Nemačkim podmorničarima je bilo jasno još u godinama izmedju dva svetska rata, da će se u budućem ratnom sukobu, podmornicama koje budu bile u akciji dalje od svojih baza na kopnu, morati obezbediti odredjena vrsta logističke podrške. Prvi predlog za logističku podmornicu podnet je još 1934. godine. Označena kao podmornica Tip IV, trebala je da ima deplasman od 2 500 tona. Projekat je odbačen vrlo brzo, pod uticajem pomorskih sporazuma koji su limitirali tonažu brodovlja koje može izgraditi jedna pomorska zemlja. U zamenu,. komanda Kriegsmarine je insistirala da se deplasman operativnih podmornica koje su trebale da se grade, poveća do dozvoljenih granica, kako bi se ublažila potreba za nedostajućim logističkim podmornicama.

Sa početkom podmorničke kampanje u američkim vodama i u vodama južnog Atlantika, potreba za logističkom podmornicoma postajala je sve izraženija. Podmornica koja se vraćala iz borbene patrole, obično se sastajala sa podmornicom koja je kretala na zadatak i prekrcavala na nju gorivo i materijal koji joj nije bio neophodan do uplovljenja u bazu. Ovakav način snabdevanja bio je od koristi, ali ipak nedovoljan za neku ozbiljniju logističku podršku. Rešenje je bilo u projektovanju i izgradnji velikih logističkih podmornica, sposobnih da ukrcaju znatne zalihe goriva, maziva, vode, hrane i torpeda od značaja za podmornice na zadatku u dalekim vodama. Admiral Denic upućuje 8. septembra 1939. godine predlog za gradnju tri logističke podmornice deplasmana oko 2 000 tona. Podmornica nastala kao rezultat ovog predloga, označena kao Tip XIV, bila je u žargonu nemačkih podmorničara poznata kao „Milchkuh“, ili jednostavno „mlečna krava“.

Pred novu klasu podmornica postavljen je zahtev da ima dobre smeštajne kapacitete, te da gornja paluba bude prilagodjena za smeštaj torpeda, priključaka za prekrcanje goriva, smeštaj malih čamaca itd. Konstruktori su za osnovu uzeli podmornicu Tipa IXD i napravili verziju koja je od osnovnog modela bila kraća , šira i viša, sa znatno povećanom zapreminom tankova, sa ravnom gornjom palubom.
Kako bi se olakšala konstrukcija i sam izgradnja podmornice, mnoge komponente sa podmornica klase Tip VII unificirane su i prilagodjene za novu podmornicu. Iskoriščena je pogonska grupa, sidreni uredjaj, vodonepropustna vrata, pumpe... Komandni toranj je bio skoro indentičan tornju podmornica Tip IX.
Za izgradnju čvrstog trupa iskorišćen je čelični lim debljine 21,5 mm kako bi mogla da roni dublje od podmornica Tipa VII i IX, čiji je čvrsti trup izradjivao od lima debljine 18,5 mm.

Podmornica Tipa XIV nije imala naoružanje za ofanzivne akcije, jer nije ni imala ugradjen torpedne cevi. Od naoružanja je imala dva brzometna topa kalibra 37mm i top 20mm, koji su podmornici davali vrlo ograničene mogućnosti samoodbrane.
Za podmornicu ove veličine, posada je bila prilično velika: sastojala se iz 53 članova, od kojih je bilo šest oficira. To su bili komandant, dva palubna oficira, mašinac, logističar i lekar.

Bilo je planirano da se izgradi 24 podmornica, ali je stvarno izgradjeno svega 10 podmornica: 6 u brodogradilištu „Deutsche Werke“ u Kilu (oznake U-459, U-460, U-461, U-462, U-463 i U-464) i četiri podmornice u „Germaniawerft“ brodogradilištu (oznake U-487, U-488, U-489 i U-490). Tri podmornice su sredinom 1944. godine bile blizu završetka izgradnje kada su otkazane, dok je narudžbina 7 podmornica otkazana maja 1944. godine.

Prilikom susreta na otvorenom moru, podmornica Tip XIV bi uzela u tegalj podmornicu „primaoca“ i onda bi joj dodala crevo za pretakanje goriva, na kome je bila zakačena i telefonska linija. Kada bi se povezala nalivna grla, podmornice bi nastavile da plove na pogon elektromotora, brzinom od nekih 3 do 4 čvora i pretakanje je moglo da počne. Vreme potrebno za dopunjavanje gorivom kretalo se i do 5 časova, a zavisilo je od brzine točenja goriva na podmornici „primaocu“.

Prekrcavanje zaliha bio je teži zadatak od prekrcavanja goriva. Podmornica je imala široku, ravnu palubu i pristupne otvore koji su služili za lakšu cirkulaciju zaliha u toku prekrcavanja. Medjutim, i pri najmirnijem moru, niko nije mogao da bude siguran da more neće zalivati otvore. Zato je korišćen silaz sa komandnog tornja i kroz njega je vršena dostava zaliha na palubu. Limit za prekrcavanje zaliha bilo je more jačine 4 stepena po Boforu.
Prekrcaj torpeda je takodje bio težak zadatak. Podmornica Tipa IX imala je posebnu opremu za prekrcavanje torpeda, odnosno za ukrcavanje rezervnih torpeda koja su bila smeštena na palubi. Ta ista oprema korišćena je prilikom prekrcavanja torpeda sa brodova za snabdevanje i logističke podmornice. Ipak, to je bila operacija koja je zahtevala dosta vremena.

Logističke podmornice patile su od dva nedostatka. Prvi nedostatak se ogledao u dužini aktivnosti snabdevanja na moru. Drugo, termini i pozicije susreta ugovarale su se radio vezom, prema potrebama na moru, što je dovodilo do presretanja poruka i otkrivanja mesta susreta – a što je neminovno dovodilo do napada na podmornicu i njenog potapanja.

U početku, ove podmornice bile su vrlo uspešne i igrale su značajnu ulogu u održavanju visoke koncentracije nemačkih podmornica na plovnim rutama savezničkih brodova. U medjuvremenu, Saveznici su počeli da presreću radio signale, zahvaljujući razbijanju šifre, tako da su uskoro počeli da postavljaju zasede na mestima susreta podmornica.

Istorija operativne upotrebe podmornica Type XIV

U-459 – uvedena u operativu: 15.11. 1941. godine; potopljena: 24.07.1943. godine
( komandant pbb Georg von Wilamowitz-Moellendorff)
Nakon pet uspešnih misija logističke podrške podmornicama na otvorenom moru, isplovila je na šestu misiju u Biskajskom zalivu. U vodma Biskajskog zaliva je otkriva i napada britanski avion. Avion Velington biva oboren protivavionskom artiljerijom sa U-459, ali se ruši na palubu podmornice. Posada je raščistila ostatke od aviona, zajedno sa neeksplodiranim dubinskim bombama. Upaljači na dubinskim bombama bili su podešeni na malu dubinu, tako da eksplodiraju tik uz podmornicu i nanose joj ozbiljna oštećenja. Kako nije bila u mogućnosti da zaroni, napad sledećeg aviona joj je zapečatio sudbinu...Posada postavlja eksplozivna punjenja i napušta podmornicu. Na podmornici je ostao samo komandant podmornice, koji aktivira punjenja i tone zajedno sa podmornicom. Spašeno je 41 članova posade, dok je nastradalo 19 članova.

U-460 – uvedena u operativu 24.12.1941. ; potopljena 04.10.1943. godine
(komandant pbb Ebe Schnoor)
Podmornica U-460 je nastradala na svojoj 6 vožnji, u rejonu severno od Azora, kada ju je prilikom tankovanja tri podmornice iznenadio avion sa nosača aviona USS Card (CVE-11). Na vezu sa U-460 bile su podmornice U-264 (koja je upravo bila popunjavana gorivom), U-422 i U-455 koje su čekale na popunu.
Prvi napad aviona onemogućio je U-460 da zaroni. Kako se očekivao sledeći napad sa više aviona, podmornice U-264 i U-422 ostale su na površini kako bi branile podmornicu U-460. Napad je izveden sa 12 aviona tipa Avenger i Wildcat. Ubrzo su potopljene -460 i U-422, dok je U-264 otplovila na sigurno. Bilans: 62 poginula, 2 spašena člana posade.

U-461 – uvedena u operativu: 30.01.1942.; potopljena: 30.07.1943. godine
(komandant pf Hinrich-Oscar Bernbeck, od 21.04.1942. godine komandu preuzima kk Wolf-Harro Stiebler)
Podmornica U-461 je, kao i njena prethodnica, imala iza sebe pet uspešnih misija popune kada je na sledećoj, šestoj –potopljena. Na šestoj misiji, grupa od 4 podmornice (U-461, U-462, U-504 i U-550), prelazila je Biskajski zaliv kada ju je otkrila grupa aviona iz 461. eskadrile RAAF-a i napala je. Napad je preživela samo podmornica U-550. Bilans: 53 poginula, 15 preživelih članova posade.

U-462 – uvedena u operativu 05.03.1942. godine; potopljena 30.07.1943. godine
(komandant pf Bruno Vowe).
U-462 je zajedno sa podmornicama U-461, U-504 i U-505 činila grupu podmornicu „Gruppe Monsun“, koja je u stavri bila prva grupa nemačkih podmornica za delovanje na Dalekom istoku. U-461 i U-462 trebale su da obezbede dopunu gorivom na dalekom putu... napadom aviona iz sastava 461. eskadrile RAAF-a onemogućena je da zaroni, dok se grupa korveta klase Black Swan neumitno približavala. Komandant naredjuje da se podmornica potopi, što posada ubrzo i čini. Bilans: 1 poginuo, 64 preživelih članova posade.

U-463 – uvedena u operativu: 02.04.1942. godine; potopljena:16.05.1943. godine
(komandant kk Leo Wolfbauer)
Pre svog potapanja, izvela je četiri uspešne misije. Potopljena je u Biskajskom zalivu, nakon napada dubinskim bombama iz aviona Halifax. Bilans: 57 poginulih članova posade.

U-464 – uvedena u operativu: 30.04.1942. godine; potopljena: 20.08.1942. godine
(komandant pbb Otto Harms)
Podmornica U-464 potopljena je na svojoj prvoj vožnji, jugoistočno od Islanda. Katalina iz sastava američkog mornaričkog vazduhoplovstva je izbacila sve svoje dubinske bombe na nju ali nije uspela da je potopi; medjutim, zbog nemogućnosti da zaroni, posada je potapa.... Posadu je spasio islandski teretni brod „Skaftfellingur“, koji ih je izvadio iz vode, i potom predao britanskom razaraču. Bilans: 2 poginula, 52 preživela članova posade.
Postoji i druga verzija, verzija nemačke mornarice, prema kojoj je posada U-464 zarobila brod koji ih je spasio iz vode i krenuo ka Nemačkoj... ali su ih presreli Britanci i osujetili u nameri da se probijiu do Nemaččke....

U-487 – uvedena u operativu: 21.12.1942. godine; potopljena: 13.07.1943. godine
(komandant pf Helmut Metz).
Podmornica U-487 je izvela dve veoma uspešne misije, kada je trebala da izvrši popunu sopstvenih zaliha. Za taj zadatak je odredjena U-160, velika podmornica klase Type IXC, kojoj je naredjeno da otplovi na poziciju susreta i prekrca na U-487 zalihe goriva, maziova, hrane, vode, torpeda... i da se potom vrati u bazu. Poruku u kojoj je ugovorena pozicija susreta presretnuta je i Amerikanci šalju grupu od 5 aviona Avenger i nekoliko Wildcata, koji su nazirali na nosaču aviona USS Core (CVE-13). Mornari na palubi podmornice su se sunčali kada je počeo napad. Jedan Wildcat je oboren, ali je podmornica U-487 izgubila bitku. Bilans: 31 poginulih, 33 preživelih članova posade. Preživele je zarobio USS Barker (DD-213).

Gadjanje U-487 dubinskim bombama...

U-488 – uvedena u operativu: 01.02.1943. godine; potopljena: 26.04.1943. godine
(komandant pk Erwin Bartke)
Podmornica U-488 je pre potapanja izvela dve uspešne misije. Na trećoj misiji, nakon izvršene popune pet podmornica, grupa eskortnih razarača američke mornarice (USS Frost, Huse, Barber i Snowden) je pronalazi i potapa je dubinskim bombama. Bilans: 64 poginulih članova posade.

U-489 – uvedena u operativu: 08.03.1943. godine; potopljena: 04.08.1943. godine
(komandant pbb Adalbert Schmandt)
Tokom svoje kratke karijere, na svojoj prvoj vožnji, podmornica U+489 uspešno se brani od napada aviona Hudson, 03.08.1943. godine. Sutradan je napada kanadski Sanderlend i biva oboren... Medjutm, usled zadobijenih oštećenja u borbi, posada potapa podmornicu. Bilans: 1 poginuli, 58 preživelih članova posade.

U-490 – uvedena u operativu: 27.03.1943. godine; potopljena: 12.06.1944. godine
(komandant pbb Wilhelm Gerlach)
Podmornica U-490 bila je poslednja u seriji logističkih podmornica. Kako je dosta njenih prethodnika stradalo prilikom krcanja goriva, kod ove podmornice primenjen je drugi pristup prekrcavanja goriva – pod vodom. Opremljena je posebnom opremom za podvodno pretakanje goriva i nakon testiranja koje je trajalo godinu dana, upućena ka Indijskom okeanu. 12. juna 1944. godine. Tokom ove vžnje, otkrile su je grupa sastavljena od eskortnog nosača aviona USS Croatan i razarača USS Frost, USS Huse i USS Inch. Podmornica je potopljena jugozapadno od Azora, pri čemu je celokupna posada od 60 članova spašena.