КАКО СРУШИТИ ДИКТАТОРАЧаушеску се упиљио у мене, мало је оклевао и онда почеоКо је заправо срушио Николаја Чаушескуа? Питање је сада актуелно, јер је од пада румунског диктатора прошло 20 година и неке ствари полако излазе у јавност. Наиме, све је више чињеница које указују да рушење Чаушескуа није било искључиво последица народног гнева већ је то био плод суптилних игара румунских и страних обавештајних служби. Ако узмемо као врло доказиву претпоставку да до пучева такве врсте не долази без моћног ослонца у иностранству, да је чак и поручник Ролингс своје чувене афричке војне ударе темељио на обилној иностраној сарадњи, онда је и рушење диктатора на Балкану био посао у којем је било више извођача.
Био сам последњи страни новинар који је интервјуисао председника Румуније Николаја Чаушескуа. У августу 1989. године путовао сам из Београда за Букурешт авионом румунске компаније „Таром”, која ће ето сада поново, после толико година, да лети на тој линији. На аеродрому „Отопени” црни службени „мерцедес” дочекао ме је крај авионских степеница. Какав пасош, нико ме за то није питао. Сместили су ме у хотел где одседају највиши партијски и државни функционери Румуније, одвели на вечеру у хотел „Атена палас” где је била, како се касније испоставило, тајна централа тајне службе „Секуритате”.
Сутрадан ујутро одвели су ме у Снагов, летњу резиденцију председника Румуније, око 70 км северно од Букурешта. Ручак је био прилично „танак”, а на моје упитне погледе пуковник ми је одговорио да се не хране, истина, баш обилно, али да су вратили 20 милијарди долара спољног дуга. До цента. И да храну још и извозе.
Тачно у 16 часова почео је интервју са Чаушескуом. Трајао је пуних 160 минута. Свашта сам га питао, од тога зашто жену и сина гура у политички живот, зашто прваке опозиције држи у кућном притвору, до тога колико су он и маршал Тито устрелили дивокоза у лову. На сва је питања одговорио: о супрузи Елени у политичком животу је рекао да су заједно у партији већ 50 година, да исто мисле, и како да јој онда забрани да се и она бави политиком. Док је говорио о привредним достигнућима Румуније, а износио је обиље података, није гледао ни у један папир или подсетник.
После интервјуа уследио је ручак, Чаушеску, његова супруга Елена, моја маленкост и његов прес секретар. Тада сам га упитао како то да Михаил Горбачов, који интензивно обилази све престонице држава Варшавског пакта, има резервисан став према Румунији? Да ли је то лична одбојност Горбачова према њему или је посреди нешто друго? Наравно, рекао сам му да то нећу објавити у новинама, и да је то више ради личне информисаности.
Чаушеску се упиљио у мене, мало је оклевао и онда почео:
„Знате, ја знам да је мене Горбачов већ отписао, да ме је пустио низ воду у склопу договора са Американцима”.
„Каквог договора?”
„На састанку између Буша и Горбачова, њих двојица су се о мени договорили, али не само о томе већ и о судбини Совјетског Савеза и Варшавског пакта”.
„Добро, ако то већ знате, зашто то не изнесете у јавност, имате све румунске медије на располагању?”
„Прво, ја сам комуниста и неке ствари се подразумевају, прљав породични веш никада, баш никада се не износи у јавност, а ми смо још породица, макар и формално. И као друго, мислим да је за све већ на неки начин прекасно, нека историја иде својим током”.
Био сам запањен његовим речима. За време интервјуа био је живахан и врло прецизан. Током ручка био је то сасвим други човек, уморан старац помирен са судбином.
Два месеца касније у Букурешту сам интервјуисао рођеног брата румунског председника генерала Илију Чаушескуа, тада човека број два у војсци. Увече, шетајући Букурештом са помоћником југословенског војног аташеа, капетаном Томићем, дотакли смо се могућих будућих догађаја. Томић ми је тада рекао да је румунска војска пре седам дана испробала, први пут у последњих 20 година, ултракратке радио-везе, и да сви војни аташеи у Букурешту то сматрају припремом војске за важне догађаје.
И они су уследили врло брзо. Чаушескуа није срушио народ већ обавештајне службе Запада и део тадашњег КГБ-а у сарадњи са румунским тајним службама. Одговор на све дилеме лежи и у покушају пуча у Москви, у августу 1991, сви „пучисти” су касније ослобођени из затвора. На улице Темишвара у децембру 1989. донети су лешеви давно умрлих у локалним болницама...
Мирослав Лазански
[објављено: 26/12/2009]
Izvor: Politika
http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/KAKO-SRUSHITI-DIKTATORA.sr.html