PALUBA
September 22, 2018, 06:55:26 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mailom na flushroyal75@gmail.com ili miodrag.radojkovic@paluba.info
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 22 23 24 25 26 [27]   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 72830 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 171



« Reply #390 on: August 04, 2018, 05:27:39 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Српски Гаврош
Аутор: Коста Ђ. Кнежевић субота, 04.08.2018.


* Lj-K--Beli-Markovic-general.jpg (43.26 KB. 675x513 - viewed 8 times.)


После оне прве кратке окупације наше престонице од аустроугарске војске, 2. децембра 1914. (по јулијанском календару), приликом тадашњег ослобођења Београда, капетан прве класе Љубомир К. Бели-Марковић (1885–1943), каснији међуратни ђенерал, напредовао је са митраљеским одељењем Четвртог коњичког пука „Великог кнеза Константина Константиновича”. Кретали су се према Калемегдану, јер се ту већ пробио и Други ескадрон истог пука. Противнички табор, чијих је јединица још било у граду, покушавао је да се понтонима пребаци на леву обалу Саве, али је тај њихов покушај био јаком ватром у потпуности онемогућен. Наши су их тукли са калемегданске стазе, која пролази целом дужином крај – од граната изроварене – савске обале.

Недалеко од нашег поменутог коњичког пука, усред метежа, плотуна и борби, одједаред се појавило неко Српче које је могло имати између 12 до 14 година. Аустроугари су управо у том тренутку припуцали и из монитора покушавајући да нас омету у напредовању, тако да је била општа киша и то не само од пушчаних метака, већ и од све учесталијих граната.

Коњички капетан Бели-Марковић видевши дете, у више махова је потпуно безуспешно наређивао том дечкићу да се склони већ једном да не би лудо погинуо, ако не мора. Но, дете га је само ћутећи гледало и није се уопште померало, стојећи све време иза једног полуизгорелог танушног дрвета, које уистину уопште није могло бити икаква заштита.

У једном тренутку капетану је пришао сав задуван командант Другог ескадрона, пуковник Иван Л. Докић (1882–1938), који је исто касније постао ђенерал. Рекао му је да је његовим људима понестало муниције, те га упитао да ли он има и да ли би могао да му да. Бели-Марковић му је дао сву пушчану муницију коју је имао при себи, задржавајући само један оквир (пет метака). Када је пуковник отишао, капетан је погледао на оно огорело дрво и момчића више није било, те Бели-Марковић закључи да се дете сигурно негде склонило.

Од оног разговора са пуковником Докићем није прошло ни десетак минута, када се онај малиша поново појавио пред митраљеским одељењем Четвртог пука доносећи гомилу муниције коју је једва носио и рече им:

− Ево муниције! Донео сам је са савске обале, јер су је Швабе пуно оставиле...

Мали је и поред ратне буке чуо разговор ове двојице наших коњичких официра и хтео је да им помогне па је донео са обале аустроугарску пушчану муницију. Дете очигледно уопште није знало да је тај његов „ратни плен”, за српску војску био потпуно неупотребљив, јер су противничке пушке биле типа „манлихер”, док смо ми, разумљиво, користили нашу пушку коју је конструисао мајор Коста Миловановић (1847–1905), каснији ђенерал, а коју је по уговору производила немачка фирма „Маузер”. Све до избијања Великога рата свака таква пушка имала је на себи утиснут натпис „Маузер-Миловановић”. Разлика између манлихерке и кокинке (то јест маузерке) била је у калибрима.

Ова истинита прича може да послужи као леп пример, да су у Великоме рату сви здравомислећи родољуби, па чак и деца гледали да помогну на сваки начин, наравно у својим могућностима, српској војсци. Шта се даље дешавало са овим храбрим малишаном и како се звао, остаће на жалост за навек тајна...

Izvor: www.politika.rs

----------------------------------------------------

Autor teksta je pobrkao puške.

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 171



« Reply #391 on: August 05, 2018, 06:09:56 pm »

Српске победе немачким пушкама
Аутор: Александар Апостоловски субота, 04.08.2018.

Основно пешадијско наоружање Војске Краљевине Србије била је пушка система „маузер” М-1899. Прва количина од 90.000 комада купљена је 1899. у фабрици ДВМ и до краја 1900. све су стигле у Србију


* Maus99.jpg (20.36 KB. 864x311 - viewed 7 times.)


Упркос скромним финансијским могућностима, Краљевина Србија се трудила да своју војску наоружа најбољим и најмодернијим пешадијским оружјем које се могло набавити крајем 19. и почетком 20. века. Ове набавке често су биле скопчане са великим проблемима, пре свега финансијске природе, али и кад је реч о транспорту. Међутим, узимано је заиста оно најбоље, макар било и у малим количинама.

Истовремено, тежило се и развијању сопствене индустрије оружја и опреме, односно нашег јединог арсенала Војнотехничког завода у Крагујевцу и барутана у Страгарима и Обилићеву.

Сви ови вишедеценијски напори нису били узалудни. У Први балкански рат 1912. године, српска војска ушла је добро наоружана и опремљена, пишу аутори књиге „Српска војска – оружје победе 1914–1918” Бранислав В. Станковић и Џон Шијан. Књигу је, најпре, 2015. године објавио Станковић, истраживач војне историје, а на основу те књиге ове године, у сарадњи са америчким историчарем и колекционаром оружја из Лас Вегаса Шијаном, објављено је допуњено издање за америчко тржиште.

Основно пешадијско наоружање српске војске била је пушка система „маузер” М-1899. Ово оружје је по својим карактеристикама спадало у сам врх брзометних пушака. Прва количина од 90.000 комада купљена је 1899. у немачкој фабрици ДВМ (Deutsche Waffen und Munitionsfabriken) и до краја 1900. све пушке су стигле у Србију, напомиње Станковић, указујући да је истовремено у Белгији, у фирми ФН купљено 45 милиона метака. Почела је изградња барутане у Обилићеву, која ће производити бездимни барут. У Војнотехничком заводу инсталиране су нове машине за производњу модерне муниције калибра седам милиметара.

Како је овај број брзометних пушака и муниције био недовољан и за комплетно наоружање првог позива, чим су се скупила финансијска средства настављено је са набавкама. Тако је муниција, и поред производње у Крагујевцу, у два маха – 1903. и 1907. године – набављана у аустроугарским фабрикама, а 1907. је у ОЕВГ-у из Штајера купљено 34.000 пушака М-1899.

– Пушке су у односу на ДВМ варијанту биле усавршене. Истовремено је купљено и 10.800 карабина М-1908, намењених коњаницима. Узето је и 50.000 цеви калибра седам милиметара за преправку старих, једнометних пушака „маузер-кока” у брзометну пушку. Преправка 43.000 ових пушака извршена је у ВТЗ Крагујевац, по конструкцији пуковника Гојка Ђурића. Ово оружје са ознаком М-1880 било је намењено трупама другог позива. Коначно, 1910. године код „Маузера” је купљено још 32.000 пушака М-1910, које су имале најновији М-98 систем затварача. Тако је сва оперативна војска, односно први и други позив, наоружана модерним брзометним пушкама. Старе, једнометне пушке система „маузер-кока” М-1880, калибра 10,15, и „бердан” М-1871, калибра 10,66 милиметара, остале су у наоружању трећег позива – каже Станковић.

Подсећа да су митраљези у наоружање Српске војске уведени 1909. године. После више тестова и проба, изабран је систем „максим” М-1909, као најквалитетнији и са највећом ватреном моћи. Купљено је 250 комада у немачкој фирми ДВМ. Сваки пешадијски пук добио је одељење од по четири митраљеза. Интересантно је да је Србија куповала пешадијско наоружање од Немаца и Аустроугара, који ће јој бити противници у будућем рату.

У белгијском ФН-у истовремено је поново купљена муниција, како се не би кварио борбени комплет пушака док ВТЗ не произведе довољну количину. Сем тога, ВТЗ је производио 800–1.000 ручних бомби дневно. Наиме, Краљевина Србија је једна од првих земаља које је то старо оружје увела у модерном облику у наоружање.

– Конструисана још 1898. године, од стране техничког пуковника Миодрага Васића, за употребу у четничким јединицама које су областима Космета и Македоније браниле српски живаљ, показала се врло ефикасном и корисном, па је у модификованом облику уведена у наоружање Српске војске 1912. године. После победоносних балканских ратова и освајања богатог ратног плена, у инвентару су се нашле и турске пушке „маузер” М-1890, М-1893 и М-1903, калибра 7,65 милиметара, као и бугарске „манлихерке” М-1888/90 и М-1895, калибра осам милиметара. Овим оружјем наоружане су углавном новоформиране јединице у ослобођеним крајевима. Недостатак веће резерве адекватне муниције ограничавао је употребу трофејног оружја – напомиње наш саговорник.

Према његовим речима, почетком Првог светског рата озбиљан мањак у брзометним пушкама надокнађен је крајем августа 1914. године, када је из Русије стигла пошиљка од 120.000 пушака система „мосин-наган” М-1891 и 90 милиона метака калибра 7,62. Руске пушке прво су подељене Тимочкој дивизији првог и другог позива, а затим и многим другим јединицама, углавном другог позива.

– Мада инфериорније у односу на „Маузерове” пушке, посебно по мишљењу српских војника, који су их често претерано потцењивали, одиграле су врло значајну улогу у операцијама после Церске битке. После опоравка српске војске на Крфу у пролеће 1916. године, а касније и у камповима око Солуна, почело је преоружање француским оружјем. Тако је Француска предала Србима 106.000 пешадијских пушака „бертје” М-1907/15 калибра осам милиметара „лебел” и 9.000 артиљеријских карабина истог система и калибра. За наоружање позадинских јединица примљено је 20.000 једнометних пушака система „грас” М-1874/14, које су преправљене са 11 на осам милиметара. Добијено је и око 300 митраљеза „сент етјен” М-1907 калибра осам – истиче Станковић.

Крајем 1916, после великих губитака у Горничевској и Кајмакчаланској бици, српска војска је поново променила формацију. Сада само са две армије, додавањем све већег броја аутоматског оружја, одржавана је, па чак и повећана ватрена моћ армија. Тако је почетком 1917. године у наоружање уведен пушкомитраљез „шоша” ЦСРГ М-1915 калибра осам, а број митраљеза удвостручен је до почетка пробоја Солунског фронта.

Ручне бомбе употребљаване су у огромним количинама и углавном је коришћен модел кашикаре Ф-1 (одбрамбена) и ОФ-1(нападна). Као и тромблонске бомбе „вивен-бесиер”, и бацачи бомби система „азен” М-1915, калибра девет сантиметара.

– Од Француза је добијено и 5.000 пиштоља „рyби” М-15, калибра 7,65. Француско пешадијско оружје – пушке и митраљези – није по квалитету било адекватна замена за оно што су српски војници навикли да користе у биткама. Али планински карактер Солунског фронта, где блато у рововима није представљало превелики проблем, као и одлучност људи који су га користили, превазилазили су евентуалне техничке проблеме – констатује Станковић.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 171



« Reply #392 on: August 12, 2018, 12:10:08 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Немачким топовима тукао Немце
Аутор: Олга Јанковић субота, 11.08.2018.


* VR-Potpukovnik-Miljko-Tanasijevic.jpg (54 KB. 675x568 - viewed 9 times.)


Миљков синовац и мој пријатељ Аца, просто дотрча и донесе фотографију свог стрица. Рече да не жели да хвали свога „чичу” иако с поносом наглашава да је то најбољи Танасијевић, па ми предаде и један чланак о новим појединостима о ослобођењу Ниша, који је „Политика” објавила 1984. године, прибележио је књижевник и новинар Тихомир Нешић како је и сам сазнао за догађај с краја Првог светског рата, који сада за наш лист описује, Панчевац, Александар Аца Танасијевић, правећи увод причом о свом стрицу Миљку, рођеном у селу Заблаће у околини Чачка, по занимању учитељ и школски надзорник у драгачевском срезу. Додаје да је његов славни предак имао на својим плећима четири рата – Балканске, Први и Други светски, а деда Велисав учествовао је и у Руско-турском рату, док се по почетку Великог, Миљко као уосталом и сви Танасијевићи, са још тројицом браће – Танасијем, Милосавом и Радованом стасалима за војску – одазва позиву.

Причу Танасијевић начиње разбијањем бугарско-немачког фронта на Кајмакчалану и октобром 1918, „када је тешко било зауставити Србе да не стигну коначно у Србију.” Много их је истина и изгинуло, а Франше д’Епере примећује тада да „српска војска срља на прагу победе у пропаст”.

Претходница Прве српске армије, извиђачка јединица којом је командовао његов стриц Миљко, приближавала се Нишу и на неколико километара од града, пратећи телефонски вод наилази на једну немачку топовску батерију. Након што су јој се прикрали он командује „руке увис”, а Немци у клопци, немају куд. Уследила је заплена батерије тешких топова, па их наши окрећу ка граду и железничкој станици „Црвени крст”, на којој је непријатељ већ спремио повлачење – све наоружање, нарочито муницију и гранате за топове да не падну у руке српској војсци.

„Срби испалише прву гранату, али се не деси ништа. Исто се догодило и са другом, а онда су распалили – уследили су тачни погоци, те су полупали све вагоне пуне топовског, митраљеског и пушчаног арсенала. Биле су то страшне експлозије, које су трајале данима и убрзале повлачење разоружаних Немаца и ослобођење Ниша”, прича Танасијевић док његов предак, командант ове храбре јединице тек прави кратку забелешку: „Моја чета је ушла у Ниш 12. октобра. Правац даљег гоњења непријатеља нам је био манастир Пантелеј – чегар – село Церје. Стога нисмо имали као претходница времена да поделимо радост са ослободиоцима Ниша.”

За тај, али и низ других подвига пешадијски потпуковник је награђен од краља Петра Првог Орденом Карађорђеве звезде са мачевима официрског реда, споменицама за учешће у свим ратовима, двапут Орденом белог орла са мачевима и Орденом Светог Саве, Француским ратним крстом са палмом, сребрном Медаљом за храброст „Милош Обилић” и Орденом Југословенске круне.

Миљко је, оста забележено у литератури, војевао у свим великим бојевима, прешао Албанију, Цер… Први пут рањен је на Гучеву 1914. године, други пут у напредовању као претходница код Ћуприје у још једном сукобу са Немцима задобио је седам рана, на грудима, трбуху и ногама. У такозваној војној покретној болници су га видали неколико дана, али је он под личном одговорношћу напушта, да би се придружио својој јединици и учествовао у ослобођењу Београда, али и даље Баната, Темишвара, Арада…

На иницијативу потомака и поштовалаца Миљко Танасијевић је добио своју улицу на Обрежу код Чачака, а о истој иницијативи чека се одговор града Ниша, док је позитивно мишљење већ стигло из Православне епархије Жичке за подизање војничке спомен-чесме у порти храма Светог архангела Гаврила у његовом родном Заблаћу.

„На чесми ће бити уклесано „Миљко Танасијевић са својим Заблаћанима” и биће посвећена свим житељима нашег краја који су се борили за отаџбину, многи за њу и живот дали, а било их је и више од 180”, каже осамдесетогодишњи Александар Танасијевић, учитељ у пензији из Панчева, син Миљковог млађег брата Димитрија.

Према његовим речима план потомака „заблаћанских витезова” је да на јесен, једним пригодним датумом када се у Црквеној општини Заблаће служе помени погинулим борцима чесма отвори, а читав догађај требало би да увелича и почасни шпалир Гарде Војске Србије.

Izvor: www,politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 171



« Reply #393 on: August 26, 2018, 05:39:03 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

За мене нема смрти док ми отац не јави
Аутор: Гвозден Оташевић петак, 24.08.2018.

Ђаци Чачанске гимназије пронели славу своје школе и завичаја оставши ничице на чукама Солунског фронта


* Velimir-Dj-Basaric-major.jpg (46.27 KB. 672x477 - viewed 5 times.)


Чачак – Велимир Ђ. Басарић, пешадијски мајор 33. класе Војне академије, погинуо је 28. октобра 1916. на Чукама (Солунски фронт) и сахрањен код цркве у селу Скочивару. Одликован златном медаљом и Карађорђевом звездом са мачевима. Био је необично храбар, неустрашив официр, бравурама силно подизао морал војника. Једног дана на Солунском фронту сео је на пањ према непријатељу који је на њега испалио око 40 граната, док је он мирно пушио. Кад су му пребацили да не треба да се излаже опасности, одговорио је: „За мене нема смрти док ми отац не јави.” Тако је и било.

Тог, октобарског јутра 1916. изјутра позвао је официре свога батаљона да им да подушје пошто ће тога дана у 11 часова погинути, јер му је то у сну јавио пок. отац Ђока. Они су се смејали и у шали пили подушје. Ускоро, отпочела је крвава борба на Чукама. Бугари су били потиснути и баш када се борба примицала крају, Вељо је пао. Непријатељско зрно прошло му је кроз срце. Погледали су у часовник: било је тачно 11. Мајор је само један од 150 ученика Чачанске гимназије који су животом потковали слободу отаџбине, падајући ничице у ратовима за ослобођење и уједињење и у Првом светском. Свакоме од јунака и мученика, бар по неколико редака сећања, посветио је, кад минуше две деценије, гимназијски професор природописа Драгослав С. Митровић. Ево још неколико чемерних, али великих српских судбина гимназијалаца из Чачка.

Владислав Петковић Дис из оближњег Заблаћа, обвезник чиновничког реда, утопио се кад је торпедована лађа којом је путовао у Француску 1917. У песми „По гробовима” Дис опева смрт јунака палих за домовину и жали што није пао са њима, али му се жеља испунила. Овако је писао: „Ја немам суза за оне младиће/ Што су остали кланцима и пољем/, Све друг до друга као једно биће,/ Ко једна жртва нараштају бољем.”

Данило, пре монаштва Добривоје Божанић, јеромонах, био је старешина манастира Светог Марка код Призрена. Кад су Бугари 1915. заузели овај храм, убили су га и његово тело бацили да га дивље звери растргну и поједу.

Димитрије Ф. Ћосић, школски надзорник, резервни наредник Шестог пешадијског пука трећег позива, при одступању је био јако душевно потиштен због пропасти домовине и говорио друговима: „Ја ово распеће не могу издржати.” И заиста га није издржао. Умро је у Пећи 16. новембра 1915.

Душан М. Глишић, пешадијски потпуковник из 26. класе Војне академије, био је командант подофицирске школе и ђачке чете у Скопљу. Учествовао је и храбро се борио у оба рата за ослобођење и уједињење. Убио се у Урошевцу на Косову 1915. пошто није могао са оно мало трупа којима је располагао да одбрани Скопље. Милосав Јелић у „Србијанском венцу” овако га опева: „Онда Душан висок као Рудник,/ кроз сред срца врело зрно скреса,/ Ноћ се спушта, Србија издише,/ На Косову један божур више.”

Милисав Терзић, учитељ, резервни пешадијски капетан, погинуо је на положају Крива Чука као командир Прве чете Првог батаљона у Десетом пешадијском пуку, 31. августа 1916. У бој је кретао певајући, веровало се да га зрно не бије. Дан уочи смрти на растанку са једним другом рекао је да ће сутра погинути, а ако овај остане жив и у Србију се врати нека му поздрави мајку Круну, оца Филипа и потомке. На дан смрти, пре него што му је граната одрубила главу, написао је неколико опроштајних карата пријатељима и једну деци, где вели: „Драга моја децо, мени је суђено да данас погинем. Ако се икад обнови Србија, да у њој будете добри Срби. Знајте да ваш тата у последњем часу на вас мисли. Ваш тата.”

Професор Митровић забележио је: „Бедеми костију, море крви и суза, разбацане хумке знаних и незнаних јунака по свим континентима и морима на којима се борба водила, остаће вечита успомена на херојско падање и дизање нашега народа и указивати пример потомству како се живи и мре за домовину и народ, за њихову слободу, славу и величину, за свога Краља.”

И додао речи краља Александра Карађорђевића: „Југославија ће бити достојна својих славних победа ако своја поколења васпита на вечитим примерима наших националних мученика и јунака.”

На спомен-плочу у чачанској гимназији уклесано је 150 имена, уз текст: „Ђаци ове гимназије погинули у Српско-турском, Балканском и Првом светском рату. Откривено о 150-годишњици Гимназије, 1987. године.”

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 171



« Reply #394 on: September 01, 2018, 06:37:37 am »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Давидовићу и Карађорђеве звезде и Легија части
Аутор: Олга Јанковић петак, 31.08.2018.


* budomir davidovic.jpg (26.66 KB. 672x485 - viewed 4 times.)


„Желим да вас ово писмо затече у здрављу и задовољству. Ја вам нећи моћи да га пошаљем, јер се налазим у непријатељској земљи (Бугарској). Него пишем онако. Ако погинем можда ће се неко наћи да га пошаље. А ти Милице чувај име и образ, јер ако образ изгубиш, све си изгубила. И чувај дете, ако си га родила. Нешто си ми и о томе говорила пред одлазак. Ако си сина родила, а ја се жив не вратим у село, нађени му име Ратко, јер се уз рат родио. А ако је девојчица, нека буде Стана, по мајци... Ако имате што хране, добро сакријте, јер ће вам непријатељ све одузети. Овде хлеба ни од корова. Ми на фронту сада добијамо од Француза конзерве, па лепо. Сити смо и сад имамо пуно муниције. Ако се вратим, купићу ти шиваћу машину. Видео сам у Солуну силне шиваће машине. Све вас поздравља ваш Будо”, пише писмо Будимир Давидовић жени Милици и мајци, а зна да га неће моћи послати са Солунског фронта 1916. године иза положаја у некој пећини, а редови су прибележени у књизи „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом” коју потписују Радован М. Маринковић, Ника Никола Стојић, Јовица М. Славковић и Зоран Маринковић. Пуна је она прича о сељацима – јунацима и официрима српске војске који су војевали још у Балканским ратовима, а нису се оглушили ни на позив врховног команданта престолонаследника Александра од 22. јула 1914. године.

„…Јунаци, на свету нема светије дужности, него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, од одбране свога огњишта својих старих и нејаких. Стога, а с вером у Бога, његову правду и милост, пођимо напред, уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама. Јер на тим заставама провиђење је исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за слободу и независност Српског народа! – Живела Србија! Живела моја дична војска!"

Давидовић родом из Горачића беше, један од највећих српских јунака у Првом светском рату. Истакао се, пише даље, у борбама на Куманову у Првом и јуначио на Брегалници, на Дренику у Другом балканском рату, са својим Првим батаљоном Десетог пешадијског пука. Из прве године Великог рата стоји прибелешка „да је чуда чинио на Бакову потоку у Босни, на Романији. Друге прошао албанску голготу и видао ране на Крфу. Добровољац на Солунском фронту „са војводом Бабунским, комитом, пет пута се кроз положај враћао у своју јединицу доносећи извештаје”...

А онда Ветерник 1918. и акција уништавања бугарских земуница, права касапница. При повлачењу када је хтео да врати Бугарима бомбу, она експлодира... и тако Буда остаје без десне руке... Болничарка Драгиња Драга Пурић уписала је у свој дневник:

„Донесоше Будимира Давидовића из Горачића са 17 рана и без шаке на десној руци. Видим како је тежак рањеник. Брижно га негујем као рођеног брата. Тешко говори, јер је изгубио од рана много крви... Данас шестог дана дошли су код њега командант целе војске на Солунском фронту, генерал Сарај и регент Александар Карађорђевић и разговарали са Будимиром, колико је он уопште могао да прича... Генерал Сарај скиде са својих прсију Легију части и меће на Будимирове рањене груди. Такође и регент Александар скида, потом, Карађорђеву звезду са својих прса и качи је на Будимирове...”

Давидовић је носилац две Карађорђеве звезде војничког реда – златне и сребрне, али и других високих одликовања. Историчари су забележили „да је он можда и највећи јунак Великог рата” из којег се вратио у свој заселак Драгачицу, у којој је добио, али убрзо и напустио службу пореског извршитеља, наглашавајући „да се он није борио за то, да сиромашним сељацима одузима стоку, ако нису платили порезе и прирезе”. Мучио се са породицом и у Чачку током Другог светског рата, када пише саборцу Милутину Ранковићу у Горачиће, вапијући да му обезбеди нешто хране.

Пред смрт, 1980. године даровао је Народом музеју у Чачку сва ратна одликовања, не само оба ордена Карађорђеве звезде са мачевима и француску Војну медаљу, док неки истраживачи, наводе писци споменичких редова, кажу да је Будимир Давидовић био српски војник са највише ратних одликовања.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 171



« Reply #395 on: September 12, 2018, 06:01:55 am »

Славна Кинескиња, унука српског коњаника
Аутор: Александар Апостоловски недеља, 09.09.2018.

Пензионисана универзитетска професорка Ден Ђун с породицом борави у Београду, враћајући се својим коренима


* 003.jpg (115.55 KB. 672x504 - viewed 7 times.)


Крајем Првог светског рата Жарко Магарашевић је напустио коњичку јединицу аустроугарске армије и с групом Срба постао добровољац руске војске, доспевши у светском метежу до сибирског града Краснојарска. Група српских коњаника планирала је да се врати кући, у село Мирковце код Винковаца, најкраћим путем, кроз Кину, где су намеравали да се бродом докопају Европе. План им није успео. Век касније, његова унука Ден Ђун из Харбина борави у Србији. Са супругом Чен Сјуцином и сином Чен Нанфејем, сусрела се са својим бројним рођацима, Вукицом и Момчилом Живановићем и њиховим наследницима. Своју животну причу универзитетска професорка руског језика Ден Ђун преточила је у књигу „Азијска и европска породица”. Књига је део пројекта „Један појас, један пут”, коју она преводи на руски. У Београду преговара с издавачем како би њена исповест дошла и до српских читалаца. Када је Владимир Путин био премијер Русије, 2009. године, уручио јој је медаљу председника владе, у присуству тадашњег кинеског премијера Вен Ђиабаоа, у згради Свекинеског народног конгреса.

Али ко је заиста Ден Ђун? Мајка јој је била Српкиња, отац кинески ратни репортер, а кроз вихоре промена у Кини, мењала се и њена судбина. Од кондуктера у тролејбусу, унука одбеглог српског коњаника, постала је једна од најбољих професора Кине. Уочи њеног доласка у Београд, државна агенција Синг Хуа направила је прилог о њој, као о професорки универзитета која 40 година живи с руским језиком. Прилог о њој прати песма „Подмосковске вечери”. Ко ће га знати шта би се догодило да њена бака Вера није приметила Жарка Маргашевића на коњу и рекла: „Хоћу да се упознам с њим.” Вера га је код комшија упознала исте вечери, заљубили су се на први поглед, а како њени родитељи нису били расположени да им се шеснаестогодишња ћерка уда за непознатог војника из далеке земље, млада Рускиња је побегла са Жарком на коњу.

– Било је тешко пробијати се до кинеског полуострва, где је Жарко планирао да се укрца на брод и врати се кући. Продао је свој пиштољ, али није било новца за две карте. И остала група Срба није имала новца и упутили су се ка северу Кине. Желели су да зараде новац како би се вратили кући. Тамо се родила моја мајка Ирина. Жарко је радио као пружни скретничар. Желео је део шуме, уместо плате, како би добио више новца од дрвне грађе. Али, поплава је однела трупце уз обалу и нада да ће се икада вратити отпловила је с деблима – каже професорка Ден Ђун, док седимо у једном од елитних београдских хотела у којем је одсела. Читава породица је, потом, кренула ка градићу Харбин, граду руских емиграната на северу Кине. После Октобарске револуције, град је почео да расте, а деда Жарко је постао благајник српске заједнице, зарађујући као физички радник, док је бака била чистачица. Убили су је Јапанци 1945. године.

– После бакине смрти, породица је била без новца. У граду је владало тровлашће совјета, Јапанаца и Чангајшековаца, а ми нисмо имали шта да једемо. Срећом, полиција је тражила кадрове за израду докумената и моја мама Ирина се запослила као евидентичар у емигрантском одељењу. Кинеска комунистичка партија је преузела власт. Мој отац је као члан КП Кине у срцу кинеске револуције био ратни дописник у Харбину. Отац је почео да ради као заменик председника у друштву совјетско-кинеског пријатељства, а руски је учио код моје мајке. Заљубили су се на први поглед, као баба и деда. Венчали су се 1949. године, када се и родила Народна република Кина – прича Ден Ђун.

Имали су најлепши стан у коме се она родила годину дана касније. Позната харбинска робна кућа „Чурин” још је једна копча везана за детињство Ден Ђун. Отац је био директор, а робна кућа јој је изгледала као свет из бајке, с масивним лустерима. Њена мајка Ирина Жарковна је радила као наставник руског језика и књижевности на Харбинском институту. Али поново се дешава обрт у животу Ден Ђун. Оца јој хапсе 1967. године, а већ следећег дана су одвели и мајку, у хаосу „културне револуције”.

– Грех је био је у томе што је мама била странкиња и што је предавала руски језик. Сећам се да су пронашли обичан радио-апарат и раставили га до најмањих делова, покушавајући да тамо пронађу неки тајни пријемник – тужно говори Ден Ђун.


* 002.jpg (95.49 KB. 672x485 - viewed 6 times.)


Тада јој је било седамнаест, а млађој сестри свега три године. Цела кућа и брига о сестри, пали су на њена дечја плећа. Деца народних непријатеља добијала су 20 јуана месечно. Ден Ђун је радила као кондуктер у тролејбусу и научила токарски занат. Отац је две године провео у затвору, док су маму припадници Црвене гарде држали у библиотеци Института, која је преправљена у затвор. Тукли су је и понижавали, нису јој дозвољавали да види децу. Ирина Жарковна је у пролеће 1969. пуштена на слободу, да би је већ следећег дана послали на село, на преваспитавање.

– Уз велику муку сам добила дозволу да посетим маму. Дуго сам бродом путовала реком Сунгаром до њеног логора. Кад сам је угледала скоро сам пала у несвест. Мама је била сама кост и кожа – сећа се Ден Ђун. Тек у зиму 1977. године, нови кинески лидер Денг Сијао Пинг је рекао да не постоје деца непријатеља. Имала је 27 година и њена даља судбина поклопила се с реформама Кине, која се ослобађала баласта „културне револуције”. Дипломирала је, наравно, руски језик, потом и докторирала. Руски јој је помогао да пронађе и љубав свог живота. Њен муж је такође свршени студент факултета руског језика, а заједно су одбранили и магистарски рад.

– Заљубили смо се кад смо расправљали о стваралаштву Достојевског – каже она.

Дошле су и осамдесете године, совјетско-кинески односи су полако отопљавали, а кинески гледаоци су обожавали совјетске филмове. Али није било преводилаца, па су се филмаџије отимале о билингвисту с универзитета. Била је ментор докторандима, а потом улазила у филмски студио. Понекад јој је било тешко да буде озбиљна, посебно кад је преводила комедије. Из биоскопа и с катедре, Ден Ђун одлази као преводилац на многе пословне самите и према писању „Росискаје газете”, често су њен лични шарм, харизма и синтеза кинеске и руске душе помагали да се избегну безизлазне ситуације. Она се дискретно смеши кад је питам да ли је заиста спасавала послове вредне милијарде.

У Русији су је често доживљавали као своју, чак би јој хотелски портири говорили: „Где си наврла, зар не видиш шта је написано на табли?” Кинески таксисти разговор с њом отпочињу гестикулацијом, доживљавајући је као странца. Када им се шаљиво обрати на беспрекорном кинеском језику, дуго не могу да се приберу. Живот жене коју су обележили компликовани акорди бурног кинеског, руског и српског 20. века променио се када је први пут била у Београду на скупу слависта, 1986.  Тада је једна пролазница упитала како да пронађе Кнез Михаилову улицу. Током три дана, пронашла је своје рођаке из породица Госпојевић и Живановић. Обишла је Мирковце, Шид и Нови Сад. После мајчине смрти, она је наставила да се дописује с њима, а у последње време разговарају телефоном или „скајпом”.

Њен син Георги Чен, који живи у Пекингу и бави се глумом, биће тај који ће преузети мач од мајке и наставити да одржава везе с рођацима из Србије. Жена проглашена за једну од најбољих универзитетских професора Кине, која је толико преводила филмове, на растанку ми показује слику свог рођеног брата Ден Сијао Ћаоа.

– Његови пријатељи га зову Валтер – каже она. Још један невероватан обрт у животној исповести Ден Ђун. Њен брат заиста личи на Бату Живојиновића.

Izvor: www.politika.rs

Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 29 171



« Reply #396 on: September 15, 2018, 10:02:14 pm »

Сто година од пробоја Солунског фронта

Напред, у слободу или у смрт
субота, 15.09.2018.

Пре једног века, 14. септембра 1918, српска војска, помогнута савезницима, кренула је у пробој Солунског фронта. Њихов победоносни јуриш у ослобођење Србије означио је и скори пораз Централних сила, а тиме и крај Првог светског рата

Пре тачно једног века – септембра 1918. године – Живојин Мишић, командант Главног штаба српске војске, упутио је својим војницима и официрима поруку коју су дуго чекали. У њој се, поред осталог, каже „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати, без починка до крајњих могућности људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте. С непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци напред у отаџбину.”

Ова наредба код војника је дочекана с одушевљењем. Она је значила да дуго очекивана операција – пробој Солунског фронта – коначно може да почне. Већ 14. септембра 1918. српска и француска артиљерија почеле су жестоко бомбардовање бугарских положаја, а сутрадан у 5.30 ујутру српска и француска пешадија кренуле су у одлучујући пробој. Тако је, пре сто година почела операција која је довела до пробоја фронта, ослобођења Србије, али и до слома Централних сила и завршетка Првог светског рата. Већ првог дана фронт је пробијен у ширини од 11 километара, а бугарске трупе почеле су да се повлаче. Вест о пробоју фронта први су у позадину донели наши пилоти, који су дали велики допринос у борбама и тако показали све већи значај овог вида ратовања:

„Људи, Бугари беже, беже Немци... Фронт је пробијен, наша пешадија је на својој земљи. Гледао сам својим очима. Летео сам ниско, једва три стотине метара изнад земље, лица сам им видео. Машу нам, наши јуришају, фронт је пробијен, чујете ли ме, фронт је пробијен”, сећао се пилот Драгутин Савић, који је први видео победу српске војске. Пробој Солунског фронта, чија се стогодишњица сада обележава, представљала је пример војничке вештине и храбрости, али и љубави према отаџбини и жеље да се после ратних страхота коначно врати мир.

Izvor: www.politika.rs
Logged
brodarski
Stručni saradnik - Istorija RM
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 11 871



« Reply #397 on: September 16, 2018, 10:01:13 am »

Srpski general na Marni 1917. godine.


* s-l1600 (3).jpg (193.17 KB, 1164x1040 - viewed 9 times.)

* s-l1600 (4) marna 1917.jpg (267.8 KB, 1600x1075 - viewed 9 times.)

* s-l1600 (4).jpg (273.14 KB, 1600x1106 - viewed 10 times.)
Logged
cuculo
razvodnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 73



« Reply #398 on: September 17, 2018, 07:12:27 am »

Kajmakcalan Vrh planine Dr Rajs Makedonija 16.09.2018


* 41822501_10212257198895659_1881463956485177344_n.jpg (115.97 KB, 960x720 - viewed 10 times.)

* 41822501_10212257198895659_1881463956485177344_n.jpg (115.97 KB, 960x720 - viewed 4 times.)

* 41864463_10212257200175691_730942475308367872_n.jpg (90.16 KB, 960x720 - viewed 7 times.)

* 41864463_10212257200175691_730942475308367872_n.jpg (90.16 KB, 960x720 - viewed 6 times.)

* 41864469_10212257199455673_637726051304210432_n.jpg (67.65 KB, 960x720 - viewed 5 times.)

* 41880534_10212257204015787_517151553207926784_n.jpg (99.02 KB, 960x720 - viewed 6 times.)

* 41886580_2588616044511839_5919317605155340288_n.jpg (84.1 KB, 960x720 - viewed 6 times.)

* 41886595_10212257201375721_4998313425315561472_n.jpg (92.18 KB, 960x720 - viewed 5 times.)

* 41893989_2588616164511827_2155769576216854528_n.jpg (87.58 KB, 960x720 - viewed 6 times.)

* 41897077_10212257205135815_177572278937059328_n.jpg (96.54 KB, 720x960 - viewed 7 times.)
« Last Edit: September 17, 2018, 07:19:31 am by cuculo » Logged
cuculo
razvodnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 73



« Reply #399 on: September 17, 2018, 08:06:25 am »

Kajmakcalan Vrh planine Dr Rajs Makedonija 16.09.2018/2


* 41839004_10212257198575651_223261556916355072_n.jpg (59.61 KB, 960x720 - viewed 4 times.)

* 41876492_563034164140130_3941023434888183808_n.jpg (608.82 KB, 2448x3264 - viewed 6 times.)

* 41880534_10212257204015787_517151553207926784_n.jpg (99.02 KB, 960x720 - viewed 6 times.)

* 41886595_10212257201375721_4998313425315561472_n.jpg (92.18 KB, 960x720 - viewed 5 times.)

* 41900378_10212257197655628_5455658993445765120_n.jpg (98.65 KB, 960x720 - viewed 4 times.)

* 41933141_10212257200615702_2196200547210493952_n.jpg (68.32 KB, 960x720 - viewed 5 times.)

* 41934242_10212257200135690_250123708314681344_n.jpg (62.22 KB, 960x720 - viewed 5 times.)

* 41944134_918210525043679_72621858251341824_n.jpg (451.26 KB, 2448x3264 - viewed 6 times.)

* 41953617_10212257204855808_4153662408105132032_n.jpg (112.69 KB, 960x720 - viewed 4 times.)

* 41961975_10212257205895834_7008470652281683968_n.jpg (56.22 KB, 960x720 - viewed 8 times.)

* 41962022_10212257202775756_379556039588052992_n.jpg (63.42 KB, 960x720 - viewed 8 times.)

* 41990720_10212257201935735_3122797315635544064_n.jpg (99.11 KB, 720x960 - viewed 6 times.)

* 42092168_2258480251062437_3325591867327774720_n.jpg (625.96 KB, 3264x2448 - viewed 8 times.)
Logged
Pages:  1 ... 22 23 24 25 26 [27]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.028 seconds with 25 queries.