PALUBA

Zdravo
Klasika kulinarike:


JNA Kuharica
 (https://www.paluba.info/bozo13/JNA%20kuharica/Startup.htm)

LPB

Čoveče, gde si ovo iskopao?

Koliko uspomena probudi ovako nešto...

Da mi neko da dinar za svaki obrok koji sam pojeo po receptima iz te knjige, verujem dabih mogao kupiti dobar auto!

Svaka čast!

Ostao mi je u sjećanju onaj kolač od griza. Kad pojedeš komad napušeš se i ne možeš disati cili dan.

Meni recimo "cigla" ne znam samo kako mu je zvanično ime. :)

Uh, "cigla"... ili, kako se to ljepše kaže, "gratinirani dvopek".
Ma đe je samo izmisliše! :)

Inače je dvopek bio poseban biser!

Nikad zapravo jestiv - ili povukao vlagu, ili pun raznih insekata.

Ипак, мислим да је "дуга деветска" без премца, то јест конзерва  говеђег гулаша. У позитивном смислу. Мислим да нема тога који то није могао и волео да једе. Ма и "цигла" је била добра кад се вратиш са терена. Једино, као питомац нисам могао да смислим сочиво (лећу). Касније су то избацили из јеловника, као и пире од грашка.

Да не заборавим. Свака част оном ко је ово припремио за "објављивање".

Kad je vod zadnji u puku na redu dobiješ leću i ćuftu. Divota. U Senti se ulazilo na jedan ulaz, a u Valjevu na dva ulaza u restoran. Blago onom čija je četa prva na redu. Prema hrani u HV, hrana JNA je neusporedivo lošija, tj. neukusnija je. Bio sam na oba kazana, ali hrana u HV zadnjih par godina bila je odlična. Vojnički pasulj iz JNA je nešto što se pamti, bili smo mladi i pojeli bi ga par porcija da smo mogli. JNA je čuvala zdravlje vojnika, da ne kvare zube.  U Valjevu su uvijek davali kruh od jučer. U HV ga dobiješ još toplog. Najbolji kruh koji sam jeo u JNA bio je iz pekare na Kulini u Šibeniku. Mala štruca polubijelog kruha, a slađi od cukra. Nisu ga davali od jučer, već svježeg.

То са хлебом од јуче или ти бајатим хлебом (код куће, сви ми хлеб од јуче једемо само ако не можожемо да набавимо тазе и тај јучерањи сматрамо бајатим), било ми је увек без везе. Интеданти су ми објашњавали како је бајти хлеб здравији, да свеж, посебно врућ хлеб надима и може изазвати тегобе, посебно ако се поједе у већој количини. Вероватно је све то тачно, али, џаба, бајат хлеб је бајат хлеб.

Двопек у СДО је био одличан, као и скоро сва готова јела. Јео сам једно паковање двопека старо десет година, нема разлике, укус исти. Јео сам готова јела из СДО стара 5-6 година и била су укусна као да су сада спремљена. Проверено. Такође, и онај инсант чај из сувог оброка је био баш одличан.

Наравно, све војске настале из ЈНА су сада оборке прилагодили новом укусу војника не робујући увек нутриционистичким захтевима или заблудама о "здравој" храни. За војника је здрава храна увек само она укусна.

Ko nije probao KOP ili KOTC, taj ne moze ravnopravno komentirati ovu temu!

ovo s kruhom je istina

jednom su mi na lastovu dali suhe šljive..bolje rečeno suho destilirane i upakirane..guma!
to je bilo na vodonoscu 71, na lastovu negdje '90
..a ova kuharica je valjda jedan od najdragocjenijih knjiga na forumu

Upravo sad sam "otkrio" ovu JNA kuharicu. Pravi biser!

Hrana (u Jalkovackim zrtvama u VZ) je bila dobra. Sjecam se suhih obroka. Vecina nije voljela onu vocnu kocku u kombinaciji suhe sljive/smokve sa valjda jos nekim dodacima - meni je bas odgovarala, kao i suhi dvopek - slatki. Pa onda one govedje konzerve.....

"Prijatno novembarska".

Koliko god govorili o JNA prehrani, nije mi poznato da je netko od te hrane umro. Vidio sam ljude koji su u JNA opasno nabacili težinu. Znači da je bila kalorična i hranjiva. Bila je bolja nego u radničkim menzama. Kad smo se hranili sa vojničkog kazana imali smo 19-20 godina i više nam je odgovaralo nešto prženo i pečeno s krumpirićima. Toga baš nije bilo u izobilju. Sve u svemu preživjeli smo i kuharicu, hranu i JNA.

To je zato jer je - u općoj dokonosti i još većem višku vremena od zore do sumraka - jelo bila zanimacija koja se iščekivala ko ozeblo sunce. Također, jelo se puno kruha, jer si zamalo uvijek bio "gladan", vjerojatno kruha preko pogače. Jedan od nezaboravnih trenutaka je kad smo na Muzil došli - kao vod - zadnji od svih na red. Nekako sam se našao prvi u vrsti i pred gomiulom nepojedenih "viršli" i tvrdo kuhanih jaja pita me poslužioc: oćeš' još? ... Oću! ... Koliko? ... Koliko daš ... I natovari mi on nekih desetak i preko tih "viršli". I svima tako ... malo je reć da smo bili sretni kao mala djeca, jer smo i bili mala djeca ...

U HVu klopa ipak kvalitetnija, raznolikija i obilnija sukladno vremenima. Tijekom rata na terenu radi transporta uglavnom nejestivo, no snalazili smo se, a nitko i nije hranu držao prioritetom (kao u mirnodopskoj vojsci) ...

Glede JRM i Lore, na patrolcu bila kuhinja, bilo i dosta posade iz ruralnih krajeva koji su se pogospodili u vojsci pa nisu jeli sve što i mi. Kako je u blizini bila neka vojn afarma svinja, triput tjedno je na meniu bila pečena svinjetina. Kruna tog jela je bio pozamašni "talog" od pečenja koji je obavezno postao obilata i slasna kupka za polovice malih štruca bijelog "akademskog" kruha koji smo svaki dan dobijali ...

Sjecam se jednog gadnog trovanja (skoro) cijelog PA diviziona, kada je zemaljska otisla na gadjanje - govorilo se da su kuhari ubacili izmet stakora u caj.

Neki tog jutra - nisu pili caj.

Ne sjecam se da je bilo nekih sankcija....

E to je već bilo gadno i ispitivanje se provodi na razini brigade. Posebno povjerenstvo, pisane izjave, izvješćivanje više razine zapovijedanja. Počinitelj je mogao snositi gadne zakonske posljedice. Takve događaje nitko ne tolerira.

Moj slučaj sa težinom je sledeći:
10.05.1979  prvi dan u JRM  111 kg.
01.08. 1979 prekomanda 84 kg.

Na obuci  u Rojcu: doručak, marenda, ručak i večera, hrana donošena iz kuhinje sa Muzila koja je bila u tom periodu rekonstruisana
količinski ????  kvalitet ????????????. ZA to vreme obuke uglavnom sam se hranio izlaznim danima kada je bilo novca u Nacionalnom restoranu u Puli a kada je para manje u ekspres restoranu Sljeme.

Po dolasku u Loru sve se potpuno promenilo. Mi koji smo bili na ukrcanju imali smo dobru hranu i dovoljnim količinama.

Ipak sam izašao iz Mornarice sa 76 kg.

Kad smo kod tekućina i ubacivanja, Muzilom je kružila navodno istinita priča s Fizele (kursevi za destere) kad je vojska stalno dobacivala kuhinjskom osoblju (redom, ili barem, većinom, kao i u nas onda na Muzilu) romske nacionalnosti. I to je jednom navodno eskaliralo u gužvu, tuču, te je upriličen općedrugarski sastanak u nekoj većoj sali. I tom prigodom su - naravno, po direktivi - predstavnici jedne strane svečano izjavili da više svoje drugare Rome neće više nazivati ciganima ... A onda se navodno dignuo glasogovornik, suprostavljene, "ciganske" strane, pa - očito podjednako ponesen i osjećajima i željom za podjebavanje - također svečano izjavio da u tom slučaju ni oni ("cigani") neće više pišati vojsci u juhu, čaj ... I navodno nastade ponovo urnebes ... Sad jel' to istina ili nije, vrag bi ga znao, al' je fora dobra ...

Glede hrane, ako nije grijeh spominjati, uoči, tijekom i mjesecima iza zadnjih ratnih operacija HVa raznolikost, količina i redovitost hrane i pića bila je impresivna. Kad se zna da je uvijek polovica ljudstva bilo na odmoru, ond anije tajna da smo se davili u hrani ... Dok nam i to nije dosadilo ...

Danas su obroci vrlo kvalitetni, i gladi definitivno nema.

Patriot, vic o zezanju kuvara od strane posade i "dopunjavanju" čaja ili supe od strane kuvara kao revanš, kružio je Mornaricom barem 35 godina. Možda za podlogu i ima stvarni događaj, to bi znali samo kuvari.

U varazdinskoj varijanti nisu bili Romi u kuhinji, ali je oko 200 vojnika (izuzev prijatelja kuhara) bilo u outu dobra dva dana. To je bilo davne 1975.

Храна у ЈНА, као и у свакој уређеној војсци била добра, калорична а јеловници правлјени по нутриционистичким стандардима. То што многима то није одговарало није разлог да се каже како храна није ваљала. Оно што је тачно није се имало осећаја за стварну жељу војника. Некад ти нутриционистички стандарди нису баш важни јер храна у војсци је битан део морала јединица. Наравно да је сада у војскама боље, не због тога што су артикли од којих се спрема храна квалитетнији, него је јеловник прилагођенији укусу корисника. Све колеге које су се храниле у америчким војним ресторанима кажу да то није укус на који су научили, никако да храна не ваља.

Лично сам присуствовао када начелник интендантске службе Команде РВ и ПВО сачекује војнике испред ресторана у команди стана и пита каква је (храна за вечеру). Један војник каже "лоша". "Зашто" пита пуковник. "Па риба је за вечеру". "Јел покварена" опет пита пуковник. "Ма, не, ја не волим рибу" каже војник. Такође, када је сува храна или војницима западне Сд/о са конзервом сардине то се јако пуно бацало јер доста војника то није волела да једе. Ја, и остали питомци 30.класе ВА нисмо волели руску салату са којом су нас хранили бар два пута недељно за вечеру. Такође мало је ко волео пире од грашка.

Још нешто на тему психологије и хране. Једно време су у војној Акдемији, како би нас подучили понашању за столом у ресторанима, увели праксу да сваког дана један вод, уместо на самоуслужну линију иде у посебни део где би им био сервиран и послужен ручак као у најелитнијем ресторану. Једино се разликовало по томе што смо могли да наручимо и неки сок. Послуживана је буквално иста храна као и на линији. И верујте, свима нама је та храна послужена од стране конобара, у пристојним тањирима, са лепим прибором за јело, стакленим чашама и тд. била укуснија. Није џаба било измишљено да се оброк број 2 (за питомце ВА и старешине) сервира у керамичким тањирима,а оброк број 1 у пластичним,а још раније металним тањирима, супа у пластичним шољама и сл.   

Istina!Mi smo ga jednom dobili iz RR(prosao rok upotrebe)ali i danas pamtim konzervirani punomasni sir iz KOP-a,ili pileci stek dzem a cigarete(u alu foliji) jos uvek cuvam za uspomenu!

Hrana na brodovima je bila puno kvalitetnija, prvo nije se kuhalo za toliki broj osoba, a drugo voče, povrče i meso smo često kupovali tako da je sve bilo svježe. Iako se u potpunosti držalo jelovnika hrana je bila bolja od hrane u menzama. Ako kuhar nije bio najvještiji uvijek se mješao neki od starješina.
Ali jeste istina da smo u vrjeme kada smo imali braču Arape na brodu, uglavnom Libijce jeli još bolje jer smo se hranili po njihovim jelovnicima, bilo je svega osim slavonskog lubina(krmka)

Secam se da je PT ceta  ( protivteroristicka vojne policije) imala ekstra hranu puno kvalitetniju nego mi ostali a i zasluzili su kakvu su obuku imali i kakva je disciplina bila . Imao sam drugara iz detinjstva starija klasa bio kuvar tako da se nisam brinuo za hranu skoro da sam jeo sta sam hteo. Mada kako kazu vojska uvek bila gladna daj sta das.

Dok sam bio u Operaciji Pustinjska oluja u Saudi Arabiji hranio sam se u američkom vojnom restoranu u KKMC (King Khalid Military City). Posluživanje je bilo na principu švedskog stola, hrane neograničeno, sokova i kafe takođe. Mi smo, Jugovići, prvih dana nosili tegle od nes kafe u sobe i pili kasnije, a onda smo skužili da imamo neograničeno kad god hoćemo hrane i pića u restoranu daleko dva minuta hoda. U svako doba dana i noći. Uvijek je bilo nekoliko kuhanih jela, kolača, salata, više vrsta hljeba. Halal i košer hrana, za muslimane i jevreje, je bila označena. Restoran i hrana je bila ista za svo osoblje, od vojnika pa naviše.

Na svakih desetak soba, oficirskih, bila je jedna veš mašina za pranje i jedna za sušenje veša. Sa priključcima za toplu i hladnu vodu. Tu je bio i deterdžent, neograničeno. Tu su dolazili američki vojnici, pa su u tim veš mašinama prali svoj veš. Ponekad je znala biti gužva.

Ako ukucate King Khalid Military City na Googlu, restoran je u strogom centru onoga kruga.

Pozdrav

Vlado

Kako je to u JNA izgledalo na terenu, na vežbama i slično, da li je poljska kuhinja bila jednako ili približno dobra kao ona u kasarnama? I da li su i kako bila organizovana sledovanja na terenu u slučaju nedostatka poljske kuhinje?

Još jedna napomena za ŠB Jadran tamo je kao primo svaki dan bio pasulj za ručak, a sekondo normalan ručak. Na brodu je bio 80g ekonom zastavnik Davidović i on se veoma trudio oko planiranja obroka i nabave hrane. Bio je odličan i snalažljiv ekonom.Na Jadranu se uvjek kuhalo na brodu i hrana je bila odlična.

ŠB Jadran, školsko krstarenje XXI klase (1972godina), dežurni u kuhinji! Prije podjele hrane, se je uzorak nosio k-dantu na kušanje. Na tacnu su se postavila svi uzorci hrane i pribor. Otvaram ladicu sa priborom, sve se uskomeša (u ladici)- puno bakula! Tada sam naučio, da su to "domače" životinje. Malo mi se gadilo, kasnije nisam više obračao pažnju na to.
Na TČ-215 nikad nismo imali bakula. Za to je bio zaslužan zast. Kuzmanić Ante (Bračanin). I ako nije bio zadužen za ishranu, bio je "picajzla" što se tiče čistoče. Za ishranu je bio zadužen (po formaciji) risista.

Bakule su domače životinje,ja sam ih imao na ratnim i trgovačkim brodovima, praktično jih je nemoguče uništiti dezinsekcijom. Ostanu jajašca i priča se nastavlja. Često su manje bile u brašnu i konzumirali smo jih zajedno sa kruhom.
U ostaloj hrani jih je bilo u tragovima. Naročito su bile dosadne noču kada se ugasi svjetlo,tada se razmile i znale su ujedat. Na kraju se čovjek navikne na njih.
Znao sam jih u torbi donjeti sa broda ali bi na kopnu brzo uginule i nikad se nisu razširile.
Nema jih na brodovima koji imaju samo umjetne materjale. Ja jih vezujem za drvo na brodu, možda pogrešno.

Molba za pomorce i Dalmatince.

Ponekad nam (ovim sa kopna, SMB i ostali) prevedite neka značenja, kao npr. "bakula".

Pozdrav

Vlado

Dexy@ И на терену је храна прављена по рецептурама. Могло би се рећи да је храна на терену била чак и квалитетнија. Ту имаљ и психолошког момента јер када си уморан и гладан одна ти је све добро, али нека јела (као пасуљ) су боља када се спремају у већим количинама. Код старијих пољских кухиња није било више казана и рерни па се често правила мешавина јела (скувају се заједно макароне и гулаш, уместо посебно), али је и то било врло укусно. Наравно, много зависи од мајстора. Иначе, у војсци је војницима куварима било дозвољено да раде све послове у кухињи осим прављења запршки и зачињавања јела. То су радили, или бар требали да раде, мајстори, углавном цивили.

Новије пољске кухиње имају више посуда и рерни и могу да спремају храну практично као у стационарној кухињи. На терену је оброк чак и појачан. Као што помену Патрит, у рату се водило рачуна о томе. За време бомбардовања 1999.године мислим да су кувари добро одрадили посао: Обишао са више јединица и посебно завиривао у кухиње и био сам пријатно изненађен уредношћу, хигијеном, квалитетом и стручношћу кувара. Кувари су углавном били резервисти и то професионалци из цививилства, бар у батаљонима војне полиције.

Дешавало се, посебно на вежбама, али и у рату, да храна касни. Додуше, када је борба и није ти до јела. Храна није каснила зато што се не припреми него је проблем дистрибуције (пукне гума на возили, тежак и неприступачан терен, не могу да те нађу, погрешно испоруче и сл). Зато се увек, када је нека акција, марш (покрет) додељује суви оброк. По правилима ЈНА свака чета је код себе у магацину имала (у миру) један суви оброк хране (Сд/о), један је био у батаљону (магацину), а бригада је имала још један или два у резерви. Значи, бригада је могла најмање три дан да буде без куване хране. По правилима суви оброк је могао да се даје највише два дана. Ти суви оброци у магацинима су се редовно занављали. Отуда се сува храна делила војницима при крају рока употребе назначеног на кутијама. Са апсолутном сигурнишћу могу да тврдим да рок стварне употребе суве хране (био је одређен на две године) могао бити и 5-10 година. Лично сам појео конзерву сардине стару 12 година и била је укусна. Ако конзерва остане цела (не пробуши се), а квалитетно је пакована (стерилисана храна пре паковања), храна је употребљива и 20 година, једино падну нутритивне (хранљиве) вредности оброка.

 Мени се десило на једној вежби да су нам  доручак, ручак и вечера стигли заједно и то у 11 сати увече. Зато, паметан војник увек са собом има бар мало хране и воду. Ја сам у свом борбеном ранцу увек имао конзерви бар за два дана (осим формацијског Сд/о) и чутурицу пуну воде.

Иначе, осим 1. и 2. оброка куване хране (поменуо сам у претходном посту кога су следовали) постојали су и посебни додатни (кувани) оброци или полуоброци: за пилоте, за падобранце, диверзанте и противтерористе ("диверзантски полу-оброк"), подморничаре и још неке. То су биле допуне у исхрани због напора који су ове категорије имале у обављању свакодневног посла. Стража је једно време, такође, добијала додатак у виду појачаног доручка и чаја више пута током дана. Крајем 70-тих је уведена маренда за војнике која је прво била "мешана" ("лаки" слани и слатки оброк наизменично), али је касније промењена, па су војници добијали само слатку маренду (сок и неки слаткиш, обично еурокрем или кекс). Промењено је је јер је било практичније, сви су то волели и војници слаткише нису бацали, као сардину, сир и сл.

Vlado, "bakula" je bio sitni insekt, verovatno podvrsta tzv "buba rusa", smeđe boje, odrasla dužine 10 - 15 mm. Živele su u kuhinji, odakle su se širile svud po brodu. Bilo ih je jako mnogo ako je higijena bila slabija. Nisu bile opasne, ali su bile dosadne i stvarale probleme ljudima koji su bili gadljivi.

Negdje 1988 ili 89 u VP 6592 u Nišu, kuvao se ručak, pasulj, a ja pijem ja kafu u pozadini, sa nekoliko starješina, a bio je tu i stariji vodnik, šef kuhinje. Dođe vojnik, kuvar i reče mu da u pasulju koji se kuva ima dosta crva.  Ma nema veze, samo dodaj dosta riže. Misliće vojska da su crvi, a onda će svatiti da je to riža. Nije prvi put. Sve su to proteini, a skuvano je i čisto, dezinfikovano.

Tako je i bilo.

[attachment=1] Bakula je slična smeđem žoharu, vjerovatno je podvrsta na kopnu jih nikad nisam vidjeo.Na slici je smeđi žohar, bakula je slična ali je nešto izduženija. Jedu sve, pa su u nedostatku hrane i kanibali. Ujedaju i ljude, pogotovu noču.

Dakle, domaća životinja. Imam prijatelja, Velšanina, koji je nekad radio u Vladi RS. Radio je za neke engleske službe   :dosada :dosada :dosada :dosada. Volio je jesti žohare. Meni se to gadilo, ali one je prošao sve moguće i nemoguće obuke, tako da mu je žohar, kako je on govorio, kao čips. Volio je to što su hrskavi.   :P

Eh Vlado, da nam je taj tvoj prijatelj bio nedelju dana na TČ 217, da očisti brod od bakula, još bi mu platili... ;D

Vlado, ozbiljno pitanje : da li ih je jeo zive ili malo preprzene. Naime, skakavci - poljski - kada se malo preprze su vrlo ukusni i hrskavi. Medjutim skakakvci su ciste zivotinjice, ove bakule - nisu nikako.

Žive. Kad je to vidjela moja žena, povraćala je.

A što se tiče ostalih životinjki i sličnih stvorenja, bio sam 1988 sa Brokerovom VP na lokaciji Klina, na Kosovu. Tu su bili neki   :dosada :dosada :dosada koji su hvatali i jeli kornjače, zmije i ostalo što gmiže. Davali su i meni te "specijalitete", ali nisam baš bio za konzumaciju.

Dok sam radio u Pakistanu spremali su nam hranu u kasarni, pa nam slali na poligon. Obično je to bio neki čips ili krompir sa nekim pečenim mesom. I to su nam slali zamotano u novinski papir. Po prispjeću hrane na poligon mogli smo da pročitamo sve vijesti sa krompira. Sav se tekst preslikao na krompir.

U kuvajtskoj vojsci u toku rata opskrbu sa svježim mesom su rješavali tako da su na jednom kamionu vozili stado ovaca. Svaki dan, zavisno od broja vojnika, halal klanje. Kasnije smo ja i jedan mehaničar iz Famosa u jedinici u kojoj smo radili od dva, tri pogođena agregata napravili jedan ogroman agregat , te je jedinica dobila struju. Nakon toga su proradili frižideri i velike hladnjače. Za našu ekipu, Jugoviće, su se tad otvorile neograničene mogućnosti magacina sa hranom. Klope u izobilju. Kuvari su se na lijep način zahvalili našoj ekipi, po sistemu, uđi i nosi koliko možeš.

Kasnije su, opet Jugovićima, amerikanci zabranili ulaz u njihovu kantinu, jer su ovi naši pokupovali svu svinjetinu i ostale prerađevine iz kantine (PX), pa su se američki vojnici bunili.

Jadrane, sjećam se nekoliko najezdi skakavaca u pustinji, da ne kažem epskih, koje sam preživio. Sad kad si postavio ovo pitanje razmišljam koliko je tu mesa prošlo oko mene.

Hvala Vlado na iscrpnoj informaciji.

Sto se tice najezde pustinjskih skakavaca - to ih u tucetu ima jedna funta brutto. Kako se mijenja klima i kod nas ih cesto vidjam (evo bas neki dan oko tvrdjave Sv. Nikole u sibenskom moreuzu, pa u unutrasnjosti Dalmacije, kako letaju sa svjetlastim krilima) dolaze oni veliki, valjda, africki - tu bi moglo biti nekoliko problema oko konzumacije : dosta iznutrica i neprobavljene hrane, puno hitinskih dijelova - posebno pila-noge.....
Ali, vjerujem da bi se dalo iskoristiti - pogotovo ako se malo uprze na ovcjem loju (pustinjskih) ovaca.   Naravno, tko to voli....... ha, ha, ha).

Ovo je sasvim tačno. U Kraljevi se organizuje "pasuljijada" (http://www.glassrbije.org/info/index.php?option=com_content&view=article&id=466:pasuljijada-u-kraljevu), takmičenje u spremanju pasulja, i uvek pobedi onaj ko najviše spremi. Tu dođu sve majstori kazana i bukvalno nijanse odlučuju pobednika.



Sa ovim se baš ne bih složio, jeste prvih dana ti nije do ničega a kamoli do hrana, ali posle par dana, ogladni se i to dobro.

Ovo oko distribucije hrane bila je još jedna caka oko kašnjenja ili uopšte nedolaska hrane, iz razloga što kuvari jednostavno nisu hteli/smeli da doteraju hranu zbog straha i bezobrazluka (a imali su BVP M-80 samo za to) , kada je to počeo da radi naš čovek iz čete (četni starešina) sa običnim TAM-četom, onda čak ni maredna nije kasnila, mada marenda je uglavnom bila paklica - dve cigareta.

Jeli smo SDO koji je bio mator gotovo koliko i ja sam. :)
Sećam se da su svi regruti primali neku vakcinu samo za to, a po "skidanju" revakcinu.

Vlado, jeli smo kada je sezona, puževe barem jednom sedmično. Nismo bili primorani već nam se svidelo. Ali pripremljeni u kućnim uslovima.
Odvoji se telo od kućice, stave se u sirće da prenoće (kao i sva divljač), onada ide kuvanje, ali ne skroz, i na kraju pohovanje sa jajima.
Jedan kolega je to tako dobro znao da spremi da je to za priču.
Spremali su kasnije i gulaš od puževa ali to nisam probao jel nisam bi tu.
Jeo sam i zmiju ali iz konzerve.

Ima dosta jako dobrih i poučnih filmova na temu spremanje hrane sa priručnim sredstvima i iz prirode koje smo gledali u sada srušenom bioskopu (NATO agresija 1999).
Zimi prva dva sata umesto u park, pošto je bilo jako hladno išli smo sa vojskom da ih gledamo. Mada dosta stvari su mi već bile poznate iz v.policije.
I ako su to filmovi za internu upotrebu, pitam se da li se danas mogu negde kupiti.

Hrana ko hrana. Sve je jestivo čak i kožne potplate. Čarli Čaplin je to odlično demonstrirao. Problem je u ljudima, kakve navike imaju i iz koje sredine dolaze. Jeo sam vojničku hranu u dvije vojske. Preživio sam i ništa mi nije. Obrok i njegove kalorije treba potrošiti. Problem je što smo promijenili navike, što konzerviranu hranu pretpostavljamo kuhanoj. Kuhani obrok je najbolji. Makar to bila blitva s kumpirom i dva zrna soli. U JNA kuharici ima jela sa svih strana bivše države. Za svakog ponešto. Onoliki  sastav ljudi prehraniti bilo je pravo umijeće. Koliki je dio proračuna otpadao na hranu? Koliki na prijevoz hrane? A gdje su tu kuhinje, restorani, energija za pripremu hrane, amortizacija svega i svačega oko kuhinje i restorana? Mislim da je to bila ogromna stavka. Lakše je ipak bilo preživjeti u JNA nego u prirodi. Tamo te čekalo pripremljeno i toplo jelo, ne  starije od jednog sata. Onaj tko se hranio po menzama, u svojoj režiji izvan kuće i u vojsci znati će ocijeniti gdje je bilo najbolje. Znati će i cijeniti kad mu gotovo kuhano jelo stave na pult nakon napornog posla. Takvi nemaju većih primjedbi.

Bakule su se uništavane "ciklonizacijom" (brod se je vezao izdvojeno od drugih, hrana i ljudi su se sklonili sa broda. Ekipa za ciklonizaciju je "zaplinila", brod se je nekoloko dana držao hermetički zatvoren)(čini mi se, da je jedna slika ciklonizacije u postu o Institutu za pomorsku medicinu) i kao što je več neko napisao, ponovo su se pojavile sa prvim unosom hrane na brod. Najviše su volile vlagu i tople prostore. Obično su šetale po rubu štednjaka i tražile hranu.
Duje

Kad se već spominje pasulj evo jedne zanimljive vijesti, u opštini Štip u Makedoniji planiraju da obore svetski rekord u pripremanju pasulja. Na linku je kompletna vest http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/06-06-2010/Dnevnik/58342/-PASULJ-ZA-GINISA

JNA kuharica je imala dobre korice. Tu je nešto nedostajalo. Za Badnji dan nama katolicima nije bilo fritula i bakalara. To je mana sastavljačima jelovnika. I to neoprostiva. Ja svoj život bez tih jestvina ne mogu zamisliti. Posli fritula jedna rakijica, a posli bakalara bazen crnog vina. U mlađim godinama sam obožavao bakalar na bilo, a sad na brudet. Sam ga spremam, a moji pomagači smažu 2-3 pijata i prosvjeduju kako je brzo nestao. Tajna je u bakalaru, pravom ulju, bilom luku ( domaćem sitnom ) petrusimenu i dobrim pomidorima šljivaricama. Pelate, kineski luk, oni petrusimen od pola metra zaobiđite. To je kvantiteta bez kvalitete. Uz to domaće crno vino, a Šibenik ne oskudijeva u njemu. Tko pije opolo ide kući naokolo!

U JNA niko nije ostao gladan,mada je vecina vojske nalazila razne zamerke na sve i svasta!Daju nam za dorucak dimljeni suvi svinsi vrat-pa odma komentar-gde nadjose bas ovo-ono-a nestade ga za tren!Za praznik daju nam vina-i opet nevalja-a kad se izlazilo u grad pilo se mnogo gorih pica!Daju nam kolace,opet nekima nevaljaju!A svi nabili kilazu do daske!
Ja sam jedno vreme bio zaduzen za brodsko skladiste hrane i nabavu namirnica, i znam da se ono sto se dobijalo kao sledovanje ili kupovalo za novac bilo sve provereno i kvalitetno!Zanimljivo je da su zamerke na hranu najvise imali oni koji u civilstvu nisu imali nista bolje!
Inace dzaba dobra hrana ako je los ili mrzovoljan kuhar-sve ono sto mu doneses upropasti, pa posle vika na mene-Sta si to nabavio?A najgore od svega niko od staresina na brodu nije hteo da kontrolise kuhinju i kuhanje!

Obaveštenje:

Prebacio sam iz ove teme off postove u temu "Sve što je dobro ili deblja ili je zabranjeno" u Napolitankama i pivu.