„Невидљиви” у ракетној замци ПВОИз правца Авале, на прозрачном ноћном небу међу звездама, појавила се силуета авиона на који је убрзо испаљено више ракета. – Искуство команданта сектора „Север”, одлучне противваздушне одбране Београда
Аутор: Златко Стојковић понедељак, 26.12.2016. у 07:55
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Златко Стојковић
(Фото лична архива)
Пензионисани пуковник Златко Стојковић у време НАТО агресије био је командант 401. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО задужене, заједно са другим јединицима, за одбрану Београда. По функцији је био и командант сектора „Север” у систему противваздушне одбране престонице, био је учесник и сведок дејства јединица ПВО у вечерњим сатима 27. марта 1999. када је оборен амерички „невидљиви” авион Ф-117А. „Политика” преноси његово виђење овог догађаја, једног од најважнијих у новијој војној историји Србије.
У више наврата средства јавног информисања писала су о обарању „невидљивог” Ф-117А у време агресије на СРЈ. Уочивши бројне недостатке описа тог догађаја од стране досадашњих аутора као командант сектора у којем је исти оборен, са дужности на којој сам се тада налазио као најодговорнији за тај сектор, желим да прикажем цео ток борбене операције обарања.
Досадашња писања и коментари о обарању тог авиона су из угла виђења уског круга актера сведених на ниво Трећег дивизиона ПВО који је био само део великог система учесника при обарању овог авиона. Чланком за „Политику” желим да допринесем потпуном разјашњењу овог херојског подухвата, зарад сагледавања целокупног система и начина његовог функционисања.
Овај догађај је до сада приказиван од стране оних који су видели себе и уже окружење до нивоа дивизиона, ништа шире, више и дубље. Цео подухват је био саставни део великог система противваздушне одбране (ПВО) развијеног око Београда, али и на читавој територији тадашње СРЈ.
Целокупна слика обарања „невидљивог” као и свих догађаја у зони моје одговорности као команданта сектора „Север” (у границама, лево река Сава, а десна граница река Дунав, а по дубини Београд – село Ашања, Инђија у јужном Срему и Старчево у јужном Банату) описана је у књизи „Рат невидљивих – време за истину” коју сам припремио.
При обарању Ф-117А учествовало је више јединица ПВО, ранга дивизиона и виших из сектора „Север” и део јединица из сектора „Југ” чији је командант био пуковник Милован Лешановић, као и целокупан систем Ваздушног осматрања и јављања ВОЈ тадашње СРЈ.
Те ноћи 27. марта 1999. године, са првим падом мрака, на истурену осматрачницу команданта сектора „Север” изашао сам са начелником ПВО Прве армије пуковником Љубомиром Томићем, који је погинуо већ следеће ноћи приликом дејстава авијације НАТО-а на Топчидеру. Заједно са возачем који нас је довезао, били смо сведоци свих догађаја који су се дешавали те ноћи, и то на основу визуелног осматрања са места које је обезбеђивало видљивост целог сектора „Север” и делимично сектора „Југ”, електронско праћење и извештаје потчињених.
Била је то мирна и тиха ноћ пуна звезда. Цео простор сектора се видео као на длану. На основу стања на небу и земљи ништа није наговештавало изненађења.
После 20 часова из велике групе, од стране ВОЈ најављених, авиона алијансе који су ушли у Банат, из правца Авале ка западу, издваја се међу треперавим звездама и наслућује на прозрачном небу силуета авиона. Бешумно лети на висини између 4.000 и 5.000 метара.
Убрзо у правцу уочене силуете полеће ракета С-1М из дивизиона ПВО сектора „Југ”. Због велике косе даљине не достиже циљ, већ завршава као коси хитац далеко од авиона који је замакао у правцу запада на свом курсу лета.
Одмах за њом у правцу исте силуете је лансирана друга ракета С-2М из сектора „Север” из дивизиона ПВО чији је командант био потпуковник Драган Стојановић. Лансирана ракета добија захват на претходно лансирану С-1М и иста завршава испод „невидљивог” на косој даљини већој од границе убојног дејства. „Невидљиви” наставља лет као да се ништа није догодило не мењајући курс ни висину.
Око пола минута касније лансирана је још једна ракета С-2М из сектора „Север” из дивизиона ПВО под командом потпуковника Саше Ђорђевића. Ракету је лансирао један поручник, командир ракетне батерије из истог дивизиона. Ракета добија захват на „невидљиви” и активира се на крајњој даљини дејства испод самог авиона.
Тог момента пилот „невидљивог” уочава први пут опасност. Прелази у противракетни маневар, мења курс и почиње нагло да повећава висину улазећи у тамни облак изнад себе. При том маневру одбацује убојна средства. У тамном облаку се назиру и инфрацрвени мамци које избацује због сопствене заштите. Ушавши у облак, авион се више није примећивао визуелно.
Насталу таму након краће паузе разбија ватрени млаз тек лансиране ракете из сектора „Север” Трећег дивизиона ПВО команданта тада потпуковника Золтана Данија.
За испаљеном ракетом након неколико секунди аутоматски полеће и друга ракета из истог дивизиона ПВО. За то време прва ракета добија захват на „невидљиви” који је још увек повећавао висину сакривен у тамном облаку. Друга лансирана ракета на неких 800 метара изнад земље почиње да губи висину и завршава као коси хитац у правцу Сремских Михаљеваца.
Прва ракета улази у облак, сустиже „невидљивог” и погађа директним поготком.
Јака експлозија формира ватрену лопту у облаку која почиње да губи висину, излази из облака и наставља пад као хоризонтални хитац у правцу Сремске Митровице.
На ватрену лопту добија захват и ракета „шило” из сектора „Север”, стрелац Петко Марић из дивизиона ПВО, команданта мајора Радомира Шарца. Након лансирања иста погађа ватрену лопту која наставља пад и завршава у селу Буђановци, јужно од Руме.
У јутарњој измаглици са возачем дошао сам на поље у Буђановцима до обореног Ф-117А који су у том часу утоваривали на приколицу ради одношења. На крилима авиона уочљиве су бројне правилно обликоване рупе, што указује и на поготке поред погодака ракетама.
Одмах након пада овог авиона ваздушни простор СРЈ напушта целокупна авијација НАТО-а, а небо остаје чисто без авиона. Авијација агресора је најкраћим путем изашла ван граница СРЈ.
Ово је целовита слика тока догађаја обарања „невидљивог”. Таква дејства су била свакодневна, у којима је учествовало више јединица ПВО и система ВОЈ, како у наведеним секторима тако и широм Србије, а посебно на Косову и Метохији.
Иначе, дејства су извођена претежно ноћу када је активност авијације НАТО снага била највећа. Већина актера ових догађаја је у пензији, а неколико њих је погинуло или умрло у међувремену.
Овим чланком желим да се сагледа потпуна слика тадашње одбране од алијансе, пред којом наша војска није задрхтала ниједног момента, а посебно припадници ПВО, снага ВОЈ и Ратног ваздухопловства чије искуство треба да служи за наук будућим генерацијама.
Izvor:
Politika.rs
