PALUBA
November 15, 2018, 10:15:40 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News:
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 23 24 25 26 27 [28]   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 76966 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Online Online

Gender: Male
Posts: 4 387



« Reply #405 on: October 06, 2018, 06:36:54 am »

Još jedan detalj iz istorije.Jel znate gde je pala prva žrtva Prvog svetskog rata?

U Srbiji, u Beogradu, na Savskom vencu u ulici Braće Krsmanović. Zvao se Dušan Đonović i imao je samo 16 godina. Bio je učenik drugog razreda trgovačke škole (Kraljevska trgovačka akademija). Poginuo je kao dobrovoljac, četnik iz odreda vojvode Jovana Babunskog u noći između 28. i 29. jula 1914. godine. Te noći je palo 6 žrtava, 5 na strani Austrougara u Zemunu, uglavnom Mađara i svi su sahranjeni uz vojne počasti i odlikovani su posthumno. Prva srpska žrtva rata nije odlikovana i nije sahranjena uz vojne počasti.
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 16 709


« Reply #406 on: October 06, 2018, 06:40:46 pm »

Зна ли се где је сахрањен Ђоновић? Има ли споменика?
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 698



« Reply #407 on: October 06, 2018, 06:54:30 pm »

Mislim da se ne zna gde je sahranjen.

https://sr.wikipedia.org/sr/Душан_Ђоновић
Logged
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Online Online

Gender: Male
Posts: 4 387



« Reply #408 on: October 06, 2018, 09:44:55 pm »

Кад су цариници бранили Београд


текст из Политикиног забавника 2013. године


Где је почео Први светски рат? Упркос увреженом мишљењу да је то Сарајево, Велики рат заправо је почео у Београду, тачно месец дана после атентата, 28. јула 1914. године!



* Војници поред срушеног моста.jpg (128.89 KB. 555x377 - viewed 12 times.)



Следеће године навршава се сто година од почетка Првог светског рата који је више него иједан други рат пре или после изменио свет у толикој мери да се његове последице и данас осећају.
   
Рат је почео и однео прве жртве управо у Београду, а то су били шеснаестогодишњи Србин Душан Ђоновић и Мађар Иштван Балохи. Спомен-плоча Балохију постоји и данас на Новом гробљу у Београду, а подигнута је за време окупације 1915. године.

Филм „7 дана који су променили век”, који се снима у српско-аустријској копродукцији, бави се управо судбином Ђоновића и Балохија, као и последњом, одлучујућом недељом пред Велики рат.
После Принциповог пуцња у Сарајеву, ултиматума Аустрије и јулске кризе, на европском нивоу развила се учестала преписка, кроз коју се стиче утисак да су све стране једва дочекале повод за рат. Годинама се стварала атмосфера, интелектуалци главне струје попут Фројда и Томаса Мана сложили су се с авангардним уметницима и песницима да је рат којим ће се променити свет неопходан. Убрзо су га и добили, а када су увидели како то стварно изгледа, без романтичних представа о акцији и херојству, скована је изрека да „у рову не постоје атеисти”.


                                            Ноћ под бомбама

Телеграфске депеше лете с краја на крај Европе, свуда се врло произвољно тумаче, долази до невероватних грешака у преводу. Углавном, свет се котрља ка великој кланици.
У Београду, председник Владе Никола Пашић предаје одговор на ултиматум Аустроугарске амбасадору барону Гизелу који, већ спакован, одмах напушта престоницу и прелази у Земун. У Србији се проглашава мобилизација, чланови Владе возом одлазе у Ниш, Врховна команда у Крагујевац. Међу обичним светом брзо се шири вест о одласку Гизела, и људи који су се све време надали „да ће Баја (Пашић) нешто да среди” схватају да је рат неизбежан. По сећању чувеног новинара „Политике” Предрага Милојевића, добошари су преносили наредбе да цивили иду у Бежанију, поготову они са Савске падине, пошто се очекује напад.

             
                                       Патрола на Сави, код срушеног моста

Ипак, и наређења су била штура, нико није знао како да се понаша. План одбране града није постојао, војска се углавном повукла на југ, чак су постојали и предлози да се град преда. Ипак, Београђани то нису дозволили, од затечених снага поставља се каква-таква одбрана, а за команданта Одбране града поставља се пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Дунавске дивизије. Прву одбрану града чинили су жандари, цариници, четници војводе Воје Танкосића и војводе Јована Бабунског, чак и грађани и деца. Они су на себе примили први удар.

Телеграм објаве рата стиже 28. јула. Примила га је Ружица Петровић Црепић, која је у то време једина знала да прима целу латиницу. Отворени телеграм, који је путовао од Беча, преко Пеште и Земуна, она прослеђује Влади у Ниш и Врховној команди у Крагујевац. Београђани почињу да силазе у подруме у ишчекивању напада. До вечери се ништа не дешава, људи постају нестрпљиви у неизвесности.

Међутим, у току ноћи почиње бомбардовање, углавном с монитора са Саве. Гранате падају по граду, руше се зграде, али све то заглушује велика експлозија којом су четници срушили железнички мост преко Саве, једину везу Београда и Земуна. Негде у то доба Аустроугари покушавају да се препадом искрцају на обалу код моста, али с београдске стране наилазе на отпор групе цариника и четника војводе Бабунског, која их враћа назад.

           
                                     Аустроугарска флотила спремна за напад

У том пушкарању гину и Душан Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије, који се с пушком у руци придружио четницима да брани свој град, и Иштван Балохи, који је био у чамцу с ког је покушан десант. Те ноћи, после њих, погинуло је још око 1000 војника и цивила, а у наредне четири године још 28 милиона.


                                            Заузимање Земуна

Борбе и бомбардовање настављају се и свих наредних дана. Становништво се некако навикава на гранате. Све је мање људи по подрумима, повремено је чак и корзо у Кнез-Михаиловој пун. Четници војводе Воје Танкосића прелазе реку, заузимају аустроугарску караулу у Земуну, на којој истичу српску заставу. Без губитака се враћају у Београд у заробљеним аустроугарским униформама.

У одбрану града укључују се чак и робијаши који, раме уз раме са жандарима, спречавају продор непријатеља. Бомбардовање с монитора и даље траје, а постоје сведочења и фотографије да су у току бомбардовања коришћене гранате с отровним гасом, неколико месеци пре прве званичне употребе код Ипера, у Француској.
Аустријанци траже предају Београда, нуде официрима и посади града да им оставе сабље као знак почасти, а као симбол прихватања предаје требало је истаћи белу заставу, уместо српске тробојке на тврђави. Као одговор на захтев, уместо једне, истакнуте су три српске заставе, а артиљерија је дејствовала по мониторима на Сави.


                                         Београђани за време бомбардовања

Такође, генерал Гајић, који је командовао посадом тврђаве, тражио је и добио одобрење од Врховне команде да трупе пређу Саву и заузму Земун по други пут, да би показао како Срби предају град. Земун је заузет у ноћном препаду на Крстовдан 1914. године. После жестоке и крваве борбе, трупе аустроугарског генерала Гоглија, који је тражио предају, биле су потпуно разбијене и натеране у бекство.

Ту је и епизода у којој редов-сељак из Жаркова, грдно изнервиран бомбардовањем, узима неколико бомби крагујевки, препливава Саву и диже у ваздух аустроугарски штаб. Потпуно непримећен, враћа се истим путем.

Другог септембра одлучено је да се све српске снаге у одбрани Београда обједине под командом Одбране града. За команданта је постављен ђенерал Михајло Живковић. Њему су биле потчињене све јединице од реке Колубаре на западу до потока Средњака на истоку.Њихово деловање подељено је на Грочански, Великоселски, Топчидерски и Остружнички одсек и Градску посаду, која је држала Калемегдан. Сам штаб био је на Торлаку. Основни задатак Команде био је да се аустроугарским трупама по сваку цену спречи прелаз Саве и Дунава од ушћа Колубаре до ушћа Средњака.


                                                  Заноси младости

Трупе Одбране Београда извршавале су овај задатак ревносно упркос пакленом свакодневном бомбардовању, све до 2. децембра, када је због Колубарске битке српска војска напустила град. Аустроугари су ушли у пусте рушевине, пошто су делови града ближи реци (Дорћол и Сава мала) били готово сравњени са земљом. Уведена је окупациона управа, наступила је пљачка, јавна вешања, али је окупација потрајала тек нешто мање од две недеље, пошто је 15. децембра српска војска протерала непријатеља из престоног града. Тиме је завршена прва окупација Београда у Првом светском рату.


Жртве напада гасом

Аустроугарски војници су десет месеци касније, након жестоких борби од 6. до 9. октобра 1915. године на делу дунавске обале који је држао Други батаљон 10. кадровског пука под командом мајора Драгутина Гавриловића, поново окупирали град и држали га све до 1. новембра 1918. године кад је Прва армија војводе Петра Бојовића ушла у нашу престоницу.

                                 
Низ епизода доказује да су Београђани сами бранили Београд. Или, како стоји у „Илустрованој историји Београда 1914–1918”, Марије Илић Агапове, „никада се није тако јуначки, тако дивно умирало за Београд. Борбе су некада имале тренутке праве епске драме, пуне лепоте. Било је то беспримерно, свесно презирање смрти. Борио се занос, борила се младост. Љубав према Београду, као врховни принцип овог рата, ударила је свој печат на све. Сваки је борац пред очима имао сву Отаџбину, али се у овим данима бранио Београд као такав, Београд ради Београда”.


Аутор:  Немања Баћковић
број: 3186   2013.год.




         
                               

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 698



« Reply #409 on: October 07, 2018, 07:10:07 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Јуриш у поробљену отаџбину
Аутор: Гвозден Оташевић недеља, 07.10.2018.

Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге... – заповедио је војвода Живојин Мишић својим јунацима, спремним за напад на Солунски фронт

Чачак – Два дана уочи општег напада на непријатељска утврђења дуж Солунског фронта, начелник штаба врховне команде Српске војске, војвода Живојин Мишић, заповедио је да се нашим јединицама прочита наредба:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од непријатеља, јер се њоме постиже његово растројство и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге...”

– Наредба се завршава речима: „Са непоколебљивом вољом и надом у Бога, јунаци, напред у Отаџбину!” – подсећа чачански књижевник Антоније Ђурић. Ратни извештач свих српских листова са Солунског фронта, Младен Ђуричић, овако је дочарао одсудну победу српске војске над Бугарима, 15. септембра 1918. на Добром пољу, у гудурама планине Козјак:

„Језиво зјапе два проширена камена шанца, налик на два тек подерана речна корита кроз – не планинске, плахе већ – црвене вулканске реке које су, надирући, топиле и гвожђе и камен... И ничега више, сем црног гвозденог града којим је тако свирепо насејан овај преврнути простор. Ватра је спржила све што је захватила, а прашне остатке експлозив је подигао у ваздух. Овде је ваздух људска гробница а не земља и камен...

Врх једне џиновске стене, са средине линије, служио је Бугарима као осматрачница, а њене пробушене прси као најсигурније митраљеско гнездо. Усред стене, повијен преко свога митраљеза, спава један немачки подофицир. Ни шрапнел, ни куршум нису могли да продру до њега. Тресак страховитих експлозија успавао га је у срцу камена.

Около стене су читаве провалије од експлозија а на предњој, каменој ивици, чучи неупаљена, чудовишна и трорепна француска бомба од деведесет седам килограма.

Кад је наш артиљеријски ураган прешао преко ове стене, васкрсла је Србија, овде, на Добром пољу. А у часу њеног васкрсења прскали су од земљотреса стари гробови и избацивали мртве напоље.

Десном јаругом остало је више трагова ове ужасне битке. У последњем тренутку, преко те јаруге извршен је јуриш. Још понеко изрешетано и одерано стабло штрчи у висину, или као прегорео трупац лежи на преривеној земљи. А шуму, младу лепу шуму која је допирала дотле, и коју смо ми три године гледали, за једну ноћ је огањ спржио до последње жиле у камену.

На почетку јаруге лежи шест француских војника и међу њима један српски. И ту су потврдили братство. Позади њих је рупа од експлозије невиђених размера. На седам корака од ње, у једном џиновском бусену, усправно стоји шест младих, високих стабала, истргнутих из земље са кореном и жилама.

У самом потоку, за једним каменом, лежи део човека – само трбух и ноге у плавим чакширама. Другог дела са главом и грудима нема. Цело тело једног другог борца стоји усправно – с ногама закованим за одерано стабло дебеле букве. Разапет мртав! Притисак ваздуха је овде извршио улогу џелата. Један младић, црних очију, пао је на бок али још обема рукама држи своју брзометку.

Што дубље у јаругу, све више поцепаног и разбацаног одела и спреме. И мртвих све више. То су наши савезници из Француске и Африке: 17. и 122. колонијална дивизија које су уз потпору наших снага са крила извршиле први продор. Кад су пошли на јуриш захватио их је непријатељски шрапнел или митраљески сноп. Сви су окренути северу, Србији. Мир душама њиховим.

Ено једног дечка с ранцем на леђима, као да је заспао на једном догорелом пању. Тако је свеж и леп, а још јуче у зору морао је овде заспати. Пробудиће се ко зна када, и ко зна у ком крају његове лепе Француске – у успомени.

Још ниже, ред Сенегалаца, са поцепаним прсима и шлемовима. Испред њих једна рука у рукаву плавог шињела. У страни комад кичме, са ребрима, улепљен смесом блата и здробљених костију. Испод једне широке кладе вири гранчица, са свежим лишћем, попрскана крвљу и мозгом. И опет ранци, шлемови и поломљено оружје.

Тамо горе, иза бугарских линија, на стотине метара, нема ничега. Широк ватрени појас, који је кренуо са наших положаја захватио је и спржио све до мочваре. Иза ње су сви пролази засејани телима. То је бугарска резерва, изгинула од граната. То изазива ужас. Има и полупечених, а има сасвим сагорелих. Већином су згрчени, раздрљених груди, са ужасом слеђеним на лицу. И махом окренути Србији. У бекству.

Пре 20 часова овде је ударио гром наше освете. Пре двадесет часова одавде је, испред наших бајонета, кренуо ужасан и невиђен пожар у правцу Србије. И сад је ова планина обучена у огањ који све више расте, кога гоне бесови ветра и наше освете. Да би ужас био већи, сваког часа урликне понеки тајни бугарски магацин и одлети до неба, и тамо се распрскава, приређујући највеличанственији ватромет у част нашег повратка...”


Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 698



« Reply #410 on: October 07, 2018, 07:20:07 pm »

Otkuda srpski vojnik pored nemačkog cepelina
Milan Milanović   07. oktobar 2018.

Malo poznati detalji iz Velikog rata kroz prizmu fotografija iz britanskog muzeja


* cepelin 1.jpg (69.27 KB. 620x389 - viewed 16 times.)


DOK se obeležava vek od završetka Prvog svetskog rata, set fotografija sa Solunskog fronta, posebno ona na kojoj se vidi srpski vojnik kako stražari pored olupine oborenog nemačkog cepelina, privlači posebnu pažnju javnosti. Istražujući detalje tog događaja, došli smo do podataka koji su gotovo nepoznati ovdašnjoj javnosti. Fotografije se nalaze u britanskom Imperijalnom vojnom muzeju i Nacionalnoj biblioteci Francuske, uz deo dokumenata o samom događaju.

Nakon teškog vojničkog poraza usled trojne invazije Nemačke, Austrougarske i Bugarske na izmrcvarenu Kraljevinu Srbiju, naša vojska se 1915. godine jednim delom prebacila na teritoriju Grčke, i tu je izvršena njena reorganizacija. Pošto su se saveznici obavezali da je preoružaju sopstvenim ratnim materijalom, u solunskoj luci je vršen prijem naoružanja i druge opreme. Tadašnja bombarderska avijacija nije imala mogućnost dalekog dometa i nošenja veće količine avio-bombi, a zadatak bombardovanja brodova u luci i drugih važnih ciljeva poveren je posadama cepelina. Zanimljivo je navesti kako je poletna baza cepelina kod Temišvara bila sagrađena u novembru 1915. godine, upravo radi dejstava avijacije protiv Srbije. Imala je u svom sklopu radio-centar, pogon za generisanje hidrogena i kompletne mehaničarske radionice.


* cepelin 2.jpg (16.04 KB. 620x279 - viewed 10 times.)


PRVI napad "vazdušne lađe" izvršen je u februaru 1916. i tom prilikom je zapaljena Solunska banka, uz smrt više civila nakon što su izručene dve tone bombi. U martu su nemački avioni pokušali da izvrše napad na luku, ali su prilikom preleta oborena tri njihova aviona. Šestog maja je cepelin LZ.85 izvršio drugi napad u ranim jutarnjim časovima. Nastala je opšta panika, jer su civili napuštali domove i bežali ulicama na sve strane. Posada cepelina je usmerila letelicu ka luci i mornarički artiljerci sa engleskog ratnog broda "Agamemnon" su otvorili šrapnelsku paljbu topom. Letelica je oštećena i posada je morala da se prizemlji u rejonu ušća Vardara. Ubrzo nakon kontrolisanog pada, cepelin se našao u plamenu jer su ga članovi posade zapalili kako ne bi pao protivniku u ruke. Nemački vazduhoplovci su pokušali da se sakriju i pobegnu kroz okolne močvare, ali sledećeg jutra ih je francuska konjička patrola pronašla kako suše svoju odeću na jutarnjem suncu.

Uskoro je pronađena olupina cepelina, na čijoj krmi se i dalje vijorila neoštećena ratna zastava. Ona je prosleđena francuskom Ratnom muzeju u Parizu, gde je i sada izložena među vrednim trofejima. U znak počasti za obaranje ove letelice, brodu "Agamemnon" je dat jedan od propelera i on je krasio zid kapetanove kabine u znak sećanja na neobičan podvig.

ZA NAS je, ipak, najinteresantnije kako je došlo do situacije da srpski vojnici čuvaju ostatke cepelina na mestu pada, a po ostalim fotografijama se vidi kako su učestvovali i u prenosu delova do doka solunske luke. Kada se saznalo za obaranje letelice, mnogi saveznički vojnici i deo civila su hteli da imaju suvenir. Pošto je Vardar u toj zoni plitak i muljevit, čamcima se teško moglo stići i mnogi su gazili kroz vodu do kolena, dok su trska i druga vegetacija bile više od ljudi. Kanadski sanitetski oficir se tako utopio pokušavajući da pronađe olupinu jašući svog konja, iako su francuski i srpski stražari upozoravali radoznalce koliko je to opasna rabota. Uprkos tome, engleski oficiri, mornari, čak i bolničarke su danima odlazili da otkinu deo konstrukcije cepelina kao suvenir.


* cepelin 3.jpg (101.21 KB. 620x651 - viewed 12 times.)


Tada je lansirana i nikad zvanično nepotvrđena verzija kako su dvojica članova nemačke posade živa izgorela, jer se nisu mogla izvući nakon prinudnog sletanja. Kapetan Šercer je potvrdio kako je svih 12 članova posade preživelo prinudno prizemljenje, a oni su nakon ispitivanja od strane britanske mornaričke službe upućeni u francuske logore za zarobljenike.

SRBI MIRNO UKLANjALI BOMBE

RATNI izveštači sa lica mesta u Solunu su bili impresionirani mirnoćom i ležernošću srpskih vojnika dok su uklanjali neeksplodirane avio-bombe na mestu pada cepelina. Imajući u vidu da su to pretežno bili veterani sa iskustvom iz oba balkanska rata, zatim najkrvavijih borbi u prve dve godine tekućeg rata, a pride su prošli i albansku golgotu - ovaj događaj je za te tvrdokorne borce bio rutinski zadatak.

Izvor: www.novosti.rs

Logged
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Online Online

Gender: Male
Posts: 4 387



« Reply #411 on: October 14, 2018, 08:44:19 am »

Фотографије Ристе Марјановића. У Великом рату био је званични фоторепортер Врховне команде српске војске.

Пристаниште и заплењени аустроугарски монитори.


* aus monitori.jpg (71.2 KB. 960x720 - viewed 21 times.)



Doček ratnika iz Velikog rata, na Savskom pristaništu


* пристаниште.jpg (26.81 KB. 620x470 - viewed 16 times.)



Пролазак српске војске кроз улицу Кнеза Михаила.


* КМ.jpg (435.66 KB. 1875x1252 - viewed 16 times.)



Регент Александар испред Саборне цркве.


* РА.jpg (77.75 KB. 960x720 - viewed 15 times.)

« Last Edit: October 14, 2018, 08:49:29 am by Milan (longtrip) » Logged
HrcAk47
vodnik I klase
*
Offline Offline

Posts: 651



« Reply #412 on: October 14, 2018, 11:54:23 am »

Posedujem komad ovog cepelina, kao prsten za salvete, od pradede  Grin
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 698



« Reply #413 on: October 30, 2018, 12:16:18 am »

Завоји из Јапана за рањену отаџбину
Аутор: Др Боро Мајданац субота, 27.10.2018.


* VELIKIRAT.jpg (35.47 KB. 672x458 - viewed 8 times.)


Када се Српски црвени крст, одмах по објављивању рата Аустроугарске Србији, обратио друштвима Црвеног крста целог света за помоћ, прва пошиљка завоја стигла је у Србију од Јапанског црвеног крста (10 сандука) и од Душана Тодоровића лично (1.000 завоја). Тако је почела сарадња Српског и Јапанског црвеног крста и велика мисија Душана Тодоровића, професора руског језика у Токију. Његовим залагањем, већ крајем 1914. године, Јапански црвени крст послао је у Србију две тоне санитетског материјала. У пролеће 1915., формиран је Јапанско-српски комитет и штампан летак у 45.000 примерака под насловом „Апел за донацију за спас Србије од патњи”. Летак је објављен у многим јапанским листовима од којих су неки излазили и на енглеском језику. Прикупљена је велика количина материјала и задовољни Тодоровић пише чланак „Јапанке за Србију” који објављује „Политика” 8. септембра 1915. године:

„Госпође из најважнијих друштвених кругова у Јапану образовале су у Токију одбор за сакупљање прилога у корист Србије. У одбор су ушле: маркиза Набешима, председница женског одељења Јапанског црвеног крста, жена једног од најугледнијих кнежева; грофица Осесавара, потпредседница женског одељења Јапанског црвеног крста; виконтеса Ханабуса, жена главног председника Јапанског црвеног крста; баронеса Озава, жена главног потпредседника Јапанског црвеног крста; баронеса Ито, жена вицеадмирала; жена гувернера престонице Токија; Д. Н. Тодоровић професор Института страних језика, Више ратне школе и Централног кадетског корпуса у Токију; кћи руског амбасадора Евгенија Николајевна и још неколико врло виђених дама и господе. За новац, који буде добијен, купиће се материјал за рубље и израдиће се у самом Јапану, па ће онда бити послато све у Ниш.”

Транспорт за Србију, који је кренуо 24. децембра 1915, чинио је не само санитетски материјал већ и 1.894 платнене кошуље, 175 фланелских инвалидских кошуља, 850 пари гаћа, 1.967 креветских чаршава, 2.200 ћебади, 50 ватираних јапанских шлафрока, 512 фланелских шлафрока, 550 кг бисквита, 450 кг чаја и др. Укупна тежина 32 тоне (99 сандука). Уз пошиљку Тодоровић доставља писмо, које завршава следећим речима:

„Ово писмо завршујем са најискренијом и најдубљом жељом, да Бог очува Србију. А свима вама, који штитите српску част, који стојећи на бранику српског опстанка и српске слободе златне обилато својом крвљу поливате сваки кут напаћене и миле Србије, нека вам Бог даде силе духа и снаге мишице, да до срећног свршетка доведете свој велики, славан, бесмртан историјски задатак. Нека из ваше јуначке проливене крви и ваших мученичких костију никне будућа вечита слобода и срећа уједињеног српског народа. То је жеља, коју чланови главног одбора Јапанско-српског друштва преко мене шаљу Србима и Српском црвеном крсту. Ја пак и моја жена (она је Рускиња Екатерина Јаковљевна Тодоровић) сматрамо и сматраћемо за свету дужност, да својим радом међу Јапанцима и даље ширимо славу о малом али витешком српском народу, и да му бар материјално, уколико је могуће, одавде притекнемо у помоћ.”

У тренутку слања пошиљке, албанска голгота је још трајала. До Јапана су допирале штуре вести. Кроз албанске гудуре пробијала се и Душанова сестра Мара са мужем Тодором Радивојевићем и малолетном ћерком Даницом. Преживели су пакао и стигли на Крф. А 99 сандука из Јокохаме је транспортовано у Лондон одакле је тек у јуну 1916. године допремљено у Солун. Материјал је добро дошао „Болници престолонаследника Александра” изграђеној у Солуну.

Душан је наставио своју племениту мисију: нових 66 сандука за Српски црвени крст, седам сандука одеће за Вишу трговачку школу измештену у Ексу у Француској, новчани прилози за српске избеглице у Тунису и рањене и болесне румунске и српске војнике, пакети за ратне заробљенике у Нежидеру. По завршетку рата, стао је са супругом на чело параде победе у Јокохами. Победа је прослављена и у Токију.

У Великом рату, Душан је остао без брата др Илије Тодоровића, лекара и санитетског капетана прве класе (умро је од пегавог тифуса почетком 1915. године у Ваљеву), а у рану јесен исте године и без оца Николе Тодоровића, угледног трговца, који је у жељи да посвршава неке послове кренуо у Јужну Србију (Македонију) и није се вратио. Шта се догодило, никад није утврђено.

Izvor: www.politika.rs

Logged
Dreadnought
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 028



« Reply #414 on: November 01, 2018, 09:00:01 am »


Nemci su pobegli za dva sata


Pre 100 godina, srpska vojska, predvođena dunavskom divizijom, oslobodila Beograd. Prvi ušao 7. pešadijski puk, zato što su ga činili vojnici iz glavnog grada


Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević na ulicama Beograda

* 10-Ulaz-u-Beograd-1918.jpg (63.27 KB. 620x423 - viewed 7 times.)


Pre tačno sto godina, Beograd je dočekao slobodu! Ujutro, 1. novembra 1918, posle nezadrživog naleta elitnih srpskih divizija - Dunavske, Moravske i Drinske, na ulicama srpske prestonice pojavili su se prvi oslobodioci! U grad su oko 11 časova prodrli prvi vojnici Dunavske divizije i izbili na Kalemegdan. Već dva sata kasnije poslednji nemački vojnici napustili su Beograd pred naletom Prve armije predvođene vojvodom Petrom Bojovićem. Po podne, oko 15 časova, Moravska i Dunavska divizija nalazile su se na liniji Veliki Vračar - Banjica - Topčidersko i Banovo brdo.

Vođena neponovljivom željom, žarom i elanom, od oslobođenja Niša 1. oktobra, kažu istoričari, srpska Prva armija je sledećih mesec dana potiskivala nemačku 11. armiju u nezaustavljivom "maršu" prema Beogradu.

- Sve akcije srpske vojske proizlazile su iz dogovora sa saveznicima - kaže dr Danilo Šarenac, istoričar Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. - Polovinom oktobra odlučeno je da srpska vojska oslobađa teritoriju Srbije zapadno, a saveznička istočno od Morave. Već oko 20. oktobra, sa saveznicima je postignut još jedan vrlo važan dogovor: da se srpskoj vojsci prepusti ulazak u Beograd. Tada je određeno i da u prestonicu prvi uđe 7. pešadijski puk, baš zato što su ga činili vojnici iz Beograda, kao i 1. eskadron konjice i jedna baterija. Svi oni su bili deo čuvene Dunavske divizije.

U napredovanju prema Beogradu, po rečima našeg sagovornika, vrlo važno je bilo i to što je srpska vojna komanda o svakoj akciji razmišljala unapred.

- Strahovalo se, naime, od uličnih borbi i neprijateljske artiljerije - objašnjava Šarenac. - Nepobitno je da su Beograđani sa velikom radošću i oduševljenjem dočekali prve oslobodioce koji su ušli u grad. No, istovremeno srpska komanda je želela da pri oslobađanju prestonice gubici budu što manji i da se ne ponovi stravično artiljerijsko bombardovanja grada kao 1915. godine. Želeli su da, kao oslobodioci, sačuvaju bar ono malo građevina i infrastrukture koji su ostali iz predratnog Beograda. Glavnina Dunavske divizije i francuska teška artiljerija, na Torlak su stigle 1. novembra oko 17 časova.

Prema rečima dr Milića Milićevića, istoričara Istorijskog instituta u Beogradu, konačno oslobođenje Beograda u Prvom svetskom ratu, kao i bitka za oslobođenje čitave Srbije, počeli su zapravo probojem Solunskog fronta. On je primorao bugarske i nemačke snage da se hitno povuku.

- Konjička divizija je već 25. septembra zauzela Štip, a zatim Kočane i Ovče Polje - kaže Milićević. - Oslobođeni su Veles, Kruševo, Skoplje, potom Vranje, Pirot, Niš... A kada je reč o moralu srpske vojske, možda ga najbolje opisuje podatak da su za dva meseca od Dobrog Polja na jugu Makedonije do Beograda vojnici prešli 800 kilometara. Po zauzimanju prestonice, srpske trupe ne staju, već 2. novembra nastavljaju borbe i oslobađaju Banat, Srem, Bačku, Slavoniju... Trećeg novembra oslobođena je čitava Srbija, uz strahovite gubitke. To je bio deo taktike, jer je već 6. novembra bila Ženevska konferencija i srpsko rukovodstvo je želelo da vojska zauzme što više teritorije.

Ono što nisu odneli Austrijanci, dovršili su Nemci, pljačkajući tokom poslednjeg dana boravka sve radnje od Terazija do Slavije. Prekinuli su struju i vodu, porušili most na Savi...


Žrtve

Završetak Velikog rata, Beograd je dočekao kao jedan od najrazorenijih gradova Evrope. Za hrabro držanje u ratu, srpska prestonica je 1920. odlikovana francuskim "Krstom viteza Legije časti". Postao je i prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je skupo platila - izgubila je između 1,1 i 1,3 miliona stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva i čak oko 60 odsto muške populacije.

J. Matijević
izvor

Logged
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Online Online

Gender: Male
Posts: 4 387



« Reply #415 on: November 01, 2018, 11:46:56 am »

Пројекат "Споменици говоре: (Не)заборављени Ужичани у Првом светском рату", Друштва историчара Ужица, који је остварен преко Конкурса за омладину града Ужица, и који се састоји од неколико краткометражних документарно-едукативних филмова, посвећених Ужичанима у Великом рату.
Аутори пројекта су професори историје: Снежана Недељковић, Весна Лучић, Душица Илић и Оливер Мићић-Бућић. У реализацији пројекта поред поменутих аутора учествовали су ужички ђаци и студенти мултимедијалне секције Високо-пословно техничке школе струковних студија у Ужицу који су снимали и монтирали материјал за филмове.


Logged
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Online Online

Gender: Male
Posts: 4 387



« Reply #416 on: November 01, 2018, 11:53:54 am »

Osvrt sto godina unazad


Na dan kada Užice obeležava stogodišnjicu oslobođenja u Prvom svetskom ratu, zajedno sa istoričarkom Vesnom Lučić, čitaocima našeg portal predstavljamo neke od podataka koji svedoče o Užicu i Užičanima u tom teškom periodu.


Govoreći o žrtvi koju je Užice pretrpelo u Prvom svetskom ratu, Vesna Lučić kaže da je tokom okupacije u Užicu (a i u celoj Srbiji) sprovođena intenzivna denacionalizacija: škole su zatvarane, nastavno osoblje otpuštano, zabranjivani su pojedini pisci, ukinuta nacionalna istorija, ukinuta ćirilica (mi je danas dobrovoljno ukidamo), promenjeni nazivi ulica, firmi itd. Uzeto je zvono sa crkve Svetog Đorđa, Austrougari su pokupili sve što su mogli: svinje, goveda, ovce, koze, konje, vunu, konoplju, kože. Rekvirirana je rakija, vino, voće, bačve i burad. Ukidali su nacionalna preduzeća a muškarci od 17-55 godine su internirani u logore, i ne samo muškarci, već i žene i deca. Ugledniji građani su zatvarani a neki bi za opomenu bili i obešeni.

Prema popisu iz 1910. u Užicu bilo 6.239 stanovnika  a 1916.godine  4.387. U Okrugu užičkom 1910. godine je bilo 32.372. stanovnika a 1916. godine 26.005.  Sa područja današnjih sedam opština – Arilje, Bajina Bašta, Ivanjica, Kosjerić, Požega, Užice i Čajetina, srezovi koji su sačinjavali Užički okrug, u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu poginulo je 16.113 ratnika.

Svi oni koji su branili Srbiju, koji su branili slobodu, svoju porodicu, zemlju, pravo na život su heroji, bilo koji položaj da su zauzimali, civili ili vojnici su ličnosti koje niakda ne smemo zaboraviti, upozorava Lučićeva.



* mihailo-milovanovic-05.jpg (138.81 KB. 420x700 - viewed 5 times.)



Ona podseća na edukativno-dokumentarni film Društva istoričara Užica “Spomenici govore: (Ne) zaboravljeni Užičani/ke u Prvom svetskom ratu” iz 2016. godine, kojim su istoričari iz Užica želeli da od zaborava otrgnu Prvi svetski rat, spomeničko nasleđe, neke od znamenitih Užičana u ovom ratu, ali su i napravili omaž svima onima koji su u njemu učestvovali na različite moguće načine i tako dali svoj doprinos pobedi Srbije. Podsetili smo i na zaborav kom smo skloni i na to da je Prvi svetski rat bio potpuno zanemaren i potisnut od strane komunističkih vlasti, ocenjuje Lučićeva.

Život žitelja Užica u tom period  ilustruje naredbama okupacionih vlasti, naglašavajući da se iz toga može steći jasnija slika. Iz naredbe austrijskog generala Horštajna vojnicima, pred napad na Srbiju: “Braćo vojnici, mi ćemo se uskoro naći u jednoj zemlji čiji je narod gori od najgroznijeg varvarina…. zato vam naređujem da prema ovoj bandi nemate nikakve milosti, već da sve što je srpsko, uništavate i svakog, ko srpski govori, bez daljeg streljate. Pri ulasku u srpske gradove i sela dužnost vam je da u prvom redu pohapsite sve visoke i najuglednije ličnosti, kao državne činovnike, sveštenike i učitelje, i u prisustvu svih odmah obesite, iz svake grupe po trojicu”.

Iz naredbi lokalnih austrijskih vlasti:

” Ponedeljkom, sredom i petkom zabranjuje se upotreba mesa za ishranu”.

” Sva vuna, koja se nalazi u posedu stanovništva, mora se do subote 10. septembra 1916. godine predati kod Sreske komande…. (prim. pisca, a ko to ne uradi) a sopstvenik će bezuslovno biti interniran… Predenje svake vrste vune je najstrožije zabranjeno.”

“Zabranjeno je privatnima-sem vojnim licima-imati gumu ma kakve vrste od dana ove objave” itd itd…

Na pitanje koji su to momenti iz tog perioda koje Užice ne sme prepustiti zaboravu, Vesna Lučić navodi da su to žrtve i muka koje je podneo narod Užica i Srbije i znanje o posledicama rata. Da je 28% srpskog naroda stradalo to jest 1. 247.435 ljudi, od toga dva puta više civila, nego vojnika. Moramo pamtiti  golgotu Srbije i prelazak Srba preko Albanije. Pamtiti i sve nerođene u ovom periodu. Znati da taj rat nismo izazvali nego da smo njegove najveće žrtve ali i pobednici.

Zato posle 100 godina moramo odati počast svima (borcima, ženama, deci, starcima) koji su branili slobodu i čast Srbije, po cenu svog života, po cenu nadljudskih napora. U ono vreme su ljudi znali da su sloboda, vera i otadžbina bilo je jedino o čemu se ne pregovara, kaže Lučićeva.

Ističući da i u Užicu ima potomaka branilaca Srbije u Prvom svetskom ratu i danas, podseća da su oni bili nevidljivi čitav jedan vek za vlast, za školske časove, za teme na pismenim sastavima, za emisije na televiziji i dr. tako da se danas stiče utisak da ih nema. I što je još tužnije, mnogi su i zaboravili da su potomci tih hrabrih ljudi. Zapadna Evropa 11. novembra obeležava “Dan sećanja” na kraj Prvog svetskog rata od 1919. godine, a imali su mnogo manje žrtava nego mi. Kod nas se obeležava kao “Dan primirja” tek od 2012. godine i to samo u školama i nekim udruženjima. Na nacionalnoj a i na lokalnim televizijama nemamo adekvatne programe koji prate taj događaj, uviđa Lučićeva pitajući se “zašto svi Užičani tog dana ne nose Natalijinu ramondu i zašto to nije obaveza za sve zaposlene”?


Na konstataciju da Srbija obeležava stogodišnjicu Velikog rata i da se tim povodom i u Užicu podiže spomenik u kružnom toku na ulasku u grad, istoričarka Vesna Lučić ima svoje mišljenje i stav:

Počela bih izjavom engleskog vojnog zapovednika Filipeona koji je nakon bitke kod Bitolja rekao: “Po završetku ovog rata treba, na Terazijama u Beogradu, podići spomenik i srpskom vojniku i srpskom volu.” Nešto slično je rekao i Arčibald Rajs.

Srpski vojnik,  krajputaš, tuga, muka, patnja i sloboda su ono na šta treba da asocira spomenik Prvog svetskog rata.Većina istoričara iz Užica smatra da je ovaj spomenik neprimeren i vremenu na koji asocira, kao i vremenu danas. Boginja Sloboda je raritet iz Francuske revolucije, a boginja Velika Srbija iz perioda nakon Prvog svetskog rata i težnji ka Jugoslaviji, oblik paganizma neprimeren našem  području i verovanju.

Pored samog naziva i oblika spomenika, smatram da je i mesto na kom je postavljen neadekvatno  za obilaske sa učenicima i za obeležavanje Prvog svetskog rata. A ako služi samo kao marketing za vlast i prolaznike kroz Užice, onda to tako treba i da nazovu, kaže istoričarka.


uzickarepublikapress

Logged
Milan (longtrip)
Urednik
poručnik fregate
*
Online Online

Gender: Male
Posts: 4 387



« Reply #417 on: November 02, 2018, 04:10:21 pm »


* užice.jpg (70.33 KB. 605x960 - viewed 9 times.)

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 698



« Reply #418 on: November 11, 2018, 07:13:21 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Дневник официра се вратио у отаџбину
Аутор: Бранко Пејовић субота, 10.11.2018.

„Нико није за рат, никоме није стало до тога да стане пред топовску или пушчану цев, пред бомбу и митраљез, а ратује. Зашто? Е то зашто је необјашњиво”, писао је Вуковић


* Dragoljub T Vukovic.jpg (30.34 KB. 672x442 - viewed 2 times.)


Ужице – Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти, да би је његов син Момчило, као књигу „Голгота и васкрс Србије” (уз поднаслов „Очев дневник Првог светског рата”), објавио у Минхену 1979. године. Но та књига никад није била публикована код нас. Шест дневничких бележница и Вуковићеве војне записе настале у Војсци Краљевине Југославије сачувала је Момчилова поћерка Анамари Хер. И то на острву Тенерифа, у кући где је стајала на зиду и икона Светог Николе. Ова Икона која је из Вуковићеве куће у Ваљеву, преко Љубљане и Минхена доспела је на Канарска острва.

Али Србија није заборавила официра Драгољуба, у рату мајора који је у миру стекао и чин пешадијског ђенерала. Његов дневник вратио се у отаџбину. Захваљујући напорима директора Историјског архива у Ужицу Жељка Марковића недавно је, у издању овог архива поводом века од Великог рата, објављена књига тих Вуковићевих дневника под насловом „Како да добри Бог”. Марковић истиче да је дневнике овог официра „од дробилице времена сачувала поћерка Момчилова Анамари Хер, чијом се племенитошћу појављује мастиљави ратнички траг Драгољуба Вуковића у корицама српске повеснице и отвара пред српским читаоцем”.

Име књиге „Како да добри Бог” није случајно одабрано: ђенерал на 347 места у дневнику наводи име Господње. – Драгољуб се обраћа Богу да га спасе, да спасе Србе, војску, да поново стигне у отаџбину... Име Господње и молитва Драгољубова враћају његове дневнике у отаџбину. Дао је добри Бог – напомиње приређивач.

Вуковић се родио се у Београду, завршио је Војну академију. У Балканском рату је командант батаљона, а почетак Великог рата затиче га у Ваљеву као пешадијског мајора. Ратни дневник почиње да пише јула 1914. године. „Да знам где сам када био, шта је било и како је стварно било”, објашњавао је. Дневник се завршава демобилизацијом марта 1920. године. Потом је водио прибелешке о важним догађајима своје војничке каријере.

У дневнику пише о дешавањима крваве, али јуначке 1914. године. Тада је од принца Ђорђа добио икону Светог Николе, освећену на Светој Гори. Бележи Драгољуб ужасе одступања српске војске 1915. преко Албаније, у коме оболева од тифусне грознице и успева да оздрави. Почетком 1916. с војском плови на Крф, где се опорављају: „Дигао сам шатор између две велике маслине, дивно место, од мора далеко око 20 корака. Гледам у море и мислим да ли ће дати Бог да преко њега пређем и видим моје. Баш сам их се ужелео.”

Следе записи о борбама на Солунском фронту 1916. године:

„31. август: Бијемо се много, нарочито јуче и данас. Страшна артиљеријска ватра. Нападали смо Криву Чуку и узели је; данас без обзира на жртве нападамо Голо Било.”

„5. септембар: Дринска дивизија узела Кајмакчалан, и прва стопа на српском земљишту...

„25. септембар: Наши су стигли на леву обалу Црне Реке и узели села Грниште, Будимирце и Сакуљево. Чуди ме да Битољ још није пао, и тамо смо имали успеха. Имам у затвору 16 талаца из Ранислава, Крношева и Гарбоњца. Данас им Бајрам, те моле да оду у џамију да клањају и одобрио сам да иду. Ретко да се нађе у целој Маглени човек на кога би се могло рачунати: сви су према нама рђаво расположени”...

Пише он да током 1917. са „нашом офанзивом иде траљаво”, о стрељању Аписа, маларији која „подави наше војнике”, о бољшевичкој револуцији у Русији и њеном примирју са Немцима... Септембра 1918. почиње офанзива српске војске која је у силном налету, а Бугари у паничном бекству.

„У Приштини се свет свечано обукао док прођосмо с дивизијом... При пролазу кроз Вучитрн наредио сам те је музика свирала три до четири марша... По целој Митровици немачки натписи на улицама: главна улица се зове ’Ибар штрасе’. Кад сам говорио с децом, сетих се своје деце...”

И тако преко Краљева и Чачка („који ври од весеља и чуда”) све до Ваљева у коме су му жена и деца којима се силно обрадовао. Затим у Сарајеву, Славонском Броду, Београду, па опет у Ваљеву.

„У целој ствари ово је занимљиво. Нико није за рат, никоме није стало до тога да стане пред топовску или пушчану цев, пред бомбу и митраљез, а ратује. Зашто? Е то зашто је необјашњиво. Ја се осећам исувише мали да се упустим у разлагање овога питања, јер га нити умем, нити знам разложити. Зналци су ту ствар објашњавали, па су ипак до релативно слабих закључака дошли”, писао је у дневнику официр Вуковић.

Izvor: www.politika.rs

Logged
Pages:  1 ... 23 24 25 26 27 [28]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.031 seconds with 25 queries.