Pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije u zarobljenistvu 1941.-45.godine

[Wlada69]

Nazalost osim ove fotografije i eto par podataka da je bio u zarobljenistvu da se razboleo ...zapalenje mozga ili tako nesto ...osim njegovih licnih podataka nemam nijedan ali bas nijedan dokument... :'(

[dzumba]

Зар нема на полеђини фотографије неки печат. Није се могла послати слика из заробљеништва без цензурисања.

[Wlada69]

Nema... on je fotografiju doneo kada se vratio... verovatno je bilo dokumenata jos ali nista nije sacuvano osim te fotografije... s obzirom  da je posle samo par godina umro 1949 svi koji su i nesto vise  znali su zaboravili a skoro da vise nikog i nema kod koga bih mogao da se informisem o njemu...Ja sam mislio da negde postoji neka baza podataka o ratnim zarobljenicima i da bih tu mozda mogao nesto da pronadjem npr gde je bio u kom logoru u kojoj bolnici itd.  Pokusavam preko interneta da se malo uputim na koji nacin nesto da otkrijem ... ovaj forum to jest tema je extra 

[Kuzma®]

Ne znam da li je vec bilo

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Tри у десно, три у месту, два у лево, два у месту, један у лево и један у месту, па све то поново. (11. јул 1942.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[gekon]

Moj deda, Rajko Bogdanović, aktivni kapetan I klase, zarobljen je kao komandant bataljona 49. pešadijskog puka stacioniranog u Strumici. Prilažem skenirani isečak iz biografije koju je pisao 1951. godine, pisane svakako za neke posleratne potrebe.

Ovde smatram važnim da razjasnim okolnosti pod kojima je došlo do bombardovanja zarobljeničkog logora sa jugoslovenskim oficirima, za koje se prema nekim navodima krivi savezničko, posebno britansko, vazduhoplovstvo. Naime, taj događaj se vezuje za logor Osnabrik, međutim, istovetan događaj mi je deda ispričao za logor u kome se on nalazio, a pouzdano znam da to nije bio Osnabrik jer tamo nikada nije ni bio, kao što se i vidi iz njegove biografije.

Priča je jednostavna: Nemci su se, da bi zaklonili jednu svoju bateriju od savezničkih bombi, sklonili u logor, računajući da Saveznici neće gađati objekat vidljivo označen crvenim krstom. Time je zarobljenički logor, razume se, odmah postao legitimna meta koju su saveznički bombarderi odmah i bez oklevanja zasuli bombama. Verujem da je reč o američkim avionima, s obzirom na to da je poznato da su Amerikanci bombardovali danju a Britanci noću, pošto podatak o oznaci crvenog krsta ima smisla samo ako je bio dan pošto, je li, noću ne bi bio vidljiv.

Prema tome svedočenju, poginulo je blizu stotinu jugoslovenskih oficira, a logor (verujem da je to bio Nirnberg) je uništen i zarobljenici su prebačeni u drugi, veći logor, za koji pretpostavljam da je bio Hamelsburg.

[gekon]

Smrtnost među ratnim zarobljenicima iz Jugoslavije je bila ogromna. Izuzev žrtava od bombardovanja, zarobljenici su trpeli od tifusa koji je, u kombinaciji sa rđavom ishranom i nedostatkom medicinske nege, bio katastrofalan. Ishrana se svodila na nešto što je deda zvao "kravlja repa", a mislim da je reč o kuvanoj šećernoj repi iz koje su prethodnom industrijskom obradom ekstrahovane gotovo sve hranljive materije. Bilo je slučajeva da su neki od zarobljenih oficira gotovo poludeli od gladi.

Sam moj deda je tifus preležao u dva navrata (to se zvalo povratni tifus). Tifus je izazivao groznicu od preko 41 stepen i izuzetno su retki oni koji koji su to uspeli da prežive dva puta. Krajem rata, Nemci su napustili logor i zarobljenike su prepustili same sebi. Savezničke trupe još nisu bile stigle i snabdevanja nije bilo niotkuda. Ispričao mi je da od 27. marta   do 6. aprila 1945. (upamtio sam datume jer se pokalapaju sa značajnim događajima iz 1941) formalno nije pojeo ništa, znači 10 dana. I kada je, kako je govorio, "legao da umre", pojavio se neki od drugova koji je negde uspeo da pronađe džak cvekle, koju su skuvali i to mu je spasilo život.

Ubrzo su stigle američke trupe, koje su preuzele brigu o zarobljenicima i veoma dobro organizovale snabdevanje. To je verovatno bio logor Hamelburg.

Na fotografiji su zarobljeni oficiri i poslata je kao dopisnica u Srbiju krajem 1942. godine iz logora u Nirnbergu (Oflag XIII B), kao što se može pročitati na poleđini. Sudeći po odeći, snimljena je znatno ranije, pa ću biti oprezan i dopustiti mogućnost da nije snimljena u Nirnbergu, nego možda i u nekom od logora u kojima je prethodno boravio. Dopisnicu je uputio je svojoj ženi  (a mojoj nani) u Užice, gde je živela nakon što su nju sa detetom proterali iz Strumice koja je bila u bugarskoj okupatorskoj zoni. Deda je jedan od dvojice u beloj uniformi, onaj što je više pozadi. 

[dzumba]

О, па драги колега, мој отац и твој деда су се највероватније познавали. Мој отац ( мајка) је ужичанин. Негде на почетним странама ове теме поставио сам његова писма. Требало би да се види адреса у Ужицу. Ако не, поставићу неко где се то види.

[gekon]

Dzumba, procitao sam vec temu od pocetka. Zapazio sam bio adresu - Milosa Velikog. U toj ulici je inace stanovao moj deda-ujak, on je bio ucitelj, a njegova zena isto uciteljica.

Postoje, inace, velike sanse da su na fotografiji koju sam postavio svi oficiri Uzicani, i da su se po zemljackoj osnovi i okupili za fotografisanje. Tako mi je nesto u secanju, ali ne usudjujem se da tvrdim, davno je bilo, deda je umro 1985.

Sutra cu staviti jos jednu fotografiju - i opet su Uzicani, samo ovoga puta podoficiri, medju njima i jedan moj rodjak. Reklo bi se po ovoj temi da su samo Uzicani bili zarobljavani  .

[Dreadnought]

Ove fotografije sam postavio ranije u nekoj drugoj temi, mada je ovo pravo mesto za njih. Ovom prilikom, ponavljam seriju.
...

U pitanju je sahrana nekog od naših zarobljenih oficira smeštenih u Oflag VI C. Na žalost nemam nikakve druge podatke.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Još nekoliko snimljenih istom prilikom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[dzumba]

Ми ужичани смо повезани као црева... ... црногорско-херцеговача сорта...

[mali od palube]

Sutra cu staviti jos jednu fotografiju - i opet su Uzicani, samo ovoga puta podoficiri, medju njima i jedan moj rodjak. Reklo bi se po ovoj temi da su samo Uzicani bili zarobljavani  .

Brat moga dede je takođe iz okoline Užica i bio je zarobljen u aprilu '41. Tetka ima par fotografija iz zarobljeništva pa kad ih skeniram postaviću ih ovde. Nakon povratka u Jugoslaviju vrlo brzo je umro od posledica boravka u logoru.

[gekon]

Za Užičane treba posebna tema. 

Nastavio bih priču moga dede, Rajka Bogdanovića.

Pešadijski bataljon je bila formacija od 1025 vojnika. Ogromnim delom bila je popunjena od rezervista, dakle od ljudi iz tog kraja. Od tog broja, koliko ih je bilo na večernjoj prozivci početkom (Aprilskog) rata, sutradan ujutru ih se odazvalo manje od 380. Ostali su dezertirali. Bilo je slučajeva da su vojnici ubijani iz zasede, prosto bi neko opalio iz nekog dvorišta i pobegao. Kada su nekoliko dana kasnije, sada već kao zarobljenici, sprovođeni kroz grad (Strumicu valjda), videli su da je čitavo mesto okićeno nemačkim zastavama. Govorio je kako nije mogao da se načudi kada su pre stigli da ih sašiju tolike.

Prevoz je bio kamionima kroz Rumuniju i govorio je o velikom prijateljstvu Rumuna u krajevima kroz koje su prolazili. U nekom mestu, zarobljenici potplatili su vozača da simulira neki manji kvar kako bi stigli da se snabdeju hranom koju su stanovnici tog mesta zatim počeli da im donose u količinama koliko nisu mogli da pojedu. Neka babi, koja je valjda ispekla pitu, trčala je za kamionom da je doda, kada je videla da ne može, od muke je bacila pitu u jarak.

[gekon]

U samom logoru, najveći problem je, kako sam već naveo, bila ishrana. Nemci su imali različit tretman prema vojnicima iz zapadnih zemalja, naročito iz zemalja koje su im bile vojujući protivnici u ratu, jer su morali misliti i na to da će na njihove zarobljene vojnike biti primenjivan recipročan tretman. Za Crvenoarmejce međutim, to izgleda nije važilo.

Među zarobljenicima je bilo i alkoholičara i teških pušača, koji su teško podnosili period prinudne apstinencije. Naročito je, govorio je, teško bilo pušačima, teže nego alkoholičarima.

Pozorište je bilo utočište. Osobenost jugoslovenskih oficira (srpskih, zapravo, pošto su prilikom razvrstavanja zadržani u logorima zadržani samo 'Srbi i Cigani' -  Slovenci su, kako izgleda, bili u drugim logorima) bila je ta da bi prilikom dolaska u logor prva stvar koju bi konstituisali bila pozorište. Po tome su bili prepoznatljivi, kao što su Britanci bili prepoznatljivi po baštovanstvu, a Francuzi, pak, po uspostavljanju crkve. Rusi i Poljaci bi, opet, bili zaokupljeni pravljenjem pekara, pred kojima su uglavnom samo sedeli pošto najčešće nije bilo ničega što bi u njima pekli. Tako da je, ne bez ponosa, govorio da su oficiri BJV "bili najkulturniji".

Na fotografiji su zarobljeni jugoslovenski podoficiri i među njima rođak Ljubiša Bogdanović. Ljubiša se posle rata nije vraćao i ostao je u emigraciji (u Australiji) i video sam ga svega jednom, mnogo posle toga, tako da ne umem sa sigurnošću da ga identifikujem. Kao što se vidi po natpisu na poleđini, svi na slici su Užičani.