.
Прва слика приказује неколико плаката за тај турнир. Њих је израдио карикатуриста г. Драги Стојановић.  Месец дана пре турнира плакати су били излепљени по свим логорима,
на зидовима барака. На нарочитом месту био је истакнут плакат у коме су објављене награде за победиоце на турниру: храна дуван и пиће.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На другој слици види се тренутак дељења награда. Поделио их је генерал г. Калафатовић. Чланови комисије: генерали г.г. Трифуновић и Милутин Недић присуствовали су подели.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Трећа слика приказује музику која је свирала током целог такмичења.

[wermez]

Prema Jakovljevicevim delima, odbojka je bila veoma popularan sport u logorima.

[dzumba]

Да, и мој отац то помиње. Међутим, мој отац је имао негативан став по питању спорта. Као што сам већ помињао људи су били слабо храњени, посебно у официрским логорима (нису радили по селима и имањима где су војници-заробљеници знатно боље храњени). Неухрањени људи су се само исцрпљивали спортским играма. Мој отац се чудио појединим официрима који су до бесвести трчали за лоптом да би након утакмице данима били сицрпљени и уморни. Паметнији су углавном посматрали или се бавили нечим што не изискује велики физички напор.

[JASON]

Захваљујући читаоцима који су се одазвали апелу и редакцији уступили фотографије, недељник Коло je у илустрованој
рубрици Наши у заробљеништвуобјавио 31. 1. 1942. неколико снимака из разних логора у Немачкој.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Oslobođeni zarobljenici pred povratak u domovinu, Vircburg (Würzburg), 19.05.1945. godine.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[vrabac]

Kao što sam obećao u prethodnom postu, evo i nešto o mojima u zarobljeništvu.
Deda Dragoljub je zarobljen 18.4.1941, u okolini Niša, kao rezervni konjički poručnik u 46. konj. divizionu.
Prvom kartom, pisanom rukom, javio se 2. maja, dakle posle 2 nedelje, iz Frontstallag-a 241. Nisam siguran o lokaciji ovog logora jer  jedini podak koji sam iskopao je da se nalazio u Saint-Mihiel-u, u Francuskoj, i da je bio aktivan od 22/7/1940 do 5.4. 1941. Da li je pred Aprilski rat preseljen negde bliže Jugoslovenskom frontu, ili je ostao aktivan duže za sada neznam.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Sledećom kartom, tipskom, štampanom, kakvu smo već videli na forumu, javio se iz Stallag XVIIA, Kaisersteinbruch, Austrija.
Potom je prebačen u Libek, u Offlag Xc, gde je dobio svoj kriegsgeffangen numer. Uz taj četvorocifreni broj: 2156, na adresama nekih pisama stoji i Xc.  Tako sam i otkrio da je dedin rođeni brat, art. kapetan Vidoje Živanovović, koji je zarobljen negde na Palama, prvo bio interniran u Offlag VIB Doesel-Warburg. Braća su se srela oktobra 1941 u Offlagu XIIIB Nurnberg-Langwaser i ostali su zajedno do oslobođenja. I Stevan Jakovljević piše da su Nemci odobravali pa i podsticali spajanje bliskih rođaka.
 E sad, ono čega nije bilo do sada.  U sledećem logoru, Offlag 78 (VIIE) u Hohenfelsu, primio je pet običnih, predretnih dopisnica,sa sve odštampanom slikom Kralja Petra II na njima, i pečatom Offlag 78 Gepruft. Svih 5 ovakvih  dopisnica su iz perioda avgust/septembar 1941.g
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Do avgusta 1943.g deda je bio u  Nurnberg-u, prvo u Offlag XIIIB Langwasser, barracke 39, a potom u Offlag XIIIB Hammelburg, bar. 6/7. Ova slika bi trebalo da je odatle, mada nema logorskog pečata.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Period od 1943.do oslobođenja proveo je u Offlag VIc Osnabruck-Evershaide, baracke 59. To je jedna od tri barake u kojima se smešteni ranjenici posle savezničkog bombardovanja logora. Slika bi trebalo da je odatle. Deda je na slici prvi desno.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Poslednja pisma su iz oktobra 1944. i od tada nije bilo nikakve komunikacije do kraja rata.
Posle oslobađanja logora deda i brat su prvo bili dobrovoljci u Britanskoj vojsci, ali su odatle prebegli u Sovjetsku okupacionu zonu, jer je dedin brat bio komunista. Ovo bi trebalo da je slika posle tog bekstva.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
To zaključujem po oznakama na reverima dedinog brata u sredini slike, i oficira iza njega, deda (sedi levo nema više kokardu na šajkači, ali je oficir do njega ima).
I za kraj, najmlađi dedin brat, narednik-pilot Siniša Živanović, ostao je veran zakletvi Kralju, i nije se vratio u zemlju.
Babin brat, peš.kapetan Budimir Ćirović, bio je  u Italijanskom logoru Vestone, odakle je pobegao u Švajcarsku. Da li je to bilo prilikom velikog bekstva opisanog u "Likovima u senci" ili posle kapitulacije Italije, nemam podatak. Uglavnom i on je ostao veran zakletvi i nije se vraćao u zemlju. Imam i par njegovih pisama iz logora Vestone.
Toliko za sada.

[fazan]

Мој деда је у рат отишао у августу 1940, мобилисан је заједно са коњем и упућен на мађарску границу. Априлски рат је дочекао у болници, препоне су му страдале од јахања. Тамо је и заробљен. Јављао се из Stallaga XI-B у околини Бремена, али је био на фарми, код једне немачке породице. Тамо је и убијен, у априлу 1945, пар дана пре него што дошли Енглези. Неки СС-овци су свратили на фарму да покупе коње за извлачење топова, па су хтели да мобилишу и четрнаестогодишњег дечака који је ту на фарми растао уз деду. Дечак се склонио иза деде, деда покушао да га заштити и то је било то. Сахранили су га на локалном гробљу.

Пар деценија након рата, моји су успоставили контакт са том немачком породицом и били су срдачно дочекани. Деда је практично живео на тој фарми, тамо је спавао, јео са укућанима, учио дечаке да јашу, итд. Услови су били неупоредиво бољи него у заробљеничким логорима.

Након рата, баба је добила породичну ратну инвалиднину, а отац је имао статус детета палог борца. У оним тешким годинама након рата, када је у шумадијским селима било реваншизма и оштре поделе ко је био где за време рата, нашу кућу су третирали као партизанску.

[dzumba]

Да, баш тако. Живот ратних заробљеника распоређених на рад у селима по Немачкој је генерално био бољи него оних, у логорима. Најважнија ствар у то време је била храна, а ње је у селима ипак било више. Третман заробљеника у селима је био различит, зависно да ли је газда био члан нацистичке партије или није, али ипак бољи него у логорима. Боље су се односили у оним породицама које су имале више својих синова (можева, рођака) у војсци.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]