Pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije u zarobljenistvu 1941.-45.godine

<< < (53/90) > >>

dzumba:
То је било питање опредељења (за коју си страну),а не питање рата или мира. До рата би дошло у сваком случају, пре или касније.

fazan:
Не мислим да је увек било питање опредељења. И кнез Павле је био англофил, па је на крају пристао на пакт. Да ли би до рата дошло, када и под којим околностима - ми само можемо да нагађамо. Тешко да би након напада на СССР Хитлер имао на располагању те капацитете које је имао у априлу 1941.

dzumba:

Quote

ми само можемо да нагађамо.

Е, ово је тачно. Зато је и онај твој почетни исказ, на који сам упутио примедбу ипак само ово цитирано.

Milan (longtrip):
На српском војничком гробљу у Улму, у Немачкој, налази се споменик дугачак четири и висок три метра, који симболизује српског војника који лежи на камену у униформи са шајкачом, а под „уснулим“ каменим војником леже кости 142 српска ратника.
Посвећен је српским војницима, ратницима Дринске, Моравске, Тимочке дивизије, који су пали у немачко заробљништво. Подигла су га три преживела наредника, један поднаредник и два војника.
„Овде у туђини, у непознатом свету, почивају вечитим сном српски ратни заробљеници из рата 1914-1919. године, који положише живот свој за отаџбину после дугог ратовања и много напора. Успомену ову подигоше им другови, браћа по крви и вери, српски ратни заробљеници логора Улм. Хеј, путниче, што пролазиш поред гробља непозната, стани мало и упознај оне што умреше тако прослављено“ су стихови који су уклесани ћирилицом и латиницом, као и на немачком језику.

Од када је урађен 20-их година прошлога века па до 2010. на споменику ништа није рађено. Како је био запрљан и велики део обрастао маховином, истакнути друштвени радници из Штутгарта Нада и Реља Лукић у договору са представницима Цркве и Генералног конзулата Републике Србије у Штутгарту очистили су војничко гробље. Пошто нису имали довољно новца за реновирање, породица Лукић је преко своје фирме Кор добила неопходне дозволе и реновирала споменик.

При том су уз дозволу поправили и очистили и главну капију Градског гробља у Улму без икакве новчане надокнаде. Капија није могла уопште да се отвори, па се није ни могло прићи споменику. Честе кише су учиниле да је споменик поново запрљан, па је изгубио онај сјај који је имао након чишћења пре пет година. Можда то поново некоме засмета и очисти га и бар на тај начин ода пошту многих настрадалим српским ратницима у време Великог рата.

fb stranica 100 godina kasnije

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

JASON:
Стојан Стојановић: 'Као подофицир војске Краљевине Југославије заробљен сам код Ниша 1941, одакле сам депортован најпре за Бугарску, а затим у логор 17. Б у Аустрији. Био је то војни логор у коме су били заробљеници ухапшени као војници Краљевине Југославије, а у логору су били војници из Француске, Пољске, Русије… Нисмо се бојали да ће нас стрељати, а чувари су према нама били коректни. Једина примедба била је на смештај и храну. Официре и подофицире нису терали да раде, али смо након неког времена ми сами то тражили. Радили смо на селу у немачким домаћинствима, код породица које су биле имућније и које нас нису одвајале од својих породица. Увече би нас враћали у логор. Ту сам дочекао и ослобођење. Све четири године у логору био сам у контакту са породицом тако што сам једанпут месечно слао писма'.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Стојан (други с десна) као подофицир војске Краљевине Југославије

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Стојан (први с десна) после пуштања из логора

Navigation

 Message Index