PALUBA
March 28, 2024, 09:23:07 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News:
Važno
Za sve članove foruma Paluba.Info, apel da uzmete učešće na samo u glasanju već i u temi.
Link do teme je ovde
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 [2]   Go Down
  Print  
Author Topic: Pukovnik Janko Stibil  (Read 17057 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 310


« Reply #15 on: October 11, 2017, 08:13:35 pm »

У овим указима нема нигде да је био командант жандармерије током Првог светског рата?
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #16 on: October 12, 2017, 09:47:26 am »

У овим указима нема нигде да је био командант жандармерије током Првог светског рата?
Нису сачувани сви бројеви Службеног војног листа, па стога и одатле преузета информација о службовању Ј. Вукасовића није потпуна. Вукасовић је дужност команданта целокупне српске жандармерије обављао у два наврата: први пут од априла 1904. до октобра 1908. када је разрешен дужности и стављен на расположење (веоватно због поменуте афере Петровић – Церовић); други пут постављен је за команданта 4. новембра 1913. и на тој дужности задржао се до 10. јануара 1919. године.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Прилог: Указ о постављењу пеш. пуковника Јанка Вукасовића за команданта целокупне жандармерије.
(Српске Новине, број 243.  год. 1913.)


* командант жандармерије.jpg (46.52 KB, 358x459 - viewed 85 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #17 on: October 13, 2017, 12:39:51 pm »

Милан, син Јанка Вукасовића, познати је српски писац, песник и драматург. Год. 1935. у издавачкој књижари Јеремије Џелебића штампана су по први пут његова целокупна дела у шест књига. Претходно, Српска књижевна задруга издала је 1933. г. у свом 34 колу 'Приповетке и басне' Милана Вукасовића (књига је била награђена од Академије наука). По баснама је овај наш писац и најпознатији: оне су ушле и у школску књижевност. Три, по мом мишљењу, више алегоријске приче него басне, представљам Читаоцу, а (коме треба) наравоученије нека (га) изведе сам.

Jeдно магаре успешно сврши многе школе у својој земљи, а затим и у иностранству. Потом се врати у отаџбину да јој буде од користи, и -  од тог доба њакаше бар десет пута више но раније. После извесног времена, згодном приликом, рекоше му пријатељи насамо:
- Слушај, наша славо! Па ти си њакао и раније, док ниси био по школама. Значи да ти оне нису биле толико ни потребне.
- Варате се, добронамерни ми пријатељи, грдно варате! – одговори школовано магаре с пуно вере и поноса. – Пре свршених школа њакао сам само кад ме природа на то гонила.

Усамљен бор посматрао је своју дугу сенку прожету и украшену сунчаним зрацима, како нагло расте уколико сунце више залази. А кад вео сумрака изједначи све, бор се тужан замишљено запита:
- Зашто у тренутку кад ми величина достигне врхунац и чело њене сенке додирне и суседни брег, зашто баш тада све нагло ишчезава! Зар је слава тако кратка и варљива?
- То је само зато, моћни, - блесну задоцнели сунчев зрак – што  си побркао славу с таштином: оно што си, с оним што си хтео.

- Сила Бога не моли, зато ћути и све сноси, - саветује во вранца.
- У праву си што судиш као во, али немаш права што мислиш да су сви волови – одговора му вранац.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Г. Милан Вукасовић.jpg (51.69 KB, 358x459 - viewed 85 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #18 on: October 16, 2017, 10:41:59 am »

Andrej Gabršček, Goriški Slovenci, narodne, kulturne, politične in gospodarske črtice, julija 1934.

'Soča' za Veliko Jugoslavijo

V tistih časih so bili pojmi o naši bodočnosti še nejasni, v megli raznih teorij. Pri 'Soči' pa smo si bili na jasnem. Saj je že oče Lavrič leta 1872. na občnem zboru 'Soče' in potem v listu jasno povedal, kam nas mora privesti jugoslovanska ideja, a 'Soča' je še posebej objavila članek: 'Srbija – slovanski Piemont'. 
Za mojega časa je bil vrl dopisnik 'Soče' naš vipavski rojak Janko Vukasović-Štibiel, o katerem je že bilo dovolj govora v prvi knjigi in bo še tudi v tej, saj bi me bil dobri moj pobratim kmalu spravil na vislice, da me ni rešil italijanski dobričina svetnik Bonne v Gorici. Ta moj dobri prijateq, ki je v Srbiji dospel do časti polkovnika, je pridno dopisoval 'Soči' in budil naše rojake k pravi jugoslovanski misli, k pravi jugoslovanski svobodi in k pravemu jugoslovanskemu – edinstvu.
V dopisu iz Srbije v 'Soči' 16. avgusta 1902. je pisal med drugim:


Dopisi. Iz Srbije, 15./7. — 28./7. 1902. - Gospodin uredniče! Odavno Vam se nisam javio. Uzroci su razni, ali kao najglavniji jeste: što me ljuti, jer ne vidim ni najmanjeg napredka od izvora Save do utoka Dunave u cilju našeg sveopšteg narodnog opstanka na jugu. Kud pogledaš, vidiš samo jedan užasan razdor. Iskreno da kažem, ovaj 20.ti vek, to je vek šarlatanstva, vek pokvarenosti, vek, kome je materijalizam sve i sva, a o idealizmu ni pomena nejma. Ja tako ocenjujem, neće mi biti žao, ako se prevarim. Od Adrije do staroga Pontusa samo vidiš jedan dar-mar, sebičnjaštvo, rastrojstvo rada i mišljenja, u potpunom smislu; tu nejma ni narodnega ponosa, ni tradicije, a kao što spomenuh o idealizmu, da i ne govorimo. Sve se kreće, od najvećeg do najsiromašnijeg, samo 's trebuhom za kruhom'. U tim takozvanim parlamentarnim i neparlamentarnim, narodnim i nenarodnim zborovima, sastancima i klubovima, pa pripadati ma kojoj partiji, ili najposle i nekoj verskoj sekti, — samo kipti o sebičnjašlvu, ćiftinizmu, i dalje od nosa se ne misli. Sve se kreće samo u lokalnim granicama, redko se kad dospe do provincijainih plotova, a do državnih pograničnih palisada, — to su vrlo veliki izuzetci; a preko ovih dalje, je i sama pomisao — grešna, — t. j. zabranjena. Sav rad, upravo način delovanja tih narodnih otaca i patriota podseća na srednjevekovnu ograničenost, koja je obilato margarirana samim formama, frazama i lažnjivim predstavkama. Samo požudnje, sebičnjaštvo i ćiftinizam, modernog su ukusa, odgovaraju vremenima, u kojima živimo. Žalostno! A kad se ovako stanje rastrojstva pojavljuje na južnom horizontu slovenskog plavog neba, u onom trenutku, kad se sarmatskim slovenskim plemenima otvoreno objavljuje rat od strane potomaka starih germana, — još je po sto puta neutešnije! — Bolnom dušom mora se primetiti, da su vremena idealizma i patriotizma već prohujala. Ona nas ostavljaju baš onda, kad treba da je ideja ujedinjenja jugoslovenstva najjace zastupljena, ne samo u inteligenciji, već i u nižim slojevima slovenskih naroda na jugu. Dandanas ostavljajuèi na stranu: dvorske kamarile, ciljeve vlada i fanatične verske spletke, kojima je deviza: rušenje i razoravanje, mi vidimo, da postoji brezbroj veštačko stvorenih političkih frakcija, partija itd. u raznovrstnim oblicima, kojima je sve preče, ne izuzimajući ni njihovo blagoutrobije, ali samo ne ono, što je slovenskim narodima na jugu od životne potrebe za svoj opstanak. Lične ambicije igraju u tim partijama prvu ulogu, pa to bilo na račun 'Velike Hrvatske' 'Velike Srbije' ili 'Velike Bugarske'. Hvala milostivom Bogu, sve ide na 'Veliko', ma da u stvari ide sve na manje, pored 'Velike' naduvenosti 'Velikih' hrvatskih, srbskih i bugarskih patriota 'Velmuža'. Čudnovati pojmovi! svi smo se predali stvaranju samo 'Velikih' dela, rekao bi čovek, ta to je pravi idealni vek; ali kada malo dublje zaviri u ove 'Velike' veličine, tek mu se onda stvara široko polje separatističkih težnja, kojima je cilj supremacija nad ostalim bratskim narodima na jugu. Da pitamo dakle: na čiji račun stvarate; upravo reći: težite ostvarjenju, vi hrvatski patriote, — 'Veliku Hrvalsku' ili vi Srbi 'Veliku Srbiju', a Bugari 'Veliku Bu-garsku'? Ako ide to na račun: švaba, Madjara ili Turaka? — 'peki'!  i mi smo s vama, ali nikako ne sme to biti na štetu svoje rodjene braće! a to je ono, od čega mi odavno strahujemo, i što nam upravo zadaje brigu. 'Velika Hrvatska' sa pretenzijama na slovenske i neke srbske pokrajine; 'Velika Srbija' sa požudnjom na neke hrvatske i bugarske zemlje: a 'Velika Bugarska' u okviru kojih bi bilo zemalja, — su planovi pokvarenog sebičnjaštva. Drugim rečima: stvaranje ovih 'Velikih' zasebnih narodnih teritorija, mora izazvati još veći razdor medju ovim južnim, po krvi srodnih, ali po istoriji i etnografiji različitih plemena. O veri, da i ne govorimo; jer ona bi mogla samo još glupacima služiti za kamenj spoticanja. Takve ideje daklem, — kao stvaranje ovih 'Velikih' veličina, može pasti na um samo onim patriotima, koji ne obzirajući se na osećaj i ponos svog bratskog roda i njegovu istoriju, — žudeći za slavoljubljem, nadmoćnošću i prevlašću, predpostavljaju svoje sebične smerove koristima plemenskog ujedinjenja na jugu. Ostavite se, gospodo, stvaranja 'Velike Hrvatske' 'Srbije' ili 'bugarske' države — 'Hanibal ante portas' — dok vi posižete prestiž, nad ostalim bratskim narodima, koji bi Vas mogli braniti od ger-manske navale, — Hanibal će vas zajedno sa ostalom braćom progutati.
Mora se priznati, da je jedini slovenski narod, medju ovim južnacima, koji stojeći u kulturnom pogledu na prvome mestu izmedju slovenskih naroda na jugu, — nejma zasebnih ciljeva, već uzdajući se 'u se i svoje kljuse', sa bolom u duši posmatra ovaj sebični boj medju ostalom svojom braćom na jugu. Neka bude ovome simpatičnome bratskome narodu na obalama sinje Adrije, i pod velikanom Triglavom, koga još pokreću motori idealizma, u težkoj kulturnoj borbi na Soči i Sotli, bar ta uteha: da ima braće izmedju braće, koji se dive njegovom patriotizmu i ustalaštvu i u vremenu svoje unutrašnje medjusobne borbe. Ne! braća Hrvati, Srbi i Bugari! ne stvarajte novih neprilika izazivanja i mržuje medju jednokrvnom braćom; dosta smo patili i još patimo od nesloge i nebratstva; ne dirajte u živac narodnog čustva; koji verno prati ove male narodiće u svojim težkim sudbinama; ostavite im njihovu narodnu tradiciju, na koju se s ponosom okreću, i ne tražite spasenja u ujedinjenju hrvatstva, srbstva i bugarstva, već u ujedinjenju jugoslovenstva. Ujedinjenje pak neka bude bratska ljubav i uzajamnost. Granice su medju nama, neka obstoje i dalje — ljubav i uzajamnost idu preko njih.
Ti pak, Srbijo, kraljice na slovenskom jugu: Napred! sa zastavom, jer već se ori glas iz mračnih teutonskih šuma: 'Hanibal ante portas'.

Jugosloven.


Prijatelji dragi, tako je govoril Vukasović v moji Soči pred več ko tridesetimi leti in klical na ujedinjenje, prav tako, kakor da je imel pred seboj concept kraljevega manifesta od 6. januarja 1929. in pozneje o proglašenju kraljevine Jugoslavije. Ista so velika čuvstva v tem dopisu, ista v besedah kralja Aleksandra. Tako jasno in lepo je tu povedal pred tridesetimi leti naš vrli sin goriške zemlje – posrbljeni Slovenec Janko Vukasović – Štibiel, ki je pa ostal kljub temu tako dober Slovenec in Goričan, da so ga mrtvega morali prenesti v zaslužnjeno domovino in sanja o osvoboditvi tam pod sivim Čavnom.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #19 on: October 17, 2017, 12:30:36 pm »

Јанко Вукасовић Стибил (Вртовин, 2. септембар 1851. – Љубљана, 13. јул 1923.)                  

Родитељи
Антон Стибил (Вртовин, 4. април 1824. - Вртовин, 9. јануар  1911.)                                                                                        
Тереза Чермељ ( Вртовин, 8. август 1831. -  Вртовин, 4. мај 1909.)

Супруга                                                                                                                                                                
Јелена Јуришић (1865-  / )    

Деца                                                                                                                                                                      
Милан Вукасовић, мајор, књижевник (Београд, 9. јануар 1882. – Париз, 20. септембар 1970.)
Јелена Вукасовић (Београд, 1887- Марсељ, /.)
Данило Вукасовић, инж. потпоручник ( Пирот, 1889. – Прокупље, 6. децембар 1910.)                                                                                                           Александар Вукасовић, доктор права (Пирот, 1891 - Париз, 1921.)
Павле Вукасовић, биолог, ентомолог, униврезитетски професор, академик (Зајечар, 15. јун  1893. – Београд, 21. новембар 1973.)      

У неким записима о Јанку Вукасовићу, истиче се његова супруга г-ђа Јелена, као ћерка мајора Павла Јуришића Штурма, тадашњег команданта Тимочког пука у Зајечару. У  Јанковом кадровском досијеу, међутим, као супруга наведена је Емилија Рагина Роринова. Год. 1921. у време Јанковог службовања  у Љубљани, Јелена је у пријави пребивалишта уписана  као Емилија рођ. Рач (Rach). Претпоставка је, да аустро-угарски војни бегунци, из стрепње од потказивања и гоњења, па чак и кад је тај оправдани разлог престао да постоји, нису пријављивали своја тачна имена, па ни имена чланова своје породице, као и податке о времену и месту њиховог рођења. Све је то, наравно, чињено са знањем и уз допуштење српских власти.
Поуздано се међутим зна, да Павле Јуришић у оба брака није имао деце, а осим тога Јанко и Павле су били готово исписници (Павле је три године старији од Јанка). У тим околностим није немогуће, да је Јелена била усвојена ћерка Павла Јуришића.
« Last Edit: October 17, 2017, 12:37:09 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #20 on: October 17, 2017, 03:09:08 pm »

Према подацима 'Споменице Гимназије у Крагујевцу 1833- 1933. год.' издате поводом стогодишњице школе, у току школске 1887-88. г. гимнастику и војно вежбање (уз припомоћ подофицира) држали су (хонорарно од часа) официри Степа Степановић и Јанко Вукасовић. На часовима су се изводиле телесне вежбе, али и вежбе чисто војничке па и руковање пушком. Осим тога, у истој школи, Јанко је предавао геометријско и слободно цртање.

Те 1888. године, Гимназија је свечано прославила светог Саву, школског заштитника. Пре подне било је резање колача а увече забава са музичком приредбом (у корист сиромашних ђака). У концертни део уврштена је и песма ђенерала Драгашевића 'Јека од гусала'. Пред сам почетак извођења однекуд се појави турски конзул са ханумом и заузе место у првом реду. Није се имало куд. Ђак, одређен да гусла и пева, ману лучцем неколико пута по коњском репу, и отпоче:

Од онога дана чемернога                                                                          
Кад је српско пропануло царство                                                        
Србин трпље муке свакојаке                                                                      
И пропишта у окови тешки                                                                        
Од Турака, грдних зулумћара.                                                              
Србин ради а Турчин се слади                                                            
Србин ради а Турчин ужива                                                                        
Србин роди а Турчин одводи… итд.    

Кад је ђак после добрих пола сата завршио гуслање, Сима Живковић, директор Гимназије, гледао је на сваки начин да заглади и забашури ову несмотреност. Али, кажу, да се конзул, доброћудни старац, није наљутио, него се само осмехнуо и рекао: 'Пустите омладину нека живи у идеалима.'                                                              
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #21 on: October 24, 2017, 11:46:46 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Словеначки официри – добровољци на Солунском фронту у друштву са пуковником Вукасовићем. 


* на Солунском фронту.jpg (174.62 KB, 873x768 - viewed 86 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #22 on: August 17, 2018, 11:45:42 am »

Б и о г р а ф и ј а. Јанко Вукасовић Стибиел је рођен 2. септембра 1851. године као осмо дете у сељачкој породици Антона Стибиела (1824–1911.) и Терезе, рођене Чермељ (1831-1878.) у Вртовину. Основну школу је похађао у Ајдовшчини, а затим од 1862. до 1868. реалку у Горици. Године 1869. је завршио цивилну наутичну школу (академију) у Ријеци, која је потпадала под министарство за трговину тадашње Аустро-Угарске. После завршетка школе 12. маја 1870. је добровољно ступио у Aустро-угарски морнарички корпус као морнар 4. класе у трогодишњу службу са месечном платом 3 форинте. Истовремено је био евидентиран као резервиста 7. пешадијског пука у Горици. У току службовања у Аустро-угарској ратној морнарици био је 18. септембра 1870. унапређен у морнара 3. класе и 4. фебруара 1871. у морнара 2. класе.  25. aприла исте год. је био унапређен у први подофицирски чин – оружар, који је био у рангу наредника, на рукаву је имао ознаку оружја и две беле звезде. 31. марта 1873. био је унапређен у чин вишег оружарског наредника са три беле звезде. 30. новембра 1873. дезертирао из Аустро-угарске војске, па га је зато војни суд, у одсустности, осудио на смрт због дезертерства.
У времену од 1875. до 1876., као добровољац, учествовао у ратовима и устанцима у Србији, Босни и Херцеговини. У зборнику Кладиварији записано је следеће: 'Када је у Херцеговини букнуо устанак против Турака и када се Србија припремала за рат, Јанко је средином 1875. отишао тамо и ступио у добровољачки збор генерала Ђорђа Стратимировића. Пошто Србија није отпочела рат, прешао је у Босну у чету Петра Мркоњића (Петра Карађорђевића). У пролеће 1876. са земљаком Александром Томаном отишао у Херцеговину војводи Мићи Љубибратићу, где се одликовао као поручник у чети француског капетана Барбиеуа.'
Када је Србија 1876. заратила са Турском, Јанко се вратио у Србију и у Дринском добровољачком одреду ратовао на босанском фронту. Пошто је знао италијански, за краће је време као тумач додељен гарибалдинској легији, која је из Италије дошла на испомоћ Србима. У зборнику се наводи се ово: 'Године 1876. Стибиел се вратио кући на Горишко, где су га за 10 дана затворили и још казнили са 50 голдинара, али његов ватрени национализам нису могли угушити. Још исте године Стибиел је поново напустио Горицу и тако се придружио осталим српским добровољцима у борбама против Турака.'
У 'Сочи', новинама 'Словенскега политичнега друштва горишкега за брамбо народних правиц', 18. маја 1876. записано је, да су 'Мирослав Хубмајер и Јанко Стибиел маја 1876 отишли у Босну, где је Хубмајер преузео командовање побуњеничких снага'.
Јанко био је дописник 'Соче' и 'Словенца' са псеудонимом 'Вртовински' и 'Југословен'. Прегледом бројева 'Соче' из године 1876. уочено је, да су скоро у сваком броју од маја до октобра те године објављени опширни и стручни извештаји са 'југослованског бојишта'. Први извештај је објављен 30. јуна 1876. без потписа, а већ у наредном броју 7. јула 1876. је на првој страни објављен чланак са насловом 'Србија маршира, веселе се Словени', такође и захвалница кнезу Милану, 'првом Србину, који ће протерати Турчина'. Слични извештаји су објављивани све до октобра 1876. Такође је и у 'Словенском народу' октобра и новембра 1876. неколико пута извештавао о односима између Турака и Срба.
10. априла 1876. примљен у редовну српску војску као наредник, а после завршеног српско-турског рата (1876–1877.), као подофицир и официр службовао је у разним српским крајевима.
По српској традицији у војсци су напредовали само најхрабрији. Тако је и Јанко Стибиел као добровољац 1876. добио сребрну медаљу за храброст, био унапређен у чин наредника и тек онда примљен у редовну српску војску. Када је затим 1879. добио златну Обилићеву медаљу за храброст, био је унапређен у први официрски чин – потпоручника. Учестовао је у српско-бугарском рату (1885.), па је у битци код Сливнице тешко рањен те добио Таковски крст. Затим је до балканских ратова 1912. брзо напредовао на командантским дужностима од батаљона до пука.
Када и по коме је Јанко Стибиел као дезертер из Аустро-угарске војске преузео ново презиме (Вукасовић) није сасвим поуздано познато. Свакако је то учинио приликом ступања у редовну српску војску 1876, јер и кадровски досије гласи на презиме Вукасовић. То је учинио због личне безбедности, јер су Аустро-угарске власти судски прогониле све своје житеље, који су одлазили у Србију као добровољци, а поготову оне, који су били припадници Аустро-угарске војске или су пак дезертирали из ње.
Почетком  Великог рата Јанко Вукасовић је са својом жандармеријом од 28. до 30. јуна 1914. јуначки бранио Београд. Године 1915. је заједно са војском и народом прошао кроз Албанију на оток Крф. Адам Сардоч је записао, да је 'пуковник Јанко Стибиел Вукасовић посебно бринуо за словеначке земљаке – био је као њихов брижљив отац'. Спашавао их је и на путу преко албанских планина. Ернест Крулеј наводи, да је 'пуковник Јанко С. Вукасовић био командант Скадра', када се тамо за кратко време задржао краљ Петaр I, регент Александар па и сва српска влада и Врховна команда.
На солунском фронту је Павле Вукасовић командовао Жандармеријом. У зборнику Кладивари такође је објављена фотографија са групом словеначких официра – добровољаца у Микри, Грчка, 1918.
12. jануара 1919. пуковник Јанко Вукасовић је био премештен у Љубљану на дужност вршилаца дужности помоћника команданта Дравске дивизије генерала Крсте Смиљанића. Са супругом Јеленом су становали код пријатеља др. Ивана Оражна, познатог добровољца – лекара у Србији. Маја 1921. је био пензионисан. Иако је био на генералском положају, није био унапређен у чин генерал-мајора због старости (70 година). Одмах након пензионисања са супругом је неко време боравио код ћерке Јелене у Француској, међутим ускоро су се вратили. Пошто у Љубљани нису могли да нађу стан, то су тек у засеоку Ладије код Медвода нашли скроман смештај.
Јанко је умро од упале плућа 13. јула 1923. у војној болници у Љубљани у 72. години.  На посебну жељу је сахрањен у родном селу Вртовину, у породичној гробници.
Након смрти пуковника Јанка Вукасовића објављена су три некролога. Првога је још истог дана објавила тршћанска 'Единост', другог је дан касније објавило љубљанско 'Јутро', а 15. јула 1923. је 'Словенски народ' објавио опширан приказ из живота и рада пуковника Јанка Стибиела - Вукасовића. Тако смо сазнали, да је био пуковник Јанко Стибиел – Вукасовић као други најстарији официри ВКЈ веома популаран и у Словенији. Војвода Мишић га је ценио као изузетно способног и храброг официра.

Учествовао је у следећим устанцима, борбама и ратовима:
- 1875. у устанку против Турака, припадник 83. пешадијског пука, био рањен;
- 1876–1878. у борбама против Турака на Дрини као добровољац у једницама под командом поручника Павла Јуришића и генерала Ранка Алимпића;
- 1885–1886. у српско-бугарском рату, рањаван код Сливнице;
- 1912–1913. у првом и другом балканском рату у Врховној српској команди у Скопљу, од 4. новембра 1913. главни командант српске Жандармерије;
- 1914–1918. у светском рату као главни командант српске Жандармерије.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #23 on: May 03, 2019, 07:44:48 am »

Трагајући ономад за којекаквим подацима о Ј. Вукасовићу, установио сам, да је о њему још 2010. год. у теми Личности писао treciclan под насловом: 'Pukovnik Janko Stibil'. Уколико модератор одлучи да обе теме споји у једну, не бих имао ништа против, да старијем називу да предност.
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #24 on: May 03, 2019, 08:46:44 am »

Sređeno.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #25 on: May 15, 2019, 10:12:53 am »

Вртовин почетком 20 века.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Вртовин.jpg (621.09 KB, 1310x874 - viewed 49 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #26 on: December 08, 2020, 10:01:19 am »

Милан, син Јанка Вукасовића, познати је српски писац, песник и драматург. Год. 1935. у издавачкој књижари Јеремије Џелебића штампана су по први пут његова целокупна дела у шест књига. Претходно, Српска књижевна задруга издала је 1933. г. у свом 34 колу 'Приповетке и басне' Милана Вукасовића (књига је била награђена од Академије наука). По баснама је овај наш писац и најпознатији: оне су ушле и у школску књижевност. Три, по мом мишљењу, више алегоријске приче него басне, представљам Читаоцу, а (коме треба) наравоученије нека (га) изведе сам.
Твор и Лисица. Наступише кобни дани за слабе. Једини спас беше у заједничком и сложном раду. Лисица и твор били су први који су увидели сву величину блиске опасности, и први који су, после силних препрека и напора, склопили савез. Кад су се растајали, са жељом да савез буде и користан и дуготрајан, приметио је твор у лисице вунаст реп и већи од свог.
     - О, пријашко! раздеpао се твор колико га је грло доносило. Причекај мало! О савезу између нас не може бити ни речи.
     - Како то! Зашто? питала је зачуђено лисица.
     - Како зашто! Још питаш! Зар ти не видиш да нам репови нису једнаки?!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #27 on: August 07, 2021, 08:37:12 am »

20. јуна 1901. Указом краља Александра Обреновића потпуковник Јанко Вукасовић одликован је Орденом таковског крста III реда.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* одликовање.jpg (146.71 KB, 532x780 - viewed 1 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #28 on: October 06, 2022, 09:28:24 am »

Skupina slovenskih prostovoljskih častnikov Jugoslovanske prostovoljske divizije s polkovnikom Jankom Vukasovičem v sredini, meseca januarja 1918 v Mikri pri Solunu.
Група словеначких добровољачких официра Југословенске добровољачке дивизије са пуковником Јанком Вукасовићем у средини, јануара 1918. у Микри код Солуна.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Микра.jpg (79.79 KB, 884x368 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #29 on: October 06, 2022, 09:31:39 am »

Једна цртица из живота пуковника Ј. Вукасовића

Заклетва Срба регрута у Словенији. Љубљана, 8. јула 1919. године.
Јуче је овде на тркалишту извршена на свечан начин заклетва регрута из Србије. Заклетва је извршена под заставом 26 пешадијског пука. После свршеног богослужења, извршио је заклетву регрута кратким говором командант пука, пуковник Наумовић и одушевљеним речима оцртао је борбе српске војске и нарочито је истакао значај верности застави. После њега је говорио помоћник команданта Дравске дивизије пуковник Јанко Вукасовић, који је регрутима из далеке Шумадије предочио чињеницу, да се они налазе сада у ослобођеној својој отаџбини, да се налазе као браћа у словеначком народу, јер њихова отаџбина је и ова лепа земља Словенија. Затим се пуковник Вукасовић окренуо многобројном грађанству, које је присуствовало заклетви и на словеначком језику рекао: 'Веруј мила Словенијо! Прими и загрли на своје груди ове храбре синове јуначке Србије и веруј у гвоздене деснице својих сопствених синова, који ће лечити твоје тешке ране, које сад подносиш'. После заклетве и док је војна музика свирала народне химне пуковник Вукасовић је угостио све присутне, а војници са грађанима поведоше народно коло. Заклетви је присуствовао председник земаљске владе др. Прејц, повереници др. Лартаушек и др. Пеља, председник општине љубљанске др. Тавчар и професор универзитета др. Ф. Илешић.
Logged
Pages:  1 [2]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.035 seconds with 23 queries.