Da, i onda imas losu obuku koja se rastegne na dulji vremenski period.

Koncept sluzenja vojske kakvog smo imali u JNA i u RS do sad je prevazidjen, ako nista drugo onda zbog strucne i metodoloske obucenosti onih koji obuku planiraju i izvode.
A i sama ideja sluzenja vojske na nacin je bila vise metoda kontrole stanovnistva i manifestacija paranoje koje vladala drustvom, nego realna potreba. JNA je bila drzava u drzavi (ne sitna trupna boranija, vec glomazni aparatus u GS, kao i ogromne pare skrkane u neproduktivni vojno-iinfrastrukturni kompleks). Ali ovim idem debelo u OT i rizikujem ban, pa cu se tu i zaustaviti.

Nego da se vratim na obuku, bio sam u prilici da je izvodim u miru i ratu, i na svoju veliku zalost bio sam u tome bolji od barem polovine mojih profesionalnih kolega. Ja sa svojom SROP ( doduse bio sam medju prvih 5 u klasi), imao bolje rezultate nego pola tih starjesina u mojoj ceti, od kojih je preko pola imalo zavrsenu VA KoV. A trebalo je da ja budem gori od njih, odnosno da ucim. I k tome sve to u jedinici "A" klasifikacije u 4K.  Dozivio sam da vidim da kapetan, komandir cete ( ne moja, ali iz naseg bataljona) zajedno sa 4 duduka komandira vodova ( jedan od njih je na Kalinoviku izvodio juris sa BST-vima je isto bio kapetan, ali sa fakultetom ONO), uvjezbava pocasni pozdrav sa rucnim bacacem kao da je PAP-ovka! I nijedan od njih da zucne.
I onda imamo slucajeve da vojnici ispaljuju tromblone umjesto metkicem, bojevim zranom, jer ih nije imao ko nauciti, a i onaj (mozda) jedan skolski tromblon sto su gadjali njime nisu sami navukli na pusku.

A da ne govorim o tome da je cijela ideja o izvodjenju jurisa  gdje se cijeli vod digne i uz "poklic" URA krene na utvrdjenje linije bila prevazidjena jos od onog momnta kad je "plavom Bugarske" dodijeljena AK-47, a  "plavom Italije" BM59, ako ne i prije.


Moja je poenta bila da je sama koncepcija bila promasena ili neadekvanta, a onda sve to prepusteno nedovoljno obucenom starjesinskom kadru. Time ne zelim da kazem da nije bilo, odnosno nema istinskih profesionalace koji su posteno odradjivali posao, ali takvi su obicno bili sputavani cim bi iskakali iznad prosjeka. Pogotovo ako im je nadredjeni bio nekakav polupismeni ( u vojnom smilsu) duduk, kome je glavna odlika bila isticanje na Partijskom kolektivu ili uvlacenje nadredjenima.

Moram napomenuti da je moja percpcija ogranicena na ono sto sam vidio u svom iskustvu kroz 6 mjeseci SROP-a i godinu dana staziranja i ucesca u ratu, ali ta se zajednicka nit provlacila kroz sve jedinice u kojima sam bio.


Neko ce reci, u redu to je bilo nekad, sad je drugacije i u pravu je. Ali sigurno nije bolje, moze biti samo gore jer vojska samo oslikava stanje u drzavi, a na sta nam lici drzava, svima je jasno.

O ostalim strucnim aspektima profesionalne vojske VS konskriptivne, vec je manje vise sve receno pa da ne ponavljam.

Rešeno

Odluka zavisi od mnogo komponenti:

-   Medjunarodnih (mirovnih) ugovora
U drzavama nastalim od bivse SFRJ, koncept profesionalne vojske se izmedju ostalog namece kao nuznost. Dejtonskim mirovnim sporazumom odredjen je maksimalni broj borbenih sredstava koja svaka pojedinacna drzava moze imati i interes je svake drzave da, ukoliko joj materijalne mogucnosti dozvoljavaju, da u nodnosu na dozvoljeni broj

-   Opredjeljenja/mogucnosti politike prema sigurnosnim integracijama

Sigurnosne  integracije za male, zavisne drzave, su ustvari pravila velikih u nametanju geopoliticke volje sa ciljem da se:
•   Ogranici vojna moc svake pojedine male drzave ispod nivoa kriticne mase koja bi eventualno mogla ugroziti interese velikih
•   Da se nametne tehnoloska superiornost jer vojne industrije malih zemalja nisu u stanju da proizvedu serije koje bi bile isplative, a tesko je uci u konkurentsku borbu sa drzavama koje imaju vece unutrasnje trziste
•   Kako sigurnosne integracije podrazumjevaju i ucesce u vojnim operacijama koje su puno egzaktne kada su potrebni normativi za izvodjenje u pitanju, svaka drzava ucesnica daje ono sto moze u vojnoj operaciji, a za male zemlje to u vecini sucajeva znaci zivu silu koja ima zadatak neposrednog kontakta sa PLAVIM, dok je visoko tehnoloskim clanicama namjenjena uloga udara sa distance

-   Nivo privredne razvijenosti

•   Sto vece unutrasnje trziste to su sanse za razvoj konkurentne privrede vece, znaci razjedinjenost trzista raznim barijerama ne pogoduje privrednoj aktivnosti (samim time sve su privrede drzava nastale od bivse SFRJ gubitnici u trzisnoj utakmici u odnosu na potencijalne privrednog razvoja koje je imala bivsa drzava ukoliko se uzme u obzir interpolacija tehnoloskoh razvoja kroz vreme
•   Jedan od znacajnih pokazatelja nezavisnost drzave je ucesce, postotak domacih vojnih tehnologija u cjelokupnom opremanju vlastitih oruzanih snaga,
•   Snazan trzisni zamah vojne industrije predstavlja veliki razvojni okidac za kompletnu drzavnu privredu
•   Nivo zaduzenosti zemlje u odnosu na BDP

-   Medjunarodnog polozaja zemlje,
-    Nivoa patriotske svijesti pojedinaca, ratnicke tradicije i slicno
-   Izdvajanja za vlastiti naucno-tehnoloski razvoj
-   Resursa koje zemlja posjeduje i koje treba stititi

Mislim da je izraelski koncept (drzava koja obitava u izrazito nepovoljnom okruzenju) nesto iz cega bi se mogle izvuci pouke za koncept organiziranja oruzanih snaga. Njihovo je okruzenje visestruko brojcano nadmocnije, ali vojnicki inferiornije u odnosu na OS Izraela.

Iako je birana od strane samog naroda, pitanje  koliko je politicka elita u mogucnosti, zelji i htjenju da zastupa interese drzave i njenih gradjana, odnosno koliko je u mogucnosti da pravilno artikulira intrese u  cilju opceg boljitka. Drustvena je zakonitost da vladaju nekompetentni.

Koncept profesionalno-regrutskog sitema je snazan faktor odvracanja, uz otvoren politicki sistem i snazan razvojni potencijal, izvozni je  brend jedne drzave. U kojoj bi mjeri sadasni mocniji mentori bili raspolozeni dozvoliti razvoj jednog sistema koji bi potencijalno kasnije mogao ugroziti njihov monopolski polozaj.

Sto veca, brojnija i obucenija vojska je garant odrzivog i nezavisnog razvoja cjelokupnog drustva, ali dug je to proces, on traje generacijama  da bi bio pretocen u stabilan sistem.

OS SFRJ su imale dobru pretpostavku za takav nastup, sjetimo se samo izvoznih poslova namjenske industrije, po meni, unistio ju je koncept uravnilovke, loseg kadriranja, koncept koji nije njegovao lidersko usmjerenje starjesine, vec ga je pretvarao u dobrog administrativca.  JNA sam dozivljavao kao skup  lose organiziranih, a kvalitenih pojedinaca. Pogresno postavljen koncept onemogucio je da JNA u kriticnim momentima preduzme odredjene radnje da zastiti poredak (citaj privrednu, trzisnu snagu zemlje), dozvolivsi da ista dopadne saka drugorazrednim politickim opsjenarima zaokupljenim korupcijom i ambicioznoscu nesposobnih.

Zato smo tu gdje jesmo, pa i na ovom forumu, nostalgicno se prisjecajuci nekih postenijih vremena koje svi sada rado prizivamo, ne bas  idealnih , ali  potencijalno  boljih za generacijame  nego ova sada, da je bilo pameti.
Svako drustvo ciklicno prolazi kroz doba demokracije i diktature, mi smo naivno pomislili i progutali pricu da je kroz tezak period moguce proci kvazi naucenom demokracijom, sto je protiv svakog zdravog rezona. Negativni trendovi nisu presjeceni na vrijeme, transformirani su u partnere, a sada u gospodare. Umijece upravljanja im se svelo na rasprodaju svega onoga sto moze proizvesti visak vrijednosti (a zalagali su se za profit) uz dodatno velika zaduzenja. Naivno je ocekivati da ce u tako stvorenim okolnostima, koncept razvoja OS bilo koje drzave biti podvucen pod odredjene zakonitosti, vec je rijec o principu daj sta das, trosimo vise nego zaradimo, a nas profesionalni vojnik svoju verifikaciju dozivljava kao pas rata u medjunarodnim misijama, krceci put privredno razvijenim zemljama jer svoju privredu ne moze zastupati jer je ni nema. Kao sto je vidljivo, zadatak  politike razvijenih je sirenje trzista, dok su nase politicke elite skoro do nedavno bile aktivni akteri zatvaranja u nekakve obore zarad (njihovog) boljeg sutra.

Tako je i nastalo pitanje profesionalna vojska da ili ne, koje je potpuno nepotrebno sa stanovista struke.  Sam naziv vojska, podrazumjeva profesionalnost, na nivou i stalnog i rezervnog sastava.

Dobro obucena i motivirana profesionalno-regrutska vojska DA,  vizija je  buducnosti i uslov za opstanak u okruzenju, sa elementima nezavisnosti , gdje je sistemska selekcija starjesinskog kadra od kljucne vaznosti za uspjeh.  Veci broj vojnika, veci faktor odvracanja.

PS
Sjecam se vremena kada se na godisnjim analizma borbene gotovosti najmanje govorilo o mjerljivim faktorima borbene gotovosti, vec o svemu i svacemu.  Problem je sto ljudi sa nasih prostora nisu navikli na poboljsavanje sistema, oni uporno razgrade jedan do kraja da bi gradili novi.

Služio sam dvije vojske, prvu u dva puta, drugu u više puta. Govoreći o prvoj - gdje sam bio star prvi put malo iza 18, a drugi put (nadosluženje) 23 - znam slijedeće. Vojska je bila temeljena na najčešće lošoj obuci zasnovanoj na neinventivnosti i izostanku ikakve volje u onih koji su nam kao predavali, učili nas. Posebice kad je bilo riječ o desetarima. Znali smo napraviti krevet, očistiti čizme i pušku, a sad kako smo pucali i po kojim doktrionama arlaukali Uraaaaa, druga je priča. No, ako izuzmemo povremeno - najčešće jalovo i bekorisno - iživljavanje desetara i pokojeg mlađeg vodnika, stege i tlake baš i nije bilo. Ne pamtim da smo ijednom bili predmetom ičijeg iživljavanja (Muzil, R11), štoviše, kad god bi nešto naumili to bi i ostvarili (bježali iz Pule u Rijeku na parminutno razgibavanje, i nazad već do kraja izlaza). To što su nas ponekad nepotrebno tlačili desetari samo njima znanim i razumljivim zamislima i postupcima, veći je problem bio njima nego nama (barem meni). Jer, oni su konkretno bili ili nekakvi vozači valjka ili čega drugog smislenog i maštovitog, i jednostavno su taj vojnički period dobili prigodu da barem jednom u životu budu važni i uvažavani, makar i na silu. A mi ostali - većinom - znali smo da su to (nažalost, također većinom) budale koje će se vratiti za komande valjka ili čega drugog, a mi ćemo kao (onda) oštroqurčići kojima je sudbina dala blagostanje da umjesto valjka u životu vozimo samo ono gdje se sjedišta spuštaju za neka drugačija valjanja i razvaljivanja ... Naravno, nisu svi desetari bili budale, no ja sam ih više takvih sreo nego onih koji nisu to bili.

Nadalje, strogoća u vojsci je dobrodošla, ima svoj smisao, svoju svrhu. Naravno, ako je temeljena na ozbiljnoj obuci i ozbiljnim instruktorima. Nitko normalan nema ništa protiv da strogoća bude dio početnog vojničkog života. Kasnije - a posebice nedaj Bože u ratu - strogoća nestaje, javlja se ozbiljnost druge vrste, temeljena na nekim drugim vrijednostima i okolnostima.

"General" koji vojniku u stroju odvali šamarčinu, pokazuje koliki je budala i telac, dok kod kuće vjerojatno dobiva i batine i jezuikovu juhu od vlastite žene (i punice). Srećom, danas - i stariji i s najmanje jednim ratom "u guzici" sigurno nikome više ne bi dozvolili da digne glas na nas, kamoli da digne ruku. Jedna lijepa stvar u proteklom ratu (ako u ratu takve vrste uopće može biti lijepih stvari) je još jedan simpatičan razlog zašto nitko nije trenirao strogoću, da ne kažem i silu. Prvo, zato jer smo bili naoružani, ako ne uvijek dugom cijevi, onda barem kratkom, a poneki i s dvije kratke - jednom velikom vidljivom, i drugom manjom odiza za pasom. I zaista bi netko morao biti pozamašno glup da vam tavom nešto počne bez razloga kakiti, ili da podigne ruku ... Drugi je razlog što u vojsci u koju si došao dragovoljno - a nije te privela VP - zaista nema te face koja bi ti smjela bez razloga štogod reći ružnog ili učiniti. Naravno, govorim o nezasluženom. Ako si zaslužio, ond ati slijedi što ti slijedi, to se podrazumijeva ...

Naravno, bilo je pokušaja da te netko postavi pod svoj "kolosjek", no i u tom slučaju znali smo (znao sam) da ću ja nazad u civilstvo na drugačiji način od mojeg (jednog od) zapovjednika koji je imao samo osnovnu školu, koji je mudro izjavio "janečitamnovine,nemoranivojska". Novine su se ipak čitale na mjestima gdje ih za većinu nije bilo, a samo uz malo domišljatosti i prijateljskih usluga ljudi koji su te uvažavali i poslovno i privatno, dok je ekipa u zapovjedništvu muku mučila kako nama dolaze novine ...

U ratu sam - ako smijem glede teme dodati, kao anegdotu - nosio i zelenu i maskirnu odoru, naravno američku, jer sam si ih uz mnoštvo drugih stvari sam za svoju lovu kupio (ujedno kupivši i sve do kraja rata konstantnu sumnju određenih službi i družbi glede njima nejasnog pitanja za koga ja to radim, jer im je bilo nepojmivo da netko nešto može kupiti, a ne - kao oni - isklučivo dobiti). No, krajem rata sam - očito iz dokonosti - kombinirao, zelene hlače s maskirnom košuljom, i obrnuto, kako kad. I to je zapovjednika tako iritiralo da je to postavio prvom točkom na večernjoj koordinaciji prepunoj ozbiljnijih tema i dilema, inače koji dan uoči očekivanog odlaska u Istočnu Slavoniju, svakako ne na izlet. I drugu večer ja zamijenim kombinaciju gdje je (sjedeći za stolom) bil avidljiva kao i u svih maskirna košulja. I pohvali me zapovjednik pred svima na početku priče, kao "evo, drago mi je da vidim da nas je ... poslušao i obukao se po propisu", a na što se ja ustah, uhvativši se za hlače i pojasnih: Nisam, nisam, vidite da je dolje zeleno ..." I nastade urnebes, a ja - okuražen - krenuh u ofanzivu i kazah: " OK, nije problem, ja se presvučem u deset minuta, sve po PSu, no kao ...... (tu dolazi moja funkcija) želim odgovor - i to pismeno, da ostane trag - zašto kamioni nisu .... (i tu nabrojim nekih pet šest kapitalnih propusta za koje bi u ratno vrijeme u ozbiljnijim vojskama zapovjednika ne odvelo već utuklo odmah u dvorištu ...). I tu priča stade, više se nije načimalo, a sve nevaljalo je i dalje ostalo takvo ...

Ovom malo samohvalnom pričom želim kazati da autoritet ne čini čin, postavljenje i položaj. Budala na višem činu ispada veća budala za istu stvar od onoga na nižem položaju. Sad, tko - poput mene u to vrijeme - nije ovisio o toj vojsci i nije imao (kao taj isti zapovjednik) perspektivu da se vrati djeljenju žetona u jednom željezničkom sindikalnom klubu (jer s osnovnom školom ni na željeznici nisi mogao više dogurati), mogao se tako postaviti. Većina njih, nažalost, nije.

No, kasnije, pokazalo se da sam u svim svojim naoko marifetlucima bio ozbiljniji nego svi oni koji su mu puhali i pušili, a - za razliku od mene koji sam (poput većine) bio osrednje koristan - bili beskorisni, štoviše - bili su štetočine. Naravno, to je impresija iz samo jedne postrojbe, u kojoj je i zapovjednik - iako JNA kadar sa završenom akademijom - bio podjednako loš, netalentiran, nepoštovan. Danas predstavlja OS RH negdje u inozemstvu, ne previše daleko ... (Inače poznat i po tome što je na jednom sastanku iza rata, a uoči vojne crkvene procesije u Krasnom, pred auditorijem glasno upitao: A tko će nositi zvijezdu, zvijezdu, zvijezdu ... (umjesto tko će nositi križ, pa sve ponovio triput jer je imao takvu govornu manu)

S druge strane imali ste npr. generala Krstičevića koji je poimenice znao svakog vojnika u svojoj brigadi, i koji se vozio u prvim vozilima tijekom akcija ...    



Tako je, pa umjesto da se mrcvariš i radiš trošak 6 mjeseci, to lijepo radiš 12 mjeseci. Inovativno ...

Ma poanta je u tome da sam nekako odlučio da me više nikad u nedajBože nekoj pogibelji neće voditi lošiji od mene samog. Isto tako ni u ludilu ja nikoga ne bi želio voditi, time i odgovarajući za njega. Često - pitajući se znam li uopće i sebe voditi - pitam i tko bi bio lud da ga ja negdje vodim?

Iako ima mnoštvo onih koji bi cijeli svijet poveli zasobom, makar i u provaliju ...

Истриа, одлично написано. Као што је и Патрит дао лепу илустрацију онога што си  написао.

Да и ја додам мало "теорије". Психолози кажу да свега око 5% људи има "природне" лидерске способности. Односно врло мали број људи имају природни таленат да се наметну другима као вође. То чак не морају бити ни најинтелигентније особе. Врло је важно препознати те "природне" вође, едуковати и усмерити их, док је то могуће (док су млади), у правом смеру. Један од "метода" је да људе пустиш 10-15 дана да неформално причају и друже се. Видеће те да ће се брзо формирати групице у којима ће појединци водити главну реч. Сви ти неформални лидери неће имати исту "тежину". Издвој њих, па их исто тако остави да неформално причају и друже се. И међу њима ће се наћи "јачи" који воде или намећу своје "ја". Кад почну да се те вође "сукобљавају" (свађају) око приоритета дошао си до врха скале  "природних" вођа. Отуда неформални друштвени сукоби унутар људских скупина при чему се стварају кланови "за" и "против" овог или оног.

Сви официри који заврше војне академије не морају бити, и врло често и нису, праве вође јер их начин селекције идентификује тек касније. Међутим држава је до тада пуно уложила у њи, а и нема других, па и они добијају јединице, воде их и раде то што раде. Добра селекција (будућих) лидера је врло важна, посебно у Војсци.