Недеља, 07.11.2021.
Јелица Путниковић
Једно од решења – енергија из хладне фузијеСветски научници увелико развијају пројекте нуклеарне фузије, у којој се не користи уранијум, дакле, нема радиоактивног зрачења, а тиме ће моћи да се произведу огромне количине чисте енергијеСвет не може без енергије. А производња енергије загађује, боље рећи угрожава животну средину и живи свет у њој. На лествици највећих загађивача у самом врху су термоелектране на угаљ. Међутим, ни такозвани зелени извори енергије, који користе снагу ветра, на пример, нису безопасни. На копну угрожавају инсекте, слепе мишеве, птице; на мору, где се постављају огромни ветропаркови, такође страда живи свет.
Бескрајне су расправе о томе који је начин производње енергије најчистији, а лобирања за ову или ону технологију толико су узела маха да се човек тешко може определити
„којем ће се приволети царству”. Обичан човек се, додуше, и не пита много о опредељењима у погледу многих питања, па ни о изворима енергије које ће користити у будућности. Одлуке доносе политичари, под утицајем или да кажемо по саветима стручњака и научника, али и разних група активиста који се, бар декларативно, боре за очување планете, спречавање климатских промена – укратко, за здравију животну средину.
Са актуелном енергетском кризом, која је показала одређене мањкавости производње електричне енергије из обновљивих извора, у жижу јавности је поново доспела прича о неопходности коришћења атомске енергије. А ту се сваки човек, па и моја маленкост, упита колико су нуклеарке заправо безбедне. Лично, чим се помену нуклеарне централе, сетим се Чернобиља, несреће која се десила 24. априла 1986. године, а за коју смо сазнали тек неколико дана после катастрофе. Да, није било интернета, мобилних телефона, друштвених мрежа... И, што је најбитније, нису нам одмах саопштили колико је то што се десило тамо негде у Украјини опасно по нас, било где да живимо на овој планети. А чини ми се да уопште и нисмо сазнали све детаље, до данас. Зато не чуди што је страх довео до одлука да се нуклеарке не граде. До мораторијума какав је усвојила ондашња Југославија, а по распаду заједничке нам државе преузела Србија.
После несреће у Фукушими људи су добили нову дозу страха. Многе земље су се одлучиле да затворе своје нуклеарне централе, али многе настављају да планирају и граде нове. Заговорници нуклеарки данас ће рећи да је за ове несреће одговоран људски фактор, да је сада безбедност у атомским централама подигнута на такав ниво да до грешака не може доћи, да је технологија умногоме напредовала, да компјутери не греше... Противници, боље рећи они који баш нису поверовали овим аргументима, остају скептични. И ту се опет враћамо на политичаре, који су ових дана у Глазгову разговарали и о томе да би нуклеарна енергија могла бити решење за превазилажење проблема које доноси оријентација света (Париски споразум из 2015. године) да се престане с коришћењем фосилних горива, пре свега угља. Поново су се чуле изјаве да је енергија атома најчистија, да не загађује животну средину...
Председник Србије Александар Вучић у Глазгову је рекао да се у Србији размишља о томе да се с неком од суседних земаља уђе у партнерство у њиховој нуклеарки. Поменуо је, конкретно, Мађарску и нуклеарну електрану „Пакш”, да ће се ускоро разговарати с мађарским премијером Виктором Орбаном о могућности да Србија купи пет, 10 или 12 процената власничког удела у нуклеарки „Пакш”. Идеја о сувласништву Србије у нуклеарној електрани у суседној земљи била је актуелна и 2010. године, када се размишљало о партнерству с Бугарском у нуклеарки „Белене”. Наредне године десила се Фукушима. Истовремено смо имали прилике да чујемо и размишљања стручњака да је Србија окружена нуклеаркама које су толико близу нашим границама да би било каква несрећа у њима, пре свега у Бугарској или Мађарској (јер су атомски реактори и у Румунији и Словенији), угрозила и нас.
То је истовремено био и аргумент заговорника идеје да би Србија морала да размишља о томе да и сама почне да размишља о изградњи нуклеарне електране на својој територији. Осим укидања мораторијума, проблем за реализацију једног оваквог пројекта је новац (нуклеарке су скупа инвестиција, процене су да би коштале бар 10 милијарди евра), али и то што је после Чернобиља
„замрла” катедра за нуклеарну енергетику на Електротехничком факултету у Београду. Немамо, дакле, кадрове, домаће стручњаке, који би могли не само да учествују у изградњи већ и да воде нуклеарку ако би била изграђена. Професори универзитета зато су указивали да би свакако требало поново отворити катедру, почети са школовањем ових кадрова.
Да кренемо од кадрова. Србија и иначе, нажалост, одшколује велики број младих, а они потом одлазе у иностранство. И нуклеарни енергетичари би свакако морали на обуке у иностранство, у неку атомску централу да у пракси усаврше знање. Тако је, уосталом, рађено и раније, пре мораторијума. Постоји и идеја да се уз реверзибилну хидроцентралу „Ђердап 3” гради нуклеарна електрана, да се вишкови електричне енергије из нуклеарке, када опадне потражња у електроенергетском систему, користе за пумпање воде из Дунава до акумулационог језера које би било уз хидроелектрану. За овај пројекат Србији су се годинама, посебно после 2000. године, јављали потенцијални страни инвеститори, заинтересовани за партнерство у изградњи овог енергетског капацитета зелене енергије. Ђердап су обилазиле делегације из Русије, Кине, Француске...
Еколози су, наравно, одмах по пласирању информацијама да би овај пројекат могао да заживи указивали да би то угрозило Национални парк „Ђердап”. Политичари се нису оглашавали, али евидентно је да је овај пројекат осмишљен давно. Сада се чују идеје да се ХЕ „Ђердап 3” гради уз могућност да се уместо нуклеарке за производњу струје која ће бити коришћена за „подизање воде” искористе соларни паркови и ветропаркови. Очигледно је да ће о пројекту „Ђердап 3” морати да се изјасни струка, али и политичари, не само наши већ и из суседне Румуније, с којом смо изградили по две постојеће хидроцентрале са сваке стране Дунава. Румуни, иначе, већ годинама планирају свој „Ђердап 3”.
Идеја о нуклеарки на нашој територији чини ми се прихватљивија од улагања у енергетске капацитете у комшилуку. Ако се сетимо ситуације од пре неколико година, управо с Румунијом, у зимском периоду, када је дошло до мањка струје у региону, ова земља је декретом забранила извоз већ уговорених количина. И купци су остали
„кратих рукава”. Али да се вратимо нуклеаркама. Поред ових
„класичних”, које користе фисију (поделу) атома за производњу електричне енергије, већ су заживели пројекти малих модуларних нуклеарних електрана. Једну такву договориле су у Глазгову САД и Румунија. Из Вашингтона је саопштено да ће употреба технологије малих модуларних реактора (СМР) дати кључни допринос декарбонизацији енергетског сектора у Румунији и омогућити будућност без штетних емисија.
Вреди размислити да ли би и Србија могла да уђе у један овакав пројекат, који би свакако био јефтинији од велике нуклеарке. Уз то, светски научници увелико развијају пројекте нуклеарне фузије – хладне фузије, у којој се не користи уранијум, дакле, нема радиоактивног зрачења, а моћи ће да се произведу огромне количине чисте енергије. Намеће се закључак да морамо сести и добро размислити шта нам је чинити. Док се не реше нека кључна питања о производњи зеленог водоника или не открије неки нов, заиста зелени енергент, сасвим је извесно да се и Србија мора позабавити питањем обезбеђивања доступних извора чисте енергије, који ће нам обезбедити сигурност снабдевања. Нуклеарна енергија, поготово енергија из хладне фузије, могла би бити решење. Јер без енергије се не може, а – да цитирам оне који су то рекли пре мене – најскупља је енергија које нема.
Izvor:
www.politika.rs