PALUBA
April 08, 2020, 10:32:37 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Prilikom registracije unesite ispravnu e-mail adresu jer na toj adresi dobijate mail za aktivaciju Vašeg naloga. Proverite obavezno i neželjenu poštu...
 
   Home   Help Search Calendar Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 27 28 29 30 31 [32]   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 102849 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 35 777



« Reply #465 on: January 01, 2020, 12:39:01 pm »











Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 35 777



« Reply #466 on: March 15, 2020, 02:47:47 pm »

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Мита Паук
Аутор: Гвозден Оташевић   недеља, 15.03.2020.

Чачак – То је било за време окупације Србије 1916. Миљин муж отишао је на фронт а она остала са нејаком дечицом код куће. Није јој оставио богзна каквог трошка јер није ни имао, али се ипак надао у срећу и добре људе. Ко вели, наћи ће се неко да их помогне, неће скапати од глади. А и крава је ту. И она ће давати млека и тако ће се некако преживети ови тешки и чемерни дани...

Кад је прешао Албанију и после отишао са Крфа на положај, писао је и питао како су. Миља му је јавила да у селу нема ништа ново и да га они сваког дана чекају. Плакало се и уздисало на растојању од хиљаде километара, али се увек исто осећало, једнако дисало и искрено богу молило, јер су се уздаси и сузе сусретали, састајали и ступали у једно, преко врхова наших поносних гора и питомих долина.

Но, време је пролазило и падало на душу као олово. Мило пролеће и кишна јесен са жутим лишћем мењали су се. Душе су тињале и копниле, а општа беда чинила је своје. Сиротиња поче цркавати и тонути. Миљи нестаде новца да купи бар кукуруза и шта ће, куд ће, те код газда Мите. Он је у селу познат као домаћин. Добар домаћин, али рђав човек. Но, нужда брода не гледа.

– Молим те да ми позајмиш мало пара, да купим деци брашна – рече му она.

– Колико ти треба – упита газда Мита.

– Помози колико можеш, ја сад ја никад... Мој Здравко ће ти све поштено вратити кад дође кући.

Он јој пружи новац и рече: кад ти нестане дођи опет.

А газда Мита који није био војни обвезник нити га је ко дирао за окупације, имао је око педесет година и једну краћу ногу. Бавио се давајући паре под интерес, јер му је посао добро ишао још за време рата. Звали су га у целој околини Паук. Ваљда због тога што је сисао свакога ко му падне у мрежу у те црне дане. Није имао милости ни према коме и није веровао у бога, који види свачија дела. Он није знао да постоји један виши, невидљиви морални судија у дане кад на земљи не беше суда и није мислио на поредак.

Кад оде Миља он погледа за њом, насмеши се и као за себе рече: већ сам је капарисао. И тако из дана у дан он Миљи даваше банку или две и на све је рачунао интерес. Једног дана бану код ње у кућу:

– Дошао сам – вели јој – да се обрачунамо. Знаш како је време данас, па опет кад ти треба узми.

И обрачунаше се. Изађе неких три стотине деведесет и пет динара.

– Е, сад знаш, да ти мени дадеш ову краву па смо квит...


Миља пребледе. Деца вриснуше, он остаде хладан.

– Знаш, није ми због краве, него због телета. Биће добар бик. За приплод ми треба. Краву ћу гледати а даваћу ти млека кад устреба.


Он и не доврши, а Миља заплака. Кроз сузе су се чуле њене очајничке речи:

– Немој, молим те, газда Мито. Па она ми храни децу, шта ћемо ми без ње?

Мита оста неумољив. Сутра дође с једним војником и одведе краву и теле, храниоце деце једног ратника који се са пушком у руци бори за слободу Мите Паука. Више Миља не виде ни краве ни млека. Мита је њу присвојио за дуг, јер му срце беше без љубави и милосрђа. Некако су животарили, јер се бог брине и о црву под кором, а камоли о доброј деци својој.

Миља је ишла у надницу и сваке вечери они су имали проје и сира што су им добри људи давали, јер нису сви били као газда Мита. Иначе се не би могли распознавати добри од злих, ни милосрдни од отимача и себичњака. А кад се рат сврши вратише се ратници и јавише да је Здравко погинуо на Ветернику. Газда Мити као да се свали неки сињи терет са душе, јер се бојао освете. А млади бик добре расе растао је у његовом имању и напредовао из дана у дан.

После неког времена од ослобођења Миља продаде оно мало куће и окутњице, па се пресели у варош. Даде децу на занат, а и она се упосли. Деца су расла, били су примерни младићи и често се с мајком богу молили за покој душе свог доброг оца. Све горње редове исписао је чачански јереј Живојин Алексић, на крају рата, и унео у „Преглед цркве епархије жичке”, словећи напослетку:

„Кад сам ушао у њихов мали, скромни стан да им светим водицу, кућа је мирисала на измирну. Кандило је било прислужено а њихова лица светла. Не познавајући их, запитах их одакле су се доселили, тада ми Миља исписа ово што написах.

А кад је запитах шта је било са газда Митом, одговори ми:

– Е, мој господине, бог ником дужан не остаје. У бога нема парника. Грехота је и да ти кажем. Краву је продао чим је чуо да је мој Здравко погинуо, а онај исти мој бик убио га је усред његове ливаде. Просто му рогом распорио трбух, те није живео ни неколико сати. Па каже неко да нема бога, заврши она, те се прекрсти и једна суза јој се скотрља преко набораног лица."


Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Writer Palube
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 35 777



« Reply #467 on: March 29, 2020, 07:29:59 am »

ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Храбри официр у „престоници земље смрти”
Аутор: Слободан Ћирић субота, 28.03.2020.

Мајор др Милан Пецић био је надуправник свих војних болница у Ваљеву, „граду болници” 1915. године у време епидемије пегавог тифуса

Мајор др Милан Пецић (седи у средини) са колегама у Ваљеву 1915. (Фото Музеј науке и технике – Фонд Музеја Српског лекарског друштва)

* oficiri-rat.jpg (86.21 KB. 672x512 - viewed 3 times.)


Ваљево - У времену пандемије вируса корона, која је и те како погодила и град на Колубари се намеће сећање на још једну тешку епидемију старију од једног века. Пред крај 1914. године, непосредно по завршетку Колубарске битке, Србију је захватила пошаст трбушног тифуса, праћеног пегавим тифусом и рекуренсом. Оболело је више од пола милиона људи, а број умрлих војника, цивила и заробљеника процењен је на преко 170.000. Својеврсни центар епидемије било је Ваљево које је имало нешто више од 8.000 становника, а у њему је у неколико месеци 1914. и 1915. умрло 3.500 војника, око 2.000 заробљеника и 4.000 цивила, што грађана ове вароши и околних села, што избеглица...

„Ако је Србија те избегличке 1915. године била земља смрти , а била је више од тога, онда је Ваљеву било суђено да буде њена престоница”, писао је о том времену амерички новинар Џон Рид. Историја медицине поклањала је велику пажњу том времену.  Један од прилога тим открићима свакако јесте књига „Др Милан Пецић ‒ Аутобиографија најстаријег пуковника српског санитета”, у издању Српског лекарског друштва, коју су приредили историчари др Владимир Кривошејев из Ваљева и Нинослав Станојловић из Јагодине.

Др Милан Пецић (1865‒1959) био је надуправник свих војних болница у Ваљеву 1915. године био је први обучени санитетски официр у Србији, додатно се усавршавао на Војномедицинској академији у Берлину. Након што се усавршавао у Бечу, био први ваљевски и други српски војни стоматолог, упамћен је и као конструктор санитетске опреме ‒ носила и пољске мобилне апотеке, као и аутор бројних чланака и књига на тему војног санитета...

Др Пецић од 1904. до 1910. године биоје  управник ваљевске Сталне војне болнице Дринске дивизијске области,  допринео је да се она реновира и уреди. Пецић је  у град на Колубари стигао у фебруару 1915. и постао надуправник свих осам постојећих ваљевских војних болница, болница у „престоници земље смрти”...

‒ Преузео је водећу улогу у борби против смртоносне пошасти, као и координацију рада српског санитета ‒ истиче др Кривошејев.

Др Пецић у аутобиографији наводи да је за преглед болесних војника узета кућа Манојла Пањевића, а приликом њеног чишћења приметио је закључана врата собе. Кроз мали отвор уочио је да у соби има нешто бело наслагано... „Врата су отворена и   у соби је нађено пуно нових чаршава. Они су одмах подељени болницама”, пише др Пецић.  Нико се није сетио да попуни редове болничара, јер су и они у рату умирали, па је рад у болницама био скоро немогућ...

„Ја сам писао Врховној команди да се што пре повећа број болничара и, ако ових нема, да се у Ваљево упути већи број заробљеника ‒ најмање 300. И на крају је добио управо заробљенике за болничаре, па је тек тада постало могуће почети уређење болница и вршити службу код болесника. Свакога дана умирало је од тифуса 40, 60, 80, 100, једног дана чак 150 људи. Било је то страшно умирање, али пренос умрлих још страшнији, јер су товарени у проста сељачка, отворена кола и то по 8-10, па су та кола са умрлима пролазила усред бела дана и то главном улицом... „Ја сам одмах наредио да се израде затворена кола, тако да се ништа није могло видети шта има у колима. Свет је био ужасно преплашен гледајући овај ужасан пренос умрлих, а одмах је дануо душом и ослободио се и јавно се говорило, од како дође др Пецић престаде и умирање. Није престало умирање, али је ужасан пренос умрлих престао”, пише др Милан Пецић. Подсећа и да је град био претрпан ђубретом, па је око 200 осуђеника упућено да га најпре покупи, а онда су чишћене улице. „За поливање улица удешена су била нарочита кола са једним великим буретом, за буре је везана гумена цев са решетком и тако су улице поливане и чишћене сваког дана”, пише др Пецић.

Овај вредни официр је током тридесетогодишње радне каријере, од 1893. до 1923. године, обављао седам различитих дужности у 11 места, укључујући Прокупље, Ваљево, Тулон, Крф... Пензионисан је 1923, пензионерске дане провео у Београду. Умро је 1959. у 94. години и остао познат као најстарији пуковник српског санитета.

„Српско буре”

Ваш као узрочника и преносиоца пегавог тифуса идентификовали су француски научници неколико година пред Први светски рат. Крајем јануара 1915. начелник српског санитета др Лазар Генчић обавестио је војводу Путника да се „рекуренс и пегави тифус преносе преко вашију којих сада има у нашој војсци у највећем степену, треба, дакле, уништавати вашке”.

Одмах је уз ограничено кретање и дезинфекцију и дезинсекцију железничких композиција и просторија у објектима, прописан и спровођен низ мера за побољшање хигијенских услова војске и становништва. Једна од кључних била је масовна примена „српског бурета”, импровизованог Коховог лонца, средства за дезинфекцију воденом паром. Док се људство купало у импровизованим купатилима, њихово рубље, одећа и постељина, уместо да буду откувани и дуго сушени док војници немају шта да обуку, третирана је врелом воденом паром, што је омогућавало да врло брзо буде у употреби. Тако је заустављена епидемија.

Izvor: www.politika.rs

Logged
Pages:  1 ... 27 28 29 30 31 [32]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.016 seconds with 25 queries.