Ја ћу се вратити на почетни текст.
Као прво закључак је методолошки некоректан.
Vojnički gledano, RV VJ nije poraženo jer su jugoslovenski avioni nastavili da lete do samog kraja rata. Napadi nisu olakšali položaj albanskog stanovništva na KiM, već su samo pojačali pritisak. Javnost SRJ nije podlegla pritisku bombardovanja. No, bombardovanje je imalo efekta u jednom delu, uplašilo je rukovodstvo Jugoslavije za sopstvene živote i imovinu, što ih je na kraju po mom ličnom mišljenju i nateralo da potpišu kumanovski sporazum, na osnovu koga je doneta i rezolucija 1244 u SB UN. Oficirski kor VJ se pokazao nedostojno (viši oficiri), jer su brojni primeri zanemarivanja vojnika i dužnosti, a ceo teret borbi je pao niže oficire i regrute. Slično se može reći i za više oficire MUP-a koji su rat iskoristili za pljačku. I jedni i drugi su svesno prihvatili sklapanje kumanovskog sporazuma sa olakšanjem jer novac su uzeli a dalji konflikt bi mogao samo da ih košta života. Rat je pokazao još jedan nedostatak VJ i MUP-a Srbije a to je kontrola vojnika i policajaca. Tužilaštvo VJ je podiglo oko 500 optužnica protiv rezervista zbog silovanja i seksualnog zlostavljanja civila što je za odbrambenu vojsku nedopustivo. Isto tako trebalo bi odati poštu i nastralim civilima na albanskoj strani koje su ubili ljudi koji nikako sebe ne mogu da nazovu srpskim vojnicima. Kao što nam je žao male Milice (1996), treba da nam bude žao i malog Aljbiona (1997) Bogujevci.
То не значи да ово није тачно (а делом и није) него се из претходно написаног текста то не може закључити. У главном тексту нема ни помена о летењу југословенских авиона, о официрском кору (вишим официрима), занемаривању војника и дужности, полицији, кривичним пријавама и сл.
Треће, осим прве реченице у закључку нема нигде "војног аспекта". Наравно, немогуће је војни аспект сагледавати изван политичког и војнополитичког аспекта. Зато, текст је "крштен" као војна анализа а претворио се у политичку а делимично и политикантску критику тадашњег војног и државног руковдства. Оно несумњиво има "главне заслуге" за сва дешавања 1999. године, али не баш овакве и не баш те разлоге које им некритични приприсује Олујник.
Главни текст:
Почива на неким погрешним или нетачним информацијама или сазнањима (анализама, закључцима).
НАТО (то треба читати као САД) је очекивао да ће бомбардовање трајати кратко, максимално недељу дана, јер ће Срби и Милошевић, као и увек до сада под притиском попустити. Друго, нема ни трага плану о копненој операцији и копненом нападу на СРЈ. Управо из првонаведеног разлога. Како брзи слом СРЈ није уследио прешло се на систематско исцрпљивање дејством по калсичним цивилним метама које су проглашаване војним (мостови у Новом саду или онај у Варварину преко којег није прешао не тенк, него ни војна бицикла, телевизија, трафо станице). Да је бомбардовање настављено прешло би се непосредно на друге "класичне" цивилне објекте, па и некритичко гађање градова. Уосталом, неки у команди НАТО-а су се залагали да се то одмах и уради.
Са друге стране наше руководство се узда (нереално) у Русију да ће помоћи и нереални процену војног врха да ћемо им "поскидати све авионе са неба", да ћемо их разбити ако на с нападну копненим путем (што је имало неког основа, али не у дуготрајном исцрпљивању без икаквих савезника и ресурса за дуготрајни рат).
Кинеска амбасада није била "сигруна кућа", понајмање Милошевића и фамилије му.
Теза да је СРЈ имало лоше политичко руковдство је и по мом суду тачна, али разлози за потписивање Кумановског споразума апсолутно нису у томе што је бомбардовања милошевићева резиденција, "сигурна кућа" или то што нису имали где да се крију (имали су, ако баш хоћемо). Да се колега Олујник не увреди, али ови закључци више личе на политиканство а не на војну анализу.
Команде које су непосредно спроводиле капмању бомбардовања лажно су (што ненемарено јер су лажне циљеве заменили као стварне), што из познате војне жеље да се претерује, извештавале и погођеним циљевима. Команда НАТО је процењивала да су главне оклопне снаге на КиМ уништене. Ипак, закључили су да немају снага да са те стране копнено интервенишу и да земљишни и неки политички разлози не омогућавају да тежиште напада буде са југа. Олујник је добро навео геополтичке разлоге за то. Друго, осим САД и Велике британије нико у НАТО није нудио снаге за то, а напад је морао да буде коалициони. Донета је одлука о планирању копненог напад који би ишао са севера. Вршен је снажни пристисак на суседе СРЈ да се прикључе у нападу. Неке од тих земаља су јасно одбиле да учествују у директном нападу (дају војне снаге), неке се до потписивања примирај нису директно изјасниле али су све прихватиле да уступе територију (били су или у НАТО или кандидати за НАТО и то им је био политички интерес). Међутим, неке су ипак обећеле да ће прикључити део својих снага.
Што се тиче потписивања Кумановског споразума он је потписан уз јасна и недвосмислен притисак са руске стране. САД су то обезедиле у задњем моменту. Како, е то је већ друго и политичко питање. Уз притиска Русије, боље речено Јељцина и оних непосредно око њега, без претходног знања руског војног врха, Милошевићу је постављен ултиматум "потпиши или ћеш остати и без овога што ти се нуди јер помоћ из Русије неће доћи." И потписао је. Са становишта обичних грађана добро је учинио. Са војнополитичког аспекта начинио је кардиналну грешку: упустио се у рат без кључних чинилаца за вођење рата ( од четрири кључна елемента - војска, савезници, паре, стратегија - имао је само војску, што је апослутно недовољно) и без јасне визије и одговора на питања "шта ако", "шта кад".