Pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije u zarobljenistvu 1941.-45.godine

[Dreadnought]

Još jedna grupa zarobljenika iz istog neutvrđenog logora.

Isto ...


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[dzumba]

Ne znam koliko je bilo mogućnosti za ljubav, ali da je bilo, bilo je i toga.
Ova knjiga je jedan od dokaza. Objavljena je pre dve godine, a ne postoji srpski prevod, i ako je centralna tema srpska vojska u zarobljeništvu.
Knjiga naravno može da se kupi preko specijalizovanih stranica (Amazon...) na nemačkom i engleskom.

Sve počinje tako što Volfgang, koji je 1944. godište, raste kao crna ovca u porodici. Veoma se razlikuje od svojih rođaka koji su mahom plavušani, kao i njegova sestra Inge. On je tamne kose i tena, ali dobro. Pričaju mu da liči na neku babu Martu..
Čak mu se i turski gastarbajter obraća kao "zemljaku" i pita ga kad će nazad kući u Anadoliju?!?

Kada su se pojavili testovi za utvrđivanje DNA, on i sestra rade test i utvrđuje se da su oni zajednički po majci, ali ne i po ocu, i tada kreće zanimljiva potraga za ocem...

Ima divnih fotografija u ovoj nevelikoj knjizi, i oslikavaju život naših vojnika u zarobljeništvu i nemačkih seljana.

U potrazi za nepoznatim ocem - Volfgang Pechold

Занимљиво је то што је неко то описао у књизи. Било би добро када би то превели.
Да је веза између наших (као и других) заробљеника са немицама било је сигурно. И мој отац који је био у заробљеништву је причао о томе. Он се додуше дружио са неком францускињом (звала се Мари Клер, имам и њену слику са љубавном поруком мом оцу) која је била на раду и Немачкој (град Констанц).

[Rakan]

Вероватно једина књига која се на иоле озбиљнији начин бави животом наших ратних заробљеника, јесте књига сведока, нашег познатог писца Стевана Јаковљевића. Ликови у сенци из 1956.
Јаковљевић на веома упечатљив, и за критику не баш "уметнички" начин, описује животе у логорима од Албаније, Италије, па до Немачке.
Оно што се мени није свидело јесте превелика политизација свега тога, јер је оно што је у овом обимном роману најдоминантнији мотив, заправо међусобни рат који су у логорима водили официри комунисти који су подржавали Тита, и официри који су остали верни краљу Петру и који су подржавали Дражу.
Наравно да се у то не може сумњати, јер је дело аутентично, али вероватно би било другачије да постоји и друга страна медаље.
Јаковљевић наступа са места наратора који је очигледно наклоњен комунистима.

Свако ко иоле жели да уђе у тему и причу о нашим ратним заробљеницима, морао би и ово да прочита.

Подаци о путешествију по поробљеној Европи које фактографски представља Јаковљевић су довољни сами по себи да би се ова књига проучила и направила извесна мапа, на чему ћу дефинитивно порадити..

[dzumba]

Ја сам књигу "Ликови у сенци" Стевана Јаковљевића први пут прочитао још пре 50-так година као ђак гимназије. Помињао сам је дискусијама на овом форуму. Он је ипак прилично тачно описао догађаје у заробљеништву, с тим, да је свакако водио рачуна прво о томе где се налазио када је писао књигу (ФНРЈ, нова социјалистичка Југолсавија) а друго о  страни за коју је и сам навијао. Како год књига је добра, занимљива и сведочи о историјским догађајима на један посебан, "уметнички" начин. Као и "Српска трилогија", уосталом.

За разумевање и виђење истих догађаја (барем делимично) са "друге стране" у заробљеничким логорима препоручио бих књигу: "Генерал Драгиша Пандуровић - Живот и сведочења", аутора Миле С. Бјелајац, издавач Институт за новију историју Србије, Београд 2007.

[ZORZ1969]

Pozdrav svima!
Uspeo sam da sačuvam od zaborava, jedino svedočenje mog dede kada je bio zarobljenik u STALAG IIIB.
Voleo bih da znam njegovu istoriju i tajne.
Na njoj su urezani više od 50 imena zatvorenika i njihov broj zarobljenika.
Ne znam pod kojim okolnostima je uhapšen ni kad. Pripadnik VKJ.
Ziveo tad u Beogradu i tamo se vratio duboko promenjen.
Ziveo pod jakom strahu posle rata.

Zorz

[dzumba]

 ZORZ1969@ нисам баш схватио у чему је била његова тајна?

Такође, да би ти неко овде помогао да "дешифрујеш" нешто мораш то и поставити. За почетак како се зове. Видим да имаш гитару на којој су неки потписи али се сами потписи не виде. Такође наводиш заробљенички логор STALAG IIIB. На овом форуму у овој теми имаш списак свих заробљеничких логора. Такође, колико видим твој деда је био активни подофицир (наредник). Барем према приложеној фотографији.  У Војноисторијском институту (или како се већ сада зове) су сачувани досијеи активних припадника ВКЈ. Покушај да дођеш до копије тог досијеа да би видео кретање у служби свог деде. Такође у Службеном војном листу (којих имаш по архивама) можеш потражити податке о унапређењима н и другим стварима о твом деди.

[ZORZ1969]

dzumba@:

Po vasem savetu, raspitacu se.

Evo dodatne fotke...

Uspeo sam da desifrujem ovo:

1. MATIJA 56504
2. NIKOLA (KUHINJSKI) RAKOCEVIC
3. REBRIC
4. Ruds J. Dunjko 57231
5. VUKADINOVIC KOSTA
6. MEZNARIC (SILJO) 57329
7. VJEKOSLAV CAKLOVIC 56991
8. RADOVAN TRIVA
9. DRAGIC SLAVKO 57501
10. DJORDJEVIC 57162 ili 57167
11. DUDI
12. MISA
13. BIBR JOSIP
14. OLGA
15. J.KARLOVIC 57001
16. VIKTOR VIDA 15001
17. KOVAREVIC 57047
18. LONCAR 56499
19. MIRKOVIC RAD...SLAV
20. TISLIC DRAG. 57156
21. HERGOVIC MIJO 56489
22. ...........56481
23. ZUKER JOSIP 56696
24. JOSIP PAIC
25. STEVO VUCETIC 55502
26. BLAGOJE MARJANOVIC mose !!!
27. CAÏD
28. V.PLAVSIC 57498
29. vive Petain
30. PERGER IVAN 57645
31. 1-4-42
32. F.SERRES
33. PALOC....15056
34. STERN SANDOR
35. V.BOKUN muzicar
36. ...... DESPATY NEVERS

Jos dosta imena nemoze vise da se vide.

Znam da se deda bavio tamo o poljuprivredu. Sigurno su igrali fudbal sa Blagojom Marjanovicom!

Bilo je to u aprilu 42.

Ko ima informacije oko broja zarobljenika ima najvise izmedju 55502 i 57645.
Dve su 15001 i 150506.
Nekoliko su hrvata, francuzi.
Imena su neka na latinicom, nekad na cirilicom narezani.

Zorz.




















 

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На полеђини:
An Frau – Vera Poznanović – Ujvidek – Beldy utca 4/II - Ungarn
Аbsender – Ing Major – Nikola Poznanović - KGF № 834 – Oflag XIII B – Hammelburg…
(Фотографија преузета са Web sajtа – Kupindo.com)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Офлаг ВД Офенбург – Баден. Божић – 1941.
'Коло', број 8. год. 1941.

[Dreadnought]

Grupa zarobljenih oficira u neutvrđenom logoru, na pozadini fotografije nema podataka.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

субота, 16.01.2021.
Димитрије Буквић

Сећање на живот иза бодљикаве жице

Резервни коњички потпуковник Моша Меворах, аутопортрет
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Да ли због тога што се окончао капитулацијом, или зато што је трајао свега једанаест дана, Априлски рат је, чини се, прилично скрајнут у српској култури сећања. Оружани „блицкриг” сила Осовине, којем се Југословенска краљевска војска неуспешно супротставила, започео је 6. априла 1941. а завршен је већ 17. априла, окупацијом Краљевине Југославије и одвођењем њених војника у заробљеништво. Будући да се ове  године навршава осам деценија од Априлског рата, „Политика” отпочиње серијал с намером да на основу историјских сведочанстава подсети на неке од бранилаца отаџбине. Започећемо га причом о Моши Мевораху, београдском Јеврејину чијим ће цртежима насталим у немачком заробљеништву 1941–1945 бити илустровани ови текстови.

Како би прекратио дане заточеништва у Офлагу XIII-Б и Оснабрику, Моша А. Меворах (1890–1982), тадашњи потпуковник поражене Југословенске краљевске војске, почео је да црта портрете својих ратних другова. Није ни слутио да ће на тај начин оставити вредно историјско сведочанство о заробљеницима који су после Априлског рата и слома Краљевине Југославије допали немачког заробљеништва. Уједно, његови реалистички цртежи одају и причу о свестраности овог ерудите, ствараоца и ратника.

Моша А. Меворах рођен је у Београду, где се школовао и студирао права. Упоредо је учио да слика, најпре код сликара Михаила Петровића, а потом и на Техничкој високој школи у Бечу, где је похађао и Експортну академију. Између два светска рата радио је као трговачки заступник, истовремено се бавећи цртањем, музиком и ангажманом у јеврејској заједници у Србији. Из његовог брака са супругом Видом изродиле су се ћерке Естер и Луци.

Поврх свега, у војној служби је провео безмало четири деценије – од 1912. до пресељења у Израел 1949. године. Учествовао је у оба балканска и светска рата. У Првом светском рату се, између осталог, у униформи српске војске борио око Београда и на Солунском фронту и повлачио се кроз Албанију. Овај Јеврејин који је бранио Србију добио је споменице за ратове 1912. против Турске и 1913. против Бугарске, албанску споменицу и златну медаљу за ревносну службу.

О свему овоме дознајемо из аутобиографских бележака Моше Мевораха, у којима он наводи да га је у освит Априлског рата 1941. Коњичка команда упутила у штаб Врховне команде на расположење Југословенској краљевској војсци. Капитулација га је затекла у униформи, на Палама, изнад Сарајева. Потом је одведен у немачко заробљеништво где је провео четири године, до ослобођења 5. фебруара 1945. Преживео је захваљујући одредби треће Женевске конвенције о поступању са ратним војним заробљеницима.

„У Немачкој смо се укрцали у воз 20. фебруара (1945). Овај транспорт приспео је у Београд 20. марта 1945. где сам се вратио својој породици, која је провела четири године у избеглиштву у Албанији, а вратила се у Београд два месеца пре мене”, забележио је Меворах.

Нажалост, Мошин отац Аврам Меворах није доживео крај рата. У родном Београду су га 1943. нацисти усмртили отровним гасом, за време преноса из Болнице трговачке омладине у којој је лежао болестан. Иначе, Мошина мајка Естер је преминула још пре рата 1935. године.

Моша Меворах је 1947. преведен у армију новонастале социјалистичке Југославије у чин резервног коњичког потпуковника. Почео је да ради портрете и цртеже за Државно издавачко предузеће „Дизјуг”. Портретисао је и Иву Андрића и Петра Коњовића, а цртеже је излагао у Павиљону „Цвијета Зузорић”. Затим се 1949. сели у Израел с породицом, где наставља да се бави илустрацијом и сликањем. Тамо је и преминуо, 1982. у Рамат Гану.

Највећи део од преко 600 портрета својих ратних другова које је Моша Меворах нацртао у заробљеништву послат је њиховим породицама. Изузетак је 19 цртежа и један аутопортрет који се чувају у Јеврејском историјском музеју у Београду.

Izvor: www.politika.rs

[MOTORISTA]

субота, 27.02.2021.
Димитрије Буквић

Дневник наредника и шифрована писма

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

„Драги сине, жива сам, јуче сам вршила жито, па да знаш какав јад ме све снађе, да за њих двоје (другог сина и ћерку) не чујем ништа, Митар је кумов са њима, а Милан је отишао код нашег Недељка”.

Ово писмо је послато 3. августа 1944. из Банатског Душановца у логор Штамлагер 4а у немачком граду Хонштајну. Упућено је ратном заробљенику Ђорђу П. Куљићу (1915-1988), активном нареднику самосталног батаљона артиљеријског пука гарде Југословенске краљевске војске. Из тог писма, које је написала Куљићева мајка Јована, дознајемо да су у својим препискама заточеници у Немачкој и њихови сродници у отаџбини користили шифре, јер су логорске управе надзирале и цензурисале коресподенцију. Тако се формулација да је „Митар кумов с њима” односи на то да је дотични отишао у партизане, а израз „Милан је отишао код нашег Недељка” значи да су, шифровано речено, обојица – стрељани.

Ово писмо, уз дневничке белешке и фотографије Ђорђа П. Куљића, нашој редакцији је недавно уступио његов син Тодор Куљић, социолог и професор београдског Филозофског факултета у пензији. Његов отац Ђорђе заробљен је 23. априла у Ужицу а као ратни заробљеник искусио је и принудни рад. Тако је најпре до октобра 1942. радио у Сауердорфу у Саксонији на сељачким имањима, а затим и у фабрици „Auto-Union Sebnitz”. Као накнаду за рад примао је месечно код сељака осам, а у фабрици 15 рајхсмарака. Ослобођен је 8. маја 1945. године. После рата је радио као књиговођа, а затим као економиста и финансијски инспектор у Служби друштвеног књиговодства у Зрењанину. За собом је оставио синове Тодора и Недељка, социологе, и ћерку Наду, вирусолога.

Изводи из дневника Ђорђа Куљића, иако писани у вихору рата и често телеграфски сведени на свега неколико речи или кључних реченица, пружају увид у бурне догађаје – од немачког бомбардовања Београда до транспорта заточеника. При том, сажетост им само даје на драматургији. Тако из ових белешки дознајемо и следеће:

„6. април, недеља, бомбардован Београд, повлачење из касарне за Кошутњак, ноћу за Кумодраж, даље Хумка, Ваљево, Косјерић, време гадно, снег и магла. 14-ог у Ужицу остајем са команд. самост батаљона кап. 1. класе Т. Стефановићем... У Ужицу била борба, заузели га 15-ог Немци, говори се о капитулацији, у 7 ч. излазимо из воза ради предаје, разоружавају нас и терају на станицу, ја побегнем из строја са рез. поручником Аџаловићем и преноћимо код једног сељака... 16-ог пешке за Црну Гору преко Прибоја са намером да се састанемо са трупама које можда до грчке границе држе фронт.”

Посебну драматуршку црту овим записима дају настојања њиховог аутора да не допадне шака окупаторским војницима после капитулације југословенске војске, потписане 17. априла 1941:

„18-ог (априла) примам плату 3.500, Немци скупљају и робе нашу војску, ја опет бежим према Косову, стигнем у путу Арнаутина са 2 коња и јашемо на голим коњима... 19. на Велику Суботу долазимо у Сјеницу, много војске наше и немачке, Арнаут отишао, крећем са другом за Нови Пазар, Арнаути пуцају на војску, говори се да се не може проћи од Арнаута... 21-ог пешке преко Јавора за Ивањицу по киши ноћу, 22-ог за Ужичку Пожегу. Истога дана у Пожези наређење да сваки иде кући, официри да иду за Београд. Распуст је саопштио дивиз. ђенерал Стаменковић, 23-ег стижемо у Обреновац, Немци скидају војску са воза.”

Тако је наредник Куљић ухапшен. До јуна је с другим заробљеницима држан у касарни на Дедињу у Београду, где су у мају неко време боравили и енглески заточеници, а потом је транспортован у немачки логор:

„7. јуна, субота, уочи Духова, одоше кући они који су се писали у Црногорце, одлази и Раде (брат), ја закасним изаћи и тако останем. 19. јуна полазак за Немачку из Топчидера, 20. у Загребу добили пексимет, качкаваљ и маст, 21-ог у Грацу супу, хлеб и кобасицу, 22-ог у Салцбургу кафу, 23. долазак у Милберг, купање и пелцовање”.

За судбину браће Радета и Недељка, Ђорђе Куљић се распитивао у писму мајци Јовани јануара 1944. Том приликом је написао и да је оперисан од слепог црева, да се осећа добро и да га је у заточеништву оперисао српски доктор, Ђорђе Џуфић из Београда.

Izvor: www.politika.rs

[JASON]

Група заробљеника из Сталага XVII Б, 1944. год.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

недеља, 16.05.2021.
Димитрије Буквић

Сусрет браће у логору

Ратко Милошевић, Бранислав Милошевић и Негован Николић у заточеништву (Лична архива)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Били су рођена браћа коју је рат раздвојио, а заробљеништво спојило. Тако се најкраће може сажети занимљива прича о браћи Милошевић – Браниславу (1909-1998) и Ратку (1914-2007) – из космајског села Кораћица. Након што су се као припадници Југословенске краљевске војске у Априлском рату обрели у различитим крајевима отаџбине, као немачки заточеници су се срели 1943. у логору у Нирнбергу.

Њихова казивања о овим догађајима објављена су својевремено у књизи „У ноћима без звезда” Милосава Б. Влајића. На ову публикацију, пажњу нашој редакцији је скренуо читалац „Политике” Драгољуб – Бата Милошевић, син Бранислава Милошевића односно синовац Ратка Милошевића.

Из те књиге дознајемо да је пре Другог светског рата Бранислав био учитељ, а у школи резервних официра је 1929. добио чин наредника. Упоредо с учитељским послом, одлазио је на војне вежбе, а 1940. је као резервни поручник провео десет месеци у Косовској Митровици. А онда је мобилисан да се бори у Априлском рату. Што се тиче Ратка, он је као дипломирани правник радио у суду у Сопоту, а 1. априла 1941. затекао се на војној вежби у Обилићу на Косову.

Према сведочењу Бранислава, у Априлском рату, ситуација у војсци Краљевине Југославије је била хаотична. Он се са ратним друговима затекао на коти према Кривој Паланци. „Као поручник имао сам пиштољ без муниције, војници су имали маневарске метке”, навео је у сећањима.

Такође, официри хрватског порекла саботирали су одбрамбена дејства. Након напада немачких авиона на Црнуши, један од генерала је сазвао збор и рекао: „Војници и официри, ја вас лишавам војничке заклетве. Идите куд хоћете, ми смо опкољени”. Убрзо су немачки тенкови и авиони довршили посао „месершмитова” и заробили стотинак војника. Након спровођења кроз Скопље, где су путовали 48 сати пешке, заточеници су возом пребачени у Драгоман у Бугарској, а одатле у немачке логоре – најпре у Либеку, а затим у Хоенфелсу.

„Имали смо лошу храну. Добијали смо по шољу куване киселе репе. За ручак нам дају две свеже шаргарепе, а за вечеру хладни барени кромпир. Са 98 сам спао на 50 килограма”, посведочио је Бранислав.

Из писама која су му од куће стизала у Хоенфелс, дознао је да је брат Ратко, потпоручник, такође у заробљеништву. Затећи ће га у Нирнбергу, наредном логору где је премештен.

„Било је (у логору у Нирнбергу) седам блокова, ја сам био у трећем, Ратко у другом. Жичани јежеви између блокова. Брат и ја се довикујемо, чујемо се”, казивао је Бранислав, наводећи да су временом постављене капије између блокова, па су могли и да се сусретну.

Ратко је у Нирнберг доспео пошто је у Априлском рату заробљен приликом покрета са својим саборцима у селу Јасика код Крушевца. Осим рођене браће, у Нирнбергу су били заточени и Негован Николић, брат од тетке Бранислава и Ратка, као и Милутин Ђорђевић, брат од ујака, али и књижевник Стеван Јаковљевић, академик Милан Бартош, музичар Ђорђе Караклајић...

Описујући дане у заточеништву, Бранислав је навео да је на себи имао југословенску официрску униформу са шајкачом и да је пустио бркове које није обријао четири и по године.

„Водио сам дневник, добијали смо из Југославије лист ’Обнову’. Писали смо (породицама) шифровано: ’Како Борис, је ли продавао књиге, како напредује?’ Одговор би гласио: ’Не брини, спрема се велика жетва’ ”, забележио је Бранислав, додајући да је то била алузија на совјетску контраофанзиву.

Бранислав и Ратко су с ратним друговима пребачени у Хамелбург, где су провели неколико месеци. Између осталог, било им је допуштено да играју фудбал, а међу заробљеницима је био и Стеван Лубурић, фудбалер предратне „Југославије”. Затим су премештени у Баркенбриге, а уочи ослобођења, Немци су заробљенике евакуисали надомак холандске границе.

Као слободни људи, за Југославију су транспортовани возом, августа 1945, из места Хајденау. Браћа су се тако заједно вратила у отаџбину. Бранислав је након рата радио у Министарству просвете, затим је од 1947. до 1950. радио у Пољској, а по повратку у земљу, поново се вратио учитељској професији. Ратко је након 1945. најпре радио на откупу пшенице у Младеновцу, а затим је постао војни тужилац.

Izvor: www.politika.rs

[MOTORISTA]

недеља, 23.05.2021.
Димитрије Буквић

Фудбал иза бодљикаве жице заробљеничког логора

Фудбалска утакмица у логору Сталаг 11-Б између заробљених подофицира југословенске (у белим дресовима) и француске војске (Фото Збирка Б. Тикића)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Допринос серијалу „Заробљеници Априлског рата” недавно је дао и Бранислав Тикић из Ниша. Овај правник и публициста је послао нашој редакцији неколико оригиналних фотографија из заробљеничких логора у Немачкој, изразивши наду да ће ти историјски фото-прилози привући пажњу читалаца „Политике”. Овом приликом објављујемо две фотографије.

На једној су приказани заробљени официри југословенске војске из официрског логора Офлаг 13-Б у Нирнбергу с војним свештеником. Ова фотографија је припадала Бориславу Д. Пејовићу из Ниша, резервном пешадијском поручнику, који је пре Другог светског рата завршио Државну трговачку академију и радио у рачуноводству нишке ложионице Црвени крст при Југословенској државној железници.

„Пејовић је заробљен у Априлском рату и све време Другог светског рата провео је у логору у Нирнбергу. Фотографије је слао и адресирао на име свог рођеног брата, машинског инжењера Љубомира Д. Пејовића, с којим је живео у истој породичној кући, али у посебном стану у Нишу. На полеђини фотографија заробљеници су смели да напишу само своју пуну адресу из логора и ништа више. И поред таквог штурог текста био је отиснут печат логорске војне цензуре са ознаком ’Gepruft’ (проверено, прегледано)”, наводи Тикић.

Група официра с војним свештеником (у средини) у Офлагу 13-Б у Нирнбергу (Фото Архива породице Пејовић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

На фотографији из Нирнберга може се видети, према Тикићевим речима, да су припадници Вермахта донекле поштовали одредбе Женевске конвенције јер су заробљени официри могли да на униформама задрже војничка и официрска знамења – кокарде на капама, еполете са чиновима, официрске опасаче с упртачима, одликовања. У средини фотографије се види и православни војни свештеник с епитрахиљом преко груди, а на ниском столу тањир с водом за освећење и свећом, што приказује да је у овим логорима била дозвољена и верска служба за заробљенике.

„Официрски логори били су засебни, за разлику од подофицирских и војничких. Заробљени официри нису имали обавезу да раде, уколико сами нису изразили жељу, док су подофицири и војници морали да иду на обавезан рад, у фабрикама или на пољопривредним имањима. Логори су били опасани бодљикавом жицом, с високим дрвеним стражарским кулама и наоружаним стражарима, а у њима су уз дозволу логорских власти могле да се одржавају спортске и културне манифестације”, наводи Тикић.

Да је таквих манифестација ипак било и у подофицирским логорима, сведочи и друга фотографија коју објављујемо. На њој је овековечена фудбалска утакмица између југословенских и француских заробљеника. Ова фотографија је настала у заробљеничком логору Сталаг 11-Б, такође у Немачкој. Говорећи о „Политикином” серијалу „Заробљеници Априлског рата”, Тикић наводи да је њиме покренута врло значајна тема коју „у нашој историографији досад нико није систематски и свеобухватно истражио и обрадио”.

„Вероватно је некадашња владајућа идеологија пресудила оваквом до данас индиферентном ставу према делу наше војне националне историје”, закључује Тикић.

Izvor: www.politika.rs