PALUBA

     70-ih godina prošlog vijeka se ukazala potreba za ojačavanjem i modernizacijom snaga LPAA. Poslije povlačenja iz upotrebe sredstava SPAA (sukcesivno su povučena oruđa 85 mm, 88mm i 90 mm) u naoružanju su ostali topovi 20/3 mm M-55 različitih verzija, 30/2 mm Praga i stari topovi 40 mm M-1 Bofors.

     Glavni nedostaci ovih sistema su bili mali domet i velika nepreciznost. Naime, svi ovi topovi su bili opremljeni nišanskim spravama starije generacije kod kojih glavni problem, određivanje mjesta susreta granate i cilja, nije bio u potpunosti riješen. Sve je zavisilo od umješnosti i obučenosti k-dira i nišandžije, sami su morali da izračunavaju i uvode elemente za gađanje i da na osnovu toga određuju tačku preticanja što je oduzimalo dosta vremena i energije i jedinici skraćivalo vrijeme reakcije. Naravno, ne treba napominjati da je efikasnost ovih sistema u protiv-vazdušnoj borbi bila izuzetno niska. Pokušano je da se problem riješi uvođenjem u naoružanje nišanske sprave J-171. Olakšan je rad nišandžijama ali je suština problema ostala ista.

     Sve je to stvorilo dobre uslove za nabavku novog, modernog artiljerijskog sistema PVO. Izbor dobavljača je pao na švedsku firmu BOFORS, i to ne bez razloga. BOFORS je čuven po svojoj dugoj tradiciji proizvodnje oruđa i oružja vrhunskog kvaliteta, a i sami smo decenijama njihove redovne mušterije. Kada se odlučivalo o modelu odabrano je ono najbolje što je Bofors u tom trenutku imao da ponudi, oruđe koje je u sebi objedinjavalo provjerenu i više puta dokazanu balistiku tj. top 40 mm dužine cijevi 70 kalibara i najsavremeniji lasersko-računarski uređaj za upravljanje vatrom. Skupa investicija ali na duge staze veoma isplativa, kvalitet naše trupne PVO je doživio gotovo kvantni skok. I tako, krajem 70-ih i početkom 80-ih u zemlju stiže, po mojim informacijama, 130 oruđa. Zaključujem po tome što su topovi nosili brojeve od 001 do 130, ja sam dužio oruđa 119-130, a u Vojsci nije postojao top sa većim evidencijskim brojem.
     U JNA su korišćeni uglavnom za odbranu aerodroma, ratnih luka i značajnijih objekata (što je i zadatak trupne PVO). Poslije raspada države i osnivanja SRJ najveći broj topova je povučen na teritoriju Srbije i Crne Gore. Na svakom vojnom aerodromu su bile raspoređene po dvije baterije (12 oruđa), u RM četiri baterije (dvije u Baru u 83.mtbr i dvije u Kumboru u 81.mtbr), u Jakovu četiri baterije u 401.arbr PVO i dvije baterije u nastavnom centru PVO na Batajnici. Jedna baterija je ostala u sastavu SVK i, po mojim saznanjima, uništena je (ili pak oštećena) u napadu na aerodrom Udbina. Dok je Srbija sačuvala sve svoje Boforse, sudbina "crnogorskih" Boforsa je tužna, svi su povučeni iz upotrebe i oglašeni za prodaju. Postoji mogućnost da jedna baterija "preživi".

     A sada nešto i o samom oruđu:

     Protivavionski top 40 mm L-70 sa lasersko-računarskim uređajem namjenjen je za gađanje ciljeva u vazdušnom prostoru na daljinama do 3700 metara, a po potrebi može se upotrebiti i za gađanje ciljeva na zemlji i vodi.

     Za gađanje ciljeva u vazdušnom prostoru i na zemlji upotrebljava ove vrste municije: trenutno-obeležavajuće granate, trenutne granate sa kuglicama i blizinskim upaljačem niske frekvencije i trenutne granate sa kuglicama i blizinskim upaljačem visoke frekvencije.

     Top je snabdjeven uređajem za upravljanje vatrom BOFI (Bofors Optronic Fire-controll Instruments), koji sadrži: dnevnu nišansku spravu, noćnu nišansku spravu, laser, računar, tablu za upravljanje, razlagač, servo-pojačivač i brzinski sinhro.

     Konstrukcijski podaci:

početna brzina projektila                                                  1005 do 1025 m/s
brzina gađanja                                                                300 metaka/min
najveći horizontalni domet                                                 11800 m
najveći vertikalni domet                                                     8800 m
efikasna daljina gađanja                                                     3700 m
dužina trzaja                                                                   190 do 250 mm
horizontalno polje dejstva                                                  neograničeno
vertikalno polje dejstva                                                     od -4 do +90 stepeni
brzina poluautomatskog pokretanja po pravcu                       85 stepeni/s
brzina poluautomatskog pokretanja po visini                          45 stepeni/s

masa topa u marševskom položaju                                       5800 kg
masa automata                                                                 575 kg
masa kompletne cijevi                                                        163 kg
masa izvora za napajanje                                                    350 kg

dužina topa u marševskom položaju                                      6320 mm
širina topa u marševskom položaju                                        2225 mm
visina topa u marševskom položaju                                       2350 mm
klirens                                                                             390 mm
visina vatrene linije (borbeni položaj)                                    1355 do 1585 mm
dužina cijevi                                                                     70 kalibara

broj metaka u policama                                                      96
broj metaka za jedno punjenje                                             26
broj metaka u okviru                                                           4

dnevna nišanska sprava:
uvećanje                                                                          7 puta
polje vida                                                                         9 stepeni

noćna nišanska sprava:
uvećanje                                                                          8 puta
polje vida                                                                        7 stepeni

laser:
talasna dužina                                                                 1,06 mikrometara
impulsna frekvencija                                                          10 Hz
širina snopa predajnika                                                       1,5 hiljaditi
širina prijema                                                                    2 hiljadita
ulazni otvor prijemnika                                                        100 mm
daljina mjerenja                                                                450 do 10000 m

računar:
maksimalna brzina cilja                                                      500 m/s
maksimalna daljina praćenja                                               7000 m
maksimalno vrijeme leta projektila                                        6 s

municija:
masa metka                                                                     2,4 do 2,5 kg
masa granate                                                                  0,88 do 0,96 kg
masa eksplozivnog punjenja                                                0,103 do 0,116 kg
samolikvidacija granate nakon                                              8,5 s
vrijeme gorenja trasera najmanje                                          4 s

Glavni dijelovi topa:
-automat
-lafet s podvoscima
-izvor za napajanje
-uređaj za ručno i elektrohidraulično pokretanje topa
-uređaj za upravljanje vatrom BOFI
-pokazivač cilja
-oruđni RAP                   

     

Par slika ovog sredstva, i malo vise pitanja.
U cemu je razlika izmedju zrna sa blizinskim upaljacem visoke i onog sa upaljacem niske frekvencije? I kada se koji upotrebljavaju?
Isto me interesuje nacin upotrebe obelezavajucih zrna, negde sam jednom cuo da je po pravilu svaka peta ili svaka deseta granata obelezavajuca?
I poslednje, kakva je sprega ovog sistema sa radarom zirafa i kako funkcionise sve to u praksi?
Nadam se da nisam preterao sa pitanjima.

[attachment=1]

[attachment=2]

Rasho , kolko znam , Jugoslavija je trebala da pocne licencnu proizvodnju sistema Bofors , jel imas neke informacije gde ??
I jos nesto , na ovoj slici na svakom boforsu je postavljen radarski nisan ( ono iznad cevi ). Ja nisam video na jugoslovenskim L-70 ovaj nisan , a posto si ti radio sa ovim , jel mi mozes reci jeli je uopste nabavljan , ili smo mi kupili bez tog nisana.

Razlike između blizinskih upaljača visoke i onih niske frekvencije nema. Konstruktivno su potpuno identični, način rada i efekat na cilju im je potpuno isti. Samo im predajnik emituje signal na različitim frekvencijama (visokom i niskom), a to je urađeno kao mjera protivelektronskog obezbjeđenja. Upaljač radi na principu Doplerovog efekta. Poslije ispaljenja dolazi do loma staklene ampule u kojoj se nalazi elektrolit koji aktivira bateriju, upaljač generiše stalni signal visoke učestalosti koji se emituje preko antene koja se sastoji od kalema i kućišta projektila. Doplerova frekvencija se dobija kada se izvrši mješanje emitovanog i primljenog signala. Kada Doplerov signal dostigne određeni nivo, dolazi do aktiviranja upaljača. Trenutak aktiviranja upaljača zavisi od daljine do cilja, refleksionih osobina cilja i nivoa šuma. Daljina aktiviranja iznosi za avione 5 do 6,5 m, a za projektile 1 do 4,5 m. Top se puni naizmjenično, jednim metkom sa blizinskim upaljačem visoke frekvencije, pa jednim niske frekvencije i tako dalje tim redom... dok se ne napuni.
Trenutno obeležavajuće granate se takođe koriste za gađanje ciljeva u vazduhu mada nisu toliko efikasne kao granate sa blizinskim upaljačima. Naravno, prije deset godina nije nam padalo na pamet da punimo topove obeležavajućom municijom, ako ih već gađamo suvišno bi bilo i da im još pokazujemo odakle gađamo! U ratu svako pravilo pretrpi izmjene.
Radar Žirafa služi kao komandno mjesto baterije i sa njim se uvezuje svih šest oruđa u Sistem za upravljanje vatrom (mada je moguće uvezati najviše devet vatrenih jedinica). Uz dobro obučeno ljudstvo i ako se uvezivanje sistema pravilno izvrši, u praksi to funkcioniše odlično. Radar osmatra do daljine od 40 km, a akviziciju cilja vrši do 20 km daljine. Cilj koji je akviziran (nanišanjen) od strane radara, k-dir baterije dodjeljuje vatrenoj jedinici (topu) pritiskom na dugme koje se odnosi na tu vatrenu jedinicu. Cilj može biti dodjeljen ne samo jednoj vatrenoj jedinici već i za više njih. Na radarskom ekranu, k-dir baterije vidi raspored svojih topova tako da može efikasno da upravlja vatrom. Kada je topu dodjeljen cilj, na Prijemnik podataka o cilju k-dira topovskog odeljenja počinju automatski da stižu podaci, i to azimut i brzina cilja. Top se okreće u zadati azimut i vrši automatsko skaniranje po visini do trenutka kada nišandžija ugleda cilj u nišanskoj spravi.
Uvođenjem Sistema za upravljanje vatrom znatno je skraćeno vrijeme reakcije baterije, povećana je efikasnost oruđa, a upravljanje vatrom je kvalitetnije.


Trpe, nemam nikakve informacije da je uopšte trebala početi proizvodnja ovih topova kod nas. Osvojen je remont, naravno, i to radi TRZ Čačak. Kupljeni su topovi bez radara, samo sa lasersko-računarskim uređajem. Radari su došli kasnije, 1985. godine su nabavljene Žirafe.

Rasho,
par pitanja vezano za rad blizinskog upaljača i granate:
1. da li je upaljač tempiran da eksplodira na odstojanju od cilja, i kako se određuje veličina cilja? Na primer, krstareća raketa pod može da ima odraz sličan kao manji avion pod uglom.
2. da li će upaljač da detonira na odstojanju, bez obzira da li ide pravo ka cilju? Na taj način direktan pogodak ne postoji. Da li je granata efikasnija ako eksplodira pored aviona?
Koliko znam, prvi blizinski upaljači su se aktivirali čim se promeni doplerov pomak, odnosno čim oseti da se odaljava od cilja.

Vathra,
pravilo topa, a i tehničko pravilo kaže: "pri pojavi Doplerovog signala dovoljne jačine tiristor će biti aktiviran, kindezator će se isprazniti i aktivirati upaljač". Princip rada mi je potpuno jasan ali nigdje nisam uspio saznati kolika treba biti jačina Doplerovog signala. Čini mi se da si u pravu što se tiče prvih upaljača. Kod novih upaljača nivo signala stalno raste do trenutka detoniranja. Vjerovatno se trenutak aktiviranja upaljača određuje kroz Automatsku kontrolu osjetljivosti koju posjeduje upaljač preko nivoa okidanja, koji se povećava kada se povećava nivo primljenog signala šuma (kada upaljač dođe blizu velikih vodenih površina, šuma...), tako da se smanjuje daljina na kojoj će doći do aktiviranja upaljača kod niskoletećih ciljeva, a kada je nivo šuma manji, daljina aktiviranja se povećava.
Granata je najefikasnija kada eksplodira pored aviona. Baš zbog toga je košuljica granate napunjena sa oko tri stotine kuglica od specijalno legiranog teškog čelika, masa svake kuglice je oko 0,25 g.

Hvala, Rasho.
Znači da se upaljač aktivira kad oseti cilj dovoljno velike površine blizu sebe, i to dok se još približava.

Možeš li nam reći nešto o upotrebi 99-te?
Da li su NATO avioni imali signalizaciju laserskog ozračenja, i da li su mogli da znaju odakle dolazi?

Rasho, hvala na ovako detaljnim i zanimljivim objašnjenjima.

Jedno od oruđa iz sastava ARD-a sa aerodroma Lađevci:

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]
[attachment=6]
[attachment=7]

Nema na čemu, Vathra. Tu smo da razmjenjujemo informacije i mišljenja.
Ja sam 99-te bio u rezervnom sastavu kumborskog diviziona PVO (poslije rata sam se tu i aktivirao). Imali smo na raspolaganju devet ispravnih oruđa 40 mm, jedan top je bio neispravan. Znači dvije nekompletne baterije. Jedna baterija je bila popunjena do pune formacije (jedan radar i šest oruđa) dok su u mojoj bateriji uz radar ostala samo tri topa. U divizionu smo još imali bateriju 20/3 mm i raketnu bateriju S-2M. Trocjevci nisu imali nikakav učinak. Jedino smo zbog njihovog šenlučenja i "gađanja" aviona često mijenjali položaje, to je najteže padalo, leđa bi nam popucala svaki put.
Za tih 78 dana naših devet oruđa je oborilo tri krstareća projektila i dvije bespilotne letjelice. Krstareće su oborene noći sa 30.04. na 01.05., cilj im je bio (tako nam rekoše) neko čvorište veze na Lovćenu. Šest oruđa je bilo u širem reonu tivatskog aerodroma, a mi sa tri topa na obroncima Orjena iznad Herceg Novog. Prvi projektil su "isjekli" naši oko aerodroma, mi smo sve to posmatrali sa Orjena sa nadom i strepnjom, ludi od uzbuđenja. I onda zapanjeno vidimo da pored nas proleće još jedna raketa (položaji su bili na oko 800 m.n.v., na samom vrhu nekih litica, tako da je raketa maltene pored nas prošla). Moj top je otvorio vatru, 24 metka, gledali smo za raketom nekoliko sekundi (sekundi kao vječnost) i onda primjetismo eksplozije na cilju, sreći nije bilo kraja. Treću raketu smo najspremnije dočekali i najspektakularnije je oborena, dejstvovali su skoro svi topovi i jedno raketno odeljenje S-2M, i svi su pogodili, i granate i raketa. Bespilotne smo oborili sa poluostrva Luštica, naspram Herceg Novog, krajem Maja mjeseca. Prvu je oborilo naše susjedno odeljenje, s 10 metaka, pala je u šipražje na oko 1 km od nas i dok smo došli do nje izgorela je gotovo u potpunosti, našli smo samo jednu metalnu cijev relativno sačuvanu ali izrešetanu kuglicama. Nakon nekoliko dana moj top je opet dejstvovao, bilo je oko 6 sati izjutra kad je naišla, dva rafala od po 5 metaka, daljina do cilja oko 5000 m. Poslije pogotka je pala u more i nakon nekoliko godina su je ribari "ulovili". Bilo je još dejstava ali spletom okolnosti i uz pomanjkanje sreće, nažalost, nije bilo pogodaka mada se neki kunu da su vidjeli eksploziju granate na jednom avionu koji smo gađali.

Pripisano vam je obaranje jednog Miraža, koji je oborio boforsom PČ-175 sa veza iz Zelenike... Miraž je oštećen vatrom, a srušio se kod Mljeta...

FF, nema na čemu. Vazda, stari (što bi mi Novljani rekli).
Fotke su odlične, a ovaj top kao da je juče stigao iz Švedske, vrhunski su ga sredili.

Rade, kakav je nišan imao Bofors na PČ-175, i da li je koristio blizinske upaljače?

Refleksna nišanska sprava, blizinci.

Čuo sam za priču o Miražu, Rade. Mada ga mi nismo oborili, nama se tada top zaglavio na trećem metku. U Zeleniku je na vezu bio i jedan RČ, strašnu je paniku napravio kad su grunula oba AK-230! ;D

Pucao je tada i DJČ, pa je odmah uputio motore i brisanjac na drugi vez :)

Imali smo u divizionu jednu refleksnu spravu, e za nju je trebala doooobra obuka!

Mi smo imali refleksne sprave i na Boforsu (2 kom) i na 20/4 mm.

Mi smo onu našu neđe bili maznuli, iz Arsenala, čini mi se. Dobro dođe u obuci pri praćenju rada nišandžije, ima ležište na desnoj strani topa koje se normalno koristi za montiranje foto aparata, a koje je kao stvoreno za nju.

Pozdrav, da li netko zna gdje su završili boforsi s Zemunika, bio sam na Zemuniku ´90 -´91. Hvala  :)

[attachment=1]
[attachment=2]

Bofors i Žirafa su bili izloženi i na aeromitingu na aerodromu Lađevci 2. avgusta, evo par fotki koje je uradio Broker:

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Stari, dobri, pouzdani Bofors... :)

Ovaj top koji je bio izložen na TT zboru ne može da prima podatke sa Žirafe, nedostaje Blok elektronike na donjem lafetu. Nadam sa da je samo na remontu.

Samo da nije na kojem buvljaku ...  ;)

Blok elektronike, prijemnik podataka o cilju i ostalu elektroniku koja je vezala Žirafu i Boforsa napravio je Ante Anušić i njegova žena Vesna. I to za nevjerojatno vrijeme. Od ideje do prototipske serije za jedan mjesec dana. O ovome sam već pisao u dijelu "Nedovršeni projekti SDPR-a....." Ante je napravio hardver, a Vesna softver. Kasnije su serije išle ko lude. Tražilo se nevjerojatno puno. Skoro sva ekipa koja je radila na ovome sistemu je u Americi, izuzev Branka Čabrića koji ima neku firmu za ekološko uništavanje smeća u Zagrebu, a koji je radio prepravke hardvera na Boforsu, i Davida Ante koji je umro.

[attachment=1]

Ante Anušić lijevo, Vlado Kecman u sredini, konstruktor velikog dijela novog domaćeg aviona, radarskog ometača i velikog dijela elektronike ovoga sistama, i Mladen Vujinić desno, takođe veoma zaslužan za ove projekte. Slikano u Americi gdje sada žive, sa kapama na glavi od firme Branka Čabrića.

[attachment=2]

Vesna Anušić, treća sa desna, pored nje u bijeloj majici Višnja Matošević konstruktor sistema upravljanja vatrom i nišanskog sistema novog domaćeg aviona. Između Vesne i Ante je Zlata, žena Mladena Vujinića, njen je softver za tenk M84.

Pa ako nekome zapne za ovu elektroniku zna gdje može naći pomoć.

LPV

Verovatno su ga sklonili samo za izložbu, da neko od klinaca nešto ne ošteti dok se pentraju po njemu.

Možeš da ga oštetiš jedino krampom i maljem, ili nečim sličnim... i to da se dobro potrudiš oko toga.

Bravo Vlado, da ne budu zaboravljeni

Koliki je efikasni domet pasivne nocne nisanske sprave ?

Noćna nišanska sprava nema domet. To je pasivni sistem koji elektronski pojačava intezitet prirodnih izvora osvjetljenja. Dobijena slika je u zelenkastim tonovima. Inače, pojačava do trista puta.

Postali su oni i ostali velika imena SFRJ vojne industrije. Radio sam nekad sa njima, a sada se dopisujem. Takvi stručnjaci se rjetko nalaze. Svi su živi i zdravi i nema potreba da budu zaboravljeni. Ima još puno njihovih uređaja i projekata koji rade po Evropi, Aziji i Africi i koji su živi. Sa Mladenom Vujinićem sam radio godinama zajedno. Od njega sam učio. Da ne kažem da sam ga kopirao. Sa njim sam počeo raditi na tenkovima. Nakon nekoliko godina rada on je prešao na sistem Sonic, tj, elektronsku planšetu, a ja ostao na tenkovima. Njima ću biti doživotno zahvalan na svemu što su mi učinili, iako se ponekad u životu nismo slagali (stručno).

Vlado

Ok trebao sam da se preciznije izracim.

Koliki prakticni domet moze da se ostvari u dobrim uslovima nocu (vedro nebo sa dosta zvezda) ?

Daljina osmatranja sa pasivnim nocnim spravama dosta zavisi od meto uslova zasto pitam koliko je ta neka prakticna daljina na kojoj mogu da se uoci recimo avion?

Silueta aviona se može uočiti do 10 km daljine. I to u povoljnim meteo uslovima. Ipak sve to zavisi od spoljnjih uslova, npr. znaju dosta da smetaju vještački izvori svijetla, a treba imati u vidu i karakteristike cilja.

Mjesec Maj, 1999. godina, na obroncima Orjena...

[attachment=1]

[attachment=2]

Ako ne pitam puno, jel ovo u C.Gori ili BiH.
Predpostavljam da je u C.Gori za vreme NATO agresije 99-te na SRJ.

I ono što je i najvažnije, jel bilo dejstva, opet ako ne pitam mnogo.

Naravno da ne pitaš mnogo, Brok.
Fotografisano je u Boki, na obroncima Orjena iznad Herceg Novog. Na prvoj slici se vidi zaliv u pozadini, desno je poluostrvo Luštica, a u daljini lijevo je Lovćen.
Naravno da se dejstvovalo, dejstva sa ovog položaja sam opisao u devetom postu ove teme.

Još jedna fotografija sa istog položaja:

[attachment=1]

Prva slika je antologijska! Kao na naslovnoj strani nekog ratnog romana.

@Raso

Da li je bilo dejstva po vasim polozajima ili starim polozajima?

Slike su odlicne.

Vidim na slikama da topovi nisu maskirani da li je to bilo uobicajeno ili ste tek stigli tj napustali polozaje na ovim slikama ?

@pvanja

Topovi su uglavnom bili maskirani osim u situacijama kada se nešto radilo, čistilo i čačkalo na njima, kao što je slučaj na ovim slikama. Pošto smo bili okruženi makijom i ostalim niskim rastinjem to smo i koristili za masku jer su se maskirne mreže pokazale kao nepodesne, kidale su se i zakačinjale za dijelove topa kada bi htio da ga brzo odkriješ. Ovako samo skloniš dvije-tri grane, a ostale top sam razgrne.

Po našim položajima se nije dejstvovalo. Tuklo se po starim položajima i po lokacijama za koje su oni vjerovatno mislili da su posjednute.

Još ponešto, maj/jun 1999. godina, poluostrvo Luštica...

Pod Obostnikom[attachment=1]


Iznad Rosa i rta Kabala, iza radara je antena radio-fara tivatskog aerodroma[attachment=2]

Jedna fotografija snimljena maja 1998. godine na Komrenu kraj Niša, gdje su bila organizovana trenažna i kontrolno-trenažna gađanja ARJ PVO čitave VJ.

[attachment=1]

"Žirafa" na slici (ovaj prvi radar), ev.broja 287, je nešto manje od godinu dana kasnije uništena dok je dodjeljivala ciljeve vatrenim jedinicama. HARM je raznijela antenu i antenski stub, a geleri su izbušili kabinu i izvor za napajanje ranjavajući (srećom relativno lakše) trojicu ljudi.

Gde je to bilo?

Žao mi je što ne mogu naći ponovo na internetu iskaz pilota američkog aviona A-10 koji je dejstvovao municijom sa osiromašenim uranijumom po rtu Arza na poluostrvu Luštica. Pilot je prijavio uništenje radara Giraffe koji je bio maskiran. Pilot je odlikovan za ovo dejstvo. Čak su bili priloženi i aerial snimci pre i posle dejstva - radi se o noćnim snimcima sa velike visine, tako da baš i nije prepoznatljivo šta je stvarno bio cilj.

Avgusta 1999. (3 meseca nakon kraja rata) bio sam na jednoj vožnji DSM-514 i pristajali smo na Žanjice, nedaleko od mesta dejstva. Prstor je bio ograđen sa postavljenim znacima koji upozoravaju na radioaktivnost, a pod jednim šatorom u blizinu starog Austro-Ugarskog pristana za utovar municije bilo je jedno odelenje ABHO koje je obezbeđivalo prostor. Iz razgovora sa njima saznao sam da nije uništen pravi radar, već mamac/maketa.

Moja greška, trebao sam odmah da napomenem gdje je to bilo. Radari sa slike su bili u sastavu nekadašnje 401.arbr PVO iz Zemuna. Dakle, radar je uništen u okolini Surčina i Batajnice.

Što setiče A-10 i Arze, nikome nije jasno šta je on gađao ili šta je mislio da gađa. Radari su bili nekoliko kilometara udaljeni od Arze. Tu apsolutno nikakvog vojno interesantnog cilja nije bilo, ni prije ni poslije toga. Što se tiče makete tj. mamca, mi je nismo postavili tu, ne znam ko bi drugi mogao.

Makete bi trebalo da rade/postavljaju inzinjerci - valjda :)

Inace prava oznaka je bila 401. lsarbr PVO. Tako je bilo nekad e sad da i je to promenjeno negde pred rat ko zna.
Mislim da je bila direkno potcinjenja komandi RV PVO-a.

lsarbr - laka samohodna art. rak. brigada - jedina takava u VJ.

U RM su inžinjerci imali preča posla od postavljanja maketa. Sve makete, lažne, rezervne i naredne vatrene položaje
smo sami pravili i uređivali.

Što se tiče zemunske brigade, ona je do '98. bila "laka", znači larbr, nikada nije bila samohodna. U svom sastavu jeste imala Prage ali one nisu bile preovlađujuće da bi se brigada nazvala samohodnom.

Služio sam u njoj pa znam, ja sam onaj na radaru na onoj slici gore.

Veruj mi bila je samohodna samo neznam kad su je prekrstili. Recimodo tu negde do '95-'96 je bila samohodna :)

To oko inznjeraca sam napisao onako nacelo - to bi trebalo da potpada pod njihov posao.
Oni bi trebali da pripremaju prave i lazne vatrene polozaje izmedju ostlaog.

E sad stvar je dogovora i toga da li se ima formacikskih laznh meta ili se one prave. Mislim da je u VJ bilo slabo stanje sa formaciskim laznim metma vec su se one pravili prirucno.

Mada najbitni je detalj da se te lazne mete "ozive".

Do '95.-'96.?! Nipošto! To je jedina brigada u kojoj su okosnicu činili Boforsi. I to od kad su uvedeni u naoružanje. Npr. 2.lard PVO je dobio Prage tek sredinom '97.

U pravu si rasho. Moja greska.

lsarbr je bila 1. i pod komandom GS.

401, 1. vreme izgleda cini svoje.

Jedna lijepa fotografija sa neta:

[attachment=1]

Top na slici je uvezan u sistem za upravljanje vatrom (vide se kablovi koji povezuju Blok elektronike i topovsku razvodnu kutiju).

Ovako su nas vidjeli iz časopisa "Vojska":

[attachment=1]

Poligon "Platamuni", maj 2001. godine. 1.ab PVO, 81.ard-a PVO, samo što nije počela sa gađanjem.

[attachment=1]

Na fotografiji je Prijemnik podataka o cilju (PPC) M-85. PPC je dio Sistema za upravljanje vatrom, a sastoji se od Komandnog bloka (lijevi dio) i Pokazivača cilja (desno). Komandni blok ima četiri radna moda. Modovi se dalje dijele na kodove.
Mod jedan je pripremni mod. U tom modu se vrši adresiranje oruđa, određivanje azimuta i stajne tačke oruđa u borbenom koordinatnom sistemu kao i azimuti i stajne tačke orjentira. Podaci se pomoću tastature unose u Komandni blok.
Mod dva služi za provjeru. U tom modu se automatski vrši provjera i tačnost prethodno unesenih podataka i vrši kontrola orjentisanosti topa u odnosu na radar i orjentire.
Mod tri i mod četiri su borbeni modovi.
U toku rada, na displej Komandnog bloka kontinuirano stižu podaci o dodjeljenom cilju koje komandir odjeljenja pritiskom na jedno dugme automatski prosleđuje topu. Komandir odjeljenja, kao što je i prikazano, održava vezu sa KM baterije i nišandžijom na topu.

Konstruisao i napravio Anušić Ante. Sjećam se prvih komada kad smo ih pravili. Ja sam uskakao na proizvodnju nekoliko puta kad je bilo problema. Tačnost rezolvera, statička greška gađanja i još neki problemi. Mislim da sam radio neke ispravke u tom upustvu.

Nisam ovo vidio desetak godina. Lijepo se je podsjetiti.

Vlado

Kao što si napisao u jednom od ranijih postova, Vlado, stvaranje domaćeg SUV-a je išlo zapanjujuće brzo. Sredinom 80-ih je opitovan Eriksonov SUV koji je razočarao mogućnostima i karakteristikama. Bukvalno preko noći je "Čajavec" ponudio svoje riješenje.

Дати исказ је из књиге "A10 over Kosovo". Мислим да се може наћи на нету, а ако те још занима, могу да је поставим.

У сваком случају, пилот је изгледа гађао неку бандеру са рото рекламом... Занимљиво да се у истој књизи тврди да су већину циљева, укљ. и наведени, пилоти налазили са двогледом...

To nije klasicni "dvogle" vec integrisana optika na samom avionu.

vathra - bilo bi zanimljivo pročitati i videti fotografije Arze.

Линк за књигу "A-10 over Kosovo"
http://aupress.maxwell.af.mil/Books/Haun/Haun.pdf

На страни 142...
”Even with all this high-tech help, we still located about 80
percent of the targets we engaged using our Mk-1 eyeballs,
augmented by our trusty 12-power gyrostabilized binoculars.”
Не знам коју оптику користи А-10, али сумњам да може да се користи за претрагу терена.

ФФ,
Поглавље 6 је о Жирафи, имао и неких фотографија, мада не знам шта је Арза...

Arza je rt na Luštici i istoimena Austro-Ugarska tvrđava koja je branila ulaz u Boku.

Off/

Ovo je Arza ....

[attachment=1]