Putin dominira Rusijom više od dve decenije: Sve više se oslanja na represiju, a to je mač sa dve oštriceM.I.M. 03.04.2021.
Vladimir Putin već dvadeset i jednu godinu dominira ruskom politikom. Vešt manipulator javnog mnenja, silom potiskuje protivnike kod kuće dok se protiv inostranih služi sajber operacijama i špijunažama. Sve više ga zapadni analitičari i zvaničnici prikazuju kao svemoćnog, bezobzirnog bivšeg agenta KGB koji nameće svoju volju Rusiji. Ovaj narativ, koji Kremlj pokušava da pojača, težak je za poverovati, piše “Forin afers”.Putin je zatvorio najbliže što ide uz opis političkog rivala – opozicionog lidera Alekseja Navaljnog – i ugušio talase protesta njegovih pristalica. Ruske obaveštajne agencije hakovale su američku vladu, a njene snage su postepeno erodirale američki uticaj od Libije i Sirije do Ukrajine. Ipak, iako je na domaćem terenu bez premca, on nije svemoćan. Kao i ostale autokrate, navodi “Forin afers”, suočen je sa dvostrukom pretnjom puča od elita oko njega i narodnog revolta ispod. Zbog kompromisa koje mora da čini da konsoliduje svoju kontrolu nad državom, Putinove alatke za balansiranje ciljeva elite i udovoljavanja javnosti sve su manje efikasne.
Oslabio je institucije poput sudova, birokratije, izbora, partija, zakonodavstva, kako niko ne bi mogao da ga sputa, što znači da ne može zaista da se osloni na njih da generiše ekonomski rast, reši društvene konflike ili čak olakša mirno napuštanje kancelarije. A to ga čini zavisnim od prolazne lične popularnosti i opasnih metoda represije i propagande. Putin je ojačao zahvaljujući naftnom ekonomskom bumu koji je naglo podigao životni standard tokom prve decenije u kancelariji, kao i talasu nacionalnog sentimenta nakon aneksije Krima u drugoj. U trećoj, međutim, sve više je počeo da se oslanja na represiju, a ovaj trend će se, prognozira “Forin afers”, verovatno pojačati kako Rusija gomila probleme koji bi mogli da stave Putinove ambicije i političke veštine na test.
Opasnosti PutinologijeNarativ o
“svemoćnom” Putinu delimično podržavaju analitičari koji veruju da razumeju autokratiju ako razumeju autokrata. Putinolozi prečešljavaju karijeru ruskog lidera, a njihove analize daju uverljivu priču o Putinovoj Rusiji, ali ne objašnjavaju baš sve. Ruska politika sledi obrazac uobičajen za podskup autoritarnih režima koje politički naučnici zovu
“personalističkim autokratijama”. Proučavanje ovog sistema umesto samog lidera je najbolji način razumevanja Putinove Rusije, ističe “Forin afers”. Personalističke autokratije, kako im ime govori, vode usamljeni pojedinci. Među primerima takvih režima i njihovih lidera su mađarski Viktor Orban, filipinski Rodrigo Duterte, turski Redžep Tajip Erdogan, venecuelanski Nikolad Maduro itd. Svima njima je zajedničko da neguju antizapadni sentiment da okupe svoju bazu, pomognu svojim saveznicima da se obogate i targetiraju protivnike uz pomoć legalnog sistema.
Prošle godine Putin je pogurao ustavne izmene koje će mu omogućiti da se kandiduje za kancelariju 2024. i 2030. Nedavno je to i ozvaničeno, a ovakav napor teško da je iznenađenje - suočeni sa ograničenjem mandata, svaki personalistički autokrata iz bivšeg Sovjetskog saveza je doneo isti izbor.
Nesigurnosti diktatorske foteljeDiktatori uživaju dok su na vlasti, ali jednom kad napuste svoju fotelju, na milosti su svojih naslednika. Tokom proteklih 70 godina personalističke autokrate koje su gubile moć završavale su u zatvoru, egzilu ili mrtvi. A Putin je sigurno svestan ove opasnosti. Ipak, to nije kraj njegovih briga. Potiskivanjem nezavisnih medija i erodiranjem političkih institucija koje ograničavaju izvršnu moć, Putin je smanjio sigurnost u vezi politike, a povećao ranjivost elite. Zbog toga investitori više vole da svoj kapital smeste u sigurne luke van Rusije, a mnogi mladi Rusi su napustili zemlju.
Bez snažnih zvaničnih institucija da legitimiše svoju vladavinu, Putin se oslanja na ličnu popularnost da ukloni izazove elite a demonstrante s ulica. Tokom poslednje dve decenije njegova podrška je u proseku bila 74 odsto. Tu popularnost su mu doneli ekonomski bum, koji je od 1998-2008. udvostručio rusku ekonomiju, kao i aneksija Krima 2014. Od 2018, ona se ustalasala. Sada ga podržava manje Rusa nego ranije – anketa u novembru 2017. pokazala je da mu najviše veruje 59 odsto Rusa, u februaru ove godine taj procenat je bio svega 32 odsto. U istom intervalu, podrška petom Putinovom mandatu pala je sa 70 na 48 odsto, a 41 odsto Rusa sada kaže da bi voleli da on siđe sa funkcije.
Ogromna birokratska kompleksnost Rusije znači da Putin mora da prenese neke odluke na niže zvaničnike, a svi oni imaju svoje interese. S obzirom na slabost ruskih državnih institucija, Putin mora da sarađuje sa moćnim biznismenima koji više žele da zarađuju nego da služe državi. Kako se njegov autoritet prenosi tim lancem birokrata, biznismena i špijuna, neminovno dolazi do
“proklizavanja” i politika se ne implementira uvek na način na koji bi on želeo.
Dvostruka pretnjaProblemi, međutim, nastaju kad Kremlj želi da prikrije svoje akcije. “Forin afers” navodi primer kad se Putin udružio sa oligarhom Konstantinom Malofejevim kako bi tajno snabdeo pobunjenike na istoku Ukrajine. Malofejev je navodno finansirao grupu privatnih plaćenika koji su održavali indirektne veze sa ruskom vojskom. Međutim, u julu 2014, ti pobunjenici su slučajno oborili malezijski putnički avion, kad je poginulo skoro 300 ljudi u njemu. Nemarnost ruskih hakera je 2016. omogućila SAD da identifikuju Rusiju kao izvor napada. Ovakve metode kriju ruku Moskve, ali takođe labave njen stisak nad politikom.
Dve su opasnosti za personalističke autokrate – mogućnost puča političke elite i protesti javnosti. “Obojene revolucije” svrgnule su vlast u Gruziji 2003, Ukrajini 2004, Kirgistanu 2005. Malo je briga koje više opsedaju Kremlj od mogućnosti narodnog ustanka, a većina analitičara smatra da su upravo velike demonstracije protiv korupcije i izborne prevare 2011-2012. naterale Kremlj da oštro poveća kazne za organizovanje protesta i učestvovanje u njima. Ovom dvostrukom pretnjom je teško balansirati, jer koraci koji bi smanjili rizik od puča elite mogu povećati rizik od narodnog ustanka – i obratno. A javnost je već nemirna. Protesti podrške Navaljniju odigrali su se u januaru u preko 100 ruskih gradova nakon njegovog hapšenja, a “Forin polisi” ukazuje da su bili ukorenjeni i u opoziciji Putinu i ekonomskom nezadovoljstvu.
Slična dilema je pred Putinom i na planu spoljne politike. Mere koje su neophodne da se generiše ekonomski dinamizam teško je uklopiti u njegovu asertivnu spoljnu politiku. Politika konfrontacije sa Zapadom vratila je Moskvi imidž globalne sile i obezbedila Putinu mesto u ruskoj istoriji, ali je takođe omela neophodne ekonomske reforme koje bi ojačale rusku poziciju u inostranstvu na duži rok i zadovoljile građane Rusije kojima je, prema anketama, više stalo do sopstvenog standarda nego do statusa sile. Aneksija Krima dovela je do sankcija koje su dodatno usporile ekonomiju. Putin verovatno zna da bi mogao da ojača ekonomski rast manje asertivnom spoljnom politikom, ali nastavlja da izaziva Zapad, posebno SAD, kako bi povećao svoju popularnost među nacionalističkim glasačima.
Velika mala RusijaRusija, zaključuje “Forin afers”, ostaje velika sila, iako umanjena. Leonid Brežnjev, koji je vodio SSSR na vrhuncu njegove globalne moći, bio bi šokiran trenutnim vojnim sposobnostima i geopolitičkim statusom zemlje. Boris Jeljcin, koji je nasledio zemlju u kolapsu, posmatrao bi je sa zavišću. Ruska nuklearna moć, geografija i sedište u Savetu bezbednosti UN obezbeđuju joj mesto globalne sile, baš kao i njena ekspertiza u obrazovanju, nauci i energetici. Rusija ima najveći udeo diplomaca u stanovništvu od skoro bilo koje druge članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Proizvela je efikasnu vakcinu protiv Kovida za manje od godinu dana i davaće Evropi energente po nižoj ceni godinama. Rusija ostaje veliki igrač na globalnom energetskom tržištu. Oni koji je otpisuju kao regionalnu moć greše, ističe “Forin afers”. Putin nije suočen sa neposrednom pretnjom svojoj vladavini. On je vešt taktičar sa značajnim finansijskim resursima suočen sa neorganizovanom opozicijom.
Treba varati na izborima sve dok ne rizikujete poraz, ali ne toliko da ukažete na slabost. Pokrenuti bazu antizapadnim koracima, ali ne do te mere da isprovocirate stvarni sukob sa Zapadom. Manipulisati vestima, ali ne toliko da ljudi prestanu da veruju medijima. Pritiskati rivale, ali ne toliko da izazovete bes u javnosti. Ojačati bezbednosne službe, ali ne toliko da se okrenu protiv vas. Kako Kremlj bude balansirao takvim kompromisima, to će odrediti neposrednu budućnost Rusije.
Ali trend rasta represije u poslednje četiri godine, koji će se verovatno nastaviti, ne sluti na dobro što se tiče Rusije i njenog lidera, zaključuje “Forin afers”.
Izvor:
www.blic.rs
