Plava grobnica drugog rata
Objavljeno: 26/05/2015
U Solunskom zalivu 27. maja 1941. potonuo brod sa jugoslovenskim oficirima. Na potonulom brodu život izgubilo 214 naših starešina, od generala i pukovnika do redova.
Dve su Plave grobnice sa srpskim vojnicima u grčkim morima. Jedna je u Jonskom, nadomak ostrva Vido, gde počivaju oni koji nisu mogli da se oporave od prelaska preko Albanije 1915. Druga, zaboravljena Plava grobnica, nalazi se u Solunskom zalivu u Egejskom moru. Tu je 27. maja 1941. potonuo grčki brod „Helena Kanavarioti“ na kome se nalazilo preko 500 zarobljenih srpskih oficira i podoficira. Oni su u Aprilskom ratu uspeli da se probiju preko Olimpa do grčkih luka, nadajući se da će Englezi pomoći i da će se ponovo uspostaviti Solunski front kao 1915.
Brod „Helena Kanavarioti“ nosio je u nemačko zarobljeništvo 503 oficira, sužnja. Na njemu je bilo četiri generala (divizijski general Jovan M. Jovanović i brigadni generali Milan I. Radovanović, Ilija Dimitrijević i Veljko S. Šaponjić), 7 pukovnika, 45 potpukovnika, 93 kapetana prve klase, 18 kapetana druge klase, 82 poručnika, 124 potporučnika, 22 podoficira, 6 podnarednika, 17 kaplara i 80 redova.
Posle eksplozije mine na koju je brod naišao u zoru 27. maja, utopilo se 214 zarobljenika, a preživelo 289. Udavili su se i generali Jovanović i Radovanović. Svi su bili vojnici Vardarske, Bregalničke i Kosovske divizije.
Kako je docnije svedočio Božidar Dikić, posleratni novinar „Politike“, „Helena Kanavarioti“ podsećala je na brod avet. Nemački oficiri i vojnici koji su sprovodili zarobljenike, kada su u Pirejskoj luci videli kakvim brodom treba da plove „naježili su se“.
Najstariji zarobljeni srpski oficir, general Jovan Jovanović, podneo je pismeni raport nemačkom rezervnom oficiru Sefelsu Paulu, profesoru Univerziteta u Minhenu, kao komandantu transporta, tražeći da se cela grupa zarobljenika preveze suvim putem za Solun, vozom ili kamionima. Predloženo je da sami zarobljenici plate taj prevoz. Kada mu je sopšteno da to nije moguće, tražio je da se bar svakom obezbedi pojas za spasavanje, jer je more bilo puno mina.
Sve je bilo uzalud.
Brod je isplovio 24. maja za Solun. Danju je plovio, a noću je bio usidren zbog mina.
„U zoru 27. maja krenuli smo prema Solunu. Desno od nas nazirala se helespontska obala (oblast Halkidik, sa tri poluostrva – Kasandra, Sitonija i Atos – Sveta Gora), levo, visoko, dizao se gorostasni Olimp. Nije prošlo ni petnaest minuta plovidbe kad se prolomila strašna eksplozija. Veliki vodeni stub srušio se na brod“, zapisao je Dikić.
Prema njegovom svedočenju, brod je počeo da tone prednjim delom, a na lađi nije bilo čamaca za spasavanje, ni pojaseva. Samo su nemački oficiri i vojnici imali pojaseve. Četiri naša oficira iz mornaričkog odreda u Ohridu sa nekoliko mornara preuzeli su komandu broda. Ljudi su skakali u more. Jedna manja grupa starijih oficira ostala je na zadnjem delu broda, čekajući tragičnu sudbinu.
Majori Svetislav Sretenović i kapetan Boško Bivolarević koji su preživeli potapanje grčkog broda, sredinom prošlog veka ostavili su pisano svedočenje o događanjima na palubi „Helene Kanavarioti“:
„Divizijski general Jovan Jovanović i brigadni general Ilija Dimitrijević terali su ljude da skaču u more. Prestrašene neplivače su jurili po lađi i naređivali da odstupe sa broda rečima: „Ti ćeš još trebati otadžbini – ti imaš decu“. Kada bi ih ovi pitali zašto oni ne skaču, odgovarali bi: „Mi komandujemo ovima u moru“.“
Rezervni oficir Slobodan Gegović je, kako su zapisali preživeli oficiri, od trenutka eksplozije, videvši šta se događa i da je smrt za vratom, počeo da peva himnu. Kao u transu je rukama odvaljivao daske sa broda, kupio razne predmete i bacao u more drugovima. Neki su ga pitali zašto se ne spasava, a on je kratko odgovorao: „Ja sam sve izgubio!“
Dok su se na brodu mešali krici ranjenika sa zvukom vode koja guta lađu, pakao je vladao i u moru. Grčka posada je napustila brod u jednom čamcu, a u drugom su otišli Nemci. Potapanje su sa distance gledali grčki ribari na svojim brodićima, ali nisu prilazili dok nisu čuli preko Morzeove azbuke da se dave Srbi. Signale je davao srpski pomorski oficir koji se zatekao na brodu. Naime, brod je imao nemačku zastavu i Grci nisu hteli da pomažu.
Potporučnik Vladimir Lazanski preživeo je brodolom u Solunskom zalivu. On je poslednji koji se upokojio sa „Helene Kanavarioti“ – 2005. godine. Njegov sin Miroslav Lazanski, naš ugledni novinar, baštini očevu strašnu priču.
„I oni koji su preživeli nesreću „poginuli“ su gledajući nesreću onih koji nisu isplivali“, veli Lazanski. „Moj otac je bio 66. klasa Vojne akademije u Beogradu. Poslednja klasa koja je pre Drugog svetskog rata proizvedena u potporučnike. Njegova četa je pripadala Struškom odredu Vardarske divizije, koja je utvrđivala granicu prema Albaniji. Nemci su zauzeli Skoplje već 7. aprila, a otac je sa ostalom vojskom u noći između 9. i 10. aprila prešao granicu napustivši Bitolj. Kasnije su se pridružili engleskoj vojsci, pa se tako oko 2.500 Jugoslovena sa oko 20.000 Engleza povlačilo ka Kalamati, na jugu Peloponeza. Tu je trebalo da se ukrcaju u brodove i otplove do Egipta, odakle bi nastavili otpor Nemcima. Međutim, usledio je desant nemačkih padobranaca, a u grčkim vodama pojavile su italijanske i nemačke podmornice i svi su zarobljeni“.
Vladimir Lazanski je pričao da su davljenici bili u vodi preko jedan sat pre nego što su došle u pomoć grčke lađice. U Solunu su zarobljenici ostali desetak dana, a odatle su prebačeni u logor u Osnabriku. Miroslav Lazanski navodi:
„Moj otac, kao Slovenac, mogao je da traži otpust iz logora i da ide kući, ali nije hteo jer je položio zakletvu otadžbini. I ne samo to, ovi ljudi su i u logoru činili podvige“.
Kako otkriva Lazanski, u Osnabriku je bilo preko 10.000 oficira i podoficira iz armija koje je prethodno razbio Vermaht, a među zarobljenicima je bilo i oko 700 oficira Jevreja. Kada su Nemci 1941. hteli da ih prebace u „Aušvic“ i pobiju, usledila je pobuna u logoru koju su vodili srpski oficiri. Našim oficirima pridružili su se i oficiri drugih zemalja, a pobuna u kojoj je bilo i gušanja i bodenja bajonetima završena je odustajanjem Nemaca od ovog nauma.
„Otac je pričao da se naši oficiri Nemcima nisu dali“, priča Lazanski. „Oni su se sa svojim životim oprostili još 27. maja u vodama Egeja. Priču iz Osnabrika, za koju sam prikupio i zvanična dokumenta i zapisnike, još nisam objavio.Dugujem to ocu“.
Parastos u Crkvi Svetog Marka
Svake poslednje nedelje u maju u Crkvi Svetog Marka u Beogradu familije poginulih i preživelih daju parastos ovim ljudima. Više niko od njih nije živ, ali porodice pamte.
Usud generalove familije
Dok je brod „Helena Kanavarioti“ tonuo u Plavu grobnicu, evakuaciju sa palube nadgledao je divizijski general Jovan M. Jovanović. Bio je heroj na Solunskom frontu. U čin brigadnog generala unapređen je 21. oktobra 1923. godine, a divizijski general postao je 24. aprila 1926. godine. Penzionisan je 4. februara 1938, a aktiviran početkom aprila 1941. godine, uoči nemačkog napada.
Interesantno je da je Jovanovićev tast bio general Ilija Gojković, ministar vojni, koji je u ratu 1915. godine bio komandant Užičke vojske. Nakon dolaska na Krf, zbog bolesti, Gojković je otišao na lečenje u Francusku, a kada se vraćao na Krf brod na kome se nalazio torpedovan je od nemačke podmornice. Nemci su isplovili i tražili su od potopljenih koji su se spasli u čamcima da se predaju. Gojković je izvadio pištolj i pucao na podmornicu. Uzvratili su mu mitraljezom i on je završio na dnu mora.
Dragan Vujičić / Novosti
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
http://www.intermagazin.rs/plava-grobnica-drugog-rata/ 
