JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Online
Gender:
Posts: 9 174
|
|
« Reply #29 on: January 10, 2023, 10:55:58 am » |
|
Стеван Јаковљевић – Српска трилогија (одломак) Преко Саве
Oпет ситни мирнодопски послови. Обука се обављала без воље, јер смо стално у ишчекивању великих догађаја. Људи су обузети инерцијом покрета, па би хтели да убрзају решење, јер су се сви заваравали мишљу да рат неће дуго трајати. Али дани пролазе, људи се 'фронте' и поравнавају, труба опет непрестано дозива дежурне и по цео дан се рапортира: 'Батерија је у ратном стању. Нема ништа ново.' Али двадесет трећег августа дигоше нас у три часа изјутра. У четири часа батерија је била спремна за полазак. Командир навукао рукавице и чека да преда рапорт команданту. Ни са које стране не чују се пуцњи, те и не знамо правац марша... Дуго смо чекали. Оно укочено стање пред полазак, када се затежу блузе и намештају шајкаче, постепено попушта. Официри суседних батерија се сакупљају, а командир скида рукавице и завија цигарету. Већ је шест часова. Војници седају... Око седам часова сунце поче да пали, те смо се склањали иза предњака, а мало доцније одосмо под нека дрвета. - Је ли, учитељу - пита капетан Станојчић наредника Милутина - ти си народни човек и просветитељ, па ћеш знати да ми објасниш шта значи реч: коњосати! Милутин се смешка, јер не зна да ли треба да одговори озбиљно, или у шали. - Је ли? - Како се узме... - Јеси ли видео коња за празним јаслима кад зажмури и дрема? Или, брајко мој, када се нама нареди покрет у четири часа, а ево сад је девет часова, и ми заједно са овим коњима дремамо или коњошемо. - Рок службе, господине капетане! - добаци наредник Милан. - Боље бити жив, него мртав. - Е, е, та је добра... макар и коњосали! - Капетан Станојчић се наједном уозбиљи, јер угледа команданта. - На своја места! Тек око десет часова кретосмо. Нико више и не пита на коју ћемо страну. Са нама трапуља полако и пешадија у бескрајној колони. Наиђосмо и на неку комору и коморџије се сручише са стране пута, док прође артиљерија. Грешне коморџије бије двоструки малер: страдају од свих могућих убојних зрна и сваки још као са неким презирањем изговара реч: коморџија. Сунце припекло, зној кипти са људи и стоке. Кад пролазимо кроза село, људи не могу да се напију воде. Било је то некад кад су сељаци износили вино и воду. Али много је војске прошло, па је и понестало. А после, постала је ова дивизија и некако озлоглашена, и народ чим сазна да ми идемо, одмах склања и оно мало што има. Војници ипак, пронађу понешто, сами, онако узгред. 'Саплету' се некако преко плота, или 'занемоћају', па улете у прво двориште. А кад излазе, одломе читаву грану јабуке, колико тек да се 'заките'. Сунце је већ залазило када смо наишли на село Глушце, и усред села дат је застанак. Старци и жене се окупили око топова, по којима лежи с прста дебела прашина. Девојке се пресамитиле преко плота и задиркују уморне војнике. - А је л, болан, јеси л жењен? - Шта ми вреди, јесам, али као да нисам. - А овај - гледа заводнички једну црномањасту потпоручник Александар - велиш, дала би. - Ју, грдан, ко ти то рече! - и девојке се закикоташе. - Је ли, бога ти - приђе ми једна старица - знаш ли где је Дринска?... Ех, јадна децо. Син ми је тамо, и ја се свако вече молим Богу да вас сачува - стара се загрцну. Разговарамо међу собом и питамо се куда ћемо сада. Још мало па смо на крају, Сава је близу, а ни са које стране не допиру пуцњи... Наредише да се коњи нахране. О људима и не мисле. Али искуство последњих дана научило је војнике да припремају сами резервну храну. Уосталом, Мачва је богата, а кукурузи су сазрели, те војници ложе ватрице и пеку клипове... Некуда одјахаше командири. Сутон се спушта. У тору негде блеје овце. Уморни пешаци полегали покрај плотова, повлаче последњи дим из кратке цигарете на којој се изређало више њих, и већ се намештају да одспавају. Око десет часова зачу се однекуд испред села жагор и гласови допреше и до нас: 'Дижи се, устај.' Буновни људи товаре своју, спрему. Пешаци се наслонили на пушке и дремају, а артиљерци поседали на лафет или предњак и чекају. Зачу се најзад клопарање и, по ноћи, читава река људи крете у једноме правцу. Од раскрснице скретосмо десно... Види се силуета неке грађевине, сигурно школе, а мало затим застадосмо. Чују се гласови: 'Пешадија напред!' Одјекује клопот фишеклија и бат ногу... Када наиђе и комора, онда крете артиљерија. - Држи десно! - чују се узвици и коморџије стрчавају са стране пута, да пропусте топове. Али губе везу, покушавају да се испењу на насип, и тада их дочекује псовка некога командира. Преплашени, остају збијени по страни, зверајући кроз ноћ не би ли своје негде видели. На истоку запламти хоризонт и ускоро, бојажљиво и лагано, као да се прикрада, помоли се месец. Ружичасти сјај обасја равницу и сићушне људе који гамижу као црви. Из позадине допре неки отегнут глас: 'Држи десно-о! Артиљерија, држи десно!' - А пут узан и још мало да се сручимо у јарак са стране пута. Командир наиђе и пита: ко се то дере. Стиже један ордонанс и рапортира: - Господине капетане, наређено је да пропустите мостови трен. 'Мостови трен'! - понављали су с чуђењем војници, као да се питају: шта ће нам то сада! Командир се нашао у чуду, где ће са топовима на овом уском путу. Онда нареди да послуга откачи задњаке и да их рукама гура према јарку са стране пута. И шест пари снажних руку подигоше задње делове топа и кара и лагано их померише, а коњи се прибише уз врзину. Пут је био слободан. Као неке огромне, црне и згрчене птичурине у ноћи, промицала су кола натоварена чамцима. Војници сувоземне војске, ненавикнути на овакве призоре, начетили се поред пута и посматрају дугачку поворку чамаца, што је лагано одмицала. А нека црна слутња и неспокојство овлада људима. Господари су они на суву... Али неугодно је имати посла са водом... Бојажљиво се распитују који уме добро да плива... Онда лежу поред пута и зуре у ноћ. - Пази, месец! - вели један. - Њега виде и у нашем селу... Одвојени од својих кућа, гледају грчевито у ту једину везу, и замишљају своје село обасјано месечевим сјајем... Мостови трен је прошао. Кретосмо и ми лагано. Опет застадосмо пред једним селом. Буновни сељаци, онако у кошуљама, гледају преко плотова. Рекоше нам да се село зове Узвеће. Тада баш, негде десно и у даљини, одјекнуше потмуло пуцњи топова. Певци закукурикаше. Била је поноћ... Маршујемо цео дан и ову ноћ. Умор је савладао људе и на сваком застанку лежу покрај пута. Стално их опомињемо да не заспе. Наслоњени на штитове, у стојећем положају, дремали су. Нико не зна правац, ни циљ овога напорнога марша. А маршујемо баш у правцу Саве. Близину њену осећамо по свежем поветарцу. Потпоручник Александар гледа карту при месечевој светлости и каже да пут којим сада идемо води право на обалу... Војници слушају и сумњичаво врте главом. По урођеној селачкој промућурности као да увиђају немогућност прелаза, и црне слутње их обузимају при помисли на воду. Постали су тмурни и ћутљиви. Уозбиљио се чак и Танасије. Чекали смо дуго испред села Узвећа. Покрај пута се дизала нека шеварика и осећао задах барске тиње. Исток се почео беласати и светао круг, као ореол око главе светитеља, бивао је све шири. А свеж опојан ваздух ћарлијао је око нас... Преплашене шеве лепршале су изнад наших глава. Наиђе ордонанс из штаба пука, те га запитасмо зашто оволико стојимо. - Заглавио се мостови трен у бари! - онда поверљивим гласом додаде: - Сада ће бити прелаз. На карти гледамо где је та бара. Од Митровице, готово до Шапца, паралелно са реком Савом, протеже се мртва река Битва, широка сто, двеста метара, а негде је и шира. Види се и један путић, који се одваја од насипа и води до места званог Чеврнтија... Настало је разрешење оног мучног стања ишчекивања. Војници знају шта им сада предстоји и, прибрано, готово накострешени, очекују и то чудо... воду. Уским сеоским путем, између њива обраслих високим кукурузима, кретали смо лагано ка прелазу на мртвој реци Битви. Са висине коња, посматрамо лево и десно мирну равницу, узорану земљу, и пашњаке, а пред нама се као зид уздижу неки врбаци, који нам заклањају видик. Као да бисмо желели да продремо погледом кроз тај застор, сви укочено гледамо у те врбаке, одакле допиру узвици возара и нека ларма. Видимо пешаке како секу гране, па их вуку на ону страну где се врши прелаз. Већ осећамо мирис изгажене и изгњављене траве и трске. Пред самом баром батерија застаде. Исток се преливао у разним бојама и сунце само што није изишло. Било је то двадесет четвртог августа хиљаду деветсто четрнаесте. Први вод загази у бару, преко неправилно наслаганих врбових грана, набацаних на брзу руку. Коњи се клизају и поводе, застајкују, онда запињу, а послужиоци одупрли раменима о штитове, и на сав глас Вичу: - Марррш... марррш!... Терај дешњака... Средњи возар, животињо једна, крећи!... - нервира се Александар. Средњи левак на трећем топу саплете се и паде, али га предњи коњи вуку, возар скочи, диже га, кретање се не прекида. Наједном пуче пушка... још један пуцањ, па се расу паљба негде испред нас. Куршуми зафијукаше језиво изнад наших глава, возари погнуше главе, а послужиоци полегаше. - На рукама, напред! - чује се одлучна команда нашег командира. Војници се загледаше унезверено. Назад се не може, напред се гине, али остати у бари, овако незаштићен, то је најочајније. И, гоњени нагоном за одржањем, људи скочише и натчовечанском снагом подигоше рукама задњак топа. Бичеви заошинуше. Неко јаукну... Коњи издужили вратове, очајно се одупиру, а возари полегали и бију мамузама, да већ и крв цури из коњских трбуха. Али се 'Ескило', рудни коњ, пропе, из све снаге запе и повуче сам топ, а потом устукну назад. - Рањен је - викну неко. - Испрежи! - Терај док не липше... - Маррш... маррш! И људи, гоњени страхом, а животиње, подстакнуте лармом, учинише још и последњи напор и како који возар пређе бару, као откачен опругом појури, те се заустависмо пред једним насипом. Послужиоци су откачињали задњаке и рукама гурали топове преко једнога насипа у прокоп, одакле је вађена земља за насипање овога бедема. А пред нама, испред високих кукуруза, праште пушке... Командир отрча напред. Кроз пушчани прасак као да се чује нека песма... чини ми се 'Ој Србијо'. Унезверени, збили смо се иза штитова, у које пљасне понеки куршум. Увиђамо да се испред нас збива нешто страшно, али тако брзо и изненадно да нисмо у стању да се приберемо, нити схватимо замах ових догађаја. На насипу, готово изнад наших глава, војници шесте батерије извлаче на рукама топове. - Што не гађате? - дојури задихан један пешадијски официр. - Пешадија већ прелази. Кроз пуцањ пушака и фијук зрна, чује се неки узнемирени жагор, звекет ланаца и лупа металних чамаца. Тада тек сазнадосмо да је вода одмах ту, испред нас, да се и каменом може добацити. - Пета... пета - викали су размештени релеји, посакривани иза кукурузних бусенова. - Нишанска тачка пободени пикет! Здесна топовима... Први, пали! - Испред топа се диже облак прашине, а витка кукурузна стабла зањихаше се као при највећој олуји. - Други, пали!... - Шеста... Шеста, плотун здесна!... - Друга... 3аглушна грмљавина страховитим бесом затресе земљу. Од праска оне батерије на насипу, изнад наших глава, људи су као обезнањени, грчевито се држе за точкове да не падну од силног ваздушног удара. Лево неко јаукну. Осматрач друге батерије стрмоглавце паде са дрвета, а поручник Добросав раскречио ноге на насипу и командује из свег гласа: - По пет разорном гранатом! Тежак мирис бездимног барута штипа за грло, а густ облак прашине обавио батерију, те сунце шкиљи... - Прекините паљбу, побисте наше! - излете из кукуруза један пешак. - Ура, ура! - разлежу се повици наших пешака из даљине, и батерије замукоше. Не чује се више ни пушчана паљба. Ветар растера прашину и сунце грану. Људи се усправили. Хтели би да кроз онај кукуруз виде дело својих руку. Да виде раскидана тела непријатеља, и да ликују... Али из кукуруза су извлачили мртва тела наших пешака, па их ређали као покошено снопље на чистини испред топова... Једноме запалили свећу и ставили је између скрштених руку на грудима. Над другим је плакао рођени брат... Трећем је текао црвен млаз крви из ока, а четврти је био без главе... Кажу да су погинули од наших топова. Иако сунце сија, све нам ипак изгледа сиво и нешто неодређено. А поглед никако да се одвоји од обезглављеног трупа, одакле крв лагано отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим ногама. Дошао је и командант, помодрео у лицу, а длаке бркова су штрчале као бодље у јежа. Командир је занемео и стиснуо усне, а вилични мускули су му подрхтавали. Био је и један виши пешадијски официр, који је злурадо и пакосно гледао артиљерце, само што не каже: Хм!... Наравно! Онда су војници сели на топовска места и узели последње елементе. Команданти су гледали кроз цев. - Немогуће! - рече кратко наш командант. - Најмања даљина је изнад висине човека - бранио нас је он. У нашим очима био је велики као бог. Контролисао је и онај пешадијски официр, вртео нешто главом, опет погледао кроз цев, постављао напред војнике и мерио, хотећи на силу да докаже нашу кривицу. Тада су приведени војници из оне чете која је била у резерви, а налазила се испред наших топова и оног кукуруза. Војници су слегали раменима, јер су и они чували главу од пушчаних метака, те и не знају како се то збило. Најзад наиђе један пешадијски поднаредник, који све објасни. - Били смо на самој обали и наређено нам је да се укопамо. Тада је почела да дејствује преко нас артиљерија. Један Јабуковчанин - он се окрете према мртвима и показа на труп без главе - нашао једну греду и са још једним почео да је набија у земљу. И таман је уздигли, кад оно тресну граната у греду и све поби... Наш командант се обрати пешадијском официру: - Дакле, несрећан случај... Несмотреност пешака. До послуге артиљеријске нема кривице. - Тада се обрати командиру: - Наредите да људи буду вољно. Кад смо пришли обали, угледасмо широку сремску равницу. Један пешадијски пук је пребачен чамцима и сплавовима, па се развио у стрељачки строј и наступа у правцу села Шашинаца. А пред стројем бежи један војник у плавој униформи, можда је још једини живи сведок непријатељске погибије и једини гласоноша. Наши војници га угледаше и припуцаше. Стрељачки строј за моменат застаде пред изненадном паљбом, али се војници прибраше и почеше сви гађати. Припуца и митраљез. Ројеви челика су пиштали око главе онога несрећника који је бесомучно бежао. Али нико га не погоди и он се изгуби међу кукурузе да јави страшну вест. На нашој обали је весело расположење. Војници се разишли по кукурузу и бирају свеже пурењаке. Официри се искупили у мале групице те препричавају догађаје, или лешкаре у хладовини испод столетних храстова. На ону обалу се пребаци још један батаљон. Војници пронађоше тамо неке овце. Поче да се припрема гозба. А музика свира... Али чамци се никако не држе на води. Сасушени на сунцу, а сада расточени, пуне се одмах водом, те их хитно извлаче на обалу, и затињу кучином и вуном. Инжењерци се жале како им је пре неки дан не знам која дивизија по нечијем на ређењу одузела исправне чамце... Нас се то не тиче. Има ваљда некога ко о томе води рачуна. Наше је да погинемо, а када нас је та чаша мимоишла, и непријатељ је сада далеко, онда уживамо благодети овога сунчанога дана. Поред нас прође четврта батерија. Чини нам се да четвртаци завиде нама што остајемо. Кажу да је њихов командир сам тражио ту част да он као најстарији командир пређе први на ону обалу. Пошто мост још није готов, то су људе, коње и возове превозили сплавовима. Било је занимљиво посматрати. Коњ се у почетку затеже и одупире предњим ногама. А када га ударе бичем начули уши, подавије сапи, фркне, па предњим ногама опипа сплав и онда брзо уђе, стриже ушима и гледа унезверено. На супротној обали запрегоше одмах батерију и кретоше за стрељачким стројем, који се беше изгубио међу високим кукурузима. У даљини се чују пуцњи, све чешће и брже. Свакако су наишла непријатељска појачања те су наши застали. Подне превалило. Мост још није готов. Војници леже на обали и спавају. А на супротној страни, код онога батаљона у резерви, свира музика и војници играју. Почели смо већ да уображавамо како се онај пук туче у сремској равници само зато да бисмо се ми одморили и спавали. Наскоро се појавише и рањеници. Њихова појава је покварила оно свечано и раздрагано расположење изазвано нашим успесима... људи су већ забринути и са страхом погледају у мост који још није готов, а ево већ је три часа после подне. Војници почињу да бивају неспокојни при помисли да сада треба прећи на ону обалу. А ако непријатељ навали... Око пет часова наиђе наш командир и нареди да се батерија спреми за покрет. Иако су са сумњом пратили цео данашњи рад, војници послушно запрегоше батерију и лагано приђосмо мосту... Инжењерци су припремали последњи распон. Командир је давао упутства за прелаз запрегнуте батерије преко понтонског моста. И распон се одвоји од обале, да би га привезали као последњу спону на супротној страни. Возари су отпрегли предње и средње коње. Оставили су само рудне да превуку топове. Послужиоцима је наређено да иду са стране и умирују коње у случају да се који поплаши. - Први топ марш! - рече командир, да би привели топ уза сам мост. Запеше рудни коњи и њихове копите зарише се дубоко у песак. Али наједном застадосмо запрепашћени... На супротној обали, код оног батаљона у резерви, засвира труба, онда настаде неки жагор, припуцаше пушке и војници, у паничном страху, полетеше обали. Неки се дочепаше моста бежећи ка нама... Паника обузе и војнике на нашој обали. Неке коморе и муниционе колоне, које су биле спремне за прелаз, окретоше уназад и у бесомучном налету, без команде и реда, газећи стоку и људе, полетеше ка оном једином прелазу на мртвој реци Битви. А ту се сударише са новом колоном. Закрвављених очију и избезумљена лица, уз страховиту дерњаву и запомагање, људи су се газили, тукли за прелаз, кола су се у заокрету превртала, људске груди и ноге животиња су прскале, уз очајан јаук и вриску... Возари без команде појахаше, готови да појуре. Али их ледени израз лица нашег командира прикова за место. Коњи, обузети општим покретом, узнемирили се и нестрпљиво трупкају ногама... Са оне обале беже војници без блузе и обуће, и онако мокри протрчавају поред нас и губе се у позадини. - Откачите предњаке, спрема за паљбу! - викну командант. Шесторна запрега са предњаком одлепи се, у трку излете на насип и сручи се у онај пакао на прелазу, газећи све пред собом. Послужиоци, занемели од ужаса и страха, заузеше своја места... Али, непријатеља нигде... А војници се на оној обали даве и кидају мост, који Сава почиње да заноси низводно. Избезумљени крици дављеника допиру до нас. Час рука, или нога, или нека глава, помоле се позивајући у помоћ. Неки коњи пливају и нечије руке се очајно хватају за врат и гриву, али животиња стреса људе, који се у самртноме страху хватају за ноге животиња и сви скупа тону. Неки су допливали до моста, напрежући последњу снагу да се извуку, али их нечије самртничке руке вуку и они висе запомажући да их спасемо. Растурени чамци пливају... У батерију утрча, без блузе и сав мокар, потпоручник Александар и паде уморан поред топа... Напрегнутих нерава и мишића, војници су држали топовске справе, спремни да сруче убиствену ватру на непријатеља, ма где се појавио. - Музика, музика! - викао је један официр. - Свирај, свирај! - говорио је млатарајући рукама. Нека кола налетеше иза нас на једно дрво и с треском се поломише. Људи јаучу... Пешадијска труба свира 'напред', ситно, дрхтаво да се једва чује у оном шуму од треска и избезумљених гласова. Па и музика почиње, страшни дисонанцо крчи, без такта, треште санови, инструменти се једва сустигоше и тада се разлеже громко: 'Хеј, трубачу...' Људи се пренуше. Обазриво се дижу и унезверено погледају около себе, питајући се очима: шта се ово зби! На супротној обали музика свира: 'Напред'. Војници се прикупљају и са чуђењем гледају у разорени мост. Мирна сремска равница преливала се у зрацима сунца на заласку и губила се у даљини међу плавкастим брежуљцима Фрушке горе... Нигде ниједног непријатељског војника... Откуда онда овај лом!... Као неки разоран оркан, паника је обузела људе, који су у нељудском бесу разорили мост, убијали се за прелаз на Битви, одатле се пренела на позадње јединице и села, док се није изгубила негде далеко у Мачви. Сетисмо се тада и потпоручника Александра. И он нам испрекидано, под утицајем страха, исприча: - Наређено ми је да на обалу пренесем муницију за четврту батерију. Предао сам муницију и хтео да се вратим. Али, видим крећу последњи распон и решим се да сачекам докле га прикопчају, па да пређем преко моста. Уто се негде далеко појавише извиђачка одељења непријатељска... Било их је мало... до десет. Угледаше их војници и дохватише пушке. Али један официр викну трубачу, лепо сам чуо: 'Свирај, коњица с бока'. Ја л рече!... У оној маси нешто узавре, војници као суманути потрчаше некуд, а кад још и труба засвира, као на команду окретоше назад и полетеше на мост. Било је војника око две хиљаде. Стајао сам на обали... Као застрашено стадо нагрнуше у гомили, и она маса удари на мене. Одупирао сам се очајно да не паднем у воду, хтедох да легнем, али би ме изгазили, и тако ме маса понесе. Видим воду... понор, све је ближе, а од вике и ларме нисам чуо рођени глас. Позадњи све јаче притискују, људи се већ даве, још мало... земља се пода мном обурва и, као поткована леса, сручисмо се у воду... Потпоручник уздахну, онда шакама притисну очи и протрља их. Затим настави: - Нисам даха имао. Пред очима ми сину нека светлост, очајно се одупрех о дно и наједном угледах небо... У магновењу спазих неки корен од врбе и ја га дохватих. А преко мене су скакали, чуо сам запомагање. Био сам готов да убијем најрођенијег, ако ме се само дотакне. Навала се пренесе на леву страну од мене. Обазрех се... Изнад мене не беше никога. Онда се наслоним руком на обалу и једва се извукох, решен да пуцам ако на мене наново налете... Видим неке коње како јуре. У мојој близини застаде један оседлан... Затрчим се, свучем му узду, појашем га, држећи се само за поводник, распалим мамузом. Он дође до обале, па се нећка, као хтео би да се врати, још једном га ударих и он се осула, те се сручисмо заједно у воду. Коњ потону, а мени вода до носа. Осећам како помамно креће ногама и глава му се појави, па кроз нос истера воду као шмрк. И заплива стењући и фркћући... Али тада ме шчепаше нечије руке као клешта, и сви скупа почесмо да тонемо. Помислио сам: сад је свршено... и ја још очајније дохватих те руке и једва их одлепих... Бесмо већ уз мост. Ухватих се за једну алку, раширим ноге, коњ промаче, а ја се пребацих на мост. Ето... једва извукох читаву главу. Његово причање прекиде поново неко кркљање на оној обали... Из даљине, јурила је ка обали она наша батерија, остављајући за собом облак прашине. А мало затим угледасмо и наш стрељачки строј како живо одступа. И за непуно пола часа сви се сручише на обалу, одакле су јутрос пошли. Усплахирени људи питају се зашто?... Због чега? На оној обали је сада велики метеж и неред. Војници се измешали па не могу да пронађу јединице, а многи покушавају и да пређу на нашу обалу. Неки официри из штаба дивизије пређоше тамо не би ли они умирили војнике и ставили им на знање да ће сваки бити убијен ко покуша да се врати. Страже су одмах постављене на нагној страни дуж обале и наређено им је да све бегунце похватају. Сваки сада увиђа, на свој начин, да се догађа нешто необично и непредвиђено, што не одговара замисли оних који су предузели ову судбоносну операцију. У разговору, неки бацају кривицу на инжењерце, други се туже на воду, јер велики број војника први пут у своме животу види оволику реку. А Јанкуљ прича како је јутрос видео два зеца да су претрчали испред дивизиона, и он је у томе одмах предвидео предзнаке несреће. Ноћ се лагано спушта, и са њом и злокобна слутња на душе луди. А тек како је онима на супротној страни. Они су видели непријатеља, знају да су му стигла појачања, и тај непријатељ је ту, около њих, у оним шеварима... Покушали су да се врате на родну груду, али им се испречила ова одвратна река, и наши им запретили смртном казном ако покушају још даље назад... Испред њих је непријатељ, позади река и, онако збијени на обали, у туђини, у мрачној ноћи, препуштени су својој судбини. Мека и блага ноћ као кадива, ноћ августовска, спуштала се лагано над Мачвом. Однекуда, са пустих стрњика, налети препелица, запућпуриче изнад наших глава, па застрашено прхне у висину. У околним барама разлеже се једнолики и успављујући крекет жаба. Пирка ветрић носећи мирис сасушене траве и понеки топли талас запахне људе. Или се прелије преко нас свежа струја ваздуха извучена испод хладовитих сенки столетних храстова. Војници преморени. Пуна два дана, и ово је већ друга ноћ како су на ногама. Полегали су око топова и спавају. И нико се не помери када наиђе однекуда једна чета пешадије и кад пешаци почеше да се саплићу о њихове главе... На истоку зарумене и месец се помоли. Запита неко колико је часова. - Још пет минута до десет - одговорих, и онда се обазрех около не бих ли нашао шта да ставим себи под главу. Али у томе часу нешто свитну и проломи се страховити прасак. Војници скочише, питајући буновни: шта је. Одјекну још један плотун и из хиљаде грла се проломи: 'Ура, ура, ура!' Онда учесташе појединачни пуцњи... Чује се нека ларма, као јауци, запомагање. И опет: 'Ура, ура!'... Нешто кркља, ври, ломи се. Куршуми су звиждали изнад наших глава и војници су се склањали иза топовских штитова. Неко из мрака виче да артиљерија отвори ватру... Али на кога?... Десно од нас јекну праскави тресак и очи нам засенуше од топовског пламена. Са оне стране учесташе пуцњи пушака и прасак бомби, па се слише са узвицима луди и јауком рањеника у заглушну хуку... А људи на оној страни изгубили су већ појам о себи, и као скамењени лежали су непомично, скотурени у јамама. Команда се не чује. Није ни потребна. Сви знамо да су на оној обали наша браћа, па ко би био толико безуман да у њих гађа. Већ због морала само... Војници се једва догураше до својих места и, онако насумце, у ноћ, кроз високо уздигнуту цев, груну пуцањ, и као да утонусмо у пламен... Прибисмо се одмах уза штит. - Артиљерија, пуцај! - виче неко. - Кидајте мост, кидајте мост! - чује се нечији глас као урлик. Кроз прозорче на штиту, према месечевој светлости, угледасмо тамну, искривљену силуету моста. Људи су дрхтали при помисли да су занавек одвојени од своје браће и другова... Месец дрхтаво блешти у води, и према месечевом одблеску људи гледају страшну агонију дављеника. Неки су већ уз обалу, и онако голи беже поред нас, или преморени падају на обалу, коју обасипају куршуми. Ропац и крици: 'Браћо, помозите!'... 'У помоћ!'... 'Спасите... спасите!'... — изазивали су грчевите гримасе на лицима људи, а неки су у очајању косе чупали, јер смо били немоћни. Пуцњи нагло умукоше. Чује се неодређени, усплахирени жагор... па јасни узвици: 'Робови, напред!'... 'Форверц... форверц!' Онда неко брујање, затим шумор људских гласова... све су даље, још неко роморење... Наједном се све утиша. Само ноћ и језива тишина... Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину. Темпирач лежи потрбушке, обухватио шакама лице и гледа у земљу. Помоћник нишанџије искривио главу и отворених уста блене у ноћ. И остали су претрнули. Неко уздахну и ми се пренусмо. Војници се погледаше. - Е, људи, шта ово би! - Од почетка наопако... - Да грдне несреће! - Све их поробише... - Их, их! - лупи се Рајко пунилац по колену. Кроз кукуруз, према месечини, угледасмо нашег командира. Прилазио је лагано. Позва нас воднике. Био је сломљен. Али се прибра и поче тихим гласом: - Чули сте и видели сте... Непријатељ је заробио пук и по пешадије и ону нашу батерију. Сада, он поседа обалу. Наредите да се одмах ископају заклони за људе и будно осматрајте мост. Ако приметите ма какав покрет на њему, не чекајте моју команду, већ гађајте одмах. Ја ћу бити на осматрачници. Као да копају гробове, људи су ћутали и рили земљу око топова. С времена на време застану и ослушкују јаук рањеника на оној обали. Болни и тешки узвици или самртни крици умирућих прекидали су ноћну тишину. Онда људи запну још јачом жестином, као да би хтели да заглуше своја чула потмулим ударима пијука. Мало после опет застану, слушају и све им се чини да познају глас... Са оне стране неко је болно дозивао свога друга или брата, али најчешће помињу своју мајку. Или проклињу нас, што смо их оставили. Из позадине се појави стрељачки строј и пешаци прилазе лагано, као да се прикрадају. Само звецкају фишеклије и светлуцају бајонети. Зауставише се на самој обали. Неко им наређује да се ту журно укопавају. У даљини, према Фрушкој гори, зачуше се пуцњи. Сви оставили посао и слушају... Обала је поседнута аустријским војницима... Ко би то могао бити тамо? Паљба је доста брза и већ прилично дуго траје... Сада малаксава и нагло престаје... Још одјекнуше два пуцња... Као из неке дубине, зачу се дрхтав глас трубе... Звуци су језиво парали ноћну тишину. Занемели војници стоје непомично и слушају... - Шта је ово? - питамо Јову, старог штабзначара. - Сигурно су неки наши залутали... па су се сад сударили. Ово је 'позив парламентара' за предају - и из очију старога наредника скотрљаше се светле и блиставе сузе.
|